Чак и док вози, човек може  бити благодаран Господу. Један духовник нас подсећа: “Возимо се аутопутевима, на чијој изградњи се трудило толико људи, изливајући бетонске плоче и асфалт по врућини и хладноћи, али у души не осећамо да би требало да им будемо благодарни за њихов велики труд.

 Данас са задовољством путујемо аутопутевима, а потпуно заборављамо на то колики су људи напорно радили да би нам олакшали кретање и живот. Ни, ја никада пре нисам о томе размишљао. Возим се тим аутопутевима, гледам напред или око себе, и све време се нервирам због нечега, у души ми је немир, стрес, стално журим да бих што пре негде стигао.

Неко ће рећи:

– Све су то сентименталности, романтизам и глупости! Не треба тако говорити када се зна да је живот крајње окрутан!

Да, живот је окрутан, али ако те та окрутност живота не учини духовно осетљивијим, онда ћеш и ти, на крају крајева, постати крајње окрутан.

Данас је много лакше живети него што је то било у прошлости, али, истовремено, човеку у души због тога није нимало лакше. Све имамо, а опет смо незадовољни. Али, ако почнемо да говоримо: „Благодарим!“ за све у животу, открићемо да је око нас огроман број разлога да буде задовољни. Управо сам о томе и хтео данас да говорим. Погледајмо око себе и у себи, и сигурно ћемо наћи нешто због чега ћемо одмах моћи да кажемо Богу: „Благодарим Ти, Боже!““

Ко Богу благодари, зна зашто живи.