Увод Уредништва:

У наставку доносимо наш превод животописа Преподобног Симеона Новог Богослова (прослављан јуче) са ТГ канала ♰Аѳонскій​ цвѣтникъ♰. У уводу бисмо апострофирали два детаља која се тичу наших актуелних црквених дешавања.

Прво, Свети Симеон је – живећи у 9. веку, говорио да више нема стараца и да је то све прошлост: „Истински подвижници побожности више се не могу наћи у нашем палом, грешном свету“. Чак је говорио да се више не може постићи светост, да времена више нису оно што су била.

А данас се називају старцима неки лакрдијаши и обмањивачи попут, рецимо, Грка Елпидија, који заговарају сваколитургијско причешћивање и тобоже имају виђења.  А истина је да од свог стомака не виде ни сопствена стопала, а камоли божанску светлост као Свети Симеон Нови Богослов, да би могли да се причешћују сваколитургијски.

Свети Симеон се причешћивао сваки дан, али је подвизима очистио свој ум и срце да је задобио умилења, суза и виђења божанске светлости.

Преподобни је говорио је да се без суза (покајања) нико не сме причестити.

„Они који не виде Христа очима душе причешћују на суд и осуду“,  такође и „да је немогуће да се спасу они који нису свесни и најмање страсти“.

А новотарци се граде већим и од Светог Симеона Новог Богослова, па се причешћују сваке  Литургије не само без суза и виђења својих најмањих страсти, већ су укинули исповест као - тобоже - невезану за Свету Тајну Причешћа, лажући да је за спасење довољно само причешће.

Свети Апостол Павле је говорио да у последња времена људи неће подносити здраве науке него ће окупити себи учитеље да их чешу по ушима, и окренуће се гаталицама.

Зато, прочитајмо здраву науку Светог Симеона која следи, и размислимо где се и ми сами у томе налазимо...

+ + +

Житије Преподобног Симеона одвијало се у десетом веку, али када проучавате његову биографију осећате се као да сте у двадесет првом веку. Исти спорови и иста полемика. Наш проблем је што за десет векова нисмо могли да чујемо шта је преподобни Симеон учио пре хиљаду година...

Будући Светитељ је рођен 949. године у породици богатих и утицајних провинцијских грчких аристократа. Захваљујући новцу и везама, са једанаест година већ је живео код стрица у Цариграду. Стриц је имао утицај на царском двору. Симеон добија одлично образовање и исте изгледе за развој каријере.

Али већ од младићких година се понаша прилично чудно. Не жели да прави каријеру, одбио је част да буде представљен својој браћи, царевима Василију и Константину Порфирогениту, и уопште се стиче утисак да је Симеон дубоко повучен. Чини се да се клони свих благослова који се сливају на њега као из рога изобиља.

У званичној биографији нема доказа који би објаснили дечаково понашање. Данас би му лекари вероватно дијагностиковали „благи облик аутизма“. Свети Симеон у својим песмама о томе пише:

"Моји родитељи нису имали природне љубави према мени. Сва браћа и пријатељи су ми се смејали... Рођаци, странци и световни претпостављени.

 Све више су се окретали од мене и нису могли да поднесу да ме виде. Колико сам пута пожелео да ме људи воле, И да имам блискост и отвореност са њима."

Очигледно, у детињству нешто није било у реду са будућим Свецем. Очигледно се разликовао од својих вршњака. Осетили су ту другост и понизили га. Јер то се често дешава у дечјој групи када се тамо појави дете са посебним потребама.

Стога постаје јасно зашто је Симеон Нови Богослов патио од усамљености, недостатка пријатеља и од неспособности да се задовољи благодетима које су му давали новац и племенитост. Очигледно, то је био разлог што је Симеон рано почео да тражи утеху у читању духовне литературе, што га је пак довело до схватања да му је потребан духовни учитељ – старац.

 Он са неким дели своја размишљања, а у будућности ће Симеон у свом делу осветлити овај период свог живота.

Из њега сазнајемо да су сви разговори на ову тему сведени на две позиције.

 Прво, у наше време нема стараца, све је то прошлост. Истински подвижници побожности више се не могу наћи у нашем палом, грешном свету.

А други, још оштрији, говорио је да се више не може постићи светост, да времена више нису оно што су била.

Подсетимо се да је реч о десетом веку.

Касније ће оне који су га убеђивати у потоњу позицију називати „новим јеретицима“, а ова тема ће бити готово главна у његовом делу.

Симеон је почео усрдно да се моли да му Бог пошаље духовног старца. И Господ услиши његове молитве.

Прекретница у Симеоновом животу био је сусрет са остарелим монахом који није имао ни свештенички чин. Био је то Симеон Побожни.

У општењу са овим старцем, ослањајући се на његово духовно искуство, Симеон се све више распаљивао жељом да свој живот посвети Богу.

Једном је старац дао Симеону књигу авве Марка Подвижника да прочита. У овој књизи су га погодиле три опомене, које је Симеон почео да се држи непогрешиво.

Наиме:

1. живите строго по налозима савести,

2. испуњавајте заповести Христове ради стицања Благодати Духа Светога,

3. тражите унутрашње духовно знање кроз молитву и созерцање Бога.

Симеон је почео да гради свој живот на ова „три стуба“, посвећујући се највише молитви и созерцању Бога.

Трудећи се да се много и пажљиво моли, Симеон је најпре дошао до умилења и суза, а убрзо затим је добио прво мистичко искуство. Једне ноћи, током бдења, видео је себе у заслепљујућој Светлости која га је обасјавала са свих страна. Симеон је у том тренутку потпуно заборавио на себе. Није разумео где је, шта му се дешава, да ли је у кући или на другом свету, да ли је жив или мртав, у телу или без њега. Када је Симеон дошао к себи, већ је било јутро, али је рано увече почео да се моли.

Ноћ проведена у оваквом стању протекла је као једна секунда.

И поред тако јасног откровења, Симеон је дуго остао у свету. Године које је проживео од првог откривења Светлости до уласка у манастир касније ће сматрати изгубљеним и убијеним. Истовремено ће због тога разобличавати и прозивати себе у аутобиографским химнама на начин да то може бити искушење за оне који читају ове песме.

У двадесет седмој години Симеон је отишао као искушеник у манастир Студит, где се подвизавао његов старац. Од тог времена до краја живота би прогањан од своје православне браће.

Прво што је Симеон почео да ради у манастиру било је да се посвети молитви и тешким подвизима. Његова приврженост старцу била је толика да је довела до прогона Симеона од стране братије манастира.

Симеон се није усуђивао ни на корак, а да није добио благослов од свог старца. И Симеон је свог учитеља безусловно поштовао као светитеља.

Симеон је чак са страхопоштовањем целивао земљу, место где се молио његов старац. Учинио је то без стида, јавно, што је многе смутило. Симеонов прогон се завршио тако што је морао да напусти манастир Студит.

Затим је ступио као монах у манастир Светог Маме у Цариграду. Овде је пострижен у монаштво.

Симеон се у манастиру свакодневно причешћује, врло мало једе, највише времена посвећује келијској молитви и преписује књиге као облик рукотворине.

Почевши од првих година после пострига, па све до краја живота, монах Симеон је више пута видео себе обасјаног Божанском светлошћу. Тема Божанске светлости биће главна тема његовог богословског наслеђа.

У својој тридесет и једној години Симеон је рукоположен и постао игуман манастира. Приликом рукоположења, Симеону је дата и виђења небеског сијања. Истовремено, у својим проповедима и поукама он не каже да су ова виђења нешто што је за друге недостижно.

Напротив, Симеон тврди да сваки хришћанин не само да може, већ је и дужан да види и буде део ове Светлости. Да бисте то учинили, потребно је само да тражите Бога свим својим срцем, тежите Њему свом душом.

Поставши игуман, Симеон не само да обнавља оронули манастир, већ и подиже лествицу манастирског духовног живота, тако да сви богољуби царства, жедни спасења, почињу да хрле код њега.

Али било је и других монаха који нису могли да поднесу такав живот. Они су формирали странку Симеонових противника. Није им се допало што је Симеон отворено говорио о сопственом мистичном искуству, и нису разумели зашто се не може причестити без суза.

И када је и игуман Симеон почео да говори о томе да крштење нема смисла за оне који су крштени, а нису пошли за Христом, о томе да се они који не виде Христа очима душе причешћују на суд и осуду, о томе да је немогуће да се спасу они који нису свесни и најмање страсти, тада су почели да га оптужују за јерес.

После једне од ових беседа, Симеонови противници похрлише да га бију, али видевши игумана како стоји са осмехом и ведрим лицем, упутише се ка манастирским портама и, оборивши их у бесу, потрчаше преко целог града у одаје патријархове да се жале на свог игумана.

На крају, свети Симеон је напустио манастир и желео да се повуче у осаму до краја својих дана како би провео време у молитви и созерцању, али ни то му није било дозвољено.

У почетку је био гоњен јер га је после смрти свог старца Симеона Благочестивог поштовао као светог. И заиста, по наређењу Преподобног Симеона, насликана је икона старца и служена му је служба у цркви.

Овде настаје сукоб између легалистичког формализма и живог искуства Светаца.

Преподобни Симеон није имао потребе да чека црквено прослављање свог старца, који је већ поседовао у његовим очима несумњиву светост.

Али са формално канонске тачке гледишта, он је погрешио. То је послужило као повод за прогон.

Прогон се појачао услед сукоба који је настао између светитеља и утицајног црквеног јерарха митрополита Стефана.

Желећи да разоткрије Симеонову неписменост, поставио му је шкакљиво питање о богопоштовању: „Како одвајаш Сина од Оца, мишљу или делом?“

Преподобни му одговара писмено у виду богословске химне. Суштина ове поруке може се изразити у пословици: „Не треба забадати свињску њушку у светиње“.

Симеон живо и полемично не демантује оне који живе попут свиња, а желе да богословствују попут анђела. Иако име метрополита није било директно поменуто, било је јасно.

Очекивана последица такве химне била је жалба против Симеона патријарху, клевета и прогон.

Митрополит Стефан организује препад на манастир у коме је Преподобни живео, спаљује иконе Симеона Благочестивог, а самог подвижника протерује у далеки манастир Свете Марине код Хрисопоља.

Касније је живот више пута бацао Преподобног из ватре у пламен.

 Али мора се рећи да и поред свих ових преокрета, мистични живот светог Симеона никада није ослабио.

Током свих прогона и напада, он је наставио да се причешћује сваког дана и наставио је да има мистична виђења Божанске Светлости.

Житије светитеља такође говори о изобиљним даровима чудеса, предвиђања и пророштва које је поседовао.

Светитељ је унапред предвидео дан своје кончине, а такође и да ће тридесет година после упокојења његови мошти бити свечано пренети у Цариград, што се потом и обистинило.

Свети Симеон Нови Богослов је био један од највећих богослова Православне Цркве, обилни носилац Благодати Духа Божијег.

Добивши надимак „нови богослов“ као надимак од својих непријатеља, светитељ је то оправдао својим животом, поставши истински Нови Богослов.

После богословља апостола љубави – Јована, и богословља учитеља догмата – Григорија, Симеон постаје трећи кога Црква назива овом високом титулом.

Његово богословље тајног виђења и созерцања Божанске светлости постало је назнака врхунца тог успона на који се само људски дух може уздићи у висинама молитвеног живота.

Али висока граница захтева духовног живота коју је Преподобни Симеон Нови Богослов поставио онима који желе да се спасу и даље збуњује оне хришћане који су искушани, како сматрају, претераним захтевима према себи.

 Господе Исусе Христе, молитвама светог Симеона, дај нам спасење и научи нас истинском богопознању.