"Ако се човек сада не ослободи од демонског печата, онда ће обавезно примити антихристов печат, од кога неће моћи да се ослободи"

У 19-том веку било је доста великих подвижника у Светој Гори и о њима говори књига „Атонски подвижници 19-тог века“. У тој књизи говори се и о једном Србину, оцу Пахомију, о коме се говори и ово:

Једном је дошао отац Пахомије духовнику Теофилу, који је и сам живео подвижничким животом, и замолио га да се помоли за њега пошто је, вели, обузет сластољубљем. „Како си ти приметио такво сластољубље у себи“, запитао га је и духовник? „Па ето, сипао сам воду у лонац, додао со и загрејао на ватри. Када сам затим додао сухарке и почео да једем, тако ми је било слатко у устима, слађе од меда и саћа. Зато се ја и плашим да ме не обузме сластољубље. Помоли се, оче, за мене окајаног". Духовник је, иако је знао да старац једе ретко и по мало, ипак помислио: „Да нема нечег особеног у његовом спремању хране“, и да би тачно испитао сласт Пахомијеве чорбе, решио се да сам скува воду и учини исто што је од старца чуо да он чини. Само се по себи разуме да духовник није нашао ништа слатко у води којој је додата со са сухарцима. Ради тога је, када је опет дошао отац Пахомије, духовник наново почео да се распитује како он кува воду. Старац је потражио лончић од духовника и почео на лицу места да му показује како он кува воду, додајући со. И када је додао сухарке у воду и стао да једе ту своју чорбу, она му се опет усладила, као „небеска мана“. Схвативши о чему се ради, духовник га је запитао: „А кад си последњи пут јео?“ „Прошле недеље, одговорио је старац“, а дан кад је дошао код духовника био је петак. „Ето, од чега твоја попара теби изгледа слађа од меда и саћа“, приметио је духовник са осмехом.

Овде вероватно није било страсти сластољубља, него је отац Пахомије осећао велику сласт због гладовања током пет дана. Али свети Оци су веома опрезни у борби против демона, јер тај демон сластољубља чучи код желуца и изазива неприродни осећај сласти код људи, па ако људи прихватају тај осећај као природни, њих демон сластољубља заробљава и држи као своје робове. Због тога је Господ рекао: „Тај род (демонски) ничим не може изићи (иначе), осим молитвом и постом“ (Мк.9:29), и због тога је душегубник сваки старешина, који омаловажава пост и молитву. О њему говори Псалтир одмах на почетку: „Блажен је човек, који... на столицу душегубника не седе, тј. који на катедру управљања не седе“ (Пс.1:1). О њему говори и Јеванђеље: „ Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти“ (Мт.15:14).

Па као што демон сластољубља изазива неприродни осећај сласти, тако и други демони и друге страсти изазивају неприродне осећаје насладе и задовољства. Ако слушаш робове страсти, можеш чути како они такве насладе и задовољства прихватају као божанска осећања. Једанпут сам био са монахом, који је раније био наркоман, па кад је дошао међу своје бивше другове и ја сам био са њима и слушао њихов разговор, слушао сам како они говоре о божанским осећањима, које су они пробали и осетили од дроге. Вероватно такве неприродне осећаје имају и пушачи дувана, алкохоличари, блудници, среброљупци, горди и славољубиви људи, и сви други страстољупци. Сви они имају неприродне осећаје насладе и задовољства и зато они робују страстима, јер ако не би имали неприродне осећаје насладе и задовољства, они не би ни робовали страстима. А неприродни осећај од страсти је заправо утисак од страсти и тај утисак је демонски утисак као демонски печат у човеку. За сада је тај демонски утисак само прелестни печат, од кога човек може да се ослободи уз Божију помоћ. Али ако се човек сада не ослободи од демонског печата, онда ће обавезно примити антихристов печат, од кога неће моћи да се ослободи.

Много боље и јасније о томе говоре свети Оци из свог искуства, па тако и свети Игњатије Брјанчањинов из искуства говори о прелести у човеку и увек каже „ми“ и „сви ми“, што значи да из искуства говори.

Слово о прелести светог Игњатија Брјанчањинова

Прелест је повреда човечије природе лажју. Прелест је стање у којем се налазе сви људи без изузетка, а проузроковано је падом наших прародитеља. Сви смо ми у прелести (прихватање лажи за истину). Свест о томе представља најбољу предохрану од прелести. Исто тако, највећа је прелест сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви преварени, сви се налазимо у лажном стању, свима нам је потребно да нас Истина ослободи. Истина пак јесте Господ наш Исус Христос (Јн.8;32и14;6). Усвојимо ту Истину вером у Њу, завапимо молитвено ка Тој Истини, и Она ће нас извући из понора самообмане и обмане демонске! Горак је наш положај! У тамници смо и молимо се Господу да изведе из ње душе наше да бисмо славили име Његово (Пс.142;7). У мрачној смо земљи у коју нас низврже и прогна завидник наш и непријатељ (Пс.143;3). Положај је наш - телесно мудровање (Рим.8;6) и лажно названи разум (1Тим.6;20), којим је заражен васцели свет јер неће да призна своје болести него, напротив, проглашује себе здравим као дрен. Положај је наш - тело и крв који не могу наследити Царства Божијега (1Кор.15;50). Положај је наш - вечна смрт, а лечи нас од ње и њу сатире Господ Исус, Који је: Васкрсење и Живот (Јн.11;25). Ето, такав је наш положај. Сагледамо ли га, имамо нови повод за плач. С плачем завапимо ка Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из земаљских провалија и истргне из чељусти смрти! Зато је и сишао к нама Господ наш Исус Христос, вели преподобни Симеон Нови Богослов, зато што је хтео да нас избави из сужањства (из ропства) и из све зле прелести.

Средство којим је пали анђео погубио човечији род била је лаж (Пост.3;13). Стога је Господ назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Јн.8;44). Појам о лажи Господ је, видимо, тесно повезао с појмом о човекоубиству; јер, ово друго је неминовна последица оног првог. Реч: од искони, указује на то да је ђаво од самога почетка користио лаж као оруђе човекоубиства и да и сада и стално њоме погубљује људе. Почетак зала јесте  лажна мисао! Извор самообмане и бесовске прелести јесте лажна мисао! Узрочник разноразне штете и погибли опет је тај исти лажна мисао! Помоћу лажи ђаво је поразио вечном смрћу сами корен човечанства, наше прародитеље. Јер, наши се прародитељи преластише, тј. признадоше лаж за истину, прихватише лаж под маском истине, и на тај начин смртоносним грехом зададоше сами себи неизлечиву рану, што је засведочила и праматер наша Ева, рекавши: „Змија ме превари, те једох“ (Пост.3;13). Од тада наша природа, заражена једом зла, хотимице и нехотице стреми ка злу, а оно опет нашој изопаченој вољи, нашем развраћеном разуму и нашем извитопереном срдачном осећању изгледа као добро и као наслада. Кажем хотимице, зато што у нама још увек постоји остатак слободе да изаберемо или добро или зло. Нехотице пак, велим, зато што тај остатак слободе у нама ипак не дејствује као потпуна слобода, већ дејствује под неизбежним утицајем греховне повреде. А сви смо се родили такви и не можемо бити другачији, па се зато сви без изузетка и налазимо у стању самообмане и бесовске прелести. Из овога погледа на стање човеково у односу према добру и злу, на стање које је нужно својствено свакоме човеку, јасно проистиче следећа, потпуно задовољавајућа одредба прелести: прелест је усвајање лажи од стране човека, при чему човек прихвата лаж за истину. Прелест најпре утиче на начин мишљења и изопачује га; потом се одмах саопштава срцу и развраћује срдачна осећања; најзад, овладавши суштином свега бића човечијега, разлива се и на свуколику његову делатност, те трује и само тело које је Творац спојио са душом у неразориву заједницу. Једном речју, стање прелести није ништа друго до стање погибли и вечне смрти.

Онај ко није веран Христову учењу равнаће се по својој вољи и памети, потчињаваће се врагу, прећи ће из стања самообмане у стање бесовске обмане (демонске), изгубиће остатак своје слободе, и на крају крајева ће се потпуно покорити ђаволу. Стање тих и таквих људи, опхрваних ђавољом прелести, врло је различитих облика, а одговара оној страсти којој је дотични човек прелашћен и заробљен, као и ономе степену до којега је допрло његово робовање страсти. А сви који су се срозали у бесовску прелест, који су развитком сопствене самообмане ступили у општење са ђаволом и подвргли му се, нису друго до храмови демонима и оруђа бесовска (демонска), нису друго до жртве вечне смрти или, боље рећи, живота у тамницама пакла.

Прелест крви

Делатнику молитве неопходно је да упозна и сагледа деловање страсти и злих духова на његову крв. Не без разлога Свето Писмо казује да: тело и крв не могу наследити Царства Божјега (1Кор.15;50). Не само грубе телесне осете старог човека, него и финије, понекад веома префињене осете старог човека, који исходе из кретања крви - одбацује Бог. Пре појаве Духа Светога у срцу, деловање крви остаје или потпуно неразумљиво или мало схватљиво, па чак може бити схваћено као дејство благодати Божије, уколико изостане неопходни опрез. Тај опрез састоји се у непризнавању, пре времена очишћења и обновљења Духом, никаквог срдачног осећања за правилно, изузев - осећања покајања, спасоносне печали (туге) због грехова, која се ублажава надом на помиловање (Божије). Од пале природе Бог прихвата само једну жртву срца, једно осећање срца, једно његово стање: срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс.50;19). Духови злобе, који неуморно и ненасито жуде за пропашћу људском, делују на нас не само помислима и маштаријама, него и различитим додирима наше плоти, наше крви, нашег срца, нашег ума, старајући се на све могуће начине и свим путевима да улију отров свој у нас. Нужан је опрез, стражење, јасно и подробно познавање мисленог пута који води ка Богу. На том путу мноштво лупежа, разбојника, убица. Знајући за све те безбројне опасности, заплачимо пред Господом нашим и молимо Му се са непрестаним плачем да нама Он Сам руководи по путу уском и скорбном, који води у Живот вечни.

У какав бес доспева човек у коме се разбукти гнев! Он бива лишен власти над собом, доспева под власт страсти, под власт духова који желе његову пропаст и који настоје да га погубе, употребивши њега самог као оруђе зло-чињења; тако он говори и делује као да је лишен разума. Очигледно је и деловање крви на душу када се крв успали блудном страшћу. Ова страст наводи човека да тежи ка недозвољеном општењу са туђим телом, и у онима који су јој потчињени, макар само и наслађивањем нечистим помислима и маштаријама, доводи до промене свих срдачних осећања, до измене устројства душе и тела. Деловање крви на душу потпуно је очигледно приликом деловања страсти гнева и блуда, док код других страсти није толико очигледно, али оно ипак постоји. Шта је печал (жалост)? шта униније? шта лењост? То су разноврсна дејства разних греховних помисли на крв. Среброљубље и користољубље неизоставно утичу на крв. Наслада коју у човеку изазивају маштарије о богаћењу, није ништа друго него играње крви, варљиво, прелашћујуће, греховно.

Нарочиту пажњу треба посветити деловању сујете у нама (празне славе људске), које је веома тешко сагледати и разумети. При повећаном упражњавању покајања већ се сагледава дејство сујете на душу, веома налик на дејство блудне страсти. Слава људска (сујета) разара душу исто онако као што блудна страст разара и душу и тело. Сујета чини неспособном душу за духовно кретање, које отпочиње тек када се умири кретање душевних страсти, будући заустављене смирењем и покајањем. Сујета вуче ка противзаконитом општењу са славом људском и, дотичући се срца, доводи у хаотично сладосно кретање крв - тим кретањем она доводи до промене читав састав човеков, наводећи га на сједињење са мрачним и грубим духом света, отуђујући га на тај начин од Духа Божјега. „Сујета блудним оком посматра природу ствари“, рекао је Свети Исак Сирин. Сујета је у односу према истинској слави заправо блуд. Колико она помрачује човека и до које мере чини приближавање и усиновљење Богу тешким, сведочи и Сам Спаситељ, Који је рекао Јеврејима: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите“ (Јн5;44)? Крв распаљује и покреће сујетне помисли, а сујета са своје стране рађа и умножава прелашћујуће маштарије и претерано високо мишљење о себи, које апостол назива: надимање телесним умом својим (Кол2;18). Сујета готово увек делује заједно са префињеним сладострашћем, причињавајући човеку најтананију греховну насладу. Отров од те насладе тако је подао да многи наслађивање сујетом и сладострашћем држе за утеху савести, па чак и за дејство Божије благодати. Подвижник који је прелашћен овом насладом, мало по мало доспева под потпуну власт палог духа, који узима обличје светлог анђела, - и тако постаје оруђе и апостол одбачених духова. У таквом стању написане су читаве књиге које хвали свет што у тами ходи и које читају са насладом и усхићавањем људи што се нису очистили од страсти. Ова тобожња духовна наслада није ништа друго него наслада најтананијом сујетом, високоумљем и сладострашћем. Наслада није удео грешника; његов удео је плач и покајање. Покајање уноси у душу сиромаштво - ништост духовну, која делује непосредно против сујете, а различите успале крви, настале услед деловања разних помисли и маштарија демонских, представљају оно огњено оружје, које је пали херувим задобио приликом нашег пада (наших прародитеља), којим он вршља у нама, бранећи нам да уђемо у тајинствени Божији рај духовних помисли и осећања.

Види, шта говори свети Игњатије: „Пре појаве Духа Светога у срцу, деловање крви остаје или потпуно неразумљиво или мало схватљиво, па чак може бити схваћено као дејство благодати Божије, уколико изостане неопходни опрез“. Ово, што говори свети Игњатије, може да разуме само монашки дух, који се посветио борби и бори се против света и демона и његових страсти. Ништа о тој борби против света и демона и страсти нећеш чути код данашњих душегубника, код данашњих епископа и свештеника, многих лажних монаха и многих лажних хришћана.