Страшно је рећи, али чак је и наша привидна љубав егоиста, а не христолика. Један духовник истиче:

„Заиста је тешко волети своје непријатеље, али на путу ка остварењу тог циља много је неопходних међукорака.

Пре свега, наше унутарње стање и расположење често представљају повод за то да се људи који су око нас према нама понашају рђаво или равнодушно. Ако изменимо свој однос према другима, у великом броју случајева видећемо и брзу промену у њиховом понашању према нама. Ми, иначе, својим поступцима умножавамо своје непријатеље, а ако бисмо се према другим људима односили боље и ако бисмо се трудили да умањимо међусобна неразумевања, видели бисмо да би многи од њих лако могли постати и наши пријатељи.“         

То значи да прави хришћанин нема неприjaтеља, јер ни према коме не гаји осећање непријатељства: “Ако је неко, пак, непријатељски настројен према Хришћанину само због тога што је он – Хришћанин, тада већ непријатељство према њему није нешто лично. И Хришћанин од тога може имати велику духовну корист. И макар због те духовне користи коју имамо од људи који имају предрасуде и рђав став према нама само због наше хришћанске вере требало би да им будемо благодарни.“

Само некористољубива љубав је хришћанска, иначе није љубав: “Хајде да почнемо од оних који су око нас, хајде да се трудимо да им, колико је то у нашој моћи, донесемо радост. Сазнајмо шта је то што им се допада, разговарајмо са њима пријатељскијим тоном, топлије, људскије. И чудо ће почети да се дешава пред нашим очима. У почетку, они ће се чудити због промене нашег понашања према њима и, сасвим могуће, у прво време ће на то гледати са подозрењем. Но, после одређеног времена они ће попустити под „притиском“ наше љубави: девет од десет људи ће променити свој однос према нама, а само један од десет ће, и даље, реаговати равнодушно или одбојно. Али, њихово понашање према нама неће зависити само од нас, већ пре свега од њихових личних проблема.“

   Љубав је само оно што превазилази сенку егоизма.