Говор Драгане Трифковић, генералног директора Центра за геостратешке студије на Међународној конференцији: Константинопољски патријархат као инструмент политике, рушилачка делатност патријарха Вартоломеја - одржаној 26. марта у Београду (Пресс центар Удружења новинара Србије)

Часни оци, даме и господо

Добродошли још једном на нашу конференцију.

Пре свега бих хтела да напоменем да данас Српска православна црква обележава Пренос моштију Светог Никифора, Патриjарха Цариградског.

Свети Никифор, велики архијереј Божји, успротивио се иконоборцима и самом цару Лаву Јерменину, који га је због тога протерао на острво  Проконисос. Један од најизврснијих Патријарха Цариградских пострадао је за побожно поштовање своје вере и светих икона провевши у изгнанству 13 година пре него што се упокојио.

Данас говоримо о сасвим другачијем примеру, патријарху Вартоломеју који својом делатношћу исказује непоштовање према вери и ствара раздор у Православљу, иако његов положај претпоставља посвећеност и жртву која треба да служи јединству Православне Цркве.

Специјална операција „Атинагора“

Очигледно је да су слабост карактера и амбиције патријарха Вартоломеја, жеља за посебним правима и привилегијама, допринеле томе да Константинопољски патријархат постане инструмент политике и то геостратешке политике. Али основу таквог положаја, Константинопољски патријархат је стекао много раније.

На конференцији под називом Идентификација фактора који разарају цркву, говорила сам о томе да је напад на православље део геополитичке борбе Запада на челу са САД против Русије. Он је усмерен на раслабљивања православног погледа на свим нивоима од догматике до етике и поделу јединства православне цркве на територијама Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Балкана, Средње Азије и балтичких држава.

Ову тезу потврђују многобројне изјаве и мишљења западних званичника и научника као што су: Збигњев Бжежински, који је био утицајни амерички стратег и саветник за националну безбедност САД. Цитирам: „Комунизам је готов на реду је православље“

Семјуел Хантингтон, амерички политиколог који је средином деведесетих година објавио теорију о сукобу цивилизација пројектујући сукоб православне и исламске цивилизације. Затим, Карл Билт некадашњи министар спољних послова Шведске који је изјавио: „Православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију“.

Поред изјава и мишљења званичника из којих можемо много да закључимо о намерама Запада, употпуњавању ове слике допринели су декласификовани документи које је објавила ЦИА, али и „процурели“ документи из Викиликса и других извора, као и сведочења некадашњих службеника војно-обавештајног сектора. 

Чврст загрљај Константинопољске патријаршије и америчких обавештајних служби датира из периода Другог светског рата када је Аристоклис Спиру односно архиепископ Северне и Јужне Америке и потоњи патријарх Атинагора понудио 1942. године америчкој Канцеларији за стратешке службе, претходници ЦИА, своје услуге. Он је овој канцеларији упутио писмо следеће садржине: Цитирам „Имам три епископа, три стотине свештеника и велику и обимну организацију. Они нису само мени на располагању, већ и вама. Можете им заповедати да реше било који ваш проблем. Ваша упутства ће се извршавати прецизно и без непотребних питања“. Крај цитата.

Прагматични Американци су могли да буду више него задовољни понуђеним могућностима које су одмах укључили у своје геостратешке планове. Архиепископа Атинагору који је имао и држављанство САД су оценили као веома поузданог са аспекта остваривања америчких интереса. Декласификован документ ЦИА од 11. августа 1948. године документује детаље о операцији „Атинагора“ чији циљ је био да се патријарх Максим V принуди на оставку и да се на његово место доведе Атинагора по благослову америчког предедника Трумана.

Патријарх Максим V ступио је само две године пре тога, на чело Константинопољског патријархата, али је због великих притисака грчке краљевске владе и турских власти био принуђен да одступи под изговором болести. Грчке и турске власти оптуживале су патријарха Максима за русофилство, па чак и за совјетофилство, посебно због путовања делегације Цариградске патријаршије на прославу 500-те годишњице аутокефалности Руске православне цркве. Међутим такве оптужбе су биле неосноване јер патријарх Максим V није намеравао да се одрекне својих „васељенских” прерогатива или их уступи Руској цркви што потврђује чињеница да је спречио намеру Московске патријаршије да одржи свеправославну конференцију у Москви са статусом васељенског сабора.

У сваком случају, патријарх Максим V као неко ко је бранио независну позицију, није се уклапао у геостратешке планове САД и због тога је био пран да се склони. Уместо њега на чело Константинопољског патријархата доведен је патријарх Атинагора који је слетео у Истанбул авионом председника САД Харија Трумана, где му је одмах по доласку на аеродром издат и турски пасош.

Шта су САД добиле реализацијом операције „Атинагора“

Пре свега тиме су примирени анимозитети и нормализовани односи две веома супротстављене државе Грчке и Турске, усмеравањем непријатељства према Москви под видом борбе против комунизма. Патријарх Атинагора је био оштар антикомуниста. У новембру 1948. он је на радију у Бостону изјавио: „Америка помаже Турској и Грчкој јер зна да се ове две државе морају борити против дивље звери која прети човечанству“. Константинопољска патријаршија је за време патријарха Атинагоре потпуно променила свој приступ и деловање у неколико праваца.

1.

Први је био претендовања на виши статус од оног који је опредељен оквирима Лозанског договора. Наиме овај договор склопљен је 24. јула 1923. године између Републике Турске и сила Антанте и њиме је спречена намера Турске да уклони Константинопољски патријархат из Истанбула, највише захваљујући залагањима Велике Британије.

Тадашњи патријарх Мелетије Метаксакис је у великој мери на дужност ступио захваљујући енглеској подршци, имао је блиске контакте са владајућим круговима Велике Британије и, заправо, био диригент енглеских интереса у Истанбулу. Турци су попустили сматрајући да уклањање Константинопољске патријаршије носи ризик од подстицања ширег уједињавања православног света против Турске. Шеф турске делегације је у телеграфској поруци написао: „Дебате око Патријаршије су завршене нашом отвореном изјавом да Патријаршија неће имати никакву политичку или административну моћ или привилегије, а ми не преузимамо никакве обавезе осим оних које су описане у законодавству које се односи на националне мањине“.

Од сада су односи између турске владе и Фанара постали унутрашња ствар независне турске државе. Међутим патријарх Атинагора је водио политику антиканонског мешања у послове аутокефалних православних цркава: укључујући мешање у област јурисдикције Руске православне цркве у Финској, Руске и Српске цркве у Пољској, Чехословачкој, САД и Западној Европи.

2.

Други правац био је успостављање екуменског дијалога као прелазне фазе ка унијаћењу односно насилном или дипломатском подвођењу Православне Цркве под надлежност Римо-католичке Цркве под изговором јединства. Патријарх Атинагора је још почетком 1920-их, као сарадник цариградског патријарха Мелетија, учествовао у процесу стварања екуменске комисије „Вера и црквени поредак“.

По  доласку на чело Фанара Патријарх Атинагора је наставио да улаже напоре у помирење са Ватиканом и иницирао је први сусрет са римским папом од великог раскола 1054. године. Активно је учествовао у раду Светског савета цркава и 1955. године је основао стално представништво Цариградске патријаршије при овој организацији (ССЦ) у Шамбезију (Швајцарска).

До сусрета Цариградског патријарха и Римског папе је дошло у јануару 1964. када се Патријарх Атинагора састао са папом Павлом VI у Јерусалиму, након чега су укинуте међусобне анатеме које су постојале од 1054. године.

Атинагора је улагао и напора да смањи руско присуство на Светој Гори. На подстицај Стејт департмента, он није дозвољавао да се руски монаси населе у руски манастир Свети Пантелејмон, чекајући да се манастир потпуно испразни. Руски патријарх Алексиј II затражио је 1957. да се прими десет младих монаха у руски манастир на Светој Гори. Патријарх Атинагора је писмо проследио  америчком конзулу, након чега је Ален Далс, директор ЦИА лично телеграфисао Истанбулу да позитиван одговор на ово писмо не одговара интересима Запада у региону.

3.

Трећи правац деловања патријарха Атинагоре ишао је ка модернизацији односно спровођењу низа радикалних реформи Цркве које су имале за циљ да промене однос Цркве према свету, према католичанству и другим вероисповестима, као и према Светском савету цркава. Он је предлагао да се преиспита употреба застарелих језика богослужења, као и правила да епископи не могу да ступају у брак, предлагао је велике литургијске реформе и тако даље.

Континуитет рушилачког деловања Константинопољског патријархата

Сви наведени правци деловања карактеристични су и за наследнике патријарха Атинагоре у Фанару, патријарха Димитрија I, а посебно за патријарха Вартоломеја који је покренуо специјалну операцију „Раскол“. То потврђује чињеница да је антикомунистичко деловање било само изговор у геополитичкој борби САД са Москвом и да се она наставља директним нападом на Православље. Потребно је навести у којим поступцима Вартоломеја се потврђује континуитет деловања Константинопољске патријаршије као инструмента политике Вашингтона и Лондона.

1.

Патријарх Вартоломеј присваја себи права и надлежности која му не припадају. Он игнорише међународне договоре, пре свега Лозански договор из 1923. године којим је дефинисано да Константинопољска патријаршија нема политичку или административну моћ већ се њене надлежности односе на грчку мањину у Турској и потчињене су законима Републике Турске.  Вартоломеј је прекорачио своја овлашћења и умешао се у међудржавне односе као и у унутрашња питања других држава. Давање аутокефалности proxy Православној цркви Украјине, противно вољи већине верника у Украјини, представља пример најгрубљег мешања у унутрашња питања других држава са катастрофалним последицама како за Украјину, тако и цело Православље. Уједно, ово представља јединствени пример у историји Цркве. Међутим патријарх Вартоломеј се на томе није зауставио већ се директно умешао и у политичке послове. Прошлог лета, патријарх Вартоломеј је учествовао на „мировној конференцији“ у Швајцарској коју је сазвао Владимир Зеленски, и потписао документ који се зове Декларација о Украјини, заједно са представницима других држава које су учествовале. Након тога поставило се питање међународно-правног и државног статуса патријарха Вартоломеја, а Турско Министарство спољних послова затражило је објашњење од организатора самита о Украјини у Швајцарској, у вези са присуством патријарха Вартоломеја међу потписницима заједничке декларације. Након тога Министарство спољних послова Швајцарске је ажурирало листу потписника завршног документа и са њега је уклоњено име Вартоломеја.

Дакле водећи се интересима САД, патријарх Вартоломеј који је добио надимак ЦИА патријарх подстиче унутрашње и међудржавне конфликте, наносећи истовремено велике штетете Православљу. Осим у Украјини, његове активности на стварању раскола у православљу и мешања у надлежности присутне су на Балкану, у балтичким државама, Западној Европи, Америци итд.

2.

Више него блиски односи патријарха Вартоломеја са Ватиканом и њихово заједничко деловање у правцу потчињавања Православља постали су више него очигледни. На примеру Украјине се може јасно видети да је давање Томоса неканонској цркви уз забрану деловања канонске цркве, само прелазна фаза ка уједињавању са Ватиканом и његовом остваривању вишевековне тежње о папском примату. Међутим Константинопољски патријархат ради на широком плану уносећи раздор и пометњу не само у Украјини.

Заједничка прослава Васкрса 2025. године у организацији Ватикана и Фанара, која треба да симболизује почетак лажног уједињавања хришћана први је корак на том путу. Реализација читавог пројекта планирана је да се обави до 2054. године, тачно хиљаду година након великог раскола.

3.

Једна од основних разлика између Православне Цркве која је сачувала традицију изворног хришћанства и Римо-католичке цркве која је упала у јерес је у томе ко управља Црквом. Вартоломеј је тиме што је одлучио да међу Патријарсима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких, погазио православне принципе и традиције доделивши себи улогу источног папе. Иза расколничког деловања патријарха Вартоломеја, који је поделио православну светску породицу, стоје новотарије у учењу о Цркви, које имају за циљ рушење постојећих канонских основа. Неке од њих су укидање правила да је давање аутокефалности појединој Помесној Цркви могуће само уз сагласност свих општепризнатих Помесних Цркава. Затим Константинопољски патријархат је преузео за себе искључиво право иницијативе у сазивању свеправославних сабора и других значајних свеправославних догађаја, прихватио је саслуживање са представницима других вера, чак и наметање LGBT пропаганде и тако даље. Наведена одступања од православне еклисиологије, довела су до дубоке кризе светског православља.

Где је решење?

Мислим да православна заједница треба да буде јединствена у одбацивању нових концепата које Константинопољска патријаршија уводи и у осуди незаконитих и противправних радњи патријарха Вартоломеја. Само решавање настале кризе захтеваће у будућности организовање и сазивање свеправославног сабора на коме треба да се донесу одлуке о превазилажењу створених проблема као и о механизмима заштите Цркве од негативних утицаја. Подсетићу на то да смо г. Валаванидис и ја упутили прошле године јавни апел у коме смо навели да„оцењујемо да је наступио алармантан тренутак када је опстанак Христове Православне цркве озбиљно доведен у питање, због чега сматрамо да је неопходно и ургентно да се сазове Свеправославни или Помесни Сабор (Ένδιμούσα Σύνοδος) у најмногољуднијој Православној Цркви, како би се предузели адекватни кораци у правцу опстанка Православља у целини“.

У потпуности подржавам став Његовог Преосвештенства Митрополита Запорошког и Мелитопољског Луке да је изузетно важно појачати информативно противљење политизацији црквеног живота. Мислим да велику улогу у подстицају тога могу да имају друштвене организације и народна дипломатија. Веома позитивно оцењујем наше заједничке успехе по том питању последњих година и желим да се захвалим свим организацијама и појединцима који су допринели организовању и реализацији међународних конферецнија, које су се бавиле овом проблематиком. Посебно желим да се захвалим господину Диогенису Валаванидису председнику Центра за заштиту хришћанског идентитета који је уложио велике напоре да постигнемо резултате.

Такође апеловала бих на све оне који се баве заштитом људских права да посвете посебну пажњу заштити верских права која су крајње угрожена. Невероватно је да је изостала енергична акција заштитника људских права у ситуацији када се усвајају закони о забрани канонских цркава и када се врши прогон и терор над припадницима Цркве. Најдраматичнији је пример Украјине где организовани екстремисти упадају у храмове док државни органи хапсе клир. Митрополит Лука који нам се обратио налази се у кућном притвору, док је Митрополит Арсеније у затворској ћелији са другим притвореницима. Оваквих примера је много а многобројни заштитници људских права једноставно то игноришу.

Након прошле конференције у Бугарској, упутили смо писмо са закључцима учесника конференције која су се тицала Украјинске православне цркве и Српске православне цркве на преко 100 адреса у УН, ЕУ, Савет Европе, ОЕБС, САД и др. међународне институције и дипломатске мисије. Нисмо добили ни један одговор. Ово све говори о нефункционалности међународних институција и треба да нас дубоко забрине. Ипак без обзира на такве околности, уверена сам да наши заједнички напори могу много тога да промене.

Хвала на пажњи.