У том разрушењу у коме се нашло устројство Цркве, када епископи живе одвојено од лаика, када неки јерарси тргују верницима и Црквом, када се поједини носиоци панагија сматрају Божјим намесницима и царевима над Црквом...

 када се црквени суд често претвара у само суђење са унапред одређеним казнама за очигледно измишљене кривице, а када се неко одлучује само за фиктивне случајеве, када је у питању фиктивно одељење Синод, када нема коме да се пожали на безакоње ОВЦС-а јер је сам „папа“ осмислио и одобрио све њихове поступке...

само саборни живот Цркве може помоћи против свега тога, када ће редовно одржавани Сабори дати глас мирјанима, разматрати жалбе против безакоња, ограничити безумље оних који себе сматрају „источним папама“ и тако даље проблема и невоља у Цркви, извор циничног безакоња и разарања, рушење механизама саборности Цркве, не могу се очекивати праве позитивне промене јер извор трулежи и смрада не може довести до исцељења и доброг мириса – он ће увек бити страни део у живом организму...