Увод „Борбе за веру“ или зашто патријаршијски жбири уходе старца Дамаскина

Ово је први пут, за петнаестак година, колико објављујемо текстове старца Дамаскина – да ћемо написати неколико уводних речи. Желимо да са неким битним информацијама упознамо, првенствено, Старчеве добромислитеље.

Сваком ко познаје православно богословље (дакле, оно аскетско, подвижничко, а не лажно схоластичко-зизиуласовско), јасно је као дан да је старац Дамаскин Светогорац највећи српски теолог, уз то и један од највећих зналаца Светог Писма међу Србима.

За потпуно разумевање његове теологије, која је теологија светоотачка, услов је, зато, лични живот у подвигу.

Пошто старац Дамаскин нема Интернет а ни телефон, све ово пишемо слободно, без страха да би му ове наше речи - које неко може протумачити као хвалоспев, а не као објективно сагледавање – могле духовно нашкодити.

Старац Дамаскин одлично познаје и еклисиологију, функциониосање црквеног клира и односа према епископату, и делом потврђује своју храброст да не буде ни у каквој вези са јеретицима.

Све ово што смо написали, добро зна и „врх“ Београдске патријаршије.

Из тог разлога, увелико шаљу своје жбире да уходе старца (што значи да знамо ко су) и тако изврше притисак на њега. Међутим, кажемо им: залудан вам је то посао, залудан, прљав и  јалов.

А око старца су - Богу хвала – све сами борци за веру (а такви му и следују), „који не приклонише колена своја пред Ваалима“.

Позивамо све старчеве добромислитеље, да се помоле за њега, да га Господ укрепи да истраје на исповедничком путу, као што се и он моли за све нас, не примивши за то никада и ни од кога ни један једини динар.

+ + +

Пошто данас нема православне државе и ми имамо од Бога уверење да су већином људи одступили од православне вере, како данас говоре о лаком спасењу и кажу: „Само узми причешће и учлани се у нашу екуменску и јеретичку организацију и ти си већ спашен и већ си у рају“?

 И кад бирају епископа они не траже од Бога уверење ко је најдостојнији тог чина, него траже уверење од светских власти које раде за антихриста. Исто и кад бирају свештеника не траже од Бога уверење ко је најдостојнији тог чина, него сваки епископ је непогрешив као папа римски и он сам даје уверење – ко је достојан свештенства.

+ + +

 Потврда вере је потврда личности, то је као лична карта за човека. Одмах на крштењу хришћанин добија потврду вере – печат дара Духа Светога, али ту благодат брзо губи, па би требао да је поврати, иначе нема потврду вере, нема потврду личности. Потврда вере је обавезна и то је описано у Делима Апостолским: „Јудејац неки, по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит, дође у Ефес, силан будући у књигама. Тај беше оглашен (школски научен) путу Господњем, и горећи духом говораше и учаше тачно о Господу, знајући само крштење Јованово. И тај поче смело проповедати по зборницама. Па чувши њега Акила и Прискила, примише га и тачније му указаше пут Господњи. А кад он хтеде прећи у Ахају, отпремише га браћа и написаше ученицима да приме њега: који дошавши тамо поможе много верницима благодаћу (школском, књижевном); јер силно оповргаваше Јудеје пред народом јавно доказујући из писма да Исус јесте Христос. И кад беше Аполос у Коринту, Павле прошавши горње земље дође у Ефес, и нашавши неке ученике, рече к њима: јесте ли примили Духа Светога кад сте поверовали (у Христа)? Они рекоше њему: нисмо ни чули да има Дух Свети. А он рече њима: у шта се онда крстисте? Они рекоше: у крштење Јованово. Тада рече Павле: Јован дакле крсти крштењем покајања, говорећи народу, да верују у Онога, Који иде за њим, то јест, у Христа Исуса. Тада они чувши крстише се у име Господа Исуса; и кад положи Павле руке на њих, дође Дух Свети на њих, (и) говораху језике и прорицаху“ (Дап.18:24-28 и 19:1-6).

Апостол Павле пита ученике: „Јесте ли примили Духа Светога кад сте поверовали у Христа“, то јест јесте ли примили потврду своје вере? Они одговарају: „Нисмо ни чули да има Дух Свети“, то јест нисмо примили потврду своје вере. Тада је апостол Павле крстио њих „и кад положи Павле руке на њих, дође Дух Свети на њих, (и) говораху језике и прорицаху“. Види шта каже: „Дође Дух Свети на њих и они говораху језике и прорицаху“, а то значи да се потврда вере показује и споља. То потврђује и Господ у Јеванђељу и говори ученицима: „Ви сте светлост свету: не може се град сакрити кад наврх горе стоји; нити пале светилник и стављају га под сасуд, него на свећњак, те светли свима, који су у дому“ (Мт.5:14-15). И најмања вера мора да има Божију потврду као што Господ говори: „Заиста вам кажем: ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће: и ништа вам неће бити немогуће“ (Мт.17:20). То значи, да и најмања вера „као зрно горушично“ мора да има и унутра и споља Божију потврду, и унутра и споља хришћанин мора да има потврду своје вере, иначе није хришћанин, јер није добио од Бога потврду личности и нема Божију потврду да је хришћанин.

И у Јеванђељу Христос је увек потврђивао праву веру и за капетана је рекао: „Ни у Израиљу толике вере не нађох“ (Мт.8:10), а Јаиру је рекао: „Не бој се, само веруј, и биће спашена твоја кћер“ (Лк.8:50), и после многих исцељења Господ је говорио: „Вера твоја спасе те, иди с миром“. А после исповедања вере Господ је рекао апостолу Петру: „И Ја теби кажем, да ти си Петар, и на том камену сазидаћу Цркву Своју, и врата ада неће одолети Њој“.

А где је сада потврда вере код хришћана? Сада нико и не тражи од Бога потврду вере или боље рећи - данас мали број хришћана тражи од Бога потврду личности и да Бог потврди да су они заиста православни. И пошто данас скоро нико не тражи од Бога уверење да је Христов, Бог је допустио, да свако мора да узме уверење да је антихристов, па ако човек нема уверење да је Христов, он свакако има уверење да је антихристов. То је за сада припрема за антихристов печат, али то је припрема само за праве хришћане, који имају уверење да су Христови, а који немају уверење да су Христови, за њих то није припрема, него они заиста имају уверење да су антихристови, јер садашња документа садрже три шестице и код кју-ар, који се рачунају у уверења антихристова. Углавном, ко нема уверење да је Христов, тај има уверење да је антихристов и то је тако сада са данашњим документима.

Речено је, да хришћанин мора да има од Бога потврду своје вере и унутра и споља, пре свега унутра, али и споља колико је по Богу. И сада да видимо: који епископ, свештеник, монах или мирјанин има од Бога потврду своје вере и уверење од Бога да је заиста православан? Од епископа и свештеника нећеш наћи ни једнога, а од монаха и мирјана једва да нађеш једнога од хиљаду хришћана. Епископи и свештеници школују се да буду политичари, а политика је лаж и лицемерија. Данашња политика захтева сједињење свих вера и политичари раде на екуменизму и унији. Осим православних, ни једна друга вера нема иконостас, и политичари гледају да избаце иконостас из Цркве или бар да буду стално отворене двери. Свето Причешће имају једино православни, и зато политичари настоје да причешће буде више слободно, тако да могу да се причесте сви који год хоће, било да су православни или нису, и није важно да ли су се покајали за грехе или нису, да ли су постили, једноставно без икакве припреме. Они стално позивају народ на своје причешће као што политичари позивају народ у своју странку, па ко се код њих причести, тај постаје члан њихове странке. Јер тај се обавезно сједињава са епископом и свештеником, а не са Христом, јер са Христом се сјединио само хришћанин, коме је Христос потврдио сједињење и који има уверење о сједињењу. Свако се сједињује са епископом и свештеником код кога се причешћује, а ако се неко сјединио са Христом, то мора Сам Христос да потврди. Сада је приметно у Цркви да се ради на екуменизму и унији и уједињењу свих вера и да они служе антихристу, јер ако би они служили Христу, то би морао Сам Христос да потврди. Јер ово је време Апокалипсе и као што је речено: ко нема уверење да је Христов, тај мора да има уверење да је антихристов.

И не само да Бог даје појединачно хришћанима уверење – ко је православан, него даје и државама уверење – која је православна. Кад су пале православне царевине Византијска, Српска и на крају Руска, то је било од Бога уверење – да су те царевине одступиле од православне вере, јер већином су људи одступили од православне вере. Исто и кад је код нас између два рата створена унијатска држава – Југославија, она није могла дуго да се одржи, јер то није била православна држава и Бог је то потврдио. И сада питање: пошто данас нема православне државе и ми имамо од Бога уверење да су већином људи одступили од православне вере, како данас говоре о лаком спасењу и кажу: „Само узми причешће и учлани се у нашу екуменску и јеретичку организацију и ти си већ спашен и већ си у рају“? И кад бирају епископа они не траже од Бога уверење ко је најдостојнији тог чина, него траже уверење од светских власти које раде за антихриста. Исто и кад бирају свештеника не траже од Бога уверење ко је најдостојнији тог чина, него сваки епископ је непогрешив као папа римски и он сам даје уверење – ко је достојан свештенства. Али то није ништа ново и ми знамо, да јеретици никад нису тражили од Бога никакво уверење, нити ће икад тражити.

Али ми не би требало да слушамо јеретике, него Свето Писмо и Предање Цркве, који говоре, да сваки хришћанин мора да има од Бога уверење о својој вери и потврда вере је потврда личности, то је уверење да је човек православан, па ко нема потврду вере, тај нема потврду личности и тај није православан.