Ми који тајанствено изображавамо Херувиме и певамо Трисвету Песму животворној Тројици, оставимо сада сваку животну бригу, да бисмо подигли Цара свију, Којег анђелски чинови невидљиво носе на штиту подупртоме копљима!

Какве се загонетне речи поју на Литургији! Ко их може слушати без трепета?! Замислите: „Ми тајанствено изображавамо (представљамо) – Херувиме!“ Не представља ли се слично сличним? А ми представљамо Херувиме. Значи, у свакоме од нас постоји нешто што је слично Херувиму, подобно томе као савест многооком Божијем Анђелу! Али, та сличност није спољашња, у смислу изгледа, није очигледна, није телесна; није таква као сличност човека са његовим портретом. Човекова сличност са Херувимом је – унутарња, тајанствена и сакривена у дубини душиној. То је сличност – духовна.

Постоји по своме значају величанствена срж наше душе, душино анђелско језгро. Али, то језгро укривено је у тајни и невидљиво за телесне очи. Бог је у човека ставио Свој најбољи дар – Божији образ (лик). Али, тај дар, тај скупоцени бисер таји се у најунутарњијим ризницама душе; у блатњавој ругобној шкољци заривен је усред муља на дну душиног мора. Када Бог не би сакрио дар Свој, онда би зле силе могле оскрнавити дар Божији; овако, он се даје у руке само ономе ко га види, а види га само онај ко се потрудио.

Сви ми смо у гресима. Али, ми смо као глинени судови, пуни светлуцава злата. Споља – поцрнели и замазани, а изнутра – заслепљујуће светлозрачни. Такви сте сви ви, браћо!

Скините са човека одело – угледаћете тело, подложно искушењима, болестима и смрти. Ако бисте скинули и тело, угледали бисте дебео слој грехова, који су нам као рђа изгризли душу. Али, ако бисте још са душе скинули тај трулежни, смрадни део, онде, у самом њеном средишту, угледали бисте Анђела–Чувара. Многим својим очима он види сваку вашу жељу, примећује сваку помисао човекову. Ето, то је света нутрина људске душе, истинско човеково ја.

То је – тајанствени, свештени храм, који блиста небеском красотом. У њему обитава Дух Свети. Дању и ноћу, непрестано и неућутно Он се за нас моли пред Богом уздасима неисказаним. Ми, штавише, не знамо зашта да се молимо како треба (Рим. 8, 26). А Утешитељ се моли за нас, укрепљујући нас у немоћима нашим, па макар то ни не слутили, вапије за нас Богу – „Авва“, тј. „Оче, Оче!“ (Рим. 8, 15; Гал. 4, 6). Ми смо – тај храм Божији, и Дух живи у нама. Зар не знате? (1 Кор. 3, 16). Ми ходимо по земљи, али наше изворно биће је – на небу, а небо је онде где је Дух. Није ли Господ говорио: Гледајте да не презрете ни једнога од ових малих, јер вам кажем да Анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца Мог Небеског“ (Мт. 18, 10)? Може ли се после овога мислити да би когод покварио храм Божији? „Ако ко разори храм Божији, покараће га Бог, јер је храм Божији свет, а тај сте храм – ви“, вели ап. Павле (1. Кор. 3, 17).

Како је увеличан човек! Мало је мањи од Анђела: славом и чашћу овенчан је (Пс. 8, 5). Добио је моћ да се користи чак и разумом анђелским, зато што је мера људска иста као и мера анђелска (Откр. 21, 17). Свет је човек у скривницама душе своје; освећен је зато што га Господ свети, непобедив спољашњом скврни.

Храмоносци, јесте ли чули у каквом стању налазе дијамант, тај најскупоценији међу драгим каменовима? Налазе га прекривеног грубом кором, црном и изузетно тврдом наслагом. По спољашњости, такав се дијамант не разликује од обичног камена. Једино прави вештак погађа да је то – дијамант. Но, током многих месеци, па чак и година, глачалац скида са камена горњу кору, глача га и онда се појављује најзад унутарње, као роса прозрачно језгро, блиста се и прелива на сунцу свим дугиним бојама. Такав је, ето, и човек. Споља – прљав, али изнутра тако диван да је Бог, створивши човека, починуо од дела Својих; а када је човек пао, онда Бог, у великој љубави према Своме створењу, није поштедео Сина Свога Јединородног: предао Га је чак и на муке и на смрт, да би спасао твар.

О браћо, кад бисте замислили како сте сви ви дивни! Зар свештеник, када се Вама окреће с кадионицом, не кади то Духу Светом, Који живи у вама? Не обавија ли тамјаном престо унутарњег храма? И није ли човек – икона Божија? Гле, као што се на икони иза боје и даске таји благодатна Божија сила, тако и иза тела човековог и његове грешне душе, у унутарњем храму, у многоокој савести живи Дух Свети.

Зато нема ничега драгоценијег од људске душе: „Каква је корист човеку, ако сав свет добије, а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 28). Није ли Бог Који живи у души, створио ризнице света? Шта пак оне значе, ако је Творац и Домаћин њихов – са нама? Шта су оне, када у души царује Бог? Право је рекао Господ: „Царство небеско слично је благу скривеном у пољу, које нашавши човек сакри, и од радости одлази и продаје све што има и купује поље оно“ (Мт. 13, 44). Свакоме је ризница закопана у пољу душе његове. И када когод пронађе своје благо, онда сав задихан, оставља све послове, само да би откопао своју ризницу. У томе и јесте – његова радост занавек.

Небеско је Царство божанствени део људске душе. Пронаћи га у себи и у другима, уверити се сопственим очима у светост твари Божије, у доброту и љубав људи – у томе је вечно блаженство и вечни живот. Ко је једном окусио то блаженство, тај је готов да сва остала блага даде за њега: „Царство Небеско слично је трговцу бисера који тражи добра бисера, па кад нађе скупоцени бисер, отиде и продаде све што имаше и купи га“ (Мт. 13, 45–46). Бисер који трговац тражи – није далеко, њега човек носи свугде са собом, једино што сам то не зна. И сваки од нас, са благом у грудима, иде тугујући по свету и тако често уопште ни не верује да би такав бисер постојао било где, макар и далеко. Благо ономе ко је угледао своју ризницу!

Али, ко је заправо види? Ко види свој бисер? Земаљске ствари види онај у кога је телесно око чисто; небеску ствар угледаће само онај у кога је небеско око – срце – чисто! „Блажени чистим срце, јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8) – видеће га у срцу своме и у срцу других људи, – видеће не само у будућем веку, но и у овоме сада ће да га угледа! Само када бисмо очистили своје срце! А гле, христоносци, чим се иоле осветли срце, унутра, озариван божанственим светилником заблиста и засија као злато образ Божији! И тада у себи у другима видиш Анђеле-Чуваре, који стоје пред лицем Божијем. Тада почињеш да чујеш неисказане уздахе Утешитеља, који се молитвено за нас заузима и вапије Богу: „Оче!“ У овој јединственој речи јесте сласт свих молитава и свих радости. Блажени чистим срцем, јер увек виде Бога, увек ходе пред лицем Његовим међу анђелима – својом сабраћом, и у људима гледају Анђеле. Пажљиво се односе они један према другоме, виде у ближњем светињу – оно што ни он сам не зна да јесте. Наслућују се и не могу да се нарадују светињи свакога; тугују и плачу због слоја прашине која је налегла на ту драгоценост у човеку-брату.

Невидљива је у свакодневном животу та скривена и тајанствена светиња душе. Но, понекад, одједном проваљује се смрадна навлака која је облаже, и блесак засењује очи. И у тренуцима највишег усхићења лице постаје као лице Анђела. „И сви, погледавши Стефана, видеше лице његово као лице Анђела“, каже се у Делима Апостолским (6, 15). Разноврсним путевима води Бог човека ка таквом просветљењу, ка познању његове светиње. Понекад то бива кроз велику невољу. Ми већ помишљамо да је човек коначно пропао, и већ одмахнемо руком, толико је сав потонуо у блато и прљавштину. Његов пад изгледа нам коначним, падом из кога нема повратка. Но, у великом страдању оветша прљава навлака. И одједном у самоме блату нешто неочекивано сине. То је Анђео-Чувар такао човека и моћном десницом изводи га на нови, свети пут. И на небу ће бити већа радост за овог једног грешника који се каје, него ли за деведесетдевет праведника којима покајање не треба (Лк. 15, 7). Такав је пут кроз велику невољу.

А понекад велика, незаслужена срећа, нарочита радост која прожима цело биће и обавезује душу, здере са ње од свих презрено покривало њено. Када је великој грешници било речено – „иди дому своме и не греши“, зар се она вратила да би грешила? Не! „Јер је жива реч Божија и делотворна, оштрија од свакаког двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срцу, и нема твари сакривене пред Њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога Коме ћемо одговарати“ (Јевр. 4, 12–13). Човек може бити уверен да је после заслепљујуће радости опроштаја душа једне грешнице одмах и заблистала својом небеском красотом. И зацело, на Небу је била радост међу Анђелима Божијим (Лк. 15, 10) јер им се придружио још један Анђео.

Ето шта значи: Ми који тајанствено изображавамо Херувиме.

Ми који смо слични Херувимима и који их тајанствено престављамо, добили смо од Бога анђелско право да напоредо са Анђелима појемо њихову песму – Животворној Тројици, Тројици Која ствара и задаје вечни, божанствени живот. Једном је, у доба архиепископа цариградског Прокла, један младић, вазнесен Духом у висину, чуо у откривењу како анђелски чинови поју пред Богом Трисвету песму „Свети Боже“ Свети Крепки! Свети Бесмртни!“ И од тога је времена ова песма ушла у црквену службу.

Ви, подобни Херувимима, не дршћете ли један пред другим? О, задршћите! Задршћите јаче. Јер, знате ли ко је ту?… – Цар Христос… Њему анђелски чинови служе, носећи га невидљиво, подижући Га на штиту помоћу копаља, као што су некада војници подизали грчкога цара пред народом. Храм Божији је пун Анђела, и сви ви стојите измешани са Анђелима. Господ је ту, Он је ту. Зар не знате?! Он је са нама, као што је обећао. Зар сада нећемо „оставити животну бригу“? Зар нећемо заборавити на грубу кору која скрива Анђела-Чувара свакога од вас? Нека спадне са њега пред нашим очима то покривало, нека се сруши зид који дели срце од срца! О, каква је то срећа да свак у свакоме види Херувима! О, радости занавек!, О, радости вечне!

„Сваку сада животну бригу оставимо!“ Сваку. Заборавимо домаће размирице, одбацимо међусобне свађе и обрачунавања, одбацимо мисли о животним успесима и незгодама. Престанимо да се бринемо за животно, заборавимо све што је нечисто: Господ је са нама, Он све освећује, и очишћује. Потоком Своје љубави Он спира сваку прљавштину. Он сваку душу зажиже радошћу занавек. Анђели невидљиво подижу Цара свију. Но, преда мном стоје још и видљиви Анђели, анђели у телу, који као да су телом засенили сјајни блесак свој. Ја не могу већ ни да гледам право у њих. То ме смућује, ја сам нечист…

„Сваку сада животну бригу оставимо, да подигнемо Цара свију, Којег анђелски чинови невидљиво носе на штиту подупртом комљима“. Чујете ли? Придружимо се Анђелима, подигнимо Христа. Сада оставимо животне бриге, сада се очистимо: припремимо себе. Гле, заједно са Анђелима подизаћемо Цара свију! Нико није искључен из народа Христовог. Нико није заборављен. Да ли ће ко отићи са гозбе? Подигнимо! Гле, ви сте – једно са Христом, ви сви заједно – Тело све Његово, а сви понаособ – чланови. Христос је Глава Тела. Као што тело носи на себи главу, тако и ми носимо на себи Христа – Бога. Са духовних очију спашће отуђеност. Тако је увек бивало, када су људи чврсто веровали у Господа Исуса Христа. „А у народа који верова“, вели апостол, „беше једно срце и једна душа“. Моћ међусобне љубави била је тако велика да „ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко“ (Д. А. 4, 32).

Чујте, ево једног примера како се очишћује душа! Ево примера велике среће и стварности небеске радости!

Исус, како нам прича св. јеванђелист Лука, пролажаше једном кроз град Јерихон. Неки Закхеј, кога су сви презирали као цариника (тј. скупљача пореза), кога су сви одбацивали, трудио се да види Онога о коме је толико слушао. Можда су и до њега допрли гласови да је тај Учитељ кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29), да је неспособан да увреди чак ни човека кога сви презиру, да се на Њему испунило стародревно пророштво: „Неће викати и неће подизати глас свој, нити ће дати да се чује по улицама; трске стучене неће поломити, и неће угасити светињак који гасне“ (Ис. 42, 2–3). Или је Закхеја привлачила проста радозналост, радозналост да види чувеног Чудотворца. Ко зна? Било како било, ма колико

да се Закхеј подизао на прсте, неугодно низак раст није му допуштао да се подигне над огромном гомилом народа, који је окруживао Исуса. Уосталом, ова сметња показала се у случају Закхајевом почетком његове највише среће и вековечне радости.

Одлучивши у очајању да угледа бар нешто иза гомиле која се тискала и можда га баш намерни, из презира и ненависти, није пропуштала напред, Закхеј је дао маха својој досетљивости и потрчавши напред, попео се на смокву: рачунао је да га Ису неће мимоићи.

За једног цариника била би већ велика срећа да само баци поглед на Онога Који је несхватљивом силом привлачио његово срце. А Закхеј се стварно нагледао Исуса са смокве и, ван себе од радости, схватио је да га је и Он приметио. Радост је испунила цело његово биће, када Исус пролазећи поред њега рече: „Закхеју! Сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у твоме дому!“ – „Шта, мени у госте долази Исусу? Зар се пред њим не скупљају гомиле народа? Не ишту ли богаташи да додирну крајичак његове одеће? Није ли то Онај кога се не усуђују примати у дом свој чак ни људи побожни и од свих уважавани, а шта сам ја!? И Он, ипак, хоће к мени, грешнику кога сви презиру (с правом!) скупљачу пореза кога сви мрзе! Хоће к мени, заобилазећи друге!“ Тако је, отприлике, размишљао Закхеј и разумљиво је са каквом је журбом морао сићи са смокве, да би сав срећан примио Господа.

У срцима присутних говорила је завист. „Шта! Господ Кога је жудео да види у своме дому сваки, због Кога се препирала цела гомила, чини част некоме Закхеју, познатом грешнику!“. Али, зрак светлог Христовог лика већ је био до срца прожео Закхејеве груди, растопио кору на Анђелу-Чувару и Закхеј није почео да се срди на ропот и покуде присутних.

„Ја само сам свестан да нисам достојан Твоје посете, Господе! Али, Ти си ми пружио највишу срећу – Ти си ме препородио. Видиш, Господе, да сам преиспуњен радошћу и срећом због доброте Твоје. Ничим Ти се не могу одужити, наг сам пред Тобом. Али преизобиље радости не могу да не покажем!“ Такве су мисли опседале Закхеја, који је био оборио главу. Стид га је било и болеле су га покуде оних који су га окруживали, а која су посредно падале и на Учитеља – било га је стид, али је уједно осећао и радост. И, ставши пред Господа, сав у усхиту, као некад Петар, у тренуцима Христовог Преображења, једва будући свестан шта говори, Закхеј је узвикнуо: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, а ако сам кога занео, вратићу четвероструко“. Тако је узвикнуо, као изван себе. Зашто баш „пола имања“, зашто „четвероструко“. Зацело, ни сам он не би умео да одговори на ова питања. Можда је он био готов и све да им уступи ради Исуса Који га се препородио. Но, откликтао је прве речи које су му дошле, само да на неки начин пројави радост којом је трептала његова душа. И стварно, Богочовек је засведочио да је у том трену неописива срећа Закхејева препородила његову „пропалу“ душу. Рекао је: „Сада дође спасење дому овом, јер је и ово син Аврамов. Јер је Син човечји дошао да нађе и спасе изгубљено“.

У истину, браћо, нема веће среће него појмити моћ Добра, него жртвовати себе Живој Љубави. Радујте се и „радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн. 16, 22): нема границе између небеског и земаљског, Анђели Божији низлазе и улазе у душе људске… Нека та радост занавек буде са вама! Амин.