Коме звона звоне

„Држава" Косово је поводом проглашења двогодишњице насилне сецесије и самопроглашења независности наручила телевизијски спот у коме се територија Косова слаже помоћу жутих пазл-делића у географску пазл-целину коју чини територија данашње јужне српске покрајине.

+++

Спот је произвео израелски огранак „Сачија", емитује се по светским телевизијама и наилази на професионално уважавање српских стручњака за маркетинг. Не могу да се начудим некреативности наших произвођача спота и неинвентивности стручњака за маркетинг. А право решење им је надохват руке.

Сваки пазл од кога се слаже „држава" Косово морао би бити вишебојан, а не само жут. Један пазл био би црвено крвав, као тероризам ОВК, затим следе пазл-делићи протераних и побијених Срба, онда Срба који су уморени да би се трговало њиховим органима, са све жутом кућом, потом затрта и уништена српска гробља и згаришта српских кућа, па пазл посвећен трговини белим робљем, хероином и кокаином, што је основна привредна грана косовске „државе", одмах иза следе пазл-делићи са стотинама уништених српских цркава и светиња чије су рушевине највеће културно-уметничко и цивилизацијско достигнуће Албанаца, изузимајући споменик Билу Клинтону у Приштини, који је већ сам по себи највећи домет албанског уметничког стваралаштва, и који, стога, заслужује посебан пазл. Украдени сат Џорџа Буша из Фуше Куријеа имао би такође посебан пазл. Без фаталне лепоте, шарма и осмеха Мадлен Олбрајт у минићу са заносним ногама, слагалица се не да ни замислити. Олбрајтова и Тачи могли би да буду у посебном пазл-комадићу у виду срдашца прободеног стрелом врелог љубавно-сексуалног набоја. Слика Адема Јашарија директно би са чувене београдске изложбе као уметнички пројект умарширала у слагалицу Косова. Како без пазла робусног Ричарда Холбрука у чарапицама? Доминирала би, разуме се, два посебна пазл-делића. Један је Бондстил, а други, од званичне Србије признати Еулекс. Незамисливо је да спот буде без НАТО-бомбардера, наравно. Америчка и застава НАТО-а неизбежне су. Без слика првака београдског клана НАТО-слагалица напросто је немогућа. Посебан пазл су више него заслужили делови српских власти, готово сви медији, невладине организације и политичке странке збијене под барјаком „Друге Србије".

Основну идеју је, дакако, могуће даље развијати, али не инсистирам на ауторским правима ако неко од пропагандиста крене у реализацију оваквог спота. Пошто се то не може догодити, остаје нам само да на двогодишњицу „независног" Косова не сметнемо с ума како стварност спота изгледа.

Сада се поставља основано питање: ко се то толико трудио да организује, изазове и испланира тучу и млаћење калуђера у Грачаници, и то уочи Сретења Господњег, Дана државности Србије, уочи Ускршњег поста и уочи двогодишњице насилне сецесије Косова од Србије. И да то као пазл угура у поменути спот. При том све се то одвијало уз присуство окупаторске војске и злурадо посматрање шиптарске полиције. Одавно није било веће бруке и срамоте и горег српског понижења од догађаја који су уследили поводом смењивања владике рашко-призренског Артемија; та се брука и срамота свакодневно увећава и прераста у праву правцату антицрквену и антиправославну хистерију. Толико се све то беспрекорно и смишљено изводи да не може бити случајно. Ово што се дешава прецизно је извођење радова. Смрт српског патријарха Павла био је сигнал за почетак ове опако смишљене акције рушења последње значајне институције српског народа у целини. Одлазак и боравак Атанасија Јефтића у Грачаници више је личио, и све више личи на долазак казнене експедиције него на неку примопредају дужности. Ту сви актери нису само одговорни, већ и озбиљно криви. Ти кривци помажу антисрпским круговима којима је рушење СПЦ задатак, и због чије се реализације осећају заслужним. Ставити безмало у исти јавни ранг калуђера Симеона Вилоског са вођама наркокартела - није мали подвиг!

Неколико црквених великодостојника спада у ону врсту људи који мисле да миша који је ушао у кућу не треба ухватити, него да треба запалити целу кућу како би миш изгорео.

У овој работи учествују, као што видимо, високо позиционирани црквени функционери. Својим понашањем и деловањем они су надмашили неподопштине које прате сукобе у појединим политичким странкама. Они ових дана личе на политичке функционере јавно посвађаних коалиционих партнера, а не на владике СПЦ-а. Такве политичарске ниске страсти заслужују политичку и јавну критику коју не мора да садржи дужно уважавање и уздржавање које заслужују црквени великодостојници. Они су постали обични, лоши и међусобно посвађани политички функционери.

Поједине владике постале су прави инсајдери или нека врста заштићених сведока. Сасвим конкретно, нема ниједног дана да члан Синода херцеговачко-захумски Григорије не да неку инсајдерску изјаву медијима. Он је на свакодневној врућој линији са све бројнијим медијима. Показује се сасвим очигледно ко је то већ годинама био „поуздани извор из врха СПЦ-а" чије су информације служиле у снажној антиклерикалној, а заправо антиправославној и антисрпској кампањи. То се назива неопходним црквеним реформама. Реформатори и реформе који су готово уништили српско друштво и његове најважније институције сада походе Српску православну цркву.

У истом реформаторском хору са црквеним функционерима нашло се тушта и тма познатих и непознатих „верских аналитичара", „социолога религије", „познавалаца прилика у СПЦ-у" и медија који никада и ником нису крили да су отворено антисрпски и антицрквени, и да већ низ година раде на уништавању СПЦ-а. И то одједном не смета једном броју високих црквених функционера. Ти су се медији напрасно претворили у безмало званична гласила цркве. Неколико црквених високих функционера заменило је небеску Србију са „ Другом Србијом". Отворено траже да црква појача „Другу Србију". Нико у медијима не помиње измишљени клерикализам. Ту се безочно и без икакве мере блате бројне владике и објављују компромитујући подаци о њима. Ти црквени функционери не знају да ће и они брзо, или да већ долазе на дневни ред, и да ће се та батина коју сада бесрамно користе против других окренути на њих. Батина, каже народна пословица, има два краја. Међутим, није циљ ових пропагандистичких медија, и те булументе верских стручњака, да докажу на делу важење неке народне мудрости. Њима је циљ и задатак да униште СПЦ. Многи поменути, или они које ћете лако препознати, учествују у рањавању Цркве, свесно и са јасном намером. Неки вођени ниским страстима и ситним интересима у томе учествују несвесно, не знајући шта чине. Штета по српски народ и по борбу за очување Космета огромна је.

Поменули смо „само" рањавање СПЦ-а. Ране нису ни лаке ни безазлене. Али, црква и вера Светог Саве, издржала је и много већа искушења, па ће, основано се уздамо и надамо, уз помоћ прегнућа српског народа издржати и ово. Са Косова звоне звона историјске опомене.

Извор: „Печат“, бр 102, 19. фебруар 2010.

Приређивач: "Борба за веру"