... Ми треба да се сабирамо, молимо, расуђујемо, покушавамо. Ово саборно црквено мишљење је суштина саборности Цркве. Али проблем је у томе што је наш најмудрији патријарх не само обрисао ноге о каноне ради екуменистичког општења  са јеретицима, већ је и до темеља уништио саборност у Руској православној цркви, узевши у своје руке моћ Синода и моћ Сабора, учинивши себе источним „папом“.

Сви ми (свештенство, епископи и мирјани) треба да се окупљамо на саборима и да тамо решавамо проблеме у Цркви саборним расуђивањем, али наш најмудрији патријарх је заправо укинуо Саборе, не мари за мишљење мирјана – њих уопште нема, а мишљење свештенства и епископа је мишљење робова за њега, такве треба кажњавати, што ми и видимо да се дешава на казненим црквеним судовима, који суде само онима који се замерају и доносе пресуде које је претходно донео папа и у виду одлука Синода - папе на састанцима Синода, када се непожељни епископи бацају са катедре на катедру као мачићи.

Авај, ми немамо оца у личности патријарха – имамо само папу, што у Цркви уопште није исто.