У Јеванђељу је речено: Каква је корист човеку ако добије сав свет, а души својој науди (Мк. 6, 34)? Ето колико је драгоцена човечија душа! Она је скупоценија од целога света, са свим његовим ризницама и богатствима. Страшно је, међутим, колико ми мало схватамо то достојанство своје бесмртне душе.

Ка телу, ка том дому црва, ка том окреченом гробу, од јутра до вечери окренуте су све наше мисли, док ка души, ка најдрагоценијој и највољенијој творевини Божијој, ка образу Његове славе и величине, једва да се обрати и једна мисао за читавих недељу дана. Служењу телу посвећујемо најбоље године свога живота, а вечном спасењу душе само последње минуте оронуле старости. Тело се, као на гозби богаташа, свакодневно опија пуним пехарима и раскошним јелима, а душа једва да сакупља мрвице божанске речи на прагу дома Божијег. Ништавно тело перу, облаче, чисте и украшавају свим ризницама природе и уметности, а скупоцена душа, невеста Исуса Христа и наследница неба, лута изнуреним кораком, обучена у одећу сиромашног путника, не добијајући милостињу.

Тело не трпи ниједну мрљу на лицу, никакву нечистоћу на рукама, никакву закрпу на одећи, а душа је од главе до пете покривена мрљама и једино што прелази из једне греховне жабокречине у другу; тиме што се – и то често лицемерно – једном годишње исповеда, она само умножава закрпе на својој одећи, уместо да је обнови.

Ради благостања тела захтевају се разне забаве и задовољства и неретко се догађа да оно исцрпљује целе породице; ради њега су људи понекад спремни на све могуће напоре, а убога душа једва да има један сат, недељом, да саслуша божанску Литургију, једва неколико минута за јутарњу и вечерњу молитву, на силу сакупља шачицу бакарних новчића ради давања милостиње и бива задовољна када хладним уздахом изрази сећање на смрт.

Ради здравља и очувања тела мењају ваздух и место боравка, позивају најискусније и најудаљеније лекаре, уздржавају се и од хране и од пића, узимају најгорче лекове, дозвољавају да их пале и секу, а ради здравља душе, ради избегавања саблазни, ради удаљавања од греховне заразе, неће да начине ни један једини корак, него остају на таквом истом ваздуху, у оном истом, лошем друштву, у оној истој порочној кући, и не траже никаквог исцелитеља душа или, пак, одабирају исцелитеља неупућеног и неискусног, скривајући пред њим оно што је већ познато и небу и паклу и чиме се и сами хвале у друштву.

Када умире тело, чује се јадиковање и очајање; када, пак, душа умире од смртног греха, често и не размишљају о томе.

Нама је, дакле, непозната вредност наше душе, због чега, слично Адаму и Еви, дајемо своју душу за плод допадљивог изгледа.

Зашто онда бар не плачемо, слично Адаму и Еви? Плач оних што су изгубили душу требало би да буде тужнији од плача пророка Јеремије који је, оплакујући губитак отаџбине, вапио: О, кад би глава моја била вода, а очи моје извори сузни (Јер. 9, 1)!

Ми се углавном бринемо за стицање добара која су, нажалост, само земаљска и привремена, а не небеска.

Заборављамо да су земаљска добра пролазна и незадржива, док су блага небеска вечна, бесконачна и неотуђива!

Свеблаги Господе! Помози нам да презремо све што је краткотрајно и да се бринемо о ономе једином што је потребно за спасење наших душа!