Јеромонах Симеон (Рукумијски)

 KОНКОРДАТ И ЊЕГОВЕ ПОСЛЕДИЦЕ

  (Реферат са међународне научно-практичне конференције ''Руска цивилизација и Ватикан:да ли је конфликт неизбежан?  http://borbazaveru.info/content/view/1966/90/ )

Шта је Конкордат?

Србија је у конкордатске преговоре с Римом ушла још у доба Илије Гарашанина. Власт је била у вези са ђаковачким бискупом Штросмајером, али су се сви преговори завршавали неуспехом, јер Рим није пристајао да се задовољи понуђеним. Нарочито велики притисак око потписивања конкордата, који тобож проистиче из обавеза преузетих на Берлинском конгресу 1878., на Србију је вршен осамдесетих и деведесетих година XIX века. Ватикан се позивао и на чињеницу да је са Црном Гором конкордат већ потписан. Јован Бошковић, министар просвете и црквених послова, нарочито је био против притисака који су ишли на штету младе српске државе. У Србији, која је имала 2,5 милиона становника, живело је свега десетак хиљада римокатолика, углавном странаца, али Европа је (као и данас) од Срба тражила што већу „толеранцију". Као што је говорио Д. Б. Несторовић још 1902: „/.../За западну Европу би прави доказ о верској толеранцији Србије био тек тада када би се бар у Београду извијао торањ римокатоличке цркве".

У свом делу „Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове“ Радослав Грујић каже да је после   дугих преговора у Риму Србија најзад потписала конкордат са Ватиканом 24. јуна 1914. године, па је чак доспела да га и ратификује на последњој скупштинској седници у Нишу, 26. јула 1914. године. Како је доцније (20. марта 1915.) и Ватикан ратификовао тај конкордат, Србија је ускоро послала своју делегацију на папску курију, али Ватикан није тада послао свога делегата у Србију, јер је у то доба, већ увелико, водила рат против  „шизматичке Србије“, Ватикану увек драга, католичка Аустрија.

Када је, после свршеног рата, 1918. године основана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, доцнија Југославија, Ватикан је признао нову државу и 1920. успоставио с њом редовне дипломатске односе, пославши на краљев двор у Београду свога првог нунција Корубина. Ускоро после тога приступило се и организацији Католичке цркве у Србији по уредбама конкордата од 1914. године, те је за првог београдског надбискупа 1924. године постављен фра Рафаел Родић а, у исто време, за бискупа у Скопљу др. Иван Гнидовец.

После тога, а нарочито због ширења католичке акције, крижарских удружења и орлова, као и нападом католичког епископата на Савез сокола, прославу св. Саве, итд., погоршани су односи Југославије са Ватиканом. Сем тога, и тешки политички односи Југославије са Италијом у то доба, спречавали су Ватикан да закључи конкордат који би значио обострани акт пријатељства; а уз то је дошао и Латерански уговор. Тим уговором измирен је Ватикан с Клириналом, који је стално одржавао непријатељски став према Југославији и давао уточишта хрватским политичким емигрантима, који су радили на рушењу Југославије. Све то, поред осталог, учинило је, да су преговори између Ватикана и Југославије за закључење конкордата морали бити одложени за неколико година тако, да су тек у пролеће 1933., на интервенцију краља Александра, односи ти почели да се поправљају и омогуће нове преговоре; па је у јесен исте године конкордат, углавном, био израђен.

Важно је напоменути да је потписивање конкордата била жеља и намера краља Александра, али она није била остварена за његовог живота.  Краљ  Александар је трагично изгубио живот октобра 1934. године у Марсељу.

Преговори са Ватиканом и припрема потписивања конкордата  дефинитивно су окончани и конкордат је потписала влада Милана Стојадиновића у сагласности са тадашњим намесништвом 25. јула 1935. године.  Тако спремљени конкордат Југословенска влада послала је, 5. новембра 1936. године, Народној скупштини на ратификацију, а Народна скупштина га ра       тификовала увече 23. јула 1937. године. За конкордат је гласало 166 народних посланика а против 120. Конкордат око кога се потрудила влада Милана Стојадиновића био је потпуна капитулација пред захтевима Рима, који се сасвим ставио изнад државе Југославије.

Критичари су, пре свега, тврдили да је конкордат непотребан, јер га је у свету потписало свега девет држава, међу којима су биле Немачка, Италија и Аустрија, али и Хаити. Велика Британија и Француска никакав међудржавни уговор с Ватиканом нису имале.

Указивало се на то да се римокатолицима даје могућност мисије међу православнима. Начело равноправности конфесија било је повређено ставом да ће римокатолички свештеници бити заштићени као и државни службеници (што није било предвиђено по Закону о Српској Православној Цркви). Римокатолицима је било дато право на рад у милосрдним установама и непосредно деловање међу болеснима и сиротињом. Римокатолички свештеници су били заштићени и пред судом више од православних: држава је морала не само да обавести њихову црквену власт о покретању поступка, него и да наведе разлоге због којих је поступак покренут, па чак и да формира мешовиту комисију са црквеном влашћу ако ова одбије да окривљено духовно лице повуче са положаја.

Исте вечери када је Конкордат изгласан у Народној Скупштини, умро је Патријарх Српски Варнава.

Сумирајући све разлоге против конкордата, Патријарх Варнава у име СА Сабора СПЦ  изјављује да ако пројекат конкордата, онакав какав је, постане закон, онда га он неће признати, него ће у таквом случају епископат бити приморан својом свештеничком заклетвом и својом светом дужношћу да у заједници са својим свештенством и паством бори свим расположивим средствима против примене таквог закона у отаџбини.

По казивању Проф. др Србољуба Живановића, чувеног и светски признатог антрополога, директора Европског института за проучавање древних Словена у Лондону и председника Британског и Ирског оделења Међународне словенске академије наука, патријарх Варнава је отрован. Ево шта о томе каже проф. Живановић:

>>У Енциклопедији православља на страни 314 пише: "(Патријарх Варнава Росић) Умро је 23. VII 1937. у Београду под још увек неразјашњеним околностима. Сахрањен је  привремено у малом храму Светог Саве у Београду."

Као студент медицине  слушао сам предавање које је држао професор патологије Др. Ксенофон Шаховић. У току предавања, застао је и саопштио, као да је осећао да ће ускоро умрети: "Колеге, морам да вам нешто саопштим, што никада до сада нисам никоме казао, да би знали о чему се ради." Професор Шаховић је тада казао да је он био тај који је извршио обдукцију тела покојног патријарха Варнаве Росића и саопштио је своје налазе. Прегледом унутрашњих органа, нарочито дигестивног тракта (органа за варење) утврдио је узрок смрти патријарха. Патријарх Варнава је више месеци трован малим количинама бојног отрова иперита. Уколико се да велика количина иперита смрт наступа брзо, а узрок смрти се лако открива. Уколико се тровање врши малим количинама отрова, који се најчешће меша са храном, пошто има укус белог лука и тешко се препознаје, тада настају постепене промене у виду гризлица слузокоже, који доводе до малигнитета, па трована особа умире "природном смрћу“. Професор нам је тада објаснио да је то метода коју су користиле папе из редова Борђија и да је то метода коју је Ватикан примењивао у многим случајевима. Професор Шаховић је тада показао све налазе са обдукције и саопштио да је узрок смрти патријарха Варнаве било тровање малим количинама иперита (Иперит је бојни отров из групе пликаваца, који је добио име по битци на реци Ипру у I светском рату, када је први пут употребљен у ратне сврхе).

У даљем излагању професор је напоменуо да је патријарх Варнава био велики борац против Конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије којим су Католичкој цркви давана већа овлашћења него Српској православној цркви или било којој другој верској заједници у држави. Као такав, непоколебљиви борац против Конкордата, сметао је католичкој цркви која је највероватније користила своје методе да га уклони.“<<

Чим се сазнало за садржај конкордата, Архијерески Сабор Српске Православне Цркве предузео је анализу свих његових чланова и, између осталог, утврдио је: да се овим конкордатом, пре свега, укида и уставно начело равноправности свих признатих вероисповести и Католичкој цркви у Југославији даје предоминантни положај, какав имају само владајуће државне вере; а како се уз то, сва конкордатом нерешена питања између Југословенске државе и Католичке цркве остављају на решавање по католичком канонском праву, то се римској пропаганди, познатој са своје агресивности, пружа могућност да своју акцију, према својим аутономним уредбама, може развијати и на штету Српске Православне Цркве и других верских организација у држави. Католички епископат у Југославији схватио је овај лојалан акт самоодбране Српске цркве као позив на верску борбу и већ 31. децембра 1936. године загребачки надбискуп др. Бауер изјавио је пред својим свештенством јавно: да овај „став православног епископата може изазвати само непожељну верску борбу, коју народ из католичке цркве никако не жели.“ После тога хрватска штампа почела је све више заоштравати све односе и сводити их не само на верску него и на националну борбу Срба и Хрвата и народно питање“ да би тиме још више замутили и онако претешку ситуацију и продубили још већи јаз између православних Срба и католичких Хрвата. И успели су!

Док се оболели Патријарх Варнава полако гасио припремале су се велике демонстрације у Београду. Оне су се изродиле из предлога др Војислава Јанића да се 19. јула 1937. одржи у Саборној цркви у Београду масовно молепствије за болесног Патријарха. После овог молепствија формирала се литија коју су хтели да проведу од Саборне цркве кроз Кнез Михајлову улицу до храма Светог Саве. Управа града Београда забранила је да ова литија прође кроз Кнез Михајлову улицу. Све радње су биле затворене, осим радњи појединих Стојадинојевићевих присталица. Литију је водио шабачки владика Симеон, који је певао тропар Крсту: „Спаси Господи, људи Твоја...“. Кад је литија наишла на жандармеријски кордон дошло је до сукоба. Жандарми су, псујући народу „српску мајку“, насрнули на свештена лица. Владика Симеон и Платон нашли су се на удару, као и свштеници, Љешевић, Ђорђевић и Церовић. Шеф полиције, Драги Јовановић, је чак командовао жандармима „нож на пушку“, што је присутне доводило до још већег гнева. Како се говори, тада се 27 жандарма и редова нашло у затвору зато што су одбили послушност. Младићи у литији су викали: „Ево, убите  нас, не дирајте нам свештенике!“

Главни организатор насртаја жандарма на демостранте био је римокалички жупник Антон Корошец (Словенац), у то време министар полиције. Такође, и полицајци који су тукли учеснике литије били су углавном Словенци, док су послушност полицијским наредбама одбили Срби полицајци.

Свети Владика Николај поводом Конкордата каже:

>>700 година Римски папа је тежио да стане чврсто ногом на православни Балкан, но то му нису допустили ни наши Немањићи до Косова, нити наш свестан народ после Косова. Данас он доживљује свој тријумф за владе потомка славног митрополита Мелентија и других познаваоца папских тежњи, злочина и интрига на Балкану. Патријарх се српски разболео у борби против те папске тежње. Народ сав ужаснут не може да дође себи од чуда да синови српски у слободној и моћној својој држави данас капитулирају пред оним трећим и најстаријим непријатељем православног Балкана и православног српства, после славне победе над прва своја два непријатеља: над Султаном и Ћесаром.

Зар ти слушаш шта блеје незналице? „Ми и наши католици“. „Право је да дамо и нашој браћи католицима“. Тако не говоре разумни људи, тако блеје бесловесни овнови. Није реч о нашим католицима, него је реч о римском папи. Он хоће овим конкордатом да окује наше жалосне католике, а уз то да оштети православну Цркву. О томе је реч. И против тога се дигао херојски Патријарх српски. Против тога се дигао сав српски народ од 7 милиона.<<

Свети Владика Николај је тражио јавно извињење свих Срба који су били за конкордат, да би били примљени у црквено општење. Сматрао је да се преко тако озбиљне ствари, као што је издаја српских верских и националних интереса не може прећи тако лако. Због тога што Сабор није усвојио његове захтеве, владика Николај је одбијао да се појави на заседањима СА Сабора све до 1940. године.

Блаженопочивши игуман манастира Рукумије, отац Сава, често нам је говорио о чуду које се десило након изградње православне цркве у оближњем селу Кленовнику.  Црква је била покривена црепом, који су прилагали мештани. Међу приложницима црепа нашао се и човек – присталица конкордата. Када је пала прва киша, његов цреп је пропустио воду и морао је бити уклоњен са цркве.

Конкордат је, у суштини, један од крсташких похода лукавих Латина на православни Балкан и православно српство. У Српској Цркви он се данас пројављује кроз реформисање Свете Литургије и увеђење неправославних учења на Богословски факултет и неке Богословије СП Цркве. Овај нови крсташки поход на православне Србе се огледа и у причешћивању народа без потребне припреме постом, покајањем и исповешћу, што у Српској Цркви никада раније није било. Такође, треба поменути „одношење иконостаса на рестаурације“, које годинама трају, да би се народ привикао на богослужење без иконостаса. Све ово је у циљу поравнавања пута до Ватикана.

Српски народ се са овим новим конкордатом никада неће помирити. Покушаји латинизације српског народа стално трају. Њихов прозелитизам и дан данас траје несмањеним интензитетом. Прозелитизам Ватикана је српски народ коштао више од 5 милиона жртава кроз време, што у Првом светском рату, што у Другом, што под Титом; затим у крвожедној агресији 19 западних држава на Србске земље и српски народ, агресији која је потпиривана из  Ватикана (који је помогао свим злочинцима да утекну од земаљског суда правде).  Прозелитизам Ватикана праћен је немилосрдним економским исрпљивањем српског народа, док се у исто време водио лажни дијалог „љубави“, уз превођење српске деце у латинску јерес у Хрватској држави.

Правоверни светосавски српски народ изложен је ударима новог „конкордата“ кроз деловање неких епископа и свештеника који су под великим утицајем Ватикана, од којих су неки у Ватикану и школовани. Они настоје да спроведу историјске планове Ватикана - превођење православних Срба у латинску јерес.

Драга православна браћо Руси, на основу овог излагања, али и свих доступних чињеница, можете и сами закључити да ли је конфликт између Ватикана и Русије неизбежан. Пут Латина увек води преко Србије до Русије. Зато се припремајмо јеванђелским средствима за борбу која нам предстоји против сила таме и њихових слугу.

Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и помози нам, молитвама Пресвете Богородице, Светих Бесплотних Сила Небесних и свих руских и српских Светитеља, Мученика и Новомученика, Преподобних, Праведних... и свих Светих, да одолимо непријатељима светог Православља и наших отачастава и останемо достојни наследници наших славних предака.

Коришћена литература:

1. Др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, књига друга.

2.Радослав Грујић, Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове, ЛИО, Г. Милановац,1998.г.

3.Сабрана дела Светог Владике Николаја, књига 13, Химелстир, 1986.

4. Проф. др Србољуб Живановић, Насилна смрт Патријарха Варнаве Росића и Патријарха Гаврила Дожића (http://borbazaveru.info/content/view/1830/86/)

5. Владимир Димитријевић, Прећутана Србија, ЛИО Горњи Милановац, 2008.