ЈОШ О ЛИТУРГИЈСКОЈ РЕФОРМИ И ПИТАЊИМА „ВАЛИДНОСТИ“

У божаственој Литургији је страшна и света свака,

наизглед најбезначајнија појединост,

јер служи страшној и светој Тајни јединства Тела Христовог.

јеромонах Григорије Светогорац: Тумачење божаствене Литургије

...На Ваше питање (да ли је Литургија служена „по новом“ валидна или није), кажем: нисам компетентан да дам одговор на исто. Сам појам „валидности“ некако мирише на казуистику (рецимо, римокатолички катихизис каже да је печат свештенства „неизбрисив“, и да чак рашчињени свештеник може да врши сакраменте који су „валидни“). Било како било не усуђујем се на овакве одговоре.

Иако нисам сасвим компетентан, и ја могу да приметим понешто. Пре свега, примери недржања Типика које сте навели сасвим су уобичајени у црквеној свакодневици, и они потичу од људске немоћи, а не од жеље да се литургијски живот реформише у складу с неком сумњивом визијом „ранохришћанског богослужења“. Упућујујем Вас на мој текст на овом сајту (Видовдан.орг) – „О противуречностима у мојим тумачењима литургијске реформе“, из кога се јасно види да литургијски реформатори, типа Павла Кумаријаниса или Петра Василијадиса, не греше по слабости, него из упорства воље.

Типик јесте и мерило валидности и црквоградитељства. На који начин? Како је говорио отац Серафим Роуз, Типик представља идеал православног богослужења. Као и сваки циљ на коме у Цркви стремимо, он је, најчешће, недостижан. Примери које Ви наводите као примере непоштовања Типика („служење Литургије са четири блаженства мање“, „вечерња са четри уместо са десет стихира“, итд.) су последица разних видова слабости и немара, а не ОСМИШЉЕНЕ РЕФОРМЕ ЛИТУРГИЈЕ, чији је циљ некаква рационалистичка „обнова“. Када је прота Шмеман тражио радикалне промене богослужбеног живота у Orthodox Church of America, отац Серафим је питао: „Он је спреман да преправи типик у светлости савремених историјских сазнања. Укратко говорећи, богослужења треба да одговарају нивоу духовно убогих људи! Шмеман се бори за нови типик „блаже“ врсте, али и њега ће каснија поколења парохијана Митрополије сматрати „бесмисленим“ и превише „строгим“.

Дакле, и најнемарнији свештеник који „одради“ Вечерњу и Јутарњу за петнаестак минута, за Цркву је мање опасан од самовољног реформатора који спроводи реформе у складу са својом идеологијом.

Уосталом, да чујемо најпознатијег тумача православног Типика, проту Михаила Скабалановича:

>> Како наш богослужбени Устав (Типик) има за свој задатак да црквена богослужења прилагоди потреби појединих (било празничних или седмичних) дана, то је његово састављање било неопходно за Цркву још од време на самог настанка празника али и богослужења у одређене дане. Појава првих празника датира још из апостолског периода, када без сумње постоји богослужење  недељом,   те  због  тог, нећемо претерати ако кажемо да су прве тачке нашег Типика заправо чинови (делови) недељног богослужења самих апостола. Оваква констатација иде у прилог тврдњи оних (мисли се на древне руске писце -прим. прев.) који Типик сматрају богонадахнутом књигом. Устав је започет да се саставља у оно време када је хришћане красио заиста узвишен духовни живот који је заправо и чинио могућим да се у то време појаве богонадахнути списи.

Започевши своје формирање још у апостолско доба, стварање Типика, може се рећи, окончано је у 16. веку, када он добија свој данашњи облик. Наравно да праву вредност Типика није могуће разумети кроз чињеницу да је за његово стварање било потребно толико време него, напротив, благодарећи тако дугом периоду настајања. Типик прати све оне епохе кроз које је пролазила Црква, и у којој је свака од  њих садржавала неку само себи својствену снагу и лепоту. Оно што је имало великог утицаја на формирање богослужења, а тиме и самог Типика, није само Црква у времену, него и Црква у простору (тј. на разним географским просторима постојао је утицај на стварање Типика), те се са правом може рећи да је богослужбени Устав створила једна, света, апостолска и саборна Црква, како у времену (историји), тако и у простору (васељени). Са страница Типика шири се миомирис живота Цркве у древном и благочестивом Константинопољу, и подвижништво Египта и Тиваиде, а ако се прихвати и реалност тога да је мноштво старозаветног материјала уврштено у наше богослужење, тада ми у једном тренутку проживљавамо сву свету и духовну старину, и у једномислију долазимо све до времена Патријараха и Пророка.

Будући дело саборне Цркве, Типик у себи садржи само оно што је дело (производ) Њене достојне деце. Непосредни аутори су људи који нису живели другачијим животом него животом у посту и молитви, људи којима је „сласт богослужења" била довољна, те су они храну узимали по једном у пет дана, спавали само седећи, и чија се мученичка крв мешала са евхаристијском Крвљу. Странице тог дела које су они састављали нису могле а да не покажу безброј суза умиљења и крв исповедника. У свему овоме и јесте та дубина православног богослужења јер се у њему осећају и у њему учествују не само извесни делови, него управо цела, жива Црква свих времена, и та узвишеност богослужења не произилази само из поезије и мелодије коју чујемо на службама. него и из архитектуре, метанија, многократно произнете молитве „Господе, помилуј", од антифонског певања...<<

А ево шта каже Свети Атанасије (Сахаров), епископ кога је Руска Црква канонизовала 2000. године (упокојио се 1962.):

>> Назив нашег Црквеног Устава »ТИПИК« даје карактер његовом садржају и значају. Реч типик потиче од грчког типос што значи тип, облик, форма, образац, идеал. Идеал је нешто најсавршеније, најузвишеније, нешто што свагда вуче и себи, као привлачније, али никад у потпуности достижно. Наш Типик је изложени идеални поредак богослужења, заснован на обрасцу древног вишечасовног богослужења великих отаца и подвижника. Данас се богослужење само у неким обитељима и храмовима у већој или мањој мери приближава свом идеалном поретку изложеном у Типику.

Упркос томе, ми немамо никакав скраћени Типик. И та околност има велики морално-васпитни значај. Наш Типик, у облику у којем постоји представља, пре свега, сталну опомену какав је идеал православног богослужења. А то што су наше богослужење и наша молитва тако далеко oд Типиком зацртаног идеала,  треба дa пробуди у нама осећај смиреног сазнања о нашој несавршености...

Упутства нашег Типика су путокази на молитвеном путу, који нам показују утабане стазе ка циљу, стазе разгажене и утабане светим Божијим угодницима и нашим благочестивим прецима. Зашто силазити на друге путеве, зашто тражити нове, када се овима, као већ испитанима, може безопасније, лакше, брже с мањим трудом ући у исту радост свих минулих поколења, пожњети то што су они већ посејали, између осталог и за нас.

У богослужењу, у Типику Православне Цркве нема ничег случајног, у њему је све строго осмишљено. И све, чак и најмањи детаљи имају свој, често веома дубоки смисао, који даје сваком засебном чину и последовању боју, нарочиту дирљивост и ганутљивост... Премештање једног дела богослужења на место другог, уношење неодговарајућих допуна, изостављања чак и малих детаља - све то нарушава општу хармонију богослужења. Наше богослужење је високоуметничко дело, сложени механизам деликатне делатности. И ако нам је некада нејасан смисао овог или оног дела богослужења - то не значи да ту смисла уопште нема. То значи само то да за сада још не можемо да га схватимо, да га не знамо. Потребно је пронаћи га и постарати се да га схватимо.

Из реченог следи да је за православне важно да у области молитве и богослужења имају послушност Црквеном Типику. Важно је и неопходно да се црквени чинови и службе врше баш тако како су изложени у Типику, јер ће само тада богослужење имати управо онај смисао који му даје Света Црква.<<

Поводом Ваше примедбе о крштењу – Крштење коме, из немара или журбе, није прочитан Апостол, „валидно“ је. Али, ако неко избацује Апостол зато што сматра да га у Св. Тајни Крштења не сме бити? Ако неком падне на памет да мења формулу Крштења да би била у складу с „рано хришћанском“? То је већ сумњиво!

Наравно да ове одлуке Сабора нису „императив“, али ко је тај који одлучује које јесу, а које нису императив? Ви? Ја? Ко? Непоштовање црквене дисциплине је веома опасно. Свети Јован Шангајски је наводио као светао пример свештеника који је поуздано сазнао да му је епископ преминуо, али га је помињао као живог док год из епархије није стигло ЗВАНИЧНО ОБАВЕШТЕЊЕ о томе. Да ли Ви, господине Огњене, знате да у појединим епархијама има људи који крше богослужбена ПРАВИЛА тако да сами измишљају своје ТИПИКЕ? Накакви самозванци, за које често важи она „бивши хипик / мења Типик“, имају ли право на то?

Ваш површан одговор на моје питање „Да ли оне који не поштују Свето Предање треба у томе подржавати?“ оставио бих без коментара да нисте устврдили како је моје позивање на Предање слично позивању суботара (адвентиста) на Свето Писмо. Да ли бисте то рекли Светом Василију Великом, који, у свом делу „О Духу Светоме“, каже следеће:

>>Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви ми једне имамо од записане дидаскалије, а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског предања. Оба елемена, и записано и незаписано Предање, имају један те исти значај за веру, те свако ко је имало упућен у црквене установе неће хтети ово да порекне. Јер ако станемо негирати незаписане обичаје, као да они немају велику силу, а при том не схватајући Јеванђеље у његовој суштини, ми ћемо оштетити, или напросто свести на испразну мисао оно што је тамо проповедано. На пример (да се најпре опоменем предмета првог и најпознатијег), ко је писменим путем научио оне који своју наду полажу у име Господа нашег Исуса Хрисга да чине знак крста? Окретати се према истоку при молитви, како смо томе Писмом научени? Речи епиклезе у време освећења евхаристијског хлеба и благосиљања путира, ко нам је од светих оставио записано? Нити се ми опет задовољавамо само оним речима које нам апостол или Јеванђеље помињу, него још друге и пре и после говоримо, јер оне имају велику силу за вршење тајне, а примили смо их из незаписане дидаскалије. Ми такође благосиљамо воду крштења и уље помазања, па још и крштаваног. А све то на основу каквих записаних наредби? Зар то није из муклог и тајног Предања? Шта још? О самом помазивању уљем, на основу које записане речи бејасмо научени? Да човека треба три пута погрузити при крштењу, одакле је то? Пак и све остало при крштењу, одрицање од Сатане и анђела његових, из којег је то писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке коју су наши Оци сачували у ћутању и скровитости, лишену сувишног истраживања, добро научени да светињу тајни треба чувати ћутањем? (...) Сви ми, на пример док се молимо, гледамо на исток. Међутим, малобројни знадемо да тиме древну отаџбину тражимо - рај што га Бог насади у Едему на истоку (Књига Постања 2,8). Исто тако ми стојимо док вршимо молитве у први дан по суботи (у недељу, прим. прев.), али разлог томе сви не знадемо. Јер не само зато што смо саваскрсли са Христом и што смо дужни тежити ка ономе што је небеско ми стојимо у времену молитве на дан помена Васкрсења; - да бисмо се сећали дароване нам благодати, него и зато што се овај дан приказује као икона века кога ми очекујемо. Јер и почетак дана будући, он од стране Мојсеја не беше назван првим него-једним. И би дакле, вече, и би јутро, дан један (Књига Постања 1,5). Као да тај исти дан много пута чини један исти круг. Таквим начином тај један, а уједно и осми дан, који је збиља и један и прави осми, и кога помиње псалмопојац у појединим натписима Псалама (6 и 11), собом показује стање које ће наступити после овога века, дан коме никада неће бити краја, никада вечери-(или заласка), онај век коме други неће последовати, него који ће свагда трајати, а никада застарити. Црква своје васпитанике дакле нужно поучава да се у онај дан молитве они морају уздизати стојећи, како трајним сећањем на бесконачни живот никада не бисмо занемарили попутнину за прелазак тамо. И опет, свака Педесетница јесте сећање на васкрсење очекивано у будућности. Онај пак дан један, седам пута уседмостручен, сачињава седам свештених седмица Педесетнице. Од првог дакле почевши, она истим завршава, који се у међувремену одвија педесет пута кроз једнаке делове. Стога (он) сличношћу опонаша вечност, јер у кружном кретању завршава тамо где и почиње. Црквене установе нас поучише да тога дана на молитви треба стајати усправно: очевидним сећањем наш ум се преноси из садашњости у будућност, па и сваким чином сагибања колена и поновног устајања ми показујемо да смо због грешности наше на земљу панули, а кроз човекољубље Створитеља да смо поново у небо позвани (...) Само пак исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа, из којих писама имамо? Ако је из предања о крштењу то да по благочестивој доследности морамо веровати онако како смо крштени, и да према крштењу и исповедање постављамо, нека нам онда у складу са истом том доследношћу допусте да и славу одајемо у складу са веровањем. <<

Свети Василије Велики, дакле, тврди да порицање „незаписаних обичаја“ води порицању у Јеванђеља, а Ви то поредите с библијским буквализмом суботара (који, узгред буди речено, и сами поричу Свето Предање).

Свети Николај Жички је, из најдубље скромности, тражио да се „Духовна лира“ пева ван храма (као што је тражио од проте Алексе Тодоровића да издања тих песама увек потписује његовим псеудонимом „Монах Тадија“, а не са „Епископ Николај“), али их је народ осетио као Богом благословене црквене химне, и поје их у храму  (Свети Јустин Ћелијски је, плачући, док су их сестре у Ћелијама за време Литургије певале, говорио: „Нека ми опрости Свети Дамаскин, али Николај га је превазишао“). Али, уважени господине, зна се како су Оци служили  - то видимо како из рукописних Служебника, тако и из тумачења Светих (попут Симеона Солунског и Николе Кавасиле). А како су служили Николај и Јустин и то се зна: још има и њихових списа и живих сведока.

Уосталом, мени је помало мука од „наивних малих Перица“, који ништа не знају и свему се чуде („Како то? Зашто то? Где то пише?“) Ево, рецимо, где пише како се служи јерејска Литургија у манастиру: у књизи Светог Јустина Ћелијског  „Монашки живот по Светим Оцима“ (Манастир Ћелије, Београд, 1981 – део из 5. главе „Кратки устав светогорске обитељи Св. Ј. Златоуста и Свете лавре Високих Дечана“):

>>  Божанствена литургија

У летње дане, то јест од Ускрса па до месеца октобра, литургија се почиње у пет сати изјутра; а у зимње дане - у седам сати изјутра. Када настане споменути час, еклисиарх долази к настојатељу и чини исто што и пред девети час: узима благослов, звони и клепа у клепало, као и пред девети час. Чредни јеромонах у раси и панакамилавци чини пред настојатељем у његовој келији земни поклон,  целива му десницу, па опет чини пред њим земни поклон и одлази у храм. У средини храма он прави три мала поклона према истоку и по један појасни поклон према десној и левој певници. А ако служи и јерођакон онда заједно одлазе к настојатељу и јерођакон чини исто што и јеромонах. Пошто обојица приђу ближе к царским дверима, јерођакон стаје нешто мало напред с десне стране јеромонаха, и говори тихо тек да га јеромонах чује: Благослови, вдадико. Јеромонах: Благословен Бог наш; јерођакон: Амин. Јеромонах: Слава Тебје Боже наш; Царју Небесниј; јерођакон: Трисвјатоје; Отче наш; јеромонах: Јако Твоје јест; јерођакон: Амин. Помилуј нас, Господи; Слава: Господи, помилуј нас; И ниње: Милосердија двери отверзи. По завршетку свакога стиха обојица чине подједнако по један појасни поклон. Пошто јеромонах и јерођакон риђу к иконоста-сној  икони Христа  Спаситеља, јерођакон чита:  Пречистому Твојему образу; клањају се обојица до појаса двапут, гологлави целивају икону Спаситељеву, па се још једном поклоне тој икони. Онда прилазе к иконостасиој икони Богоматере, чине и пред Њом два појасна поклона док јерођакон чита: Милосердија сушчи, целивају икону Богоматере, и клањају се пред њом до појаса једатпут. Одлазе на пређашње место према царским вратима, гологлави. Јерођакон говори: Господу помолимсја. Обојица склонивши се к истоку, јеромонах говори у себи: Господи, ниспосли; затим се обојица окрећу западу и, поклонивши се мало присутнима, иду у олтар, јеромонах на северне а јерођакон на јужне двери, читајући: Вниду в дом Твој. У олтару, оставивши панакамилавку на прописно место, чине по два земна поклона пред светим престолом, целивају св. Еванђеље и крај св. престола, па опет чине ио један земни поклон. Јеромонах пред св. престолом одмах почиње: Благословен Бог наш; чтец за певницом пред аналојем, окренутим ка средини храма, говори: Амин. Јеромонах: Слава Тебје, Боже; чтец: Свјатиј Боже, три-пут, и остало. Јеромонах по Отче наш возглас у олтару: Јако Твоје; чтец: Амин. Господи помилуј (дванаест пута), Слава, И ниње; и одмах лик пева умилно: Возбраној Војеводје, побједителнаја. Пред почетак певања овог кондака јеромонах, не чредни, у мандији и епитрахиљу, гологлав, као сва у цркви присутна братија, прилазе к иконостасној икони Богоматере, и јеромонах чита Акатист Богоматери, зван Благовештенски. Ако се не деси јеромонах, онда Акатист чита јерођакон, не чредни, у раси, без мандије, или га пак чита монах од старије братије, такође у раси, без мандије. Ликови наизменично певају по завршетку сваког икоса: Радујсја, Невјесто неневјестнаја. Сва братија, по окончању певања овога припева, чине подједнако по један појасни поклон. Исто тако и после сваког кондака ликови наизменично певају Алилуја по једанлут, и чине по један појасни поклон. По завршетку Акатиста, и икоса: Ангел предстатељ, десни лик пева: Возбраној Војеводје. По окончању кондака, чредни чтец говори: Придите поклонимсја, трипут, и остало последовање часова: трећег и шестог.

Јерођакон, пред почетак читања Акатиста, узевши стихар, орар и наруквице, подноси их јеромонаху и говори, не гласно но тако да само јеромонах чује: Благослови владико, стихар со орарем. Јеромонах, благосиљајући десницом стихар, говори, не гласно: Благословен Бог наш всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков. Јерођакон, целивајући јеромонахову благосиљајућу га десницу, говори: Амин. И облачи се, читајући не гласно оно што је прописано у служебнику за облачење разних делова одежде; и јеромонах се тако исто облачи, читајући у себи прописане у служебнику молитве при облачењу разних делова одежде, и целивајући крстове што су на свештеним одеждама. Пошто умије руке, јерођакон припреми на жртвенику све што је потребно за вршење проскомидије, тојест открива свете сасуде: дискос, звездицу, копље и остало. Затим ставља на жртвеник две просфоре, као што је у Светој Гори Атонској обичај да се само на две просфоре врши проскомидија. Из једне се вади Агнец, а из друге частица у част Богородице, частице за светитеље, и частице за здравље и упокојење братије и добротвора наше свете обитељи. Ову другу просфору јеромонах раздељује копљем на два дела, тако да изображење печата Богородичног остаје на једној половини, а печати у част девет чинова Светих— на другој половини; и из једне половине са меке стране ваде се частице за здравље, а из друге — за упокојеше душа преминулих. Када настане време да се у свету чашу налије вино и мало воде, јерођакон говори не гласно него колико да само чује јеромонах: Благослови, владико, свјатоје сојединеније, — и јерођакон налива из једног сасуда вино, а у исто време левом руком налива из другог сасуда воду. Јеромонах благосиља обоје, говорећи у себи: Благословено сојединеније свјатих; јерођакон: Амин.

Када се заврши читање Акатиста, чредни чтец говори: Придите поклонимсја, трипут; и часови трећи и шести. По прочитању Боже и Господи сил, чита псалам 102 до: На всјаком мјестје владичествија Јего; благослови душе моја, Господа. Затим Слава, псалам 145 до: Бог твој, Сионе, в род и род; И ниње; Помјани нас, Господи; помјапи нас, Елрдкко; Помјгни нас, Свјати; Лик небссни; Слава: Лик свјатих ангел; И ниње; Ослаби, остави; Господи помилуј, дванаест пута; Всесвјатаја Тројице; Достојно јест. У време читања часова јерођакон, свукавши завесу на царским дверима, приноси к јеромонаху кадионицу са жеравицом и тамјаном, и говори не гласно: Благослови, владико, кадило. Јеромонах, не одлазећи од жртвеника, благосиља десницом кадионицу и говори молитву: Кадило Тебје. Јерођакон кади побожно, најпре св. престо унакрст, тојест са запада, са југа, са истока и севера, Горње место, жртвеник, служашчег јеромонаха и присутне у св. олтару; излази кроз северне двери на солеју, кади царске двери, иконостас и сву цркву, као и на вечерњу. Ако нема јерођакона, онда по проскомидији кади олтар јеромонах, као и јерођакон, затим, изишавши кроз царске двери, кади иконостас, али не иде по цркви већ само са солеје кади настојатеља и братију. Чтец у време кађења приближава се завршетку часова. Достојно јест. За време проскомидије у олтару служашчи јеромонах чита имена живих и умрлих, а читају и братија и послушници, одређени за то од стране настојатеља.

По завршетку проскомидије и часова чтец говори: Достојно јест; јерођакон, ако има, отвара царске двери, Јеромонах пред св. престолом говори: Слава Тебје Христе; чтец: Слава; И ниње; Господи помилуј (трипут), благослови. Јеромонах кратки отпуст на царским дверима. Чтец: Амин. Иноци сви, откривши главе своје, стоје приклоњени до пojaca. Јеромонах, при отвореним царским дверима,  подижући руке пред светим престолом говори тихо; Царју Небесни, и остало кao што је изложено у служебнику, чинећи три појасна поклона. Јерођакон, приклонивши пред јеромонахом главу своју до  појаса,  говори тихо, колико да јеромонах чује: Времја сотворити Господеви; јеромонах такође говори тихо: Благословен Бог наш; јерођакон: Помолисја о мње; јеромонах: Да исправит Господ; јерођакон: Помјани мја;  јеромонах: Да помјанет тја; јерођакон: Амин; целива јеромонаху руку, и кроз царске двери излази нa амвон; и поклонивши се трипут на амвону ка истоку према царским дверима, возглашава: Благослови, владико. Јеромонах, чинећи Еванђељем крст на престолу,  говори:  Благословено  царство. Десни лик: Амин. И сви монаси покривају главе своје панакамилавкама. Јеромонах затвара царске двери. Јерођакон говори јектенију: јеромонах — возглас. По првом возгласу јерођакон од царских двери на амвону прилази и стоји пред иконостасном иконом Спаситеља, док десни лик пева: Слава; Благослови душе моја Господа, и всја внутрењаја моја имја свјатоје Јего. Благословен јеси Господи.  По окончању певања, јерођакон долази к царским дверима, говори малу јектенију. По возгласу јерођакон одлази к иконостасној  икони Богоматере.  Леви лик пева; И ниње; Јединородниј Сине; по завршетку певања овога, јерођакон пред царским дверима говори малу јектенију; леви лик: Господи, помилуј. По возгласу: Амин. Јерођакон на солеји поклонивши се мало настојатељу, одлази у олтар на јужне двери; отвара царске двери, пошто се претходно побожно поклони к св. престолу и јеромонаху. Чтец говори Блажена са тропарима њиховим. У дане бденијских празника блажена са њиховим тропарима ликови певају наизменично. Сви иноци скидају панамилавке и остају у камилавкама до читања Еванђеља. Пред Слава на Блажена, јерођакон прима Еванђеље од јеромонаха, целива руку јеромонаху; у то исто време јеромонах целива св. Еванђеље, обилазе престо са јужне стране, јерођакон говори не гласно него тако да гa јеромонах чује; Господу помолимсја. Јеромонах, идући за јерођаконом, излази на северне двери, док их ван олтара очекују два еклисиарха у мандијама и панакамилавкама и носе подсвећњаке. Када се јерођакон са Еванђељем приближи к северним вратима, еклисиарси чине подједнако земни поклон пред св. Еванђељем и, откривши своје главе, иду са подсвећњацима и запаљеним на њима свећама на средину храма и одлазе к царским дверима на солеју, остављају подсвећњаке један према икони Спаситељевој, а други пред иконом Богоматере. Јеромонах, зауставивши се усред цркве пред полијелејем, приклања се до појаса, и чита тајно молитву входа. Јерођакон, помакнувши се пред јеромонахом мало на десну страну, окренут на север, држи на левом рамену свето Еванђеље, а десницом са орарем указујући јеромонаху ка царским дверима, говори тихо, колико да јеромонах чује: Благослови, владико, свјатиј вход. Јеромонах, благосиљајући руком на исток, говори тајно: Благословен; јерођакон: Амин; односи Еванђеље настојатељу који се налази у својој стасидији; док настојатељ целива Еванђеље, јерођакон целива десницу настојатељу и одлази к царским дверима, очекујући окончање последњег тропара на Бажена. По окончању овог тропара јерођакон, подижући обема рукама Еванђеље, возглашава пут истока: Премудрост прости, Десни лик: Придите поклонимсја, и остало према служебнику.

Читање светог Еванђеља сви иноци слушају непокривених глава стојећи право, пошто су претходно изашли из својих столова. По завршетку тог читања они остају само у камилавкама до великог входа. На великом входу сва братија излазе из столова. После великог входа братија стоје у камилавкама без панакамилавака до речи: Примите јадите.

По прочитању Еванђеља на сугубој јектенији јерођакон помиње: Свјатјејшег  Васељенског  Патријарха   (име),   Свјатјејши  Всеросијски Правитељствујушчи  Синод,  и всечестњејшаго отца нашего Игумена (име) со всеју о Христје братијеју. На сугубој јектенији „Господи помилуј" пева десни лик, а на осталим јектенијама леви. По возгласу: Двери, двери, настојатељ или најстарији од братије чита: Вјерују. Пред возглас; Примите, Јадите, сва братија излазе из својих столова откривши главе своје. Оба лика иду на средину храма и стају као што би речеио на вечерњу, и певају тамо са откривеним главама до окончања: И всјех и всја. Онда се ликови поклоне један другоме и одлазе сваки на своје меето. На Отче наш, јерођакон на солеји пред царским дверима чини један земни поклон, и тада сва братија откривају главе и једновремено се клањају до земље, само лик који пева мало пре тога начини земни поклон, а потом пева: Отче наш; и откривених глава стоје ван својих столова до речи: Свјатаја свјатим. Јерођакон и сва братија чине на Отче наш земни поклон у току целе године. Само у дане свете Пасхе нико од наше братије не приклања колена и не чини земне поклоне, замењујући свуда земне поклоне појасним поклонима, од вечера Велике Суботе до вечера Суботе св. Пасхе. После причасног стиха на литургији ликови наизменично певају Богородичне из службе Всјем Свјатим Атонским.

При отварању царских двери и изговарању речи: Со страхом Божјим, сва братија излазе из својих столова и откривају главе своје до певања: Да исполњатсја уста; тада покривају главе своје панакамилавкама и стају у своје столове. Пред почетак певања причастна настојатељ и сва братија обично, као што је речено на вечерњу, целивају св. иконе на аналојима, па опет стају у своје стасидије у камилавкама без паракамилавака.

За време читања тридесет трећег псалма братија, која се није удостојила да се тога дана причести Светим Тајнама, добијају од јеромонаха антидор, тојест делиће просфора из које је у време проскомидије извађен Агнец, и испијају по малу чашицу свете воде, Ова св. вода се сваког првог у месецу освећује пред литургију, уместо читања Акатиста, и свакодневно се у олтару додаје по мало, да би је довољно било братији за лијење сваки дан.

При отпусту на литургији, када јеромонах говори: Слава Тебје, Христе Боже, упованије, оба лика иду на средину храма појући: Слава; И ниње; Господи помилуј, трипут; благослови. Јеромонах: Христос истиниј Бог наш; ликови у средини храма: Амин, Всју братију нашу, као што је казано на вечерњу; завршни тропар: Уст твојих; јеромонах: Молитвами св. Отец наших; ликови: Амин, Настојатељ и сва братија излазе из храма између ликова који стоје у средини храма раздвојени, при чему се сваки клања мало док не прођу старија братија. На пет минута после изласка братије из храма у своје келије, звони трапезно звоно, и настојатељ и сва братија иду у трапезу.

Уочи недеље и бденијских празника неизоставно се врше бденија у току целе године.<<

Ту се јасно види (поред осталих, „монашких“ подробности) када се отварају и затварају Свете Двери, и да се свештеничке молитве читају тихо (тајно). Док наши реформатори минимизују и уклањају Царске двери и иконостас и наглас читају јерејске молитве, отац Јустин показује како се ПРЕДАЊСКИ служи Литургија. Да је и Св. Сава литургијске молитве читао тихо, види се из једног упутства његовог Законоправила, где се налаже да се молитве хиротоније и  рукоположења изговарају тако да их могу чути само свештенослужитељи у олтару, а не и народ. Рукополагање се обавља за заједницу Цркве, а Законоправило каже да молитве ове Св. Тајне лаици не треба да слушају. Очито је тако било и за време Литургије. Дакле, ЗНА СЕ КАКО СУ СЛУЖИЛИ СВЕТИ СРБИ! Нема ту никаквих нагађања! Како кажу чак и модернисти попут А. Голупцева и Бориса Совеа, од 8. века у Цркви од Истока јерејске молитве НИКО не чита наглас.

Међутим, новотарци, попут Кумеријаниса и Василијадиса имају другачије ЛИТУРГИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ. Они сматрају да лаици треба да СВЕ ЧУЈУ И ВИДЕ. Они нису лењи попови који крате службу, него неопротестантски идеолози литургијске реформе.

Морам, још једном, да нагласим: постоје ЛЕГИТИМНЕ разлике у богослужењу, и њих нико, и никад, не доводи у питање. О њима је писао архиепископ Василије (Кривошелин), у свом огледу „Неке богослужбене особености код Грка и Руса и њихов значај“ (Еп. Атанасије: Христос нова Пасха IV, стр. 358-377). Али, оне не потичу од обновљених реформатора, него од специфичности развоја богослужбеног Предања у Помесним Црквама.

За крај: и ја се слажем да речју, „јеретик“ не сме олако да се барата, јер то може бити вишеструко штетно. Заиста: Свети Оци су увек одговарали ако их неко оптужи за јерес.

Зато Вам, опет, одговорам: нисам компетентан да говорим о „валидности“ било чије Литургије, али се трудим да у питањима литургијске реформе имама изграђен став.

С поштовањем,

Владимир Димитријевић

П.С.

Уважени господине Огњене, с обзиром на важност Ваших ставова, који се имплицинтно слуте из Ваших питања и одговора на контрапитања, још једном ћу подвући:

1. Богослужбених разлика између Помесних Цркава (па и у оквиру исте Помесне Цркве) било је и биће их.  Наш монах, Јеротеј Рачанин, који је пре три века посетио Св. Земљу, уочио је разлике у богослужењу између тамошњих Грка и Срба, и описао их је, не осуђујући их. Као пример „неједнообразности“ богослужења у СПЦ, наводим текст проте Лазара Мирковића, нашег литургичара, објављен у часопису „Православље“ бр. 2, 1936. године (дакле, пре више од седам деценија). Ево тог чланка (ми се, наравно, не морамо сложити са свиме што прота Мирковић каже, али текст јасно показује да питање није ново и да су одговори већ нуђени):

>> Како би   се могла   увести   једнообразност богослужења   у  Српској  православној цркви?

Ово питање упутило ми је уредништво Православља да на њега одговорим.

Пре него што дамо свој одговор, истичемо да у главном већ постоји једнообразност у вршењу богослужења у нашој цркви, и када је Уредништво Православља поставило ово питање, оно је свакако имало на уму једнообразност богослужења до најмањих појединости, и факат, да су поједини делови наше земље унели у уједињену Српску православну цркву поједине особености у богослужењу. Постављајући ово питање Уредништво Православља свакако мисли да би нешто требало предузети, да се богослужење у свима крајевима уједињене Српске православне цркве до појединости врши једнако и једнообразно. Ова мисао је потпуно оправдана.

Да би се богослужење вршило једнообразно до појединости, потребно је:

Прво, да свештеници изуче добро литургику. Ово је лако казати, али није лако извести, јер литургика је опширна, затим поред књиге литургике потребно је имати и све богослужбене књиге при руци, а њих није могуће ни набавити. Када би свештеници добро знали литургику, сви би вршили богослужење правилно, а то би имало за последицу једнообразност у вршењу богослужења. Да би се овај  недостатак поправио, треба помоћи писање и издава ње једне литургике, и штампати  све богослужбене књиге, да се лако може до њих доћи.

Друго, држати се прописа свих богослужбених књига, којима се регулише вршење богослужења, а у првом реду прописа типика, служабника и требника. Па ипак када би се сви свештеници и држали прописа богослужбених књига, то ипак једнообразност у вршењу богослужења не би била апсолутна, јер много чега има у богослужењу што није забележено у богослужбеним књигама, а што се врши праксом. И ову праксу требало би писмено фиксирати ради једнообразног вршења.

Међутим свештеници се не придржавају потпуно прописа богослужбених књига, нарочито се не придржавају прописа типика. А не придржавају се делом зато, што типик регулише богослужење у манастирима и што би се у парохијском богослужењу теже могли вршити сви прописи типика. Ево једнога примера. Свеноћно бденије уочи недеље, тј. вечерње и јутрење сврши се у Београду у Саборној цркви за 1—2 часа, а када би се оно вршило по прописима типика, када би се појале све стихире, када би се читале све катизме и сва чтенија (има их 7 на васкрсном свеноћном бденију), то би оно трајало 6 часова и дуже, тј. од 6 часова увече па до поноћи и дуже.

Да ли би се у овом случају могло спровести служење строго по типику у парохијским црквама? Ми мислимо не, тим пре, што се оно тако не врши увек ни у манастирима, за које је прописано.

Свештеници се, даље, делом не придржавају потпуно типика још из разлога, што га нису довољно проучили. Типик треба разумети и знати, а за то је потребна студија типика, јер је он прилично компликован и знати типик није баш тако лака и једноставна ствар. Осим тога, данас није лако ни набавити типик (мислимо пун руско-словенски типик).

Мање су компликовани прописи служабника и требника, њих свештеници боље знају и тачније их врше. Али пошто прописи за вршење богослужења у служабнику и требнику нису потпуни  и  исцрпни, услед тога  настаје неједнообразност.

Да би се недостаци у овом погледу  исправили  и  све штеницима пружила могућност да знају типик, треба превести цео типик са рускословенског на српски језик, и ради разумевања типика дати у примедбама потребно тумачење типика, да би га свако могао разумети. У таком типику требао би још прописати шта се из тога типика има да врши у манастиру, а шта у парохијским црквама.

У типику је регулисано вршење опћег јавног богослужења дневног, седмичног и годишњег, али типиком није регулисано вршење тајана и молитвословља у служабнику и требнику. Прописи за вршење тајана и молитвословља изложени су како самим чином ових, тако и у рубрикама, тј. у црвено штампаним текстовима у служабнику и требнику, а упутства у рубрикама штампају се црвеним словима зато, да би се текст њихов истакао између осталога текста. Упутства у овим рубрикама службеника и требника нису потпуна, а осим тога нису свакоме ни јасна, јер су на руско-словенском језику. Зато би требало издати служебник и требник, у којима би упутства рубрики била допуњена упутствима до појединости према литургичкој науци како се имају вршити тајне и молитвословља. Упутства у овим рубрикама служабника и требнику штампати на српском језику. Уз све ово, требало би још прописати шта све треба да се врши из чинова служабника и нарочито требника, а шта се из њих може изоставити. Последњу алтернативу не спомињемо из свога убеђења, но због факта, да се из чинова неких тајана неки делови произвољно изостављају.

Пошто се прописи за вршење богослужења налазе и у осталим богослужбеним књигама, то да би свештеницк знали за њих, потребно је да имају при руци све богослужбене књиге.

Најпосле, пошто појање и читање псалама сачињава део богослужења, и пошто су, дакле, за вршење богослужења потребни појци, треба образовати појце, било приватно од самих свештеника, било у појачкој школи, и побринути се да свака црква има појца, јер без појаца се не може вршити богослужење једнообразно.

Дакле, једнообразност у богослужењу у Српској православној цркви могла би се спровести на овај  начин:

1) Када би сe издала једна добра литургика.

2)Када би се превео типик на српски, у коме би била потребна разјашњења типика и када би у чом типику било означено, шта има да се врши у манастирима, а шта у парохијским црквама.

3)  Када би се приредило издаље служабника и требника, у коме би рубрике биле допуњене и штампане на српском језику.

4)   Када би све цркве имале  потребне богослужбене књиге.

5)  Када би свака црква имала потребне појце.

Лако је на постављено питање дати одговор, али није лако извршити оно, што је речено у овом одговору. Али ако није лако, није ни немогуће. Извођење неких од ових ствари не треба очекивати од појединца, јер појединац с једне стране нема овлаштења да издаје богослужбене књиге, а с друге стране нпр. не може се очекивати од појединца да поред тога што пише литургику (не мали рад и рад од низа година), да још улаже и своја средства за штампање књиге (задуживањем), да моли и мољака пријатеље и познанике да му књигу купе итд.<<

Значи, кад кажемо „једнообразност“ и Типик и Служебник, ми, наравно, не мислимо на „мумифицирану униформисаност“, него на светопредањско богослужење које се свесно држи прописа Типика, са извесним личним веријацијама.

2. Али, новотарско богослужење је нешто друго. Шта? Измена богослужења у складу са једним новим, често сумњивим, богословљем. Чувени грчки теолог, прота Теодор Зисис, о томе је јасно писао у свом огледу о „литургијској реформи као нововарламизму. Да га чујемо:

>> За оне који немају посебно богословско образовање, наслов нашег чланка биће, без сумње, несхватљив. Шта означава термин "неоварламизам" и какав је истински облик "литургијске обнове"? Све то треба да анализирамо у два дела нашег излагања.

Биће нам веома тешко да у кратком уводу изнесемо исцрпне податке о историји тог литургијског покрета који се дотиче многобројних питања и проблема. Ми ћемо представити само неке обрисе те појаве. У сваком случају, тај покрет има библиографију достојну пажње, посебно након Другог ватиканског концила (1962-1965.), која је коришћена у литургијској обнови у римокатолицизму и која је утицала на многе наше литургичаре, свештенике и мирјане, који су у Православље донели стран и непознат проблем, уз одсуство одговарајуће пастирске потребе и неопходности. Дух света, који се у политици примењује са очаравајућим призивима ка преображењу и модернизацији, нажалост долази и у Цркву у виду посветовњачености; и Црква уместо да мења свет, сама почиње да се мења под утицајем света, јер свет тражи промене и модернизацију. Зар ћемо из тих разлога остати "конзервативни" и "реакционарни"? Хајдете онда, да сами себе изменимо, обновимо, модернизујемо.

До сада је тај проблем био ограничен на мали број личности, он је пре свега захватао богословске академске дебате уз минимални утицај на црквени живот. Минимални број епископа и свештеника који су, искључиво по својој иницијативи, уносили своје измене и обнове у области богослужења. Данас је "литургијска обнова" задобила црквено покровитељство и синодално излагање. Била је 1999. године организована и до данас делује, "Посебна синодална комисија за литургијску обнову", која се наравно жури, хита да "обнови" и "препороди", многе елементе богатог светоотачког, бесценог и јединственог православног богослужења. У току толиких векова велики Светитељи и Оци, а у наше време савремени Светитељи и Старци, нису имали свест о томе и нису осећали неопходност за обнову. Чини се, Црква се буквално налазила у некој својеврсној неделатности, привржености традиционалним начелима, конзерватизму, дремању; Свети Дух је "уснуо", није деловао, Христос није деловао, ако ћемо користити други светоотачки израз. Сада долази обнова да би Цркву спасила од древности и конзерватизма, да би је учинили савременом, динамичном, прогресивном. Из тог разлога се под покровитељством посебне синодалне комисије сваке године окупљају литургијске конференције и одређују се предавачи, пре свега из круга обновљенаца, да би се створио утисак да је богословска наука, посебно литургичари, сагласна са састављеним плановима и прихваћеним решењима у литургијским изменама, па да чак и пројављује у тим плановима изузетно усрђе.

Било би потпуно природно, и чак неопходно, уз помоћ специјалног синодалног писменог одговора и одлуке иступити против те једностране и пристрасне појаве "Литургијске обнове" као црквеног покрета, да би били саслушани и други гласови, који су привржени Предању, који изражавају своју забринутост у вези састављaних планова, и указују на опасност разлагања и измене аскетско-мистичког карактера православног богослужења, његове јединствености, а такође, и његове спасавајуће мисије и делотворности. Такви гласови су се могли чути, и то чак веома, на литургијској конференцији која је била организована од стране братства православних изучавалаца (ἠ Ἐταιρεία Ὀρθοδόξων Σπουδῶν) у Солуну (27. фебруар -1. март 2002. године) на којој су свештеници и монаси, а такође и универзитетски богослови у 21 излагању изнели своје ставове у вези веома важних питања, које покреће "литургијска обнова", представљајући двехиљадегодишњи став Светих и њихово искуство. "Документа" те конференције, драгоцена по суштини излагања, сакупили смо и објавили као необичну драгоцену ризницу у једном од три дела часописа "Теодромија" (Θεοδρομία), који је био објављен у тим данима и кога су са великим интересовањем очекивали свештеници и богослови.

Међутим, да би били конкретнији, ми се идаље бавимо питањем: какве управо литургијске измене предлажу обновљенци и модернисти? Ми ћемо предствити само најважнија питања чија се анализа може пронаћи у поменутом делу часописа "Теодромија", који има 450 страница.

Тако, предлаже се:

- да се из употребе избаци монашки устав-типик који се данас примењује

- да се скрати време црквених служби, које се сматрају веома дугачким и заморним,

- преношење времена њиховог служења на касније, уз то да верни, који би желели да у њима учествују, имају времена за одмор ујутро,

- претпостављање брзих мелодија у односу на споре, византијске мелодије

- служење друге Литургије у истом дану од стране истог свештеника,

- превод литургијских текстова да би их учинили разумљивим за народ,

- гласно изговарање свештеничких молитава, а не њихово тихо читање,

- заједничко певање верног народа у храму,

- уклањање високих иконостаса

- учешће жена у певничким хоровима

- коришћење музичких инструмената унутар самог храма,

- певање црквених песама од стране квартета,

- састављање нових црквених служби за заручење и брак,

- такође и нове молитве за жене након порођаја у време разрешења од плода,

- непрестано обраћање свештеника народу у време служења Божије Литургије,

- (црквено) сахрањивање некрштене деце и самоубица,

- одбацивање ношења свештеничке расе,

- непосредна измена Тајне покајања и исповести психијатрима и психолозима, и много друго.

До данас је ветар те обнове, иако је дувао у умовима многих људи, био затворен, запечаћен у митским торбама Еола. Данас је сам Св. Синод отворио те торбе и није могао да их зашије. Како се каже у пословици: ко сеје ветар, пожњеће буру. Случај, који се догодио са митрополитом келкиским, кир Апостолом, чија су литургијска новачења уводили у његовом граду Келкису, потврђују ту мисао. Након предузимања интензивних корака и упућивања потписа са жалбом становника тог града на адресу Св. Синода, Синод је био принуђен да заузме потпуно одређену позицију у вези са уваженим архијерејем и да му предложи да буде пажљивији. Без обзира на то ми имамо прилику да видимо да је митрополит буквално пожурио да испуни предлоге који собом представљају "литургијску обнову". Њих предлажу специјални литургичари и корак по корак прогурава се "Посебна комисија литургијске обнове". Требало би да га похвале, а не прекоре, јер све то представља плод тог "обновљенашког" начина мишљења. Ми том митрополиту захваљујемо, јер нам није дозволио да заспимо, није био лицемеран и дволичан. Али, пошто он верује у неопходност примене тих новотарија, самим тим имамо и могућност да се убедимо у квалитет те знамените "литургијске обнове".

Неоварламизам "литургијске обнове"

До овог тренутка покушао сам да укратко откријем садржај прве половине назива чланка, да би уз помоћ грубих црта осликао и оцртао облик знамените "литургијске обнове". Међутим, шта собом означава термин "неоварламизам", који се, по нашој и многим оценама тако описује, закључује се у тој тенденцији литургијске обнове. Термин означава да се у том случају ради о новој појави, о оживљавању учења западног монаха Варлаама Калабријског, коме се супротставио у 14. веку велики Богослов и Отац Цркве, свети Григорије Палама, архиепископ солунски. У том случају, између њих није било сукоба две личности, нису се излагали различити погледи, већ се догодио сукоб две културе, два света: светоотачког по духу и мистици православног Истока и рационалистичког и посветовњаченог папског Запада, који је кроз Варлаама покушао да обнови, модернизује Православну Цркву, одбацујући мистички пут познања и приближавања Богу, и одбацивши неопходност телесног злопаћења и целокупно аскетско Предање Цркве.

Био сам веома огорчен и узнемирен када сам се убедио у чињеницу да се савремена литургијска обнова креће превасходно у том истом духовном и богословском усмерењу Варлаама, који у нашим личностима, које можда не изазивају подозрење код оних који недовољно познају православну традицију обновљенаца, покреће реванш преко св. Григорија Паламе, и потпуно неприметно изазива појаву саборне одлуке, која осуђује "Просвећеност" и рационалистички хуманизам Запада. Са те стране према "литургијској обнови" се не треба односити са меким срцем, као према неком богословском кружоку, који износи противречна мишљења по питањима и теологуменима који не представљају опасност, већ се треба односити као према опасној јереси на озбиљном духовном и сотириолошком нивоу. Она је већ задобила карактеристику јереси од стране протојереја, који је сада, након много година благословеног и безропотног удовства, постао архимандрит, о. Саранда Сарандиса, предавача Ризаријске црквене школе, духовног лидера многобројних свештеника који воде борбу у области Атике и који се у својој речи придржавају предања. Тај опис није преувеличан, он одговара стварности. Јер варлаамизам је био осуђен од стране Цркве читавим низом Сабора 14. века као јерес, што значи да је и неоварлаамизам "литургијска обнове" јерес. То чак означава да смо ми имали и одређено право када смо због папиног доласка у Атину, тврдили да је папа дошао, али није отишао, да он остаје као начин мишљења, менталитет и делује као нови Варлаам у земљи Православља.

Међутим, да не би рекли да су ови ставови преувеличани, укратко ћемо се потрудити да укажемо на две основне, суштинске сличности које се налазе у учењу Варлаама и у ставовима савремених неоварлаамита "литургијске обнове".

Прво, велико значење придаје се уму у познању, у науци, философији, у схватању онога што се говори о Богу и божанственом.

Друго - уклања телесни труд и аскетику, телесно злопаћење и предлаже покој, сан, одмор да се уморни верник не би напрезао, да би могао да се помоли, да схвати оно што се служи и говори.

Заиста, када су монаси из Солуна Варлааму говорили о методу умне молитве - да је верујући човек, чистећи се од страсти, способан да се приближи Богу по мери свога очишћења, тако да, ако би и био неписмен и не схватао оно о чему се говори у Светом Писму и литургијским текстовима, могао би да се удостоји сагледавања нетварне светлости и просвећења, измењујући се и преображавајући све своје органе познања, и прелазећи у област нетварних енергија Божије благодати - он је са иронијом примио то, о чему су говорили монаси. Он је одбацио постојање нетварне енергије Божије која просвећује и освећује. Он их је убеђивао да је јединствени пут богопознања занимање науком и философијом, и очишћење, али не од страсти, већ од незнања. Светом Григорију, када био је позван да дође у Солун са Свете Горе, није било тешко да одбаци ту хуманистичку Просвећеност. Ако ћемо сликовитије рећи, ако се неко спасава и достиже савршенство уз помоћ философије и знања, онда су и древни грчки мудраци могли да постану богопросвећени пророци и већи од највећег између рођених од жена, Претече и Крститеља Јована, који се није учио у школи, већ је достигао савршенство у пустињи. И Христос би додао, као проповедник Јеванђеља, да ако желе да Га схвате и да се науче, боље је да буду не неписмени рибари, него философи и научници. И богатом младићу, који је молио да га научи како да се спаси и достигне савршенство, Он не би говорио да прода све што има, да подели сиромасима и да Га следи, већ би му препоручио да иде у школу да добије образовање, како би могао да схвати проповед Јеванђеља.

Категоричан и коначан став Св. Григорија, у то време упућен Варлааму, у наше време је упућен новим, савременим Варлаамима. Он им говори да без очишћења од страсти и зла, што је неопходан услов да би благодат Светога Духа деловала, осветила и просветила писмене и неписмене, мудре и немудре, оне који разумеју и не разумеју; да ако чак и неко изучи све науке и сва накупљена знања од Адама па до последњег времена, следујући за божанским, он ће остати дете и слеп, потпуно затворен за просвећујућу и боготворећу благодат Светога Духа, туђу ономе који говори и врши. У том случају, неки неписмени али смирени и очишћени верник, као и нелукаво дете, куша и постаје причасник савршеног живота много више од неког професора, филолога и научника. "Без чистоте, ако се обучиш свој природној философији, од Адама до самог краја, ти ћеш бити, не са мањим, већ са већим успехом - глупак".

Такође, неопходно је рећи нешто и у вези са злопаћењем и телесним покојем: Варлаам је тврдио да не треба да оптерећујемо наше тело подвижништвом, постом, многочасовним богослужењима, усправним стајањем, покајањем, јер при уморном и исцрпљеном телу, ум не може да се преда делању молитве. Свети Григорије је одговарао да ми у богослужењу учествујемо као душевно-телесна бића, да учествујемо нашом душом, и да се очишћење од страсти достиже уз помоћ аскетике и злопаћења тела, док се при бризи о телу и његовом успокојавању страсти оснажују и не исцељују. Зато је хришћански живот узак и трновит пут, живот са ношењем крста. Сви Свети су следили том аскетском методу, који уништава Варлаам, учитељ неделања, како га зову. Ослобађање од пристрашћа и похоте могуће је само уз помоћ телесне аскетике, греховне тежње тела. Лукаве помисли слабе захваљујући посту, бдењу, покајању, уз помоћ средстава које причињавају страдање и бол. Господ је сједињавао молитву са постом, а Св. Григорије Богослов долази до закључка да "никаквим другим служењем се Богу не угађа као злострадањем".

Примењујући ово на предлоге и принципе поретка савремене литургијске обнове, открива се да ова обнова понавља ове две заблуде варлаамита. Многе од литургијских измена, као: скраћивање богослужења, промена времена вршења богослужења, служење друге Литургије, седење на целој површини храма, уклањање древних мелодија византијске музике и свега сличног; усмеравају, како примећује отац Мојсије Светогорац, "према неделању, лењости, лакоћи, ономе што се чини прихватиљивим за савременог, уморног човека. У Православној Цркви се заборавља подвижништво, мучеништво, жртвеност и свуда се убацују елементи безбрижности".

Са друге стране, остале предложене измене, као: превођење литугријских текстова, читање молитава преко микрофона, уклањање или снижавање иконостаса, коришћење од стране верних малих литургијских "енколпиона" (малих реликвијара са делићем одежде или моштима светих, који се носи око врата, пр. пр.), и многе друге, усвајају рационалистички поглед варлаамита, по коме нам је неопходно да схватимо оно што се говори и служи, јер за друго немамо потребе. На тај начин, након уклањања подвижништва уклања се и духовна димензија православне духовности. Међутим, Бог се не постиже, већ се опитује. Он делује не на мудре и образоване већ на чисте и смирене срцем, које Он просвећује чак и онда када они сами то не схватају. У Цркву долазимо не да би схватили, већ да би се нашли близу Бога, да би принели садашње Ангелима, који записују живе у садашњости, и да би примили свету благодат од свештеника. То се достиже, и оно не зависи од степена схватања тога што се догађа у храму, већ од степена духовне зрелости и савршенства, од нечије расположености да опитује Бога, да живи поред Бога и у Божанском."

                                                                          * * *

Покушали смо да покажемо да "литургијска обнова" оживљава, да опет предлаже Варлаама из 14. века, у два основна усмерења хуманизма:

а) у томе колико велики значај она придаје знању, науци, схватању савршенства као пута, и

б) уклањању телесног злопаћења и подвижништва у време молитве, и у увођењу стремљења ка комфору и одмору.

Тим циљевима теже савремени обновитељи богослужења, можда и не схватајући да се приклањају јеретичком и опасном положају, са озбиљним последицама сотириолошког карактера ако успеју да убаце те измене и реформе. Забринутост многих свештеника, монаха и мирјана нема личне мотиве и интересе. Они желе да одрже отвореним пут којим су ишли Светитељи, светли пут аскетско-мистичког живота, који води светости и обожењу, "уски и тесни пут који води у живот вечни". Пут рационализма и спокоја, комфора, јесте "широки пут што води у пропаст".<<

    3. Рецимо, неки модернисти тврде да је свеједно да ли се свештеничке молитве на Св. Литургији читају преко микрофона, или тихим гласом, да се чује само у олтару. (У ствари, он мисли да је боље “због народа“, читати све преко микрофона, али у овој фази тврде да је, „свеједно“, да би лакше наметнули своју непредањску праксу.) А ево шта о томе каже један од највећих православних богослова данас, митрополит Јеротеј (Влахос):

>> Изгледа ми да постоји јасна и древна традиција тајног читања молитава, нарочито на Божаственој Литургији. Јеромонах Никодим (Барузис) у свом чланку „Литургијски препород или екуменистичка униформисаност“, у часопопису „ Теодромија“, чији је издавач и директор отац Теодор Зисис, између осталих тема, дотиче се и питања произношења литургијских молитава. Он такође наводи и цитате Отаца Цркве, у којима се говори о тајном читању молитава. То су такви Оци какви су Свети: Василије Велики, Дионисије Ареопагит, Никола Кавасила и Атанасије Пароски. У ствари, он се позива на текстове на које се позива преподобни Никодим Светогорац, који је доказао да Свети Оци што их наводи говоре о оном што нас данас узнемирава/.../

Божаствена Литургија је Тајна свих тајни, она је срце живота Цркве. Зато су Оци и чували тајанственост, тишину и чистоту Тајни. Зато кад скривено постане јавно, када се неизрециво озвучи и када се свима преноси, оно престаје да буде Тајна/.../

Јеромонах Никодим (Барузис) нуди нам сведочење Светог Атанасија Пароског, које помиње професор Пантелис Пасхос, где Светитељ каже: „Да се не узглашава епиклеза за време претварања Хлеба и Вина“. Чињеница је да су Оци кољивари сачували древно црквено предање које се назива исихастичким, и које квинесенција православног учења и живота.

У наше време, ипак, демонстративно се игнорише традиција повезана с тиховатељским посвећењем у Св. Тајне Цркве, и говори се само о некаквом разумском и чулном познању. На тај се начин ствара утисак да се поимање богослужења и учешће у Божаственој Литургији односи само на видно, слушно и лигичко примање онога што се твори и говори. Но, такав начин размишљања искључује дух тиховатељског Предања и, наравно, скрива, уз помоћ извесних елемената, некакво зближавање с варлаамитским поимањем Светих Тајни/.../

Божаствена Литургија јесте причасност догађајем савршеног Божјег Домостроја, али будућим Небеским Царством, а не неком протестантском и рационалистичком свешћу о оном што се збива. Они који наводе аргументе многих у корист читања молитава „громким гласом“ подривају православно гледиште о тајанственој мистагогији која се савршава на Божаственој Литургији и ту мистагогију своде на некакво протестантско рационалистичко поимање. Ако се чињеница сведе на то да многи, приликом читања тих молитава, истима дају своју личну „боју“, буквално показујући своју „побожност“ и „гануће“, онда се, с рационализмом, уводи и индивидуалистичка побожност./.../

Тајно или тихим гласом читање свештеничких молитава Божаствене Литургије је доказ да Божаствену Литургију не савршавају сви присутни, како неки лажно тврде, него је савршавају клирици, који то одговорно служење примају кроз рукоположење/.../

Сматрам да учешће верних у свему што се говори и савршава, уз тврђење да постоји истозначност благодатних дарова, јесте протестантски поглед на Цркву, према коме се укида посебност свештеничке службе/.../

Због свега поменутог, ја настојавам на томе да молитве Божаствене Литургије, као и молитве Анафоре, не треба да се читају да их сви чују. Саслужујући клирици треба да молитве читају „тихим гласом“ да би сви клирици учествовали у савршаваном и изговореном, тако да за народ служба буде „тајинствена“, док за то време појац (псалт) пева „кротким гласом“, да би царовала атмосфера исихије и тишине, да би између молитава и возгласа постојала узајамна веза, јер су они увек коначна основа оног што се савршава. Наравно, морамо бити опрезни, јер се може десити да онај ко има „тихи глас“ уз микрофон постане „гласноговорник“, што је реалија која пориче раширено литургијско Предање и богословље црквеног богослужења/.../

Сада је постало очито да дато питање није бесмислица, нити пука одредба Типика, него да пројављује богословље богослужења и срж целокупног духовног и црквеног живота. Због тога се ово питање мора погледати кроз истраживачку лупу.<<

Уосталом, тајно читање молитава у Цркви има своју историју и своје разлике. Ево шта о томе каже Борис Сове („Без Причешћа нема обожења“, Београд, 2004, стр. 218-225):

>> Из личног, чисто жртвeног подвига Хришћанство се за већину људи претворило у ствар друштвене пристојности, а понекад чак и користи (Митр. Сергије Московски). Духовна напетост код Хришћана је попустила и настао је немаран и недостојан однос према Литургији. Све су чешћи случајеви одласка из Цркве после читања Свештенога Писма и проповеди. Такво понашање изазивало је огорченост Св. Јована Златоустог. Друго правило Антиохијског Сабора из 341 године и Девето правило Светих Апостола одлучују оне који не остају на молитви и Светом Причешћу до краја или, како пише у последњем правилу у Словенској Крмчији из 1787. године, сагласно тумачењима Зонаре и Аристина, оне који не остају у Цркви до последње молитве и који се не причешћују.

Хришћани су затим уопште престали да долазе на Литургију.

Та немарност према Евхаристији људи, који су изгубили снагу и топлину вере и предали се делима и бригама светским, навела је Цркву на то да предузме одлучне мере. Двадесет прво правило Елвирскога Сабора (305. г), Једанаесто правило Сардикијскога Сабора (343. г), поновљено у 80. правилу Трулскога Сабора (692. г), низвргава из клира и одлучује клирике и лаике (вернике), који не дођу на Литургију у три недељна дана током три седмице. Ипак, те мере нису показале потребан ефект. Ми знамо да су у Византији понекад чак и патријарх или император одлазили из храма после читања Еванђеља. Назадовање духовног живота настављало се и изражавало у избегавању учешћа у Литургији и Причешћу.

У време Св. Јована Златоустог неки су се причешћивали једном пли двапут годишње, без обзира на Светитељеве критике. Ту праксу ретког причешћивања осуђује и Преп. Касијан. Против ње су усмерене и свакодневне епитимије за монахе, приписане Преп. Теодору Студиту.

Јављају се и друге промене у литургијској пракси. Постепено се уводи тајно читање евхаристијских молитава. Неки литургичари виде зачетак те праксе у 19. правилу Лаодикијскога Сабора (343. г), што је, ипак, подвргнуто сумњи. Тајно читање Анафоре шири се у Јустинијановој епохи. Узалудно се уочи смрти император бори са том новотаријом, позивајући се на посланице Св. Апостола Павла:

"Заповедамо да сви епископи и презвитери не изговарају тајно молитве Божанскога приноса и светога крштења, него гласом који би чуо верни народ, како би се умови слушалаца побуђивали на већу грижу савести... Доликује да се молитва Господу нашем Исусу Христу, нашем Богу са Оцем и Светим Духом, у сваком приношењу и другим службама узноси гласно. Они који то одбију даће одговор пред Престолом Божијим, а ни ми, ако сазнамо, нећемо их оставити некажњене.

До VIII века тајно читање Анафоре постаје општеприхваћеном праксом, премда и даље трају недоумице, питања и спорења која бележе литургичари, који објашњавају појављивање заамвоне молитве тиме да она за вернике замењује анафору. Неки који стоје ван олтара често долазе у недоумицу, споре се међу собом и питају се какав је циљ, смисао и сила молитава које архијереј тихо чита и желе да добију о њима неку представу. Зато су Божански Оци и саставили (заамвону молитву), као скраћење свега за шта се молило (у наставку Литургије) и на тај начин они онима који то желе дају да, као што се хаљина препознаје по ресама, тако и они схвате смисао олтарских молитава.

До VIII века тајно читање евхаристијскога канона, које представља зачетак тихих миса, примећује се и на Западу". Изношене су разне претпоставке о узроцима увођења тајнога читања Анафоре. Претпоставка по којој је та пракса била прихваћена ради скраћивања Литургије из истог разлога по ком су, према сведочанству Св. Прокла, Св. Василије Велики и Св. Јован Златоусти скратили анафору, не може бити прихваћена као уверљива, будући да у тој епохи почиње процес продужавања Литургије оглашених, док се пред Литургијом појављује пракса литија, које су поставиле почетак нашим молебнима што су се током дугог времена савршавали и сада се савршавају у неким местим пре Литургије, а не после ње. Немогуће је сагласити се ни са нагађањем Дишена о томе да је у великим храмовима гласно читање молитава представљало потешкоћу, нити са хипотезом о неспоразуму до којега је дошло због неправилног схватања речи (...), која се налази испред Анафоре, како би се указало на неки посебно тајанствени начин њенога читања.

Тешко да је правилна и претпоставка по којој је тајно читање молитава настало због смањивања броја причасника. Причешћивали су се на Литургији само свештенослужитељи; они су и читали Анафору у себи, тајно.

Ипак, нема сумње у то да је тајно читање везано са евхаристијским немаром црквенога народа. Евхаристија је - Тајна, која изазива код верујућих свештени трепет. Нека ћути свако тело човечије и нека стоји са страхом и трепетом. Тај трепет својствен је Литургији у свим временима. Међутим, евхаристијски немар народа навео је Оце и литургичаре да пре свега усредсреде пажњу на истицање неопходности поштовања, свештенога страха и трепета пред Свстим Даровима, пред којима и Ангели скривају лица. Светој Чаши мора се приступати са страхом и љубављу. Свештени трепет допуњава уобичајено осећање недостојности и греховности. У Евхаристији Христос је trех tremendae majestatis . Код Св. Јована Златоустог, који је са жалошћу примећивао слабљење евхаристијске усрдности и ревности, срећу се стална подсећања на неопходност свештенога трепета пред страшним Тајнама. Алузије на та расположења срећу се код Св. Кирила Јерусалимског. Св. Јован Златоусти, у чије време се анафора, вероватно, читала наглас, имао је огромни утицај, конкретно и у Сирији. И управо код сиријских писаца и литургичара посебно су развијени мотиви свештенога трепета, којих готово да нема у старим чиновима Литургије, у Литургији Апостолских установа, у Анафори Серапиона Тмуитског и код отаца IV века, изузев поменутих Св. Јована Златоустог и Св. Кирила Јерусалимског. У тумачењу Литургије Теодора Мопсуестијског (+428.), које он износи у другој књизи Liber ad Baptizandos — стално се cpeћe епитет „страшни", који се користи у вези са Светом Тајном Евхаристије, жртве, Светих Дарова. И ту се говори о мистиријском ћутању. Када пребивамо у ћутању у великом страхопоштовању, свештеник почиње Анафору. Серафимску химну поју сви присутни... а свештеник се присаједињује гласно невидљивим војскама". Свештеник чита тихо те молитве. О осећањима страха и трепета и о тихом, тајном читању Анафоре говори и несторијански писац Нарсај (1502), оснивач Низибинске школе, која се налазила под снажним утицајем Теодора Мопсуестијског. У својој Седамнаестој омилији он доноси опис и тумачење њему савремене Литургије, која је, осим по Анафори, веома слична несторијанској Литургији Тадеја и Марија.

Примера ради, после Символа вере свештеник приноси тајну избављења нашег живота, испуњен трепетом и обучен у страх и велики ужас. Свештеник пребива у ужасу и великом страху са трепетом због својих дужности и дужности свих чада Цркве... Трепет и страх за себе и за народ леже на свештенику у том ужасном часу. У страшним условима и служењу, он је предмет трепета чак и за Серафиме, син праха предстоји у великом страху, јављајући се као посредник.

Ту су страшни Цар, тајанствено заклан и погребен, и страшне страже (Ангели) које стоје у страху у част свога Господа. Са таквим мислима предстоји свештеник у свештенослужењу, са поштовањем, са великим страхом и трепетом. Тим осећањима прожет је и ђаконов возглас.

Гласник Цркве и сада подиже глас и опомиње свакога да исповеди своје грехе Господу и да Га моли у чистоти срца". Станимо добро, он говори, гледајте својим умом на велику тајну која се збива, коју савршавате ви, смртници. Страшне Тајне освештавају се рукама свештеника. Нека свако пребива у страху и ужасу док се то савршава. Свештеник је сам већ приступио мољењу: молите се и ви са њим, како би се ваш мир увећао кроз његово посредовање. Приклоните земљи поглед својих умова и молите се пламено. Узносите прозбе свих Богу у овом часу, пуни трепета и великога страха. За тим следи позив на ћутање. Нека сс нико не дрзне да каже ни једну реч устима... нека се моли срцем, а не устима, и нека моли умом, а не језиком.

После возгласа "Горе имајмо срца", сва заједница чува ћутање и све се припремају за пламену молитву у својим срцима. Свештеник ћути, и ђакон пребива у ћутњи, сав народ је миран и безмолвствује... Свештеник, уста Цркве, открива своја уста и беседи тајно са Богом, као са пријатељем.

Крај молитве изговара се наглас. После серафимске химне, коју изговара сав народ, сва Црква се враћа ћутању, а свештеник почиње општење са Богом. На крају молитве он подиже глас, да би народ могао да га чује... и руком благосиља Тајне... а народ својим 'амин' доприноси и саглашава се са молитвом свештеника. Тада гласник Цркве призива народ и говори: 'Молите се мислено. Мир вам...'.

У време призива Светога Духа гласник Цркве кличе: „У ћутању и страху стојте; мир вам!". Нека сав народ пребива у страху у том часу, када се савршава тајна силаска Светога Духа. Свештеннк подиже глас и знаменује руком Свете Тајне.

Код Теодора Мопсуестијског и Нарсаја срећу се прве информације о тајном читању Анафоре и мистичком евхаристијском ћутању. Природно је претпоставити да је та пракса настала у Сирији и да се првобитно проширила углавном по Источној Сирији. На увођење тајног читања Анафоре утиче и пракса disciplina arcana која чува светост и величанственост хришћанских Тајни. То се јасно види из одговора сиријског писца Јакова, еп. Едеског (640—708), на питање зашто су се Свете Тајне савршавале иза затворених двери, у тишини и према усменом предању. По свој прилици, захтеви disciplina arcana-e и објашњавају одсуство речи којима је Господ установио Тајну у тумачењу Теодора Мопсуестијског, у чиновима несторијанске Литургије Тадеја и Марија и њихову усмену предају. На увођење праксе тајнога читања анафоре несумњиво су утицале, најзад, неке идеје, изражене у Corpus Areopagiticum, конкретно у делу О црквеној јерархији. Corpus се појавио, вероватно, у Сирији крајем петога века, где је био веома популаран. На сиријски језик превео га је мистик Сергије Ришајнски (+536). Из Сирије Corpus доспева у Константинопољ, где је у прво време изазивао велико подозрење.

Литургија у књизи О црквеној јерархији изузетно је слична или чак истоветна оној код Нарсаја, само са том разликом што су у диптихе код Нарсаја укључени и живи чланови Цркве, а Символ вере се изговара после преношења Дарова на Престо.

Као једна од главних идеја списа О црквеној јерархији, који је поставио почетак богослужбснс символике, појављује се учење о јерархијској структури - о разним степенима познања Божанских Тајни, чија је пунота доступна само свештеноначалнику - епископу. Он управо и предаје нижим степенима, конкретно другом - посматрачком чину верника - свештеном народу, у чулним знаковима, символима, знање које им је доступно.

Божанствени јерарх, премда и низводи благонаклоно њему потчињенима своје, јединствено свештеноначалствено знање, користећи многообразне свештене символе, он се истога часа, као неухватљив и незадржив за оне који су ниже, без икакве промене враћа у себе, свом началственом служењу и, савршивши мислени улазак, он у чистој светлости сазерцава једновидни смисао дејстава која се савршавају, завршавајући човекољубиви излазак ка онима који су на другом месту Божанскијим повратком онима који су први.

То одвајање свештеноначалника од народа и мотив тајне наглашавају се приликом тумачења Литургије, Тајне над тајнама, најсавршеније од Светих Тајни, Тајне сабрања или заједничења. На пример, приопштивши се и предавши богоначално Причешће (другима), (јерарх) се окреће, најзад, свештеном благодарењу (заједно са народом који учествује у благодарењу, приближавајући се само Божанским символима), а он сам узводи се стално богоначалним Духом свештеноначалствено, у чистоти богобразнога чина, ка светим началима савршаваних (дејстава) у блаженим и мисленим сазрцањима.<<

Види се да је тихо читање свештеничких молитава у Цркви имало другу и озбиљну историју и мистично-пастирске разлоге.

Сада се, изненада, појављују људи који су себи дали за право да мењају богослужбени поредак и кажу: „Ми се враћамо 'раној Цркви'!“ Притом, хоће да имају метеријални комфор „краја историје“ и да буду „евроинтегративни“ и „политички коректни“. Није него!

4. За крај.

Нове праксе у Цркви увек су биле ПРОВЕРАВАНЕ  ПОСЛУШНОШЋУ САБОРНОЈ ПУНОТИ ЊЕНОЈ.

Сетимо се примера Св. Симеона Столпника: када је на себе узео подвиг столпништва, он је био нов. То нико до тада није радио. Оци подвижници су желели да провере да ли је подвиг од Бога, и послали су једног од својих да позове Св. Симеона да сиђе са стуба, јер га братија зове. Кад је Св. Симеон кренуо да силази, гласник му је рекао да то не чини: показавши смирење, Св. Симеон је доказао да је тај подвиг од Господа.

И Свети Јован Кронштатски је, као ревносни пастир у свету, ишао на „салушање“ код Светог Теофана Затворника, који је проверио његово смирење.

Да су наши литургијски реформатори показали смирење пред саборном пунотом Цркве, и, настављајући да пишу и говоре о потреби литургијске обнове, а служећи Литургију по досадашњем Типику и одлукама СА Сабора СПЦ, знали бисмо да је њихов подвиг  благодаћу наткриљен. Овако, у томе не можемо бити сасвим сигурни, ма колико бисмо желели да јесмо.

Не одобравам ничије прејаке речи и прегрејана расположења, али, треба знати и ово – никаквих прегрејаних речи и расположења није било док се није кренуло у експериментисање људи уверених да имају „мистичну легитимацију“ за оно што раде.

Још једном Вам желим свако добро од Господа!

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=16&t=8573&p=148844#p148844