Грешни Милоје

НА УВОРУ ЈЕДНОГ ПОКОЛЕЊА

Свему има време

Свему има време... Има време кад се рађа, u време кад се умире;

Време кад се сади, и време кад се чупа посађено;

Време кад се убија, и време кад се исцељује;

Време кад се разваљује, и време кад се гради;

Време плачу, и време смеху;

Време ридању, и време игрању;

Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење;

Време кад се грли, и време кад се оставља грљење;

Време кад се тече, и време кад се губи,

Време кад се чува, и време кад се баца;

Време кад се цепа, и време кад се шије,

Време кад се ћути, и време кад се говори;

Време кад се љуби, и време кад се мрзи,

Време рату и време миру.

(Свето писмо, Књига проповедникова 3, 1-8)

Елем, у овом чеперку времена који је мени, Милошћу Господњом, додељен било је времена за плакање и времена за смејање, времена за ридање и времена за играње...

Неке од тих тренутака бих да зауставим.

Да их дотурим да пресамите преко међе датог ми чеперка, еда би остао траг туге и траг радовања.

За незаборав.

И за љубав понеком од многих које сам волео.

Прегршт тих тренутака дарујем теби, драги читаоче, преко тугованки и радованки.

На увору једног поколења

У посмртној стихири Светог Владике Николаја стоје, веће од Годидова и чвршће од Врањаче, речи ове, које штрче у векове. Речи, које би, да имамо духовне уши, чули сад и од наше Рује:

„Свршена је моја књига,

Сад на вама лежи брига,

да ми књигу поправите,

Христа Бога измолите,

Да ми прости грехе вољне,

Грехе вољне и невољне..."

И тако редом, и тако редом...

Јуче, на Велики четвртак, склопи се књига моје драге тетке Ружице и ми се сабрасмо, данас, да се Господу Богу помолимо, да поправимо књигу њезину, еда би јој Господ Свемилостиви опростио сагрешења њена и подарио покој души њеној у Царству Својему.

Али, данас се није завршила само Рујина књига. Данас се затворила још једна велика књига, књига једне епохе, књига једне генерације.

Јер, Руја наша би десето дете мога ђеда Радосава и бабе Драгиње. Ево, данас, потоње чедо њихово одлази Богу на истину, одлази да се придружи родитељима својим, браћи и сестрама.

Одлази душа Рује наше из ове долине суза у боље и лепше крајеве: тамо, где нема жалости; тамо, где нема туге; тамо, где нема болести; тамо, где је радост вечна.

А тело њено одлази у гроб тамни, да тамо сачека васкрсење мртвих и живот будућега века.

Одлази, данас, Руја наша из ове долине уздисаја и суза, у којој се: накопа и насија; наплеви и нажње; напра и нариба; намјеси и накува; навари и насири; напреде и наплете; напати и наплака...

И док на Велики понедељак, у београдској болници „Свети Сава" гледах потоњу страницу Рујине књиге, док гледах тај беспомоћни поглед очију које се гace, док гледах њену последњу битку у овоземаљском животу... као да, у једном трену, угледах једно време које тоне у прошлост, које увире у вечност.

Као да видех:

- како се умири мотовило и заустави цевљаник;

- како замуче трлица и зарђаше гребене;

- како занеме разбој и изарумише се брдила;

- како пресвисну преслица и укочи се вретено;

- како отпаде кукаљ са 'екловке и попусти рам од неца;

- како се искриви плетећа игла и прекиде жица на фркет;

- како окраћа губер и побледе шара на ћилимачи;

- како се распори сламњача и развеја слама зобана;

- како пуче каиш на нанули и отпаде пуце најелеку;

            -  како оћелавише кићанке од рудице и откиде се повраз на торбици;

- како се разгазише опанци и окрза перо на марами;

- како се ишчупа уво на котобању и опучи се котарица;

- како испаде ногар из троношке и ужижљиви се данце на наћвару;

- како напрште карлица и затури се чанак;

- како се пројолпази обрамача и умори кошуљара;

- како се постиђе пракљача и просу цјеђ из шавња;

- како се расуши перионица, а ћаса и тестија се окрњише;

-како нестаде пекмеза из ћупа земљаног и колача од маџарки, испечених на црепу;

- како се измрви пријесни колач на ринглама, и просу се водњика и исцури расо испод голубарца;

-како усахну мирис дуња са шифоњера и поплијесни слатко од шумских јагода;

- како потамњеше брвна, и попусти клин и спаде сито;

- како се деморалиса срп и затупи садаљка;

             -како се расклима сиралица и расуши чабрица;

- како се отрије бронза са сулундара и посрну оџак на брвнари;

- како се умори ђерам и прошупљи кофа бунарска;

- како побеже пчела из трмке и поспадаше засонице на тору;

- како се скрши прескакало и спаде поплет са прошћа;

- како препуче ушник на мотици и иступи се секира на дрвљанику;

-како ућута меденица и излиза се шина на колима волујским;

- како се истули лампа и зачади фењер у помрчини;

- како ни машице више не пркосе жишци;

- како попустише обручеви на каци лужњаковој и како кљокну цокла на качари;

- како се огњиште запепели, а вериге сатарише вријесло на бакрачу;

- како утихну песма девојачка и жетелачка, копачка и косачка, и рабаџијска;

- како нестаде моба и комишања, прела и посела;

- како охладне љубав међу комшијама;

- како се „погази пост и поруши мост, што је к' небу водио, док је народ постио";

- како избледеше слова на споменицима и почеше утањати у бујад, жедна вина, жељна мириса тамјана и светлости воштаница;

- како нас гледају ђедови и прађедови са небеса и, ронећи сузе пред Престолом Творца, вапију: опрости им, Господе, јер не знају шта раде!!!

- Трже ме звоно трамваја који ухвати залет одоздо, ка Славији, и ја се пренух из времена које остаде иза Рује.

И поново се вратих њеном одлазећем погледу...

Драга Рујо,

не издржа твоје срце ово време, што се неправедно натоварило на твоја нејака плећа.

He издржа твоје срце вишегодишње самовање.

He издржа твоје срце рану голему, већу од раке у коју спустисмо Мицу уочи Божића. И ево, крвари та рана, до јуче. И зацели. Престаше да теку сузе твоје, јер оде у радост Господа и у загрљај најстаријег чеда твојега.

Данас је, у нашим срцима, помешана чаша жучи са чашом меда.

Тугујемо ми, што се на неко време растајемо с тобом, драга Рујо.

Али, истовремено осећамо и зрачак радости који рађа нада наша и вера наша:

- знамо ми, надамо се ми, верујемо ми, да те Мица твоја, да те мајка твоја... чекају, с љубављу.

- и још знамо ми, драга Рујо, да си ти тежак живот имала; да си многе муке поднела; да си реку суза излила; да си голему жртву дала, гајећи твоје птиће, искивајући од њих три вредна, три честита, три узорна чељадета: Мицу, Зору и Цану.

И зато што то знамо, имамо разлог да се данас, на овој тугованки утешимо, јер смо утувили Беседу на гори, коју нам Господ одасла, говорећи:

- Благо онима који плачу, јер ће се утешити;

-Благо онима који су гладни и жедни правде, јер ће се наситити;

- Благо онима који су милостиви, јер ће бити помиловани;

- Благо онима који чисто срце имају, јер ће Бога видети.

Господе Свемилостиви,

знамо ми, да ће небо и земља проћи, а да речи Твоје неће проћи, у векове векова! Зато Ти се молимо: услиши молитву нашу и прими душу рабе Твоје Ружице, у Рајска насеља Твоја.

Ево нас, драга Рујо, на крају твог овоземаљскога пута, на рођендану твог вечног живота.

Ево нас, на увору једне генерације, са којом постају оскудни вековни обичаји.

Ваљда су, зато, оскудне и моје речи:

опрости, драга моја Рујо, што те уцвелило време које се натоварило на твоја крхка леђа;

хвала ти за све дарове срца твојега и за сву доброту твоју;

поздрави нам, драга Рујо, Мицу - ту рану твоју и рану нашу;

и поздрави нам све претке наше и рођаке наше.

И не тугуј за нама, јер ћемо сви ми, који с љубављу и поштовањем дођосмо данас да те испратимо у вечност... сви ми ћемо, полако, једно по једно, за тобом, у дворе Сведржитеља нашега, у Царство Створитеља нашега, у радост Оца Нашег Небеског, који нас сотвори, из праха, у који ти данас одлазиш.

Бог да ти душу прости!

Изговорено на Велики петак,

лета Господњег 2005. у Горачићима,

на опелу тетки Ружици Ружичић,

рођ. Стевановић

Извор: Грешни Милоје, Казивања (Треће, измењено и допуњено издање), ЛИО Горњи Милановац, 2010.

Приређивач: "Борба за веру"