НА МАРГИНАМА „ЛИТУРГИЈСКЕ ОБНОВЕ“

„ЗАПАДНО РОПСТВО“ ПРАВОСЛАВНИХ И

 ЛИТУРГИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ

Један од књучних полемичких метода савремених литургијских реформатора је да устврде како је све оно што им се не свиђа у предањском начину служења Свете Литургије - западни (римокатолички) утицај. Владика бањалучки Јефрем је, у свом тексту „Свету Литургију очувати и служити неизмјењену“, то већ уочио, указујући да су унијати у Америци у складу са одлукама II ватиканског концила, али и са реформским захтевима модерниста у Грчкој (које је протежирао недавно упокојени архиепископ атински Христодул), већ увели гласно, да цео храм чује, читање олтарских - свештеничких молитава, савремени језик у богослужење, као и да настојавају на сваколитургијском причешћивању пастве.

Сви академски теолози „литургијског препорода“ били су, већ рекосмо, под снажним утицајем „лево-либералних“ западних литургичара, почев од Николаја Афанасјева, преко Александра Шмемана, до Павла Кумаријаниса и Петра Василијадиса. То не значи да људи попут проте Шмемана нису успевали да се издигну изнад западних уплива (Шмеман је био оштар критичар постконцилне ватиканске реформе), али дух сцијантистичког рационализма и скептицизма оставио је дубоког трага у њиховим размишљањима о православној Литургији коју су почели да „растварају“ у историји. Они нису волели светоотачко тумачење Литургије (Шмеман је у свом дневнику писао да се „гуши“ читајући византијске литургичаре), и упали су у типичну замку евхаристијске теологије западних модерниста: Литургија је надасве Трпеза пријатељског и братског сабрања, а њен жртвени карактер и аскетска припрема за то да „сами себе, и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо“ потиснути су у други план.

Велики критичар таквог приступа, на дубљи начин но што на први поглед може да се учини једностраном посматрачу, био је отац Јован Романидис. Ендрју Ситко у својој студији „Богословље Јована Романидиса“ (стр. 150-153), подвргава критици пренаглашавање литургијског сабрања као малтене једине пројаве црквене заједнице управо на основу Романидисових увида; указујући на Николаја Афанасјева и Јована Зизјуласа као кључне теологе „евхаристијске еклисиологије“ у Православној Цркви, Ситко им упућује „романидисовске“ примедбе: „Афанасјевљево заснивање Цркве на евхаристији потиче од његовог сопственог стављања еклисиологије Игњатија Антиохијског изнад оне Кипријана Картагинског, у којој не налази нагласке на евхаристији (A. Nichols: Theology in the Russian Diaspora: Church, Fathers, Eucharist in the Thought of Nikolai Afanas`ev (1893-1966), Cambridge, Cambridge, 1989, p.90). Наравно, читајући Игњатија, видимо да је средишњост Евхаристије непорецива, али, да ли сав живот Цркве може да се сведе на евхаристијско сабрање - то је  сасвим друго питање. Сам Романидис у својој раној студији о Игњатију Антиохијском (рађеној за Афанасјева на Св. Сергију у Паризу), био је наклоњен евхаристијској еклисиологији, али је ускоро открио да је незадовољавајућа. По његовом мишљењу, она оставља много тога неизреченог о животу Цркве, нарочито о области очишћења, просветљења и обожења. За Романидиса, због благодатног ауторитета епископа, предањско схватање сабрања подједнако подразумева и произношење пророчке проповеди као и служење Евхаристије. Такође, постоје и неевхаристијска сабрања чији је циљ само молитва. На тај начин, живот Цркве представља јединство светотајинских богослужења, (читања) Св. Писма и молитве, што не сме да се раздваја да би се једном од тих делања дала предност у односу на друга.

Док се Афанасјевљева евхаристијска еклисиологија на неки начин може појмити као одговор на неучествовање верних у Евхаристији, она такође, што је прилично недалековидо, ставља премало нагласака на благодатни карактер Цркве, и то због неке врсте хиперсакраментализма. Наравно, то није, ни на који начин, била Афанасјевљева намера, што показује наслов његове књиге „Црква Духа Светога“. Он јасно каже да „сила љубави јесте основа еклисиологије“, на исти начин на који Романидис говори о заједничарском животу несебичне љубави у Цркви и каже да је „организационо начело“ љубави - Дух Свети. (А. Николс, нав. дело, стр.111). И, мада се Афанасјев усредсређује на епископску службу као пројаву и оприсутњење те љубави, он то чини само у контексту Евхаристије, без икаквог указивања на област исцељитељства  (духовне терапевтике, В.Д.) који ту љубав чини стварношћу и епископа заиста оним што јесте.

Ово пребацивање благодатног дара љубави искључиво на евхаристијско сабрање скоро да подразумева да се љубав пројављује само у том контексту. Зато што је Афанасјев до краја веровао да, кад год се Евхаристија служи, ту се пројављује Црква, чак и у одсуству епископа, претпоставља се да је овај благодатни дар љубави присутан in extenso (а, у ствари in abstracto). (А.Николс, исто, стр.89). Исход тога је да танушна веза са просветљењем/обожењем постаје још невидљивија. Овај исход нам помаже да схватимо зашто је Романидис одбијао да такав конгрега-ционализам прихвати као евхаристијску еклисиологију. За њега, минимална основа евхаристије еклисиологије мора бити то да свако локално сабрање има свог сопственог епископа, који свагда треба да присуствује, не само као предстајатељ Евхаристије, него и као пророк, кроз своју проповед (Ј.С.Романидис, Исагога, стр. 29).

Одговарајући Афанасјеву, Јован Зизјулас је такође поново нагласио улогу епископа, али његов акценат није био ни на локалном (сабрању, нап. В.Д.), ни на харизматичном (елементу, нап. В.Д.) као код Романидиса. Зизјулас је позвао на стварање малих епархија, али то и даље оставља парохију као несавршену пројаву евхаристијске еклисиологије између две посете епископа ( Јован Зизјулас, Being as Communion, 251,n.6) Такође, пошто Зизјулас није препознао исцелитељску област очишћења, просветљења и обожења као школу кроз коју треба да прође кандидат за епископа, он верује да полагање руку (хиротонија, нап. В.Д.) даје благодатни ауторитет, док Романидис сматра да га хиротонија само ПОТВРЂУЈЕ (Јован Зизјулас, исто, стр. 192). То изненађује, с обзиром да Зизјулас заиста повезује хиротонију са „првобитном везом између харизми и евхаристијских сабрања“ (Јован Зизјулас, нав. дело, стр, 213, н.11). Али епископ се не хиротонише само да би био предстајатељ евхаристијског сабрања (што Зизјулас стално наглашава), него и зато да би могао да произноси пророчку проповед. До данас, чињеница да се хиротонија епископа у Православној Цркви збива пре литургијског читања Светог Писма подвлачи то што смо рекли.

Зизјулас осећа да теологија личности налази своју антрополошку потврду у Евхаристији, где предстојатељева ипостас доводи остале ипостаси у заједницу (као што Отац чини са Сином и Духом). По Зизјуласу, истинско постојање је одношајно, и савршени односи између чланова евхаристијског сабрања постају „икона Божјег тројичног живота“ (Зизјулас, исто, стр. 254). Према Зизјуласу, кроз analogiа еntis ове божанске социологије, открива се истински карактер Цркве као „локуса Истине“. Заиста, он жели да се реч „Црква“ приписује само евхаристијском сабрању као таквом (Јован Зизјулас, исто, стр. 114, 256). То је разлог због кога Зизјулас наглашава „епиклетички“ карактер Евхаристије и превиђа исцелитељску област очишћења, просветљења и обожења, што је у супротности с Романидисовом еклисиологијом. За Романидиса, Евхаристија не постоји да би била замена за лек очишћења, просветљења и обожења. На тај начин Евхаристија није толико „локус“ Истине (што се поима кроз просветљење/обожење), колико је заједничарска пројава укорењености у јединству Истине.

За Романидиса, евхаристијко сабрање је харизматски догађај не само зато што    је његов предстојатељ достигао стање просветљења/обожења или зато што је Дух Свети у епиклези призван на верне, него зато што су причасници правовремено стекли бар просветљење. Строго говорећи, нема „отвореног заједничарења“, интеркомуније са било киме другим. Причешћују се само просветљени / обожени:

„Човек може да се увери да ли је уд Тела Христовог, будући у стању просветљења/.../ Иначе, човек једе Хлеб и пије Чашу „недостојно“ (I Кор. 11,27). У таквом случају, човек је још увек „слаб“, и „болестан“, чак и духовно „мртав“ (I Кор. 11, 30), то јест не учествује у васкрсењу унутрашњег човека и не причешћује се Евхаристијом на живот у Христу него пре себи на осуду“ (Јован Романидис, Ватикан, стр. 579).

Очито је да се Романидисов приступ разликује од савремене праксе у Православљу која наглашава причешћивање изнад свега осталог, нарочито настојавајући на честом причешћивању.

На известан начин, Романидисова перспектива може се тумачити као реакција против банализације причасништва у Евхаристији, али такође израста из разликовања између оних који су истински удови Тела Христовог и оних који то нису. Крштење водом није оно што појединца чини потпуним удом тела Христовог него је то надасве крштење Духом Светим кроз просветљење/обожење. Они који нису узнапредовали од крштења водом ка просветљењу и даље пролазе пут очишћења (Ј.С.Романидис, Ватикан, стр. 578). Наравно, Романидис је свестан да су и некад и сад они који нису достигли просветљење ипак били причешћивани. Са проређивањем достизања просветљења/обожења, уведени су периоди дужих постова и они служаху као припремно време за примање Св. Тајни код оних који још увек иду путем очишћења. (У савременој Православној Цркви, постоје четири велика поста током године, а исповест и причешће и даље су врло тесно повезани с њима) Зато што Тело и Крв Христова просветљују и обожују оне који су достигли више ступњеве „теорије“ (Богосагледања, нап. В.Д.), осетило се да морају очишћавати и оне који се подвизавају ка таквим ступњевима.

Романидис се очито ревносно труди да сачува целосност евхаристијског сабрања, мада његова еклисиологија није заснована на ономе на чему је заснивају  многи савремени православни богослови. За њега, Евхаристија није циљ сама по себи, него потврда циља, више на начин на који је то нагласио Иринеј (Лионски): „Наша вера је сагласна са Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“ (Иринеј, Против јереси IV, 18,5). За Романидиса, издизање Евхаристије изнад свега осталог води некој врсти евхаристијске идолатрије. Данас, на врхунцу доминације евхаристијске еклисиологије, оваква размишљања понекога  могу узнемирити, али не смеју се ни превидети, ни оставити неистраженима“. Тако Ситко.

 Понављам: савремени литургијски реформатори Истока су у правом „западном ропству“ инославних, западних литургичара, на чије се идеје позивају и чија сцијетистичко-аналитички приступ Предању (маскиран полупротестантски „есхатолигизам“, тобож сакривен у Цркви епохе пре цара Константина) усвајају. Литургија је живи организам чије сецирање зарад тобожњег „оздрављења“ није пут ка литургијској обнови. А шта је пут? Пут је оживљавање евхаристијско-исихастичке синтезе, враћање изворном опиту Отаца, међу којима се данас налази и Романидисов ђак, митрополит Јеротеј (Влахос), чији текст „Богословље литургијске обнове“ нудимо, свагда и свима - као ПУТОКАЗ.

ЦИНИЗАМ И СЦИЈЕНТИЗАМ

Литвански религиозни философ, Антанас Мацејна, уочио је да је један од главних циљева антихриста и његових претеча - растварање Христа у историји.  Христос ЈЕСТЕ постојао, и био је „велики човек“, али  Његово постојање није надишло просторно-временске координате овога света. Он је био и - нестао; више Га нема. Против лика Христовог протестанска „библијска критика“  води борбу више од једног столећа, а популарне верзије антихришћанских проповеди, од Скорцезеовог „Последњег Христовог искушења“, заснованог на роману грчког „слободоумника“ Никоса Казанцакиса, до Браун-Хауардовог „Да Винчијевог кода“ множе се као печурке после кише.

У Цркви, која је  Тело Христово, све је Бого-човечанско: од богословља до богослужења. Није само Божанско јер је Дух Свети надахњивао ЉУДЕ, са њиховим немоћима и несавршенствима; али, није ни само човечанско, сведено на покушај да се тајне вечности досегну сопственим средствима, јер је управо Дух Божји водио богослове и и утицао на уобличавање богослужења. Тако је и са Светом Литургијом: њу је установио Христос на Тајној Вечери, и многе њене песме и молитве су најнепосреднијег небеског порекла: почев од „Свети Боже“, преко „Трисветога“, до „Достојно јест“. Проблем православних литургичара „историјско-археолошког правца“ управо је у томе што они Литургију покушавају да сведу на историју и археологију, доказујући њену рукотвореност. Инославни литургичари су одавно „у томе“: тако пишу јер тако дишу (на шкрге сцијентистичког објективизма, који често води мистичкој кратковидости, па и цинизму.) Типичан пример је у овој књизи често помињани, Роберт Тафт, велики научник и истраживач, али човек млаке римокатоличко-рационалистичке вере, за кога су Житија светих пуке легенде и материјал за писање историјских огледа.

Он каткад заиста долази до цинизма. Говорећи да жене у храму за време Св. Литургије нису размењивале целив мира са особама супротног пола, због „разумљивих разлога“ (не заборавимо да се целив мира давао цели-вањем усана брата или сестре у Христу, што је, по Тафту, било у могуће само „доба невиности“), Тафт додаје да се „повремено, ипак могу наћи изузеци, и каже: „У легендарном „Житију Свете Марије Египатске“ из VII века, читамо/.../: „Према обичају, она (Св. Марија) даде монаху (Зосими) целив љубави на његове усне“. Да ствари буду горе, Св. Марија беше александријска блудница обраћена током поклоничког путовања у Јерусалим .(Нећу да претпоставим како је стекла право да се укрца на брод којим је из Александрије стигла у Свету Земљу да би била обраћена... Пошто је цело Житије легендарно, немојте ми рећи да су древни били лишени смисла за хумор!)„  („Through Thier Оwn Eyes“,  стр. 90-91)

И тако се банализује житије које се чита на почетку Великог поста у Православној Цркви као пример покајања, и, као „непостојећа“, руглу извргава светица којој Црква посвећује целу једну недељу Великог поста. И то каква светица! Заиста, бивша блудница која се на брод за Јерусалим укрцала  тако што је блудничила да би „платила карту“, па је и многе поклонике навела на блуд, али која је, после дејства силе Божје која јој није дала да уђе у Храм Васкрсења и поклони се Часном Дрвету Крста, доживела најдубље покајање и отишла у пустињу где се десетлећима подвизавала док није убила страст блуда у себи и постала равна ангелима, а Бог ју је удостојио да хода по води реке Јордана. Свети Зосима, који је дознао све о њој и причестио је пред смрт, један од отаца Лавре Св. Саве Освештаног, целивао је живе мошти, а не  усне александријске проститутке. И Тафт се руга Св. Марији и то пред православном публиком, а његову књигу „Through Their Own Eyes/Liturgy As The Byzantines Saw It“ објављује Inter Orthodox  Press из Берклија, с обзиром да се она састоји од предавања која је Тафт изговорио  на Православном институту патријарха Атинагоре, после лекција које су својевремено држали епископ Калист Вер, Јован Мајендорф, Јарослав Пеликан, Димитрије Оболенски, Христо Јанарас и други.

Код Тафта се среће и овакво тумачење јерменског литургијског обичаја да не додају теплоту (топлу воду) у причесни Путир: „На пример, Јермени су оптужени да не сипају воду у Путир јер су монофизити. То свакако није тачно. Јермени нису сипали воду у путир јер је то био њихов начин на који су пили вино. Они који су сипали воду у путир чинили су то јер је у доба позне антике вино било теже и гушће и јаче него вино данас/.../  Зато људи нису додавали само вино него и топлу воду у вино; али то није имало никакво символично значење. Радили су исту ствар и за време ручка и за време Литургије; то је све“. Тафт као да никад није читао речи првосведока Јована, најмилијег Христовог ученика: „Један од војника прободе Му ребра копљем, и одмах изађе КРВ И ВОДА. И онај који  виде посведочи, и истинито је сведочанство његово“(Јн. 19, 34-35). Због тога православни уливају воду у Путир (а не због својих винопијских навика).

О ТИХОМ И ГЛАСНОМ ЧИТАЊУ СВЕШТЕНИЧКИХ

МОЛИТАВА

„Јасно је доказано да су у раној Цркви молитве свештеника читане наглас“, кажу заговорници „литургијске обнове“. Не бих превише био уверен у ову тврдњу, с обзиром да највећи литургичари Запада, попут Луја Бујеа, кажу да је то сложено питање за које нема довољно доказа. Али, нека буде тако. Оно што свагда тврдим врло је једноставно: разлози због којих су се некад молитве читале гласно немају везе са данашњим разлозима таквог читања у покрету за „литургијску обнову“. Роберт Тафт то лепо показује: у античко доба, и пагани и јудаисти и хришћани све своје молитве читали су наглас, и јавне и личне. (Ориген и св. Иполит Римски вернике на сабрању стога називају „слушачи“.) Чак су и увреде на нечији рачун исписиване  по зидовима града да би их писмен у пролазу прочитао гласно (јер све се читало гласно, и није било мисленог читања) - и тако пренео неписменим пролазницима. 

Свети Никита Ремезијански (Белопаланачки) у својој беседи „О бдењима“ тражи од народа да ћути док чтец чита, и вели: „Кад певамо, сви певају; кад се молимо, сви се моле. Зато кад се чита штиво, сви треба да ћуте да би сви подједнако могли да чују. Нико не треба да се моли тако гласно да омета чтеца“. Св. Кесарије из Арла у Галији (VI век), у својој 72. беседи, поучава народ: „Надасве, вољени, кад се нађемо на молитви, треба да се молимо у тишини и ћутању. Ако човек жели гласно да се моли, он узима плод молитве оном ко стоји поред њега. Треба да се чују само јецаји, уздаси и вапаји. Наша молитва треба да буде као она Свете Ане...„Она се мољаше, проливајући многе сузе, и само се њене усне покретаху, али се њен глас не чујаше“ (I Сам. 1, 10,13).

У „Држави Божјој“ (XXII, 8), блажени Августин наводи случај обесних младића који су се ругали старом морнару Флоренцију јер су га чули да се у храму гласно молио Дванаесторици Мученика.

Такође, блажени Августин је био запањен кад је видео Светог Амвросија Миланског да чита књигу не отварајући уста.

Треба се подсетити и чињенице да већина присутних на Литургији,чак и ако се све читало наглас, није то могла да разуме, јер су верници били нешколовани људи, сељаци и радници, који су говорили дијалектима и имали мали фонд речи, док је литургијски језик био књижевни, богословски и песнички уздигнут изнад свакодневице.

Понашање људи у храму у доба Светог Златоуста јасно указује на то да гласно читање свештеничких молитава није нарочито утицало на стање црквене дисциплине. Ево Златоуста у Цариграду: „Велика је гужва, велика је пометња овде у храму. Наша се сабрања ни по чему не разликују од оних у крчми, тако је гласан смех, тако је велико узнемирење, исто као у јавним купатилима, на пијацама, где свако виче и прави хаос/.../ Црква није берберница, није парфимерија, није ниједна од радњи на тргу/.../У храму се понашамо непристојније од паса, и на Бога обраћамо мање пажње него на блуднице/.../ Црква није место за брбљање, него за поучавање. Али, кад се она ни по чему не разликује од градског трга/.../ а можда ни од позорнице, јер се жене које се овде сабирају кинђуре много раскошније него оне бешчасне (глумице, нап. В.Д.) тамо. Видим да то многе развратнике мами овамо, и ако неко жели да саблазни женско, чини ми се да му за то нема бољег места од храма“.

Било је тако и у Антиохији, у којој је Златоусти говорио да су богати Антиохијци храм претворили у модну писту, и упозоравао да су разговори који се у Цркви воде за време богослужења безвреднији од ђубрета. Тумачећи Еванђеље по Матеју (Беседа 73/74), Златоусти је, као антиохијски ђакон, морао да грми: „Слушај најпре шта се каже у псалму: „Нека се молитва моја уздигне као кâд пред тобом“ (Пс. 140/141, 2). Али, пошто се од вас не уздиже кâд, него смрдљиви дим, каквих казни да не будете достојни? Шта је тај смрдљиви дим? Многи долазе у храм да буље у женску лепоту, а други су знатижељни да гледају расцвалу младост дечака... Шта радиш то, човече? Зар пиљиш у женску лепоту, а не дрхтиш зато што због тога вређаш храм Божји? Зар ти црква личи на јавну кућу, зар је мање достојна од градског трга? На тргу те је срамота да пиљиш у жене, а у храму Божјем, где ти сам Бог говори и упозорава те на то, правиш блуд и прељубу у исто време кад то  упозорење слушаш! Заиста, од жена би требало да вас одваја зид у души, али пошто то не желите, наши оци сматрају да треба да вас одвоје овим даскама (преграде које су у храму одвајале мушкарце од жена, нап. В.Д.). Јер сам од стараца чуо да раније није било оваквих преграда, јер у Христу Исусу нема ни мушког ни женског (Гал. 3,28). У време апостола мушкарци и жене бејаху једнаки, јер су мушкарци били мушкарци, а жене жене. Али сад је све другачије: јер су жене почеле да се понашају као блуднице, а мушкарци као успаљени пастуви“.

Дакле, гласно читање свештеничких молитава није  помогло да се одржи црквена дисциплина. Нови хришћани, различити од раних хришћана, пуних вере и саможртвености, понашали су се као на пијаци. Одатле ђаконски возгласи: „Устаните!“, „Смерно стојмо!“, „Пазимо!“ Одатле „затварање“ олтара завесом и иконостасом и тихим читањем свештеничких молитава - да се очува Светиња од пијачног понашања и да се људима стави до знања да је реч о Светињи, а не о нечему привременом и маловажном.

О ЈЕДНООБРАЗНОСТИ

 Тврдити да се Литургија мора служити једнообразно,без икаквог личног трага, по захтевима крајње  униформности потпуно је апсурдно. Тридесет ђака пише исти диктат, и сви рукописи су различити. Али, служење Литургије које није заговарају православни модернисти („обновитељи“ попут Кумаријаниса, Василијадиса и сличних њима) није обична (и сасвим природна) различитост „у рукопису“,  него својеврсна измена „синтаксе“ литургијског поретка.

Такође, аргумент по коме се Литургија може служити и напољу, без царских двери, иконостаса и завесе, значи увођење својеврсне „теологије ванредног стања.“ Јасно је, наравно, да се Литургија може служити напољу, ако је реч о великом народном скупу. Може се, као у древно доба, служити на грудима свештеномученика Антиногена. Руски епископи у комунистичким логорима служили су Литургију претварајући се да играју карте. (О. Серафим Роуз, Иван Андрејев: Нови светитељи руских катакомби, Отачаство, Краљево, 1996, стр. 26). Али то су ванредне околности. У уобичајеним околностима јасно је како се служи. Уосталом, зна се да су Вук Лазаревић, брат Св. Стефана Високог, и Гргур Бранковић, пре него што су их Турци погубили, узели јабуку, помолили се Богу и поделили је - да им буде уместо Св. Причешћа. Али, хоћемо ли данас људе на Литургијама „причешћивати“ јабукама?

У нас су се, сасвим недавно, појавиле чак и тврдње да се на Светој Гори служи са отвореним царским дверима и уз гласно читање јерејских молитава (и Света Гора више није „конзервативна“). Међутим, није тако. Ево како, по оцу Онуфурију Хиландарцу (а то значи по светогорском типику), изгледа Литургија у градини Мајке Божје:

>>Након возгласа „Благословено Царство...“ сви се поново враћају у своје стасидије стављајући панакамилавке на главе. Царске двери се обично затварају, осим током саборног служења када сво време остају двери отворене. У многим обитељима царске двери отварају и затварају црквењаци изван олтара. Ако их црквењак отвара и затвара дужан је да пре отварања пред њима направи поклон а потом их целива.  Обичним данима се читају свакодневни антифони. Уколико у типику месецослова, који је посебно изложен у II делу књиге, пише да свети има блажена то се онда узимају прва и друга слава, а за трећи антифон блажена на шест, од треће и шесте песме канона светога. Ако пак свети има полијелеј узимају му се блажена на осам. Суботом, као и недељом, увек се узимају блажена Октоиха. Недељом и празницима, као и када служи архијереј, певају се изобразитељни псалми а на трећем антифону се узимају блажена.

На блаженима /.../ врши се мали вход следећим поретком. Црквењак приноси чирак са упаљеном свећом пред северне двери олтара. Отвара царске двери и враћа се северним дверима, творећи поклон пред њима. Затим их отвара и скида са своје главе панакамилавку стављајући је на лево раме, а други крај пане на десно како му не би камилавка пала током входа. Потом ходећи са чираком у руци, испред свештеника, који носи Еванђеље, стаје испред престоне Господње иконе. Након уласка свештеника у олтар црквењак оставља чирак на своје место угасивши свећу на њему.

Апостол чита чтец само са камилавком на глави. Пред почетак читања Апостола сви оци скидају своје пане и стављају их око врата. Током читања Апостола свештеник кади храм. Након завршеног кађења еклисијарх поставља налоњ на царске двери, а испред њега чирак са упаљеном свећом. У многим обитељима свештеник чита Еванђеље без налоња, држећи га у рукама. По завршетку Еванђеља црквењак склања чирак гасећи свећу, уколико је постављао и налоњ склања сада и њега.

Даље следују прописане јектеније те потом Херувимска песма која се пева по владајућем гласу седмице. Пред кађење црквењак отвара царске двери. Пошто се свештеник поклони са царских двери присутнима, црквењак пали свећу на чираку и одлази са њим у руци пред северне двери ради великог входа. Црквењак никада не носи на велики вход кадионицу или пак да хода окренут лицем ка свештенику, већ се креће као и на малом входу. На свакодневним службама чредник не помиње никога на входу већ само пролази преко храма ка царским дверима говорећи „Све вас да помене Господ Бог у Царству Своме сада и увек и у векове векова.“ Сви оци за време входа излазе из својих стасидија скидајући камилавке са глава. Након входа црквењак затвара двери, навлачи завесу и гаси свећу на чираку. Оци се враћају у стасидије стављајући камилавке на главе.

Пред почетак канона евхаристије, оци поново скидају камилавке са својих глава и излазе из својих стасидија, остајући тако све до после Достојно, када ставивши камилавке на главе поново улазе у стасидије. Поново скидају камилавке излазећи из стасидија на возглас „Пазимо“.

Достојно се такође, као и Херувика пева, по владајућем гласу, док у Протату увек је другога гласа, такозвано Карејско јер је по предању архангел на ту мелодију певао Достоино есть испред истоимене иконе Пресвете Богородице.

На Достојно, када прочита молитву „Помени, Господе...“ свештеник тасом на коме је антидор изображава крст пред светим Даровима, говорећи „Велико име Пресвете Тројице“, благосиљајући га потом руком уз речи „Благословен Бог наш...“. Олтарник износи антидор и ставља га крај северних двери, такође поставља крај њега и мало вина помешаног са топлотом. Како би они који се причесте сами узели од нафоре, а затим и мало вина са топлотом да не би остала никаква честица у устима.

Након возгласа „Пазимо“ у неким обитељима чтец говори „На помоћ свим благочестивим православним хришћанима“. У продужетку свештеник наставља „Светиње светима“. Након овог возгласа црквењак гаси све фуније палећи једино свећу на чираку који поставља испред царских врата. Сви оци поново стављају на главе своје камилавке и пане.

За време причасна оци по старини приступају иконама и целивају их. Најпре иде игуман, потом остали свештеници и ђакони по времену хиротоније, затим остали оци по времену пострига и искушеници по времену доласка у манастир. Уколико у манастиру има мирјана, поклоника, то и они за искушеницима прилазе иконама. Целивање обављају сви истим редом. Најпре се прилази десном проскинитарију где се налази икона храма и икона празнујућег светог, ако је има. Творећи два поклона испред десног проскинитарија целивају се иконе на њему, потом учинивши још један поклон одлази се пред леви проскинитариј. На левом проскинитарију се обично налази икона светих ктитора обитељи, или сабора светих отаца те обитељи, или обе иконе заједно. Након целивања иконе левог проскини-тарија одлази се испод великог полијелеја где се творе три поклона ка царским дверима, а затим благи поклони ка певницама као и према западу. Истим поретком се целива и на вечерњој током стиховњих стихира, на јутрењу на хвалитним само када се износе свете мошти на целивање, или ако је бденије. Такође и на повечерју ако се оно чита у главном делу храма.

У манастиру Хиландару, након целивања икона на десном проскинитарију, оци целивају чудотворну икону Тројеручицу, а затим одлазе ка левом проскинитарију.

Пре него што свештеник изађе са светим Причешћем на царске двери, он ударцом у мало звоно на проскомидији даје знак црквењаку и појцима. Појци престају са певањем причасна док еклисијарх отвара царске двери и стаје откривене главе, са чираком у руци испред престоне Богородичне иконе. Свештеник возглашава „Са страхом Божијим...“ и причешћује са царских двери оне који су се припремили за свето Причешће. Антидор не дели нико од свештеника, већ га братија сама узима заједно са запивком. Када свештеник возгласи „Сада и увек...“ црквењак оставља чирак на своје место и сва братија поново враћа панакамилавке на своје главе.

Давши отпуст свештеник даје свима од нафоре стојећи испод великог полијелеја. Црквењак прима антидор последњи и узима од свештеника тас на коме се он налазио.

Након узимања антидора, братија узима од свете воде (мала агиазма) која стоји у посебној посуди у припрати храма. Они који су се причестили светим Причешћем не узимају од свете водице.“

Из речи оца Онуфрија Хиландарца („Светогорски богослужбени устав“) јасно се види да се у Светој Гори Царске двери отварају и затварају и завеса навлачи на за то одређеним местима, осим кад је у питању САБОРНО служење (дакле, овај изузетак је, на Атосу, прописан локалним ТИПИКОМ, а није плод нечије самовоље). Виде се и ситне, сасвим допустиве и нормалне разлике, у служењу Литургије у односу на руску, србску, бугарску или праксу Грчке Цркве. Али, као што рекосмо, то су разлике у „рукопису“, а не у „синтакси“.

РАНИ ХРИШЋАНИ

И

ПОЗНИ ХРИШЋАНИ

Док је до пре неку деценију у нашој Цркви владао формалистички однос према Светињи (причестиш се једном или четири пута годишње - и „мирна Бачка“!), сада се настојава на томе да је присуство Светој Литургији без примања Св. Тајни - недопустиво. Наш народ се за Св. Причешће свагда припремао - постом, молитвом и исповешћу, и када се јавила ова „нова“ пракса (мада се она назива ранохришћанском) дошло је до извесних неспоразума и недоумица. Уследио је покушај да се сваколитургијко причешћивање утемељи на светоотачком предању, па је веома истицана књижица Светог Никодима Агиорита и Макарија Коринтског „О непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама“, настала у доба спорова око кољиварског покрета на Светој Гори крајем XVIII и почетком XIX века.Заиста, Свети Никодим и Макарије залажу се за што чешће причешћивање, јер то сматрају (као што и јесте) свенеопходним у делу спасења. Међутим, заговорници „литургијске обнове“ у нас заборавили су да је Свети Никодим Агиорит у свом „Пидалиону“ и књизи о исповести поставио врло јасна епитимијна правила за причаснике: он каже да духовник не сме да Тело и Крв Господњу даје грешницима оптерећене савести, и да на њих мора да наложе епитимије (лековита средства покајања), и то по канонима Св. Јована Посника. Испод нивоа тих канона не сме ићи, јер су они најблажи могући. А шта то значи? Одлучење, по Поснику, од Св. Причешћа за прељубу, блуд, одлазак код врачара, и слично, подразумева три године строгог поста (сухоједење - хлеб и вода и некувана јела, једном дневно, у три поподне), осим „трапавих“ седмица, са стопедесет великих, покајничких метанија дневно. Тако је Свети Никодим Агиорит одградио Светињу од недостојних причасника.

Кад сам објавио свој текст о Светом Никодиму (у књизи „Света Литургија и Тајна Очинства“ ( а затим и на Интернету), чији је саставни део и сведочење о његовој епитимијској пракси, доживео сам, на сајту „vеruјем.org“, низ оштрих анонимних критика. Био сам оптужен за инкви-зиторски дух, за жељу да људима  огадим живот, за претеривање у сваком погледу. Неки су ме жалили као талентованог, али заведеног човека, под снажним утицајем „зилотских“ овчарско-кабларских манастира. Изгледаало је као да сам епитимије прописивао ЈА, а не Св. Никодим Агиорит писац књиге о непрестаном причешћивању, у складу с канонима Св. Јована Посника. Тако се, по ко зна који пут, показало да неки следбеници „литургијске обнове“ Св. Предању приступају селективно - узимају књигу Св. Никодима о непрестаном причешћивању, а одбацују књигу Св. Никодима о исповести. Неки од полемичара на сајту „Верујем“ тврдили су да данас нико не би издржао такве епитимије. У томе се с њима потпуно слажем: БАШ ЗАТО ШТО ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ ДАНАШЊИХ ХРИШЋАНА ЈАДАН И УБОГ (част изузецима!), обнављање ранохришћанског сваколитургијског причешћивања било би само карикатура свог историјског праузора.  

Да, заиста, рани хришћани су се причешћивали на сваком литургијском сабрању. Али, како су живели? Били су стално у учењу Апостола, у општењу, молитви, Евхаристији. Све су имали заједничко. Имовину су продавали и стављали новац пред ноге апостолима, а ови су делили коме је шта потребно. Храну су примали у простоти и чистоти срца, и код читавог народа су били омиљени. Имали су једно срце и једну душу. Апостоли су творили многа знамења и чудеса (Д. Ап. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).

Како су се молили рани хришћани? Ориген, у свом делу „О молитви“, каже да се треба  молити најмање четири пута: изјутра, у подне, предвече и ноћу, а по Светом Клименту  Римском, молили су се отприлике на свака три часа. Хришћани су нарочито радо устајали на ноћну молитву, спремајући се за Страшни суд.Ту молитву помиње Св. Климент у „Строматама“, а и Тертулијан („Жени“). Веома је хвали Св. Кипријан Картагински („О молитви на крају дана“). Хришћани су на себе стављали знамење крста стално: кад су одлазили и долазили, јели и пили, седали, устајали, легали, обували се, итд  (Тертулијан: „О венцу“). „Апостолске установе“  сведоче да су главе породица код своје куће поучавали домаће у истинама Светог Писма. Св. Василије Велики и његов брат, Григорије Нисијски, били су поносни на веру коју су наследили од своје бабе Макрине, ученице Св. Григорија Чудотворца. Многи хришћани су знали Св. Еванђеље напамет. Прали су руке пре него што узму да га читају. Мушкарци су, читајући Писмо, стајали откривене главе, а жене су је покривале.

Хришћани су живели скромно. Многи богаташи раздавали су имање сиротињи, спремајући се за мучеништво. Постило се строго. Јермин „Пастир“ описује дан поста као време кад се једе само хлеб и вода и дели милостиња. Ни вода се није пила пре подне. Пост средом и петком називао се полупост, јер се јело и пила вода у три поподне. Пост у Свету Четрдесетницу трајао је до шест поподне, а било је и оних који су, нарочито Страсне седмице, постили тако што нису јели и пили по неколико дана.

Кад се мрсило, опет се јело скромно. Најчешће се јело месо риба и птица, за које се сматрало да не буди телесне страсти као свињско и говеђе. У делу „О васпитању деце“ Климент Александријски сведочи да су хришћани надасве јели некувано и непечено. За време обеда читало се Св. Писмо.

Живели су скромно и кад је намештај у питању. Извештај о претресу дома богате хришћанске девице - мученице Домне Никомидијске вели да су у њеној соби гонитељи нашли: Распеће, књигу Дела Апостолских, рогозину на поду, глинену кадионицу и дрвену посудицу у којој је држала Св. Дарове.

По „Апостолским установама“, хришћани нису ишли у позоришта и на хиподроме, а нису гледали ни гладијаторске представе. Нису играли ни игре попут „бацања костију“, јер оне развијају лењост (зато што људи седе, играјући се). Главна жеља сваког хришћанина, коју је он упућивао и својој деци, била је да што пре оду са овога света у вечни живот (Тертулијан: „О призориштима“). Такође, хришћанску сирочад хранила је и бранила Црква - нису их пуштали да пропадну у немоћи и јаду живота без родитеља.

Брак је био светиња. Св. Јустин Философ вели: „У брак ступамо само ради васпитавање деце, или, одрекав се брака, чувамо савршену целомудреност“ („Апологија прва“). Јустин такође додаје да је међу хришћанима који су то били од детињства било и мушкараца и жена - чистих девственика - од 60 и 70 година старости. Климент Александријски је говорио да прави хришћанин, чим добије децу, одмах треба да почне са супругом да живи као са сестром, јер ће се у братско-сестринском односу наћи у вечном животу. Тертулијан сведочи о хришћанском браку: „Супружници - хришћани носе једно бреме, чине једно тело и једну душу, скупа се моле, заједно клече, заједно посте, поучавају и саветују једно друго. Слободно посећују болесне, радо творе милостињу, без непажње стоје на службама. Скупа поју псалме и химне, узајамно се побуђујући да славе Господа“.

Наравно, нећемо ни говорити о спремности на мучеништво, о хитању да се пострада за Христа, о непрестаном очекивању да ће се Господ сваког часа вратити. То је раним хришћанима давало смелости да сваколитургијски приступају Светом Причешћу.

А какви смо ми данас?

Не само да нисмо на нивоу раних хришћана, него ни на нивоу обичних породичних људи од пре педесет или сто година (то каже отац Серафим Роуз). Године 1996, рок часопис „Cool“ објавио је разговоре са студентима Богословског факултета у Београду („Cool“, бр. 3/1996.) Од тада је прошло дванаест година, и неки од њих су свакако свештена лица. Сигурно су зрелији и озбиљнији. Али... Али, стање духа једне епохе се споро мења. Дакле, као сведочанство о том стању, ево подсећања на тај разговор.  Тако је, у „Cool“-у, извесни Иван говорио: „Зашто би рејв био богохулан? Зашто човек који студира теологију не може да се изигра негде, да се презноји и кући оде ослобођен да спава?“ Млади Александар је био одлучан: „Минићи, рокенрол и ствари о којима причате нису богохулне и немају везе са религијом. Ако девојка има лепе ноге, зашто да не носи минић?“ Будући теолог и историчар Иван, даје своје тумачење: „За неког је грех пушење, а за другог не. За мене је постати завистан од цигара, али цигара као забава за прсте је О.К. Тако схватам и дрогу, алкохол, кафу. Од тога се прави баук, а заборавља се да су древне цивилизације у ритуалима користиле дрогу. Таква ти је функција наше ракије у Србији. Проблем је кад је то неконтролисано. А промискутет? Стари Завет каже да је Соломон имао 700 жена и 300 наложница. То се не може назвати промискуитетом. Имати велико потомство био је знак Божјег благослова.“

И тако даље.

Шта тек на уму имају обични млади Срби, који не студирају теологију, можемо само да нагађамо.

Замислимо сада сваколитургијско причешћивање са идејом да лепе женске ноге, показане јавности, нису грех, ни цигарета као забава за прсте, или угледање на цара Соломона по броју жена. Плус прича о употреби дрога у древним цивилизацијама.

Како живе данашњи људи?

Православни људи, пре свега?

Колико њих сматра целомудрије безусловно значајном врлином, а колико их мисли, скупа с „народним“ певачем:

„Мој колега, демократија је,

љуби цуру, не питај чија је“?

Колико њих упражњава непрестану умно-срдачну молитву?

Како живе код куће, раде на послу, понашају се међу људима?

Какви ми то „права“ тражимо кад треба да будемо мањи од маковог зрна (јер нам ваља, по Песнику, кроз иглене уши)?

Отац Јустин, у књизи „Тајне вере и живота“, јасно вели: „Пошто у Светој Тајни Причешћа причасник прима Тело и Крв Спаситеља, неопходно је да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују  нашу душу од сваке нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити.“

Шта онда да се ради?

Тежња ка чешћем причешћивању није за осуду: напротив! „Са страхом Божјим и вером приступите!“ је возглас упућен сваком од нас, а не само свештеницима. Али, да се чешће причешћивање не би претворило у карикатуру, духовни живот народа Божјег мора се подићи на већу висину, почев од обнове древног канонског поретка до оснаживања улоге свештеника као духовника. Док се некрштени не крсте, невенчани не венчају, а полуверни не науче да разликују миросање од Св. Причешћа, сваколитургијско причешћивање ће бити исто што и храњење бифтецима изгладнелих солунаца, који су умирали чак и ако се преједу млека. Велики задатак чека србске свештенике, којима је, за време Другог светског рата, отац Јаков (Арсовић), свети ученик Светог Николаја Жичког, упутио „Богохранимом свјашченству посланије“, данас актуелније него икад (о оцу Арсовићу писао сам у књизи „Без Бога ни преко прага“, Образ светачки, Београд 2006.):

>>Отци и братие! Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.

Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи - али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан, и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, и ето толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне и душепогубно страдање остаје једнако у сили.

Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви,  и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник!О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога после, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника - шта си урадио да те поштују? Раде празником - кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују - јер су од тебе нешто примили? Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније - а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало проходао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи - да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца - а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује. Кад је свештеник отворио Св. Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се - кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гази, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?

Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом? Јеси ли му кад рекао: „Господе,  Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а Ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата - Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца - па да кажеш апостолима, што и мене  треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело - па онда да дођем код Тебе. Авај мени сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало - те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао. Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит“.

Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не  познаје га. Код толиких неопходних дужности - зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда,  како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех... То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, и деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!

По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.

Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не  виде и не  осећају,  него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене  из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег? Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примите светињу, а ваши парохијани то Богу да пла-ћају хулом? Зар ви не  видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта да вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.

И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи 9 глава Апокалипсе? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“ и на ово време односи и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богом пробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.

Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји, не  дај Боже? Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не  нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоиља, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и  Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.

Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не  дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не  крстоборци.

Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не  можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Ускрса? Одрасле  чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те  нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.

Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, пренесите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока,  а не равнодушног. Не  оставите ни једну појаву у парохији да је не  обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу Епархију заробили и претворили  у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.

Обуците се у благообразије слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног. Предње примите братски, до разума и срца.“ << 

Тако је говорио велики Јаков (Арсовић), слуга Бога живога. И тиме нам и данас ставља до знања: нема, и не може бити, никаквог „литургијског препорода“, без духовно-моралног препорода народа. Какав „литургијски препород“ у народу у коме има 150 хиљада абортуса годишње, а наркомана око 100 хиљада? Да ли неко о томе мисли, или нам је битнија форма од садржине и, што рече Владика Николај, славна фирма на празном дућану? Толики некрштени, невенчани, неисповеђани, непричешћени, а ми треба да се бавимо преобликовањем Литургије...

Да нас Господ умудри да кренемо правим путем, на прави начин сагледавајући стање у коме смо се обрели и вапијући Њему, Истини и Љубави за спасење!

ПОСТ СУБОТОМ

Да би се избегле  јасне и чисте поруке Светог Јустина Ћелијског, али и Светог  Николаја Жичког о припреми за Причешће, прибегава се разним софистичким смицалицама, попут оне о забрани једења јела на води суботом (тако уобичајеној појави код Срба у току припреме за Свето Причешће). Да бисмо једном за свагда пресекли путеве теолошке софистерије у наставку доносимо текст владике Артемија о посту суботом на води („Православље“, 1.јун 1997.):

>>У последње време све се чешће чује од појединаца (нарочито сту-дентске омладине), да суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?

Само делимично су у праву, или још тачније, гледано буквалистички, они су у праву. Јер заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини; а лаик да се одлучи од причешћа). Али ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а особито њихово тумачење од познатих православних канониста, онда ствар ипак стоји друкчије.

Тако 66. Правило светих апостола, дословно гласи: „Ако се клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи“. (Слична овом Правилу су још и: 51. и 53. светих апостола и 14. Правило Анкирског Сабора).

Тумачећи наведено правило (66), наш познати канониста епископ Никодим Милаш (Књ. I стр. 136-137), говори да је та „једна и једина“ субота која се пости, Велика субота, када је Тело Господа Исуса Христа лежало у Гробу, док све остале суботе током целе године се не посте. Међутим, он одмах тумачи на коју врсту поста се ова забрана односи. Овде се, по њему, (а и по осталим канонистима) говори о „сухом посту“ (сухоједеније), када се читав дан до вечери не сме ништа јести, а увече се може јести (опет) само строго посно јело (варено сочиво, поврће, али без уља)... Значи, наведеним правилом се дозвољава и у те дане (суботе или чак и недеље) блажи пост (рецимо јести 2-3 пута нешто кувано, макар и на води) од поста осталих дана посних седмица, а забрањује се само сухи пост (сухоједеније).

Познати византијски  канониста Зонара (В. Зборник Рали - Потли, II, стр. 84), каже: „Пост је добра ствар; и оно што је добро нека бива на добар начин, Ако пак неко пости осам или десет дана па у њима буде нека субота или недеља (не греши), јер су многи од светих Отаца постили и до 40 дана“ (значи: и суботе и недеље, па нису „рашчињени“ због тога, него су управо тиме - прослављени). Тако се управо у нашем народу држи пост за причест када госпојински или божићни пост почиње средином седмице, а Причешће се планира на Преображење или на Ваведење, као и током свих постова (или ван њих) када желимо да се у недељу причестимо и сјединимо са Господом својим.

Валсамон (у истом зборнику, и на истом месту) наводи Канон (66). тумачи га па вели: Изузми ми свете Оце који су ради вежбања у добру постили и у ове дане, јер они нису осуђени.

Овим Каноном, као и свим осталим (наведеним), осуђује се уздржање од женидбе или неких јела, „као од нечег злог по себи“, када се то чини „гнушајући се“, дакле у духу који му дају јеретици (који су и били повод за доношење оваквих канона), а не када се то чини ради вежбања у добру (ради неког узвишенијег циља).

Очигледно је, дакле, да ни један од ових Канона не забрањује пост суботом када се припремамо за свето причешће Пречистим Тајнама Христовим, јер то је највиши циљ који човек може досегнути у овом животу. То је уједно и вежбање у добру, и сједињење са апсолутним Добром (нико није добар осим један Бог).

Како онда схватити тај талас нових „канониста“ који говоре да суботом треба јести уље, (а по многима и - све остало), а у недељу се причешћивати? Очигледно, ради се о великој заблуди и замци нечастивога. Неки можда, позивајући се на Каноне против поста суботом, свесно (или несвесно) служе свом идолу - стомаку, угађајући своме „чревоугодију“. И још нешто: чинећи тако, саблажњавају многе око себе, како причом, тако и примером, и уносе смутњу у благочестиви народ. А знамо шта је Господ рекао за оне „кроз које долази саблазан“.

Нека нас Господ спаси од таквих искушења. << Овако владика Артемије.

Амерички свештеник Стенли Харакас, објашњава нам забрану поста суботом на следећи начин:

>>Забрана поста суботом има везе са неупоредиво строжијом врстом поста какав се практиковао у раној Цркви. Тај пост се састојао у томе да се од ујутру, када се устане, све до поподне (до вечерње службе) не једе апсолутно ништа. У овој перспективи треба схватати смисао древне забране строгог поста суботом, осим Велике Суботе. Тако се постило средом и петком, када се пост окончавао тек рано увече, а ни тад се није јело месо нити било шта што је животињскога порекла. Тако, када правило каже „не сме се постити суботом“, прави смисао овога јесте да је било забрањено покајнички постити суботом, уздржавајући се од узимања било какве хране. По овој дефиницији, пост који се састоји у уздржању од меса или хране животињскога порекла, али се притом и доручкује и руча и вечера, у ствари уопште и није пост. Ако гледамо према овој древној хришћанској дефиницији поста (не јести ништа до поподнева), онај ко се једноставно уздржава од меса током своја три дневна оброка уствари уопште и не пости. У канонима 55. и 56. Петог Васеленског Сабора био је забрањен и такав (потпуни) „пост суботом“, али и једење меса, јаја и сира (то јест све хране која је животињскога порекла) током посних субота. Потпуно уздржавање од хране током већег дела дана јесте „пост“ (у древном смислу те речи), док се пракса једења преко дана, али уз уздржање од сваке хране животињскога порекла, може назвати посним „уздржавањем“. Оно што ми данас практикујемо у Православиој Цркви јесте, дакле, пре посно „уздржавање“ (од мрсне хране), а не (потпуни, древно схваћени) „пост“. Оно што се препоручује онима који се припремају да се причесте у недељу (ван постова) није оно што се некада подразумевало под праксом (потпунога) „поста суботом“. Ми данас радије препоручујемо посно „уздржавање“ да бисмо усредсредили наш ум и наше срце на духовну припрему која нам је неопходна да би смо што достојније (колико је то могуће) приступили Светој Чаши „са страхом Божијим, вером и љубављу“. Оваква врста посног уздржавања, према томе, не нарушава древно правило „забране поста суботом“.<<

Зато је тврдња да се суботом не сме постити  једући три пута дневно јела кувана без уља, потпуно нетачна и представља „цеђење комарца“. Какве се камиле при томе прождиру, знају они који се том врстом гастрономије баве.