ИЗ ИСТОРИЈЕ РЕФОРМИ

СТАРОВЕРЦИ У РУСИЈИ: ТРАГИЧНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ЈЕДНЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ РЕФОРМЕ

У Русији су, до XVII века, биле изведене две велике богослужбене реформе: реформа Св. Теодосија Печерског, коју су благословиле црквене власти, чији је резултат био древноруски превод типика патријарха Алексија Студита и низ богослужбених књига повезаних с њим и реформа митрополита московских Алексија и Кипријана, који су у Русију увели цариградски превод Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига. За разлику од Византије, где су манастирски типици и типици парохијских храмова дуго сапостојали, у Русији је манастирски типик имао предност, и у суштини, уобличио је богослужбена правила и за парохијске храмове.

Прва реформа спроведена је у печерском манастиру у Кијеву за време преподобног Теодосија, који је био игуман од 1062. На захтев Теодосијев, један монах који је примио постриг у Кијево-Печерском манастиру, а касније наставио подвиг у некој цариградској обитељи, Јефрем Шкопац, послао је свом бившем игуману комплет богослужбених књига из цариградског манастира Успенија Пресвете Богородице, који је основао патријарх Алексије Студит (1025-1043). Ове књиге су преведене на словенски богослужбени језик још за живота преподобног Теодосија. Остали манастири, којима је Кијев био узор, преузимали су из Лавре и преписивали књиге, чиме се Студијско-Алексијевски устав богослужењља проширио целом Русијом. Кнежеви попут Владимира Мономаха и Јурија Долгоруког помагали су у уједначавању руске богослужбене традиције, такође одушевљени духовношћу Лавре. Почетком XIII века, епископ владимирски и суздаљски Симон (1215-1226), пише кијево-печерском монаху Поликарпу да је преко педесет инока из Лавре Св. Антонија и Теодосија заузело епископске катедре у Русији, што је такође допринело ширењу тамошњег типика. Међутим, у ово доба се, поред Студитско-Алексијевског устава и књига за богослужење с њим везаних, и даље преписују древне књиге Јужних Словена, којима су се Руси служили кад су 988. примили крштење. Против те праксе нико нема ништа.

У другој половини XIV века у Русији је почео процес који је трајао читаво столеће: митрополити московски Алексије и Кипријан дају да се преведе Јерусалимски типик цариградске редакције и богослужбене књиге с њим везане, па Студитско-Алексијевски типик почиње да се повлачи. Тај процес тече полако, без наметања силом, и траје стотинак година. Катедрално-парохијско богослужење, међутим, и даље је наставило да се угледа на манастирско, и у том, принципијелном смислу, ништа се није променило.

А онда долази XVII век. Патријарх Никон решава да усклади руске богослужбене књиге са грчким и јужнословенским, као и да укине осењивање крсним знаком са два прста, које је озваничено на Стоглавом сабору у Москви у XVI веку. Око њега се окупљају неки који нуде своје „стручне услуге“. Међу њима и људи који немају сасвим чисте намере (Грк Пајсије Лигарид, криптоунијата). Књиге се изнова штампају, богослужбена пракса се мења, али део руског народа то схвата као издају „старе вере“ и настаје раскол, на чијем челу се нашао протопоп Авакум, негда Никонов пријатељ. После свега, долази и до сукоба између цара Алексија и патријарха Никона, који бива лишен свога трона. Раскол старовераца се не смирује.

Староверци нису били у праву. У праву је био патријарх Никон, који је желео да исправи богослужбене књиге и одбаци „двухперстноје сложеније“ (осењивање себе крсним знаком са два прста, док су три скупљена уз длан.) „Стоглави сабор“ 1551. године јесте озаконио „стари обред“ („двухперстноје сложеније“, небријање бркова и браде, сугубу „алилују“), али неки од извора на који се тај сабор позивао били су фалсификовани - рецимо, тобожња беседа блаженог Теодорита о томе како се треба крстити и како благосиљати (беседа је написана у Русији у XV веку, не раније.) Патријарх Никон је био добронамеран када је желео да богослужбену праксу Руске Црквe доведе у јединство с праксом Цркве Васељенске. Али...

Али, пожурио је. При руци су му се нашли „стручњаци“ који је требало да донесу оригиналне грчке и словенске богослужбене књиге да би се исправка извршила према њима, но - није било тако. У богослужбену употребу ушле су књиге штампане на Западу, и под западним богословским утицајем. Ево шта о томе вели професор Н. Успенски у свом огледу „Колизија двеју теологија при ревизији руских богослужбених књига у XVII веку“ (Епархија жичка, Краљево 2004.): „Осамдесетих година прошлог (XIX) века магистар богословља С. А. Белокуров, који је познат по својим архивским открићима, пронашао је и објавио рукопис под називом „Истинско извешће православнима и светло казивање о новом исправљању древних књига у Царству московском“ Аутор овога документа, архиман-дрит Силвестар Медведев, који је радио у Московској књигопечатници од 1678. до 1688. године најпре на дужности редактора, а касније књижничара, поводом исправљања Служебника 1655. године писао је: „Зли људи најпре лажљивим речима својим обмануше Свјатјејшег патријарха Никона: почеше му сушту истину у вези са исправљањем књига износити, а на делу нешто друго намислише... И пошто лукавство тих људи не беше разоткривено, они оставише најстарије књиге грчке и словенске, те почеше исправљати са ових грчких књига штампаних у Немаца. А у овом предговору књизи Служебник пишу да су је према древним грчким и словенским рукописима веродостојно исправили и у свему усагласили, и народу православном саветују да тој књизи верују као веродостојној и да ни у шта не посумњају, јер је све исправљено према рукописним старогрчким и словенским књигама. А ова књига Служебник није исправљена према древним грчким рукописима и словенским књигама, него према код Немаца одштампаној сумњивој грчкој књизи, која ни почетка нема, и непознато је где је одштампана. И када је после доста година, по указу великог господара, а зарад веродостојног осведочења и увида, у књигопечатници боравио редактор са Свете Горе Атонске архимандрит Дионисије, који живљаше у овом царствујућем граду Москви, у грчком манастиру Светога Николаја, прегледавши ту, код Немаца штампану књигу Служебник, на страницама њеним пописао је својом руком, ради разобличења, речи недостојне, које овде не пристоји наводити. А та се књига и данас налази у књижници при књигопечатници. И који је Служебник штампан после њега, године 7166, а у њему је о светој Литургији наведено да је одштампана према уставу Константинопољске Велике Цркве и Свете Горе, - он је и на тој књизи својом руком написао: „Не желим да лаж изричем о Великој Цркви и о Светој Гори Атонској“. И из ових речи очито је да тамо није тако. А та се књига и дан данас у тој истој књижници при књигопечатници налази... И друге древне пергаментне књиге словенске, за које су на сабору и свјатјејши патријарси, и сви архијереји, и читав сабор посведочили да су у свему сагласне са древним грчким књигама, са којих је било наложено да се имају исправљати московске штампане књиге, - и те древне словенске пергаментне књиге преправљане су према новим грчким књигама штампаним код Немаца“.

 Приметићемо да Медведев није био од оних који су се декларисали као „ревнитељи за древну благочестивост“. То је био човек несвакидашњих способности и широких видика, који је имао позитиван однос према редиговању богослужбених књига. Осећање трепетног поштовања према Никону, који се, може бити, већ био упокојио у време док је Силвестар писао своје „Извешће...“ избија са многих страница овог историјског документа.

Шта сазнајемо из овог документа? Из Силвестрових речи да се закључити да је патријарх Никон, приступајући ревизији Служебника, имао намеру да се она спроведе на основу старих грчких и словенских рукописних књига, што је било у складу са одлуком сабора из 1654. године: „Нека се убудуће Божанствене књиге ради штампања исправљају према древним пергаментним и грчким књигама, Типицима, Требницима, Служебницима и Часословима“. Реално, међутим, ревизија Служебника спроводила се „према новим грчким књигама штампаним код Немаца“, при чему се те књиге нису проверавале према старогрчким и словенским рукописним књигама, него су, напротив, ове потоње „преправљане према новим грчким књигама штампаним код Немаца“. Ово треба разумети у смислу да су редактори у појединим случајевима у рукописпим књигама једноставно прецртали она места за која им се чинило да су у супротности са новим штампаним књигама“. Тако Успенски.

Дакле, главни циљ реформе није био постигнут: богословље није враћено источницима. Људи су страховито раздражени, и настао је крвави раскол, у коме је држава гонила староверце, а староверци дизали устанке и били спремни да сарађују с непријатељима Русије. Ево шта о тој трагедији каже истраживач древног „знаменог напева“, свештеник московски Сергије Манцев („Св. кнез Лазар“, бр. 2/2003): „У историји Цркве Христове мало је догађаја који би по обиму својих трагичних последица могли да се упореде са Великим расколом у Руској Цркви до кога је дошло средином 17. века, а који је коначно уобличен и потврђен на Сабору из 1667. године.

Опште је познат традиционални енциклопедијски приказ Никонове реформе и раскола који је за њом уследио: због ниског нивоа писмености преписивача богослужбених и других књига у Русији, у тим се књигама поткрало много грешака и преписивачких омашки различите тежине, које су тако прешле и у прва њихова штампана руска издања. Осим тога, услед исте те вековне руске непросвећености, и у богослужбеним чиновима Руске Цркве појавиле су се приметне разлике у односу на друге помесне Православне Цркве, па се појавила неопходност да се стање хитно доведе у ред, како би у одређеном кратком року читава руска богослужбена пракса, укључујући ту и богослужбене књиге, била у потпуности усклађена са грчком богослужбеном праксом и богослужбеном праксом јужних Словена. Никонова реформа се успешно суочила са својим задацима, па нам је оставила по свој прилици идеално уређену Цркву, са исправним богослужбеним чиновима и обновљеном древном редакцијом богослужбених књига. Осим тога, она је отворила пут за то да се у руско друштво уведу начела школског образовања по европском стандарду. Наравно, као и у сваком другом несумњиво добром и корисном делу, и овде су се нашли некакви ревнитељи „отачких предања“ не по разуму, конзервативни у своме противљењу Истини, који су реформаторску делатност од почетка примили са сумњичавошћу и подозрењем; на послетку се њихово потпуно одбијање реформи излило у облику широког протеста и супротстављања званичној црквеној власти, због чега је Црква била принуђена да их избаци из свог организма и преда за сва времена одлучењу и проклетству - и њих и обреде којих су се тако чврсто држали.

Овакав приступ познат нам је из било ког уџбеника историје Руске Цркве - од уџбеника за црквено-парохијске школе, па до оних за Духовне Академије. Уопште, Никонова реформа и раскол који је пратио представљали су једну од најзамршенијих и најопаснијих тема за сваког озбиљног и објективног истраживача. Сваки приступ суштини ове реформе који би се макар и мало разликовао од горе изложеног, наилазио је на најжешћу критику, па и прогон од стране црквених власти. Очигледан пример за то је судбина радова професора Московске Духовне Академије Н. Ф. Каптерева, који су делом били подвргнути најжешћој цензури и „прекрајању“, а делом - на личну иницијативу професора Н. И. Суботина и оберпрокурора Синода К. П. Победоносцева - сасвим забрањени за објављивање. Већ и сама његова изјава да слагање два уместо три прста приликом осењивања крсним знаком несумњиво представља веома стар обичај који је у Руску Цркву стигао заједно са примањем хришћанства - изазвала је целу буру немира, чак и директне претње на његову адресу.“

Тек данас, на крају двадесетог века, ми у потпуности можемо да оценимо последице Великог раскола за Руску Цркву и државу. По нашем мишљењу потпуно је у праву А. И. Солжењицин који тврди следеће: да нисмо имали раскол у 17. веку, не бисмо имали ни револуцију 1917. године. И заједно са савременим црквеним историчаром Б. П. Кутузовим можемо бити толико смели да изјавимо да Никонова реформа представља генијално испланирану и сјајно изведену диверзију против Цркве и царства. Управо помоћу ове реформе постало је могуће оно што се није догодило чак ни за време Смутње - да се читаво руско друштво јако и за дуго време расцепи на два непомирљива табора. Према исправном мишљењу Владимира Соловјева главни грех организатора реформе је то што су по први пут у руској историји употребили тотално насиље над савешћу народа. Реформаторе из 17. века и револуционаре из 1917. године повезује управо бољшевички метод - да се „народ гвозденом руком тера у срећу“. Али револуционари из 1917. су уништавали сваку религију, претендујући на успостављање своје сопствене, отворено незнабожачке, док су реформатори из 17. века читавом народу наметали некакво обновљено и унификовано Православље, у потпуности стављено у државну службу, које је уз то сасвим изгубило своје национално лице. Очигледно је да су целокупна реформа и нарочито Сабор из 1667. носили отворено антинационални карактер: уништавано је и излагано потпуном презиру све што је руско - и књиге, и богослужбена пракса, и одежде, чак и руски светитељи - док је хваљено све што је грчко (а заправо - латинско и турско, које је већ успело да продре и да се учврсти у богослужењу и животу балканских народа у оно време). Књиге које су имале највећи ауторитет за Русе, по којима су се молиле и спасавале многе генерације православних хришћана, међу којима је познат и велик број угодника Божијих, биле су проглашене не само за текстуално оштећене, него и за директно јеретичке. Нећемо овде да говоримо о методама гушења народног отпора - то би била тема за посебно истраживање; приметићемо само да када је реч о ужасима Лењиновог и Стаљиновог времена, о црвеном терору, о репресији против свештенства и свих слојева народа, о ГУЛАГ-у и ЧЕКИ - треба да се зна да је свега тога већ било: спаљивање живих људи у брвнари (чак и ако се кривац покаје због својих заблуда), мучење усијаним гвожђем и истезањем, војна опсада Соловецког манастира и потом потпуно уништење братства вешањем или дављењем у Белом мору... Значи да бољшевици у двадесетом веку и нису били толико оригинални - многи од њихових „чувених“ метода на делу уништавања сопственог народа представљају тек пуко понављање претходног искуства. Основне идеолошке поставке су исте: „ми знамо како је боље, па нека читав народ пропадне због добре идеје и бољег живота будућих нараштаја“. Ту дакле може да се повуче доста историјских и психолошких паралела“. Толико од Манцева.

Које су основне разлике између старог и новог обреда?

По епископу старог обреда Данилу (који је био у Руској Заграничној Цркви), приступ старовераца богослужењу је другачији од приступа припадника новог обреда. Циљ староверачке службе је да све вернике укључи у исту: свештенство и чтеци делују једнообразно са лаосом; служба је заједничка; певање не привлачи пажњу: „Људи реално учествују у заједничкој, општој служби. Службе трају онолико колико је потребно по уставу, поклони се творе заједнички, као по команди, шеткања нема. Поуке су углавном остале као саставни део богослужења. Свештенство углавном поучава народ после отпуста, то јест ово није саставни део службе, што је познија пракса, него више допунски и неформалнији разговор свештеника с народом“.

Књиге које користе староверци су древног порекла - од доба Св. Кирила и Методија до времена патријарха Никона. Они певају „знаменим напевом“, по неумама, и изразито су против западноевропске полифоније, која је у Русију продрла с Петром Великим.

Иако се староверци залажу за испуњавање типика, код њих није било једнообразности, управо због мноштва рукописа богослужбених књига коришћених у храму. Униформација је дошла тек са штампаријама.

Свака служба почиње и завршава са седам кратких молитва праћених поклонима, уз клањање народа свештенику и свештеника народу. Код старовераца се, по типику, читају светоотачке поуке пред шестопсалмије на великом бденију, после сједалних на катизмама, после полијелеја и после треће и шесте песме канона.

Говорећи о старом и новом обреду, епископ Данило истиче да између њих постоји велико сродство, али да је несрећа руског раскола настала због брзоплетости реформатора. Када су промене долазиле мирно, безболно, старо је одумирало, а ново се примало без икаквих последица по јединство Цркве. Али, нажалост, у XVII веку тим путем се у Русији није ишло.

Трагедија руског раскола огледа се, између осталог, и у чињеници да је, крајем 19. века, старовераца разних праваца у Русији било око неколико милиона (можда десетина ондашњег становништва Империје.) Савремени староверачки мислилац М. А. Шахов указује на последице које је раскол имао по руску националну свест: „Онај део народа, који је пошао за никоновцима, с једне стране је стално слушао проповед староверства, које је оптуживало Синодалну цркву за губитак божанствене благодати и пад у јерес - оптужбу незамисливу за народну свест пре раскола, а с друге стране гледао је делатност господствујуће цркве која је била организатор сурових масовних прогона староверства, до тада нечувених у руској историји. То је погодовало подривању поверења према званичној цркви и порасту религиозне равнодушности у народу“.

Међу староверцима (нарочито беспоповцима) било је много фанатика, од којих су неки чак проповедали самоспаљивање или самоушкопљавање. Говорили су да је дошло доба антихриста, и порицали благодат у Московској Патријаршији. Догмати су им били исти као и осталим православним хришћанима, но од старог обреда нису одступали. Рана на народном телу ширила се све више. Снисходећи немоћима људским, Руска Црква омогућила је старообредницима који то желе да јој се придруже.

Руски свеци су оштро критиковали заблуде расколника, и позивали их у крило Цркве. Свети Серафим Саровски им је говорио, показујући крст са три прста: „Ево хришћанског крсног знака! Ово је предано од Св. Апостола, а „двухперстноје сложеније“ је супротно светим уставима. Молим вас и преклињем: идите у цркву грчко-руску - она је у свој слави и сили Божјој!“

Реформа Никонова била је нужна. Али је спроведена брзо и непромишљено. А то је довело до трагичних последица, које се у руском народу Божјем и до данас осећају. Морало је да се приступи једном лековитом средству: допуштању да у Цркви постоје два обреда. Данас, поред групација које остају у расколу, постоје и многе парохије, тзв. „јединовераца“, који упражњавају дониконовски начин служења, али су у јединству с Мајком Црквом.

Револуција у Руској Цркви: покушај „модернизације“ Православља на почетку XX века

Многи православни „модернисти“, којима смета овакво „окоштало“ Православље, које се не уклапа у „леви марш“ свих осталих хришћанских (?) конфесија ка екуменистичком „царству мира и толеранције“, позивају се на покушаје својих идеолошких претеча с почетка XX века, да унесу промене у вековима освештани поредак богослужења и црквени живот уопште. О чему је, заправо реч? Руски теолог, свештеник Константин Буфејев, у свом огледу „Патријарх Сергије, обновљеништво и неуспела реформација Руске Цркве у 20. веку“ описује те процесе:

 >>Године 1908. професор Кијевске духовне академије Б. Певњицки је писао: „Реформаторска тенденција је као епидемија обузела духове: почели  су да превреднују све вредности, да расправљају о прихваћеном поретку и обичајима и да траже нове путеве за задовољење насушних потреба садашњег нараштаја; међу осталим питањима које је покренула реформаторска тежња стигли су и до питања о црквено-богослужбеном језику“. Подвлачимо нимало случајну законитост: врхунци реформаторске активности подударају се са социјалним револуционарним догађајима - револуцијом 1905-1907. године, револуционарним потресима 1917. године и каснијег смутног времена (као и с посткомунистичком перестројком).

Заправо, 1905. године је активно почела у штампи да иступа „скупина тридесетдвојице“ петроградских свештеника који су за свој циљ прогласили обнову самих темеља црквеног живота. Касније је ова скупина, чији је покровитељ био петроградски митрополит Антоније Ватковски, преименована у „Савез црквеног препорода“. Како истиче протојереј Владислав Ципин, „после прве револуције активност обновљенаша опада, али одмах после Фебруара 'Савез црквеног препорода' обнавља своју бурну и претенциозну активност... Језгро овог савеза добија за црквено ухо чудан назив 'ЦК'. У савез улази приличан део петроградског свештенства и монаштва. Организовавши се, савез тежи да освоји црквену власт... У својим публикацијама обновљенаши су ступили у борбу против традиционалних облика обредног благочашћа, против канонског поретка црквене управе“.

Иста слика се помаља из исцрпног прегледа историје „исправљања“ богослужбених књига, које је саставио Б. И. Сове. Врхунац реформаторске активности пада у 1906. годину, када је Црквени службени лист објавио „Одзиве епархијских архијереја по питању црквене реформе“. Истовремено се ствара специјална синодална Комисија за исправљаље богослужбених књига под председништвом архиепископа финског и виборшког Сергија Страгородског. Резултат рада ове комисије било је фактичко остварење богослужбене језичке реформе.

Године 1906. на страницама „Црквеног весника“ покренута је читава дискусија „О богослужбеном језику Руске Православне Цркве“. У овој новинарској свађи Н. Покровски је, полемишући са свештеником А. Лиховиким, писао: „Склоност према реформама чини основно и потпуно природно обележје нашег доба, и с тог гледишта изгледа потпуно схватљиво занимање за преиспитивање нашег богослужења, нарочито богослужбеног језика. Али многобројна искуства реформи у различитим сферама друштвеног и политичког живота, реформи које су спроведене у духу савремености, јесу искуства углавном брзоплета и неуспела, те нас приморавају да будемо врло опрезни, нарочито у црквеној сфери“.

Опојни дух револуционарног ослобођења од старог режима, рачунајући ту и од строгог црквеног  Типика, несумњиво се осећа и у предсаборној дискусији, као и у низу наступа и расправа на седницама Помесног сабора 1917-1918. године.

Не умањујући значај Помесног сабора за нашу Цркву, истакнимо само да је будуће „тихоновско“ крило на сабору било заступљено упоредо с будућим обновљенашким, при чему се овом другом не може порећи упорност и активност. Двадесете године су постале време нечувеног литургијског „стваралаштва и чудотворства“ у обновљенашкој средини. Прејемственост њихових тежњи осећа се и код данашњих реформатора.

Процес реформације Руске Цркве и обновљенаштво као његов крајњи израз није се сводио на само један аспект. Замисао реформисања Цркве задирала је у читав низ питања повезаних с вером и побожношћу. Реформи су морали бити подвргнути догмати и канони Православља, а нарочито је било предвиђено преиспитивање Свештеног Предања. При томе се питање реформе богослужбеног језика показало као само једно од кључних у плановима реформације наше Цркве.

Треба истаћи да је известан део представника свештенства и мирјана у Русији у периоду припреме и одржавања Помесног сабора 1917. године, део који се залагао за ту тему, био сагласан у вези са упрошћавањем, односно, русификацијом богослужбеног језика и осталим реформама. При томе је радикала, који су ускоро оформили обновљенашки раскол (Грановски, Веденски), била упадљива мањина. У извесном смислу може се говорити о њима не као о једном од мишљења Цркве, него као о супротстављању Цркви, или као о јуришу на Цркву „коју неће срушити ни врата паклена“.

Строгих ревнитеља црквеног предања била је неколицина. К. П. Победоносцев је писао 1906. године у часопису „Поклоник“: „Чујемо да из средине свештенства и монаштва долазе предлози да се богослужење преведе на руски језик. Али то у суштини не би била реформа, већ крајње лакомислена, бесциљна и по јединство Цркве опасна револуција која руши сав карактер и сав значај богослужења за наш народ“. Тако се ветар револуционарних промена, који је дувао у целом руском друштву, кроз покушај спровођења језичке и богослужбене реформе појавио и у црквеној средини. << Толико од Буфејева.

Они који воле да нас убеђују како је, ипак, било светих људи на модернистичкој страни, помињу међу својим једномишљеницима и Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и све Русије. Тобож, он се у доба пре револуције, као епископ, у Америци, залагао за гласно читање појединих евхаристијских молитава и сличне реформе. Неоспорно је да се човек, с годинама, мења - ако је таквих идеја код епископа Тихона (Бељавина) било око 1905, он је, као Свети Тихон Сверуски, врло одлучно устао против сваког обновљенства у својој посланици од 4/17. новембра 1921. године. Његове благодатне речи и данас су охрабрење  свима који се боре за Свето Предање Цркве од Истока:

>>Проглас архипастирима и пастирима Православне Руске Цркве

Дознали смо следеће: у граду Москви и из других места епархијски преосвећени архијереји саопштавају да се у неким храмовима дозвољава искривљаваље богослужбених чинова одступањима од црквеног типика и разним новотаријама које нису предвиђене тим типиком. Дозвољавају се самовољна скраћивања у чиновима, па чак и у чину Божанствене литургије. У службама на празнике изоставља се готово све што сачињава поучне особине празничног богослужења, и уместо тога се обраћа пажња на кон-цертно извођење обичних песама које нису предвиђене типиком, отварају се царске двери у време када се то не чини, молитве које су одређене да се читају тајно читају се наглас, изговарају се возгласи који нису поменути у Служебнику; шестопсалмије и други богослужбени делови из Речи Божије не читају се на црквенословенском, већ на руском језику; у молитви се поједине речи замењују руским и изговарају се наизменично са првима; уводе се нове радње за време богослужења, радње којих нема у свештенодејствима озакоњеним типиком, дозвољавају се непобожни или лицемерни гестови који нису у складу са одговарајућом суштином црквене службе, с дубином осећања смирене душе свештенослужитеља, душе која трепти у Божијем присуству.

Све се то чини под изговором да се богослужбени поредак прилагоди новим захтевима времена, да се у богослужење унесе оживљавање које захтева време, те да се на тај начин више привуку верници у храм.

За таква нарушавања црквеног типика и самовољу појединаца у односу на богослужење нема и не може бити нашег благослова.

Служећи богослужење по чину који води порекло из древног доба и држи се у целој Православној Цркви, имамо јединство с Црквом свих времена и живимо животом целе Цркве... Код таквог односа/.../ нека остане непромењено велико и спасоносно јединство темеља и предања црквених... Божанствена лепота нашег истински поучног и у свом садржају благодатно-делотворног црквеног богослужења, како је оно створено вековима апостолске верности, молитвене горљивости, подвижничког труда и светоотачке мудрости и запечаћено Црквом у чиновима, правилима и типику, мора се очувати у светој Православној Руској Цркви неприкосновеном, као највеће и најсветије њено наслеђе..“<<

Дакле, Свети Тихон, као патријарх, био је против одступања од црквеног типика, што у служењу подразумева да је против отворених царских двери за све време јерејске Литургије, против гласног читања тајних свештеничких молитава, против непрописних возгласа, итд. Само зато што је Руска Црква послушала Светог Тихона, опстала је под комунизмом, служећи предањску Литургију, и одупирући се свим новотаријама.

СРБСКИ СЛУЧАЈ

(Архимандрит Петроније Трбојевић и његови критичари)

Један од савремених и епископу Атанасију блиских делатника наше литургијске реформе, као претечу исте наводи архимандрита фрушко-горског манастира Шишатовца (иначе сестрића Николе Тесле), Петронија Трбојевића, који је, почетком тридесетих година XX века, објавио књигу „О реформама црквеним“. Иако каже да Трбојевић није у свему био у праву, он сматра да су многе предложене реформе биле више него упутне и за наше дане. Очито је да је отац Петроније имао многа размишљања подобна данашњим реформаторима (обновитељима). Довољно је погледати његов став о иконостасу: „/.../ Код нас верни за време богослужења не виде и не чују свештеника због иконостаса и завеса. Да видимо има ли то неповољног утицаја? Ја мислим да има. Иконостас је сметња акустици... Исто тако није згодно да верни не виде свештеника за време богослужења. Много би се помогло разумевању богослужења кад би верни у сваком часу видео свештеника. Исто би тако верни лакше усредио своју пажњу, кад би видео св. Трпезу, која је престо Христов, па кад би имао пред очима и дарохранилицу, где је Господ преко свога светог пресветог Тела и Крви присутан... Желети би било да се иконостас постепено преуреди тако да се врати на првобитно стање, кад у цркви није било иконостаса. У том пролазном стању могли би се иконостаси правити све тањима и нижима/.../ к првобитном начину, кад није било иконостаса ни завеса.“

Трбојевић се залагао и за увођење клупа у храмове, по узору на западне конфесије, за непричешћивање из заједничке кашичице; наравно, и за превођење богослужбених текстова на савремени србски језик, за који је тврдио да је лепши и поетичнији од словенског.

Реакције младих православних следбеника Светог Николаја Жичког на Трбојевићево реформаторство биле су оштре и одлучне. Свештеномученик Јован, још као студент Богословског факултета Бранко Рапајић, објавио је у „Светосављу“ (5/1932) приказ књиге архимандрита шишатовачког, и на најбољи могући начин показао унутрашњу логику подухвата маловерног реформатора:

>>Поводом прве књиге о реформама црквеним г. Трбојевића забележили смо негде ове ретке: нама су непотребне реформе из простог разлога што немамо шта реформисати. Шта да се реформише, кад је све деформисано? Реформа већ претпоставља постојање извесне форме. А постоје ли облици православног и еванђелског код нас? и где су? и колико их је? Много паганског у нашем народу, много староадамског у нашој Цркви. Мало православствености, црквености, Еванђеља. Треба прво постати православан, христоносан. Треба прво уобличити - формирати - чисту православну мисао, чисти православни дух. Све снаге православља пробудити, дати им замаха, узлета, раста. У потпуности иживети програм еванђелски. Тад - шта тад? Тад ће се тек увидети да је православље дело Вечнога и да је прече православље формирати него реформирати... Жалосно је то: ми још нисмо хришћани а хоћемо да реформирамо хришћанство! Само светитељ и христоносник има то право. У својој кући слободан је да мења распоред ствари, намештаја, поретка. А од кад се то наш писац успе у светитељске рејоне, у домове Оца Небесног? Његов глас долази са земље, из низина земаљских. Не одоздо, са висина станова Оца Небеског. Доста је, међутим, било тог идентификовања сталежа са Црквом, и потреба сталешких са потребама Цркве. Доста су „хришћани“ прекрајали хришћанство према својим нагрдностима. Доста су „православци“ дотеривали православље према својим осакаћеностима. Треба да се већ једном уздижу они Православљу, а не Православље да спуштају до ногу својих, до испод ногу својих. Доста се Православље срозавало до човека, до испод човека. Доста.

Сад имамо пред собом другу књигу о реформама црквеним. Лепо технички опремљена, на лепој хартији лепо штампана, и - види се - лако и лепо писана. Заобилазећи, опет, извесне „ситнице“ и „периферијске ствари“ у овој књизи - као што су: два dr. dr., слика ауторова, факсимил његова потписа и т.д. - које све откривају оно сакривено крупно у души нашег писца, оно битно што је и написало ову књигу: његову надувану теславштину, по којој је он и дошао до самоуверености да има замашну мисију у нашој Цркви као што је његов велики рођак извршио велику мисију у науци - заобилазећи све те „ситнице“, ми се, такође, нећемо задржавати на појединим поглављима ове књиге, већ ћемо покушати да откријемо њен дух и њену срж. Мада све ово што ћемо рећи има и облик неуобичајености, ипак је, и такво, диктовано етичком нужношћу. Ову књигу је писао онај који је као дете „путовао и по 130 километара до “прве жељезничке станице" само да би “свршио сву школу“ (стр. 51). Таква воља и таква једна просто вулгарна амбиција, разумљиво је, да се не може скрасити у архимандритству и настојатељству једног манастира, и она, та иста воља и та иста вулгарна амбиција, иживљује се преко оваквих све разрешујућих књига. Наслов књиге је за „педесет од сто“ православан: само у нашем слободарском православљу могућа је оваква анархија. Ко би се усудио, на пример код католика, да пише о реформама црквеним? Само то нешто православља што има у наслову; све остало -садржина, методи постављања и решавања, схватања, чак и речник - „стопроцентно“ је католичко. И када наш писац каже, у одељку где пледира за увођење клупа у цркву, да је „православље у догмама, а не у клупама“ (стр. 16), тога истог часа он, овом својом књигом, показује и доказује колико неистине има у тој поставци: православље тако схваћено - само у догмама - може се изиграти и изневерити, и наш га писац, тако, сваког часа и изиграва. Православље је у духу, и поглавито у духу, у једном особеном духу. Из тог духа, православног, једном непрекратљивом нужношћу, и произашла је сва структура црквена, сав поредак и начин живота, сва величанствена архитектоника, типикон, све јектеније, литургије, бденија, стајања, клечања, воштанице, иконостаси, постови, молитве, па и - „наше црквено пјеније - сувише заплетено и тешко“, „погрешан календар“, несрећа у „недостатку катихизације“!

Да, то је типично за садржајну и разрешитељску страну ове књиге: увиђање узрока свега зла у недостатку катихизације (стр. 5) па било да се та катихизација на једној страници књиге зове проповед, на другој исповед, на трећој савет; на четвртој школа, на петој каритативни рад. То је једно чисто католичко решење. И кад наш писац трабантски исписује оне речи које су изрекли Незнање и Мрак: „Знање је светлост“ (стр. 13), онда он не само да је откинут од православнога сазнања и решења по коме „и ако... знам све тајне и сва знања... а љубави немам, ништа сам“ (1 Кор 13, 2) и по коме је само Бог светлост; он не само, тиме, да је откинут од бића и духа православног, већ није везан ни за савременију и најсавременију мисао европску; и ако је мислио, тиме, да прави неке уступке, није их никоме учинио, никоме бар живом, а учинио их је мртвим  вековима, осамнаестом и деветнаестом, оним вековима који се обележише у историји света као векови наивног оптимизма, векови вере у свемоћ човека и знања, векови вере у свемоћ школе и једног васпитања и преудешавања које је било спољашње и функционално, не у духу и битно. У замраченим хоризонтима данашњице плодови су тога наивног оптимизма прошла два века. Ми не можемо очекивати спас од извесних спољњих, механичких, структуралних измена. Спас је у духу. Зашто правити степенице за слабуњаве, за оне које хвата вртоглавица на висинама - несвестица од дубина? Нека ојачају. Кога привлаче висине и широки непомућени хоризонти савладаће стрмен и непропут. Ојачане душе, срца и ока, успеће се. Не православље чинити људским, већ људе православним. Одбацити свако прилагођавање: то је посао црва, зечева и лисица. Не ићи у збрканост. Презрети све уступке, компромисе, конвенције, златне средине. Боље и ђаволски бити свим бићем, него и Божји и мамонски у исти мах. Треба знати Христово постављање: Бог или Мамон! Бог или Свет! Не може човек служити и једном и другом. Не сме.

Наш писац хоће „да на скромном темељу предака изградимо облакодер“ (стр. 7). Колико ту има потцењивања светитеља, градитеља и отаца наше Цркве а колико прецењивања сама себе! Зар је наша Црква „скромни темељ“? зар убоги и немоћни а не грандиозни? А изградња облакодера (колико ружноће има у себи ова реч, неко је тачно приметио), то је изградња вавилонске куле, покушај да се обједини несједињиво - православље и свет, - покушај који се увек мора свршити распадањем, било да мноштво бића постане и мноштво живота, језика, тумачења, вера; било да једно биће но од мноштва састављено - злата, сребра, гвожђа, земље - као у сну цара Навуходоносора - буде срушено.

Има у овој књизи и неколико тачних запажања, има неколико ствари о којима би се могло говорити, о којима и треба говорити, и које треба расправити. Мимоилазећи поред тога и остављајући тај посао за то позванима, ми смо хтели само да свратимо поглед наших читалаца на онај дух који је и омогућио овакву књигу- субјективно и објективно - и који је покушао да насрне на неколико крупних ознака чистог духа православног.

Најзад долази (на 93.- стр.) и „Крај“ али без онога најлепшега и најпотребнијега: - „и Богу слава“. Све је то карактеристично по нашег писца и ову његову књигу у највећој мери.<<

А поводом Петронијевићевих тврдњи да је „нехигијенско“ примање Светог Причешћа из исте кашичице, огласио се јеромонах Василије (Костић), потоњи владика бањалучки и жички, који је, као студент Богословског факултета, у „Светосављу“ (4/1932) објавио текст „Светитељи о Светињи“, да би показао шта је сила Евхаристије, и какав је њен благотворни утицај на човека:

>>Никако се не слаже логика деце са логиком одраслих, зрелих људи. О стварима, схватљивим и појмљивим за људе, деца најфантастичније суде, чиме обично доказују своје детињство. Тешко је убедити их у илузорност њихових маштања. Њихове фантазије трају докле и детињство, докле и неразборитост њихова. И кад се једнога дана, прокљувавши љуску детињства, испиле из своје неразборитости и стану на ноге зрелих људи, тада тек виде да су их чаролије опкољавале са свију страна. Гледајући свет невезаних очију, у чуду се питају: како смо могли о њему тако маштати. Тек онда виде колико је од њих била далеко стварност.

И код људи видимо често незрелости. Многи и од њих личе на нерасудну децу. То се нарочито опажа у њиховом расуђивању о стварима њима мало познатим, без обзира какве су оне. Особито се то незрело расуђивање њихово огледа у религијским, духовним појавама, које се не могу сазнати једино бићем човековим, већ и садејством с више, благодаћу Божјом. Ако се човек од свега тога изолује и покуша да на неки други начин проникне у те велике тајне духовног света, никада до истине, до стварности и правог сазнања о њима не може доћи. Његови закључци биће увек погрешни и нетачни.

О оваквом резоновању људи о Божанским Тајнама, могло се безброј пута уверити. Почев од Арија па до најновијих сектаната, види се извртање и непоимање истине. Нема истине у Хришћанству неизокренуте у неистину од стране људи. Далеко би се отишло набрајањем свих негација ума човечијег без ума Христовог. Да узмемо једну истину, једну велику тајну о којој у новије време расправљају и звани и незвани, који су је скроз извитоперили. То је тајна Светог Причешћа. У њу су одавно посумњали протестанти, као што су и у много што друго посумњали. Сумња њихова није се задржала само на протестантском тлу, већ се проширила и захватила и друге конфесије, па и Православну веру неких. Како неки међу православнима гледају ову тајну, на њено дејство на природу човечију у физиолошком смислу кроз протестантску призму, то ћемо се, ради истине, осврнути на мишљења најкомпетентнијих представника Православља о истој Тајни. Размотрићемо мисли зрелих људи, да би се сагледала површност пигмејских мисли о Причешћу. Ти зрели људи јесу нај-опробанији мужеви Православне Цркве; то су Светитељи и Оци њени.

О општењу човека са Богом кроз Тајну Причешћа карактеристично се је изразио Светитељ Димитрије Ростовски: „Који се причешћује да верује - пише он у „Припремању свештеника ка Божанском причешћу“ - а сигурно му је познато да се Тело Христово сједињава о телом његовим (тј. причасника) и претвара се у њега; и Крв Христова сједињава се са његовом крвљу, и претвара се у њу. Такође и овај, који се причешћује Христом, бива једно са Христовим Телом и Крвљу, и сви удови и чланови његови нису његови, него се у Христу завршавају, по Апостолу који вели Ефесцима: „Јер смо уди тјела његовог од меса  Његова и од костију Његовијех“. И Коринћанима: „Не знате ли, да су тјелеса ваша уди Христови“. Још, дакле, сједињава се и душа Христова са његовом душом и Божанство Христово и сила Његова са немоћним човечанством, и бива сав Христос у њему, и он сав у Христу, обасјан благодаћу Христовом“. (Творенија   Дим. Ростовскаго, част 1, Москва 1805, стр. 147).

Колико је дејство Светог Причешћа на организам човечији јасно се види из учења Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог: „Свакако, и човек се у Причешћу удостојава пунога, могућег и за ограничено биће сједињења са Господом: у материјално тело његово усељава се Христос живим Телом Својим, хранећи, поткрепљујући и оживљавајући душу Хришћанина, освећујући је, очишћавајући нечистоту и лечећи грехе, обожавајући је“ (Јован Златост: Беседе на Матејево Еванђеље, 82,5). „Тело Спаситеља јесте права храна и Крв Његова јесте право пиће (Јов.6,55) такође и у односу према телесној природи нашој: примајући у себе ту божанску храну, човек постаје учесником Божанске природе Христове, као да је живи члан Његовог Тела, и Христос са Своје стране пролази кроз удове његове, кроз све саставе, кроз утробу, кроз срце. Саопштава се свима члановима његовим и прониче Собом сав организам његов“ (Св. Василије, Молитва 1,6; Златоуст 2,8,10; Метафраст 3. Молитва).

По Светом Дионисију Ареопагиту: „У Причешћу се достиже најсавршенија заједница са Богом и обожење оних који приступају тајни“. Свети Кирило Јерусалимски вели: „Кроз Причешће постајемо сателесни и сакрвни Христу“ (Кирил Јерусалимски, Тајноводство поуч. 4, 3 - руски прев. 1822. год). А отац Догматике, Свети Јован Дамаскин учи: „Тело и Крв Христова улазе у састав наше душе и тела, али не ишчезавају, не труну и не избацују се напоље... Они улазе у биће  ради чувања и очишћења нашег од сваке нечистоте... Будући очишћени ми се сједињавамо са Телом Господа и са Духом Његовим, и постајемо Телом Христовим“ (Тачно изложење Правосл. вере - рус. прев. М. 1844. 4. гл. 13).

„И тако по мислима светоотачких дела“, вели А. Соколов, „евхаристичко сједињење човека са Господом Исусом толико је тесно и блиско, да право Тело и права Крв Богочовека - зацело се усвајају човековим организмом, и он постаје телом самога Богочовека. У Тајни Евхаристије обични хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову; по њиховом примању, дакле, побожно настројеним човеком, они - причасничко Тело и Крв Христова, већ као да се сами „састављају“ са телом и крвљу човека“ (Культь какь необх. прин. религ.).

Наводећи речи оца Јована Кронштатског о дејству Светога Причешћа на биће човечје, Владика Николај вели: „С коликом пажњом један научник испитује појаве природе, још с већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божије. Ево шта сведочи о дејству Причешћа један од великана духовних. Отац Јован Кронштатски пише: „Дивим се величини и животворности Божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести, од дана кад је од мене примила Причешће почела се поправљати. Девојчица на самрти после Причешћа почела се поправљати, јести, пити, разговарати, док је пре тога она била готово без свести, у трзавици, и ништа није ни јела ни пила“. На крају са болом у души узвикује Владика: „О кад би сваки свештеник с пажњом научника и с љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства Св. Причешћа слично оцу Јовану“ (Охридски Пролог, стр. 465).

Овако мисле Светитељи о Светињи, овако резонују умни и зрели људи. Ову су само цртице из мисли појединих великодостојника Православне Цркве. А шта би било да наводимо читаве томове њихове о истој Тајни? Они су отворено, без устручавања, исповедали и учили, да Причешће дејствује на човека не само „у моралном, духовном смислу“, већ и у физиолошком. Знали су да Лекар и Чудотворац Христос не уноси Собом „бацил“ у физис-природу Свога следбеника да би га заразио. Знали су и веровали су да „бацил“ не може садржати божанску моћ Богочовека, који је Својим светом рукама губаве додиривао и истима невину децу благосиљао. Јасно им је било да „бацил“ ништа није према Ономе Који је страшне буре и олује стишавао једном речи својом, демоне изгонио, болесне лечио, слепима вид повраћао, хромима ход даривао, кљастима руке исцељивао, мртваце из гробова дизао, Који је и васиону створио. Јер, у Причешћу ништа друго не примамо, до Живог Христа Господа, Који и сада чини чудеса равна дејству и сили онима која су се дешавала пре двадесет векова. Примајући реалног Христа, верујемо да нас од свега може излечити, ако смо достојни. Свакоме који Га достојно прима, вели: „Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе“ (Јов.5), а то само „ако можеш веровати: све је могуће оном који верује“. Ако не верујемо, довикује нам: „О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ (Мр.9,23,19). Ако се недостојни причешћујемо, ако не верујемо, Причешће нема никаквог позитивног ефекта ни у духовном ни у физиолошком смислу. Тада оно може имати негативно дејство, по речима Апостола који вели: „Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је тјелу и крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од крви да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и довољно их спавају“ (1Кор.27-30). Православни модернисти неће да чују за ове речи Апостола Павла. Они веле да се ово не слаже са логиком њиховом. Она им дозвољава другачија гледишта на Свето Причешће и на све што је свето у Православљу. По њима, Причешће нема никакве везе са једном страном човекова бића, са телом његовим. Као да се човек поделити може; као да Христос није дошао да излечи и спасе целог човека! Каква логика може убедити ову „децу по логици“ у нетачност њихове логике? Једино Светоотачка, Христова логика. Управо, ти најлогичнији људи немају своје логике. Они су се одрекли своје логике ради логике Христове (1Кор.2,1б). Њу су примили и њоме су све ствари мерили. Ваљда ће се наши модернисти постидети логике Христове и потчинити јој своју логику. Или ће се угледати на еванђеоске виноградаре? (Мт.20,33-45).

„Како да одговориш, вели Владика Николај, онима који говоре: не може Христос Чудотворац да стане у нашу логику? Одговори просто: станите ви у Његову. У Његову логику стаје сва вечност и све благородство времена, па ће се, ако желите, наћи места и за вас. Ако не може буре у напрстак, може напрстак у буре. Блажени Климент Александријски вели: „Философи су деца све док не постану људи кроз Христа... јер истина никад није само мишљење“. Христос је дошао да поправи људе, па, дакле, и логику људску. Он је наш Логос и наша Логика. Зато ми морамо управљати наш разум према Њему, а не Њега према нашем разуму. Он је коректив нашег разума. Не равна се сунце према нашем сату него наш сат према сунцу“ (Охридски пролог, стр. б).

Ми не можемо ићи путем којим протестанти иду, нити можемо мислити како они и неверници мисле. Јер они немају Божије ни црквена логике. Они су сами себи логика. Ми имамо логику Христову у цркви Његовој: „ми ум Христов имамо“ (1Кор.2,16). Само том логиком и тим умом можемо мерити религиозне и мислити црквене мисли. Док смо православни не смемо и не можемо Христу и Цркви наметати логику смртног човека. Дрзне ли се неко да то чини или да другоме то одобрава и да га на трубни глас хвали и слави, он личи на нерасудно и неразумно дете. А зар таква деца могу другима давати директиве?<<

Дакле, потоњи еминентни православни владика, духовни син Светог Јустина Ћелијског, Василије (Костић), и потоњи свештеномученик Јован (Рапајић), проповедник за кога је Свети Николај Жички говорио да је његов наследник, видели су у идејама архимандрита Петронија нешто штетно по очување Светог Предања. Данашњи делатници литургијског препорода у Трбојевићу виде претечу својих идеја. Они истичу да Трбојевић није био „научни теолог“ (како то гордо звучи!), али је, ипак, имао добру интуицију, нарочито када указује на проблем високог иконостаса, повременог затварања царских двери, неразумљивости богослужбеног језика, тихог (тајног) читања свештеничких молитава, итд. Кључни Трбојевићев став је следећи: „Свештеника верник НИТИ право ВИДИ нити право ЧУЈЕ. Верни НЕ РАЗУМЕ шта свештеник ГОВОРИ, а поготово НЕ МОЖЕ ДА УХВАТИ ВЕЗУ ИЗМЕЂУ ОНОГА ШТО СВЕШТЕНИК КАЖЕ И ОНОГА ШТО ПОЈАЦ ОДГОВАРА“.

Пошто се и патријарх србски Павле позабавио Трбојевићевим реформаторством у области Литургије (нарочито кад је у питању причесна кашичица), да чујемо и њега: „Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличитијих болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи./.../ Може звучати парадоксално ако сада, после свега што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће може бити узрок слабости и болести, па и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: „Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло.“ (I Кор. 11, 30) Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који „недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу“ /.../ Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: „Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од свих изнесених невоља налази се у гресима“. Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела.“

Ту се негде налази и одговор на кључна питања тзв. „литургијске обнове“. У разговору са студентима Богословског факултета СПЦ, објављеном у њиховом часопису „Логос“ (1/1992.), на многа питања о Цркви и литургијској обнови, патријарх Павле поручује: „Ушавши крштењем у Цркву, поставши део Тела Христовог вером, и примивши благодатне дарове за узрастање у Св. Тајни Миропомазања као и Светог Причешћа, дужни смо да се владамо „достојно Еванђеља Христовог“ (Филип. 1, 27), да наша вера буде плодоносна и покаже се живом у добрим делима.

Ја бих хтео особито нагласити ту ствар младим теолозима, јер сте, бавећи се књигом, учећи и полажући хришћанску науку, у опасности од једностраног интелектуализма, свођења хришћанства на систем знања које се може схватити интелектом и исказати писмом и језиком. А то хришћанство није и не може бити. /.../ Под православним богословљем, као што сам рекао, сматрам стицање живе вере која се показује у делима. А то је немогуће без смерног осећања колико смо од тога далеко и колико треба сваког часа улагати труда на труд да бисмо стекли смиреност, на коју Св. Јован Златоуст каже да је основна и прва између свих хришћанских врлина“.

РЕФОРМА И РЕФОРМИСТИ У СРБСКОЈ КУЛТУРНОЈ ИСТОРИЈИ

Питање богослужбене реформе јавило се у нас у веома тешком часу србске историје, када се на обзорју назиру црни облаци пропасти и слома свега за шта смо се вековима борили. Зато и ова књига: да нас подсети и опомене да духовни и богослужбени живот нису без значаја за нашу стварност, не само мистичку, него и друштвену стварност нашу и наше деце, чија је будућност све неизвеснија. Срби су, у последња два века, преживели страховите ударе на идентитет-достојевштину као плитки рационализам, Вукову језичку реформу, југословенство 1918. године и титоистичко југословенство после Другог светског рата. Велики удар била је језичко - правописна реформа Вука Караџића, који нас је одвојио од наших средњевековних корена на начин до тада невиђен у србској културној историји. Самом Вуку Караџићу не могу се оспорити његове огромне заслуге - почев од скупљања и приређивања нашег народног блага, преко историографије, до етнографије. Вук је био  дивовска фигура у многим областима, али,  у области реформе азбуке, он је направио дивовске грешке.

У својој реформаторској борби Караџић, типични Динарац („Дробњак из Петнице“ старином) није бирао средства: служио се  лукавством, суровим ругањем инакомислећима, окупљањем још немилосрднијих младих ругача (попут Бранка Радичевића,  аутора поеме „Пут“, итд.) Један од главних опонената Вукових, Милош Светић, опомињао је Србе стиховима Лукијана Мушицког: „Ту ништа силом! Светиња је Рода језик! благо, обште свим!Неумивена нека бежи рука/ Самовластије дерзост с њом“. Такође, Светић је уочио Караџићеву мржњу према војвођанским ученим Србима: „Најглавнији је говор против учени Срба из Аустријског Царства: да они не знаду језика србског, да су они покварени туђим језицима, да они не мисле србски, да мешају словенске речи, да јошт Доситеј како је почео писати, почео је језик србски кварити, и да сви који су после њега писали, и који пишу, језик кваре, да кварење траје и напредује, да књижевници србски, који су се изродили и одрастали у Царству Аустријском по варошима и градовима, нису знали шта је србски, шта ли није, и да ће одсад поред овакови списатеља још горе бити, итд.  Дакле, главна ствар је била вређање, поруга и грабијанство спрама аустријски Срба, које би служило на подпору подигнуте вике против Шваба“.

Славни црквени делатник Никанор Грујић подробно је рашчланио Вукове промашаје у преводу Новог Завета (многобројне  и теолошки штетне.) Међутим, човек који је понајбоље описао Вукове методе у наметању реформе, као и последице исте, био је Јевстатије Михајловић, угледни србски књижевник и јавни радник (1802-1888), у свом огледу „Обрана језика србског од изопачавања и простачења његовог и кирилице од вуковице“. Због значаја овог погледа на вуковску револуцију, екстензивно ћемо навести Михајловићеве ставове; он почиње од Вуковог „попростачења“ србске лексике:

>>Он је први писао Ристос место Христос, ришћанин место христ-ијанин, дук место дух, незнабожац место јазичник или поганик, још место јошт, тица, чела место птица и пчела. Он нас научи по његовом правопису писати свецки место светски, љуцки место људски, грацки место градски, гозба место гостба, пошљедњи место последњи, нашљедник место насљедник или наследник. Код њега првог нађосмо у књижеству нашем речи: воринта, ворма, вутрола, врак, вранц, кава ит.д. У његовим књигама читамо надути се место гордити се, а напети се место срдити се, чатити место читати, шћадијаху  место хтедоше или хтеше, шкргутати зуби место шкрипити и т.д. и т.д. Поред тог у описивању каквог предмета па онда, па онда, па онда, и зашто, зашто, зашто толико пута колико је и од простака. кад приповеда, млого и сувише.

Сви су се учени Србљи чудили и дивили том новом начину писања. и мислили су да се нитко наћи неће који би се по њему повео и науку његову примио, ал су се у том мишљењу свом преварили, јер крепка помоћ његових јединомисленика с једне, а с друге стране његова ревност и неуморни труд не дадоше, да му ј, љ и њ пропадну и с том пропашћу погине и красота језика србског по начину писања његовог. Г. Вук добро је знао да се при превратима обично најбоље младеж употребљава, пак је и он у преврату свом азбуке и језика нашег то исто чинио.

Он је најпре лутке своје ( ј, љ и њ) у најлепше одело обукао, то јест с њима је, као што смо казали, србске народне песме печатати дао које сваки Србин, а особито младеж наша с највећом жељом чита и чисто је неко уверење извојевао, као да се без ј,љ и њ народне песме ни писати не могу.

Гдигод је само прилику нашао, с младим људма састати се, а нарочито с ђацима при шетњама, у кафанама, гостилницама и т. д. свуда је Г. Вук ревностан апостол науке своје бивао, учио, саветовао и утврђивао, као што сам уБечу 1833. и 1845. године и ја сам искусио. Напротив тога кирилевци и литерати србски, кад су прву вуковицу јавно одбили и видили, да се скоро нитко њој не приближава, мислили су да се немају ничега више бојати; зато пренебрегну даљу борбу своју, и док је Г. Вук приватним путем науку своју у срдца младежи србске усађивао, они се предаду дремежу и апатији. Ал кад кеколико ученика Вукових одјачаше, пак и ови међ дружином својом науку ту распрострањивати почеше, увуче се у народ мало по мало, љ и њ, а поред тог и простачки начин писања, јер млоги желише списатељима постати и по гдишта  печатати дати, али почем им тај врашки изображени србски језик на путу стојаше, а они по науци Гдина Вука рекоше: прими јоту, љ и њ и пиши како наши простаци говоре, пак ћеш одма списатељ србски бити.(Неки веле да је та дружина Г. Вука, која му је у Речнику речи на немачки и латински преводила, предречена писмена ј, љ и њ начинила.)

Измеђ последоватеља ових Г. Вука видише учени чланови њиови да им треба и друтих речи у писању свом, које наша простота не употребљава и не разуме; зато мораше се и с оним речима служити, које господин учитељ у свом речнику нема. Ал будући да те речи  речи славенску форму имају, судише за добро, што више могу од тих речи, као што они веле, посрбити, а право рећи покварити и изопачити./.../

Истина да ми Г. Вуку на родољубивом труду његовом, којим  је наше народне песме сакупио и печатати дао, млого благодарити имамо; хвала му на његовој доброј тежњи и намери, што је надстојавао да Србљи србски пишу и да се оставе славенизирања, коју је нужду јошт и безсмртни Доситеј увидио, и за њим и друти списатељи, који су се мање више од славенизирања удаљавали.  Хвала Г. Вуку на његовој доброј вољи и  труду којим је србску Граматику и Речник, како је  онда за добро нашао, саставио и    печатати дао; ал му не хвала, што је у кирилицу нашу дирао и осакаћену у вуковицу преокренуо. - Не хвала му, што је само оне речи и оне изражаје за Србље задржао којима се наша проста браћа по сели служе, а друге, које изображени Србљи употребљавају, из књижества србског избацио.

У његовом Речнику не налазимо речи: наклоност, умереност, вредност, предмет, пример, положај, стање, околност, или обстајателство, важан, важност, високоуман, високоумије, малоуман, малоумије, горд и гордост, привржен и приврженост, воспитан, и воспитање, изображен и изображење, угодан и угодност, пријатан и пријатност, зависим и зависимост и т.д. и т.д.

Даље не налазимо у његовом Речнику глаголе: благодарити, предложити, представити, предупредити, умалити, увеличати, извинити се, и извињавати се, презирати, пренебрегнути, ревновати, изображавати, воспитати, гордити се, повиновати се, и других млогих и премлогих речи, без којих учен и изображен човек бити не може. Зар те речи зато, што их проста браћа наша по сели и салаши не говоре и не употребљавају, нису србске? Или ваљда на против тога рало, цртало, кодечке, разор, склад, чатлов, вериге, вршка, гребен, повесмо, пасмо и т.д. и т.д. нису србске зато, што се с њима грађани не служе и млоги не знају шта значе? Та ваљда Г. Вук неће од народа свога искати, нити ће тко при здравом разуму дозволити, да ми толике речи наше, с којима се изображени Србљи служе и без којих бити не могу, из језика нашег изоставимо и да се из данашњег колико толико изображеног света нашег у мрак и таму незнања повраћамо!

Ко добро пази на догађаје светске, и мери следства дела човеческих увериће се, да често људи и с најбољом намером себи ил својима добро учинити, кад последице предузимања свог добро не измере, у зло упадају, или онима, којима су добро учинити хтели, велико зло причињавају.

Ја сам уверен да је Г. Вук Караџић, кад је Писменицу своју писао, роду свом добро учинити хтео и да није мислио, да ће с преиначењем кирилице такову реформу у књижеству нашем учинити, која ће за народ србски неугодна, а може бити, и опасна следства имати.

Г. Вук и његови последоватељи нису проникнули, пак јошт ни данас неће да увиде, да радом својим на руку иду онима, који на кирилицу мрзе, и који с пореметењем наше кирилице за себе повољне последице изводе. Они нису измерили, да кад из азбуке наше є, і, я, ю,  ъ,  ь  изоставимо, а ј, љ и њ примимо, да нам унуци и праунуци наши књиге кирилицом било старом или црквеном, било новом или грађанском печатане читати нећеду.

Ово се нама савременицима, који смо у школама кирилицу учили, а случајно и ј, љ и њ упознали, неверојатно чини, јер велимо, кад нам Вуковица за ово 30 или 40 година од како ју овај или онај употребљава, шкодила није, неће нам ни доцније каква зла учинити. Ал није тако браћо, јер се данас кирилица у школама учи, а ко кирилицу читати уме, тај чита одма и Вуковицу. Ал окренимо натрашке, т.ј. да се Вуковица у школама учи, а кирилица на вољу остави, пак ћемо се уверити, да дете, које не познаје писмена є, і, я, ю,  ъ,  ь  читањем кирилице ни маћи неће.

А кад је тако, као што заиста јесте, то онда погледајмо ладнокрвно и безпристрастно последице од те промене у азбуки нашој, пак ћемо наћи да ако Вуковица обична азбука постане, наше друго, треће и тако даље колено не само да часловац, псалтир, јевангелије и друге црквене књиге наше, које су старом кирилицом печатане, читати неће умети, него да ни Доситеја, Вујича, Видаковића, Атанацковића, Хаџића (Светића), Ј. С. Поповића и друге наше списатеље, којих су дела грађанском кирилицом штампана, пак тако исто и Летописе, Гласнике и све друго, што кирилицом до данас написано имамо, читати неће знати, осим ако који особито за себе кирилицу не научи, као свештеници, и учени Србљи, који по чину и стању свом знати ју морају.

Да је то пак баш тако, и сасвим наравно, можемо од нас самих живи пример узети. Питајмо само: ко од нас данас уме читати старе наше Дипломе, и друге рукописе који се по нашим монастирима налазе? Нитко осим оног, који она писмена, која се у тим писмима налазе, познаје. Што дакле данас са старим тим нашим аманетима бива, то ће доцније с књигама и писмама кирилицом печатанима бити. А кад једно следство друго за собом води, то је онда опет наравно, да кад се наше потомство од кирилице одтуђи, да ће се тим истим махом и од књига наших црковних одтуђити, јер их читати неће умети. Одтуђимо ли се пак једанпут од књига црковних, то се онда мало по мало одтуђујемо и од саме цркве,и православија отаца и праотаца наших, то јест доћемо баш онамо, куд су нас пријатељи Г. Вука преко њега, ал без његовог може бити знања и воље довести хтели, а следство тога остављам сваком родољубивом Србину на разсуждење.

Но рећи ће тко: шта има кирилица, шта ли Вуковица с нашом црквом посла? Народ нека пише како му је воља,  а црква нека своје обреде чува, нека народ учи и на добро упућује, пак се нема чега бојати. Ал није тога доста; вода лагано и неосетљиво обара брегове од обала својих; раст, који је вековима претио, кад му корен подсечеш, почне венути, и осуши се. Како не би дакле и црква наша удар осетила,  кад јој у књиге дирнеш, и од народа их вешто уклониш. Црква је наша народна; ми се са свештеником заједно Богу молимо, у старославенском језику имамо наше молитве, ирмосе, стихире, тропаре и т.д. које је све кирилицом печатано. Треба дакле и морамо знати наше црквене књиге читати и колико више може бити, разумети. Ал вера и Бог, ако Вуковица и започето простачење језика нашег мах отме, да их потомство наше, као што смо мало пре казали, неће умети ни читати, а камоли разумети.

Ал ће Србљи, веле, децу своју у школама поред Вуковице и кирилицу учити дати, пак ће нам онда потомство и црквене и грађанске кирилицом печатане књиге читати умети.

Дозвољавам, да ће деца наша у школама кирилицу учити, ал хоћеду ли кад из школа изиђу, кирилицом печатане књиге у руке узимати, то је питање. Ја би рекао, да пре нећеду, него да хоћеду, јер кад све наше књиге, новине, објаве, и једном речју сва наша књижевна дела Вуковицом буду печатана, мораћемо се на њу, као обичну азбуку навикнути, а кирилицу, као нешто изванредно и излишно сматрати, и зато оно, што је Вуковицом печатано, лако и радо, а шго је кирилицом штампано, теже и нерадо читати, како год што - кад нам које писмо неразговетно написано дође, те натуцамо и нагађамо шта је у њему, пак кад се доста намучимо, а ми га треснемо - тако ћеду заиста и књиге наше кирилицом печатане проћи, ако Вуковица првенство отме, пак смо онда све досадашње наше књижевно благо саранили.

Ал рецимо, да таково што код нашег потомства воспоследовати неће, питам нашу браћу Вуковце, зашто да потомке наше и самом могућству тих последица без сваке и најмање нужде излажемо? Шта ће нам сад Вуковица, кад смо се толико столетија кирилицом добро, лепо и угодно служили, кад су наше толке књиге, толки породични докази,(фамилијарна документа) и друга наша драгоцена писма сва кирилицом написана? Зашто, чему, и коме за љубов да се од свију толикогодишњих трудова отцева, дедова и праотаца наших одтуђујемо? Зашто да их презиремо и од њих табулу разу правимо? Није ли то црна неблагодарност од синова према својима предцима?

Та познато нам је, да се само Србљи восточне цркве кирилицом служе, знамо даље и то, да док смо Србљи восточне цркве, морамо кирилицу учити да можемо књиге наше црковне читати, и Богу се молити, па кад је тако, као што јесте, нашто нам поред кирилице и Вуковица, нашто нам две азбуке? Није ли то излишност прекомерна, која нас на раздор води, као што нас је на велику жалост заиста већ и довела. Доста зло, што смо и од старе тако назване црковне кирилице одступили, а нову или грађанску примили, којом данас наше књиге печатамо. Чини ми се, да је и та реформа пре 100 и више година то исто смерала, што се данас код нас с Вуковицом постићи намерава. Онима онда намера њиова није за руком испасти могла, јер су сва Кирилева писмена задржали и само су вид или форму њиову променули. Ал се овде од вуковице више бојати морамо, јер су вуковци више писмена Кирилевих изоставили, пак који та писмена не познаје, тај књигу кирилицом печатану читати не уме.

У осталом опет повторавам, да ми никакве нужде немамо азбуку нашу мењати, него да при нашој кирилици останемо, а Вуковице, која нам темељ цркве наше подрива, да се клонимо. Недајмо се варати с оним аргументима, да је Вуковица згоднија за наш језик него кирилица, јер ако би ико нужду осећао да читање језика свог одлакшати мора, то би заиста Французи, Енглези и скоро сви они народи, који се латиницом служе, то чинити морали, јер им латиница нема оних гласова, које им својство језика њиовог изискива. Латиница нема писмена же, ше, џе, че, ђе, ће и т.д. пак зато опет и Французи и Енглези, и Шпањолци и Талијанци и Пољаци и сви други који се латинским писменима служе, помогоше се свакојаким начином, које са два три писмена место једног, које са неким знацима, те тако опет задржаше латиницу, на којој литературу и све науке своје имају.

Не кубуре ли и Немци са својим токорсе рођеним писменима, пак место гласа ша пишу два писмена s и ch, место ч три писмена tsch и немајући писмена, којим би глас zе написали, у туђим речима употребљавају писмо z (цет) а у својим писмо s (ес) н.пр.  пишу Zapolia, Запоља, Nowaia Zembla, Новаја Земља, Gesang, Гесанг, Sohn, Зон и т.д.

Пак сви ти толики народи поред млогих својих незгода, не хтедоше због неколико писмена, с којима би читање и писање одлакшати могли, у литерално добро својих отцева и дедова дирати -не хтедоше своје толике књиге и разна сачиненија одбацити и своје просветитеље вређати, него задржаше своју азбуку којом они десет пути теже пишу и читају, него ми с нашом кирилицом, и оставише ју невредиму потомству свом. А ми хоћемо да смо паметни и мудри од толиких просвештених народа, нама није добра, није достаточна била кирилица стара или црковна, којом нам је написано Свето писмо и све наше црквене књиге, којом су стари србски закони, повеље, и други споменици и остаци наших предкова написали, него остависмо стара писмена, примисмо нова, или грађанска; а сад опет није нам доста ни та данашња грађанска кирилица, којом су нам све досадашње књиге, Летописи, Гласници и цело благо литерално написано и печатано, него нам треба јошт и Вуковица, да с њом и поред ње простачењем језика нашег просвету и веће изображење постигнемо!!!

Није ли то очевидно самовољство, није ли безсмислено високоумије, није ли то морално убиство толиких списатеља наших, који су досад духом својим међу нама у делма својима живили, и који су од нас благодарност, а не убиство заслужили? Хоћемо ли и на литералном пољу да следујемо безделијама Вука Бранковића издајице на пољу Косову, и злочинству Вукашина убице цара Уроша?3ар не видимо, да се такова издајства и убиства страшно казне, и проклетство од рода на род прелази? Браћо, руку на срдце, разсудимо добро шта радимо, измеримо последице или бар могућност, која из те реформе следовати може. Недајмо се као деца по овом ил оном поводити, него остајмо достојни наследници наших славних предкова, који су били постојани, и умели су у највећим бедама и невољама веру и језик свој сачувати.

Уосталом то је моје уверење, тако осећам и чисто очима предвиђам опасност ону, која потомству нашем предстоји ако одступимо од кирилице, а вуковицу примимо, и ако и даље језик наш на силу простачили и изопачивали будемо. Ал при свем том знам ја, да и најсветија истина без подпоре остаје глас вопијућег у пустињи и да ће сва обрана ова језика србског без успеха остати,  ако већина литератора србских предузето простачење језика, и уведење вуковице поред свију у овој књижици наведених узрока и даље устера и ако новине које данас место књига, народу у писању правац дају, реформу усподпомажу. (...)<<

Све што је Јевстатије Михајловић писао, углавном се остварило. Као професор средње школе, знам да највећи број ђака пише латиницом, и да кад ћирилицом пишу, мешају у њу латинична слова. Зато су се србски интелектуалци во времја оно, толико борили против латиничног „ј“ у нашој азбуци.Једна „караџићевска“ богослужбена реформа, чини нам се, имала би,  још теже последице. Јер је реч о богослужбеној револуцији: укинути тихо читање јерејских молитава, отворити олтар (нема завесе, нема иконостаса), превести све богослужбене књиге на савремени србски језик, причешћивати народ сваколитургијски, без припреме постом, молитвом и исповешћу, лишити Литургију проскомидије, итд.итд: то су све револуционарни захвати, макар се маскирали и у богослужбене „ситнице“. И прича о томе како само млади треба да уђу у „Обећану земљу“ литургијске обнове, а стари „типичари“ треба да „изумру“, то непрестано додворавање омладини... И прављење мита од вођа богослужбене реформе (Мирослав Јовановић је написао изврсну студију „Језик и друштвена свест“ о томе како су србски вуковци од Вука направили митску фигуру.)

А ко је Вук Караџић наше богослужбене реформе?. Вук Караџић и владика Атанасије (Јевтић) су из истог краја, и истог су менталитета. То су људи огромне воље, енергије и упорности, чија је девиза: „Не да се, али ће се дати“. Њихово родољубље је велико, њихова жеља да свом народу учине добро неуморна, њихове заслуге за науку и србску самосвест непорециве, њихов углед у свету неоспоран (низ почасних доктората и отвореност многихнаучних установа где год да дођу). Као што се Вуку не могу оспорити заслуге у скупљању и објављивању народног блага, историографији и етнографији, тако се ни владики Атанасију не може оспорити све што је учинио у развоју савремене србске патрологије, у којој он представља читаву епоху. Али, као што Вук Караџић није довољно размишљао о последицама претварања ћирилице у „вуковицу“, тако и владика Атанасије не мисли о томе да недовољно промишљена „литургијска обнова“ може да остави тешке последице по србски духовни идентитет.

Наравно, Вук Караџић и владика Атанасије, окружени младим следбеницима, полемишу слично: жестоко, страствено, поричући моралне вредности и добре намере својих опонената. Диве им се следбеници, и говоре о снази и оштрини њиховог пера. Памте се њихове жаоке (типа полуапокрифне приче о томе како је Караџић рекао Јовану Хаџићу: „Да ја нисам измислио „Ј“, ти би се звао Ован“.)

Дух времена је дао Караџићу победу. И богослужбена револуција у Србској Цркви има велике шансе да победи, јер „конзервативци“ у СПЦ дремају и тихују, док се око њих померају планине.

Но, добро. Све је у руци Божјој. Потписник ових редова одавно је свестан свог донкихотизма. Он се налази у положају Јевстатија Михајловића, и зна да његов глас неће бити много чујан. Па ипак, јесте глас. Један од гласова. У народу у коме ни „гласови мртвих / то нису мртви гласови“ (Иван В. Лалић), вреди се огласити, макар и тихо.

ОБНОВЉЕНСТВО: СВЕПРАВОСЛАВНИ ПРОБЛЕМ

Модернизам је у данашњем Православљу проблем с којим се не суочава само једна Помесна Црква. У Грчкој се богослужбена реформа спроводи већ деценијама, али јој одолевају светопредањски настројени богослови (данас су то ученици Јована Романидиса, попут отаца Теодора Зисиса и Георгија Металиноса и митрополита Јеротеја Влахоса.)

Проблем постоји и у Русији. Недавно је, с благословом Патријарха Алексеја, одржана конференција о новообновљеништву, о којој преносимо вест са сајта „rusk.ru“ (http://www.rusk.ru / newsdata.php?idar=105219):

>>16. априла 2008. у Новоспаском мушком ставропигијалном манастиру у Москви, под председништвом викара свјатејштег Патријарха Московског и све Русије, председника Богослужбене комисије РПЦ, архиепископа орехово-зуевског Алексија, одржано је пастирско саветовање московске епархије, посвећено проблему нарастања модернистичких, неообновљенских тенденција у Руској Православној цркви, како преноси наш дописник.

Са извештајима и саопштењима иступили су: намесник Сретењског мушког ставропигијалног манастира, архимандрит Тихон (Шевкунов), настојатељ храма Св. Николаја у Пижама, протојереј Александар Шаргунов, настојатељ храма Св. Јована Војника на Јакиманки, протојереј Николај Смирнов, члан епархијалног савета Москве, протојереј Леонид Ролдугин, настојатељ храма Тројице Живоначалне у Тројици-Голенишеву, протојереј Сергеј Правдољубов и др.

Учесници саветовања изразили су озбиљну забринутост чињеницом да, у ситуацији, док се свјатејши Патријарх потпуно јасно и недвосмислено изражава против било каквих принципијелних реформи у Руској Православној Цркви, међу њима и богослужбених (чије мишљење дели и огромна већина чланова Цркве), постоје поједини мирјани, клирици па чак и епископи, који говоре о планираној припреми таквих реформи са њихове стране под предлогом „мисионарске“ доступности, намећу свакојака изопачења наше Светиње - Апостолског и Светоотачког Предања, покушавају да скрате богослужење, преводе богослужења на руски језик, остварују либерализацију пастирске и духовничке праксе, призивају на скраћивање и ублажавање постова, скраћење и ослабљење молитвеног правила, посебно пред Причешће, што се јавља путем ка профанацији Тајни, пре свега средишње Тајне - Евхаристије.

Низ клирика, који су иступили на саветовању, скретали су пажњу окупљених на чињеницу да обнова богослужења под видом мисионарства - није нова у историји Цркве. Тако је протојереј Александар Шаргунов направио директну аналогију са Другим ватиканским концилом, који је прогласио такозвани „антрополошки постулат“, сагласно са којим се као основни критеријум примењивости једне или друге праксе у Цркви јавља, не одговарајуће њој Предање, већ прихватљивост или неприхватљивост за човека.

У току саветовања износиле су се различите тачке гледишта по питању делотоворности или неделотворности дискусије са необновљенцима. Већина учесника се сагласило са тиме, да треба разликовати људе, који су заблудели, али су искрени, од оних, који су предалеко отишли у стремљењу да замене богоустановљени поредак у Цркви, својим субјективним схватањем „по вољи мисли својих“. Са таквима се било каква дискусија не представља корисном и плодоносном. Затварајући саветовање владика Алексије је назвао заблуде неообновљенаца заблудама не ума, већ срца. Не просто неразумевање, већ маловерје и одсуство правилног духовног темеља - јесу главни разлози модернистичких скретања. Уз то, по мишљењу уче-сника, сваки разговор, па и са неообновљенцима, мора пролазити у духу братске љубави, колико год то било тешко у условима непоштених и нечистих технологија, које они примењују.

По мишљењу учесника, слична саветовања треба да буду редовна, па и на општецрквеном нивоу.

Учесници су утврдили припремни пројекат закључног документа који ће, након допуне редакционе комисије, бити објављен.<<