Владимир Димитријевић

РЕЧ НА РЕЧ

(Одговор епископу Атанасију Јевтићу)

Владимир Димитријевић: Реч на реч

одговор епископу Атанасију (Јевтићу)

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

               телефон 032 711-112, 063 70 68 726

              e-mаil Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.

за издавача:Слободан Обрадовић

уредник: Михаило Вујичић

рецензија: Срећко Јовановић

штампа: Ленарт, Горњи Милановац

тираж: 500 примерака

ISBN - 978-86-83697-75-5

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

271.2-528-274.6

271.2-726.6-285.4 .271.222  8497.11  9-726.2

 ДИМИТРИЈЕВИЋ, Владимир

       Реч на реч - одговор епископу Атанасију

(Јевтићу) / Владимир Димитријевић. - Горњи

Милановац: Лио, 2008. (Горњи  МИлановац:

Ленарт). - 253; 21cm

Тираж 500. - Садржи и : О болестима спорова и

 дискусија / Рафаил (Карелин). Богослужење /

Михаил Помазански. О честом и ретком

причешћивању светим и пречистим тајнама

Господњим / старац Клеопа.

ISBN  978-86-83697-75-5

а) Литургија -Православна црква

COBISS.SR-ID 0

Владимир Димитријевић

РЕЧ НА РЕЧ

(Одговор епископу Атанасију Јевтићу)

Лио, 2008.

насловне корица:

задња корица: Манастир Жича, Нови иконостас

Типичан Американац трчи да упали телевизор да види шта се дешава, он не остане да види својим очима. Он више верује шта ће му рећи телевизија о догађају који се пред њим збива. А Србин неће  тако. Он ће да размисли, па ни попу неће лако да поверује кад су у питању световне ствари - а и кад су у питању духовне, и код њих ће постати сумњичав. Чекај, он јесте поп, али да видимо - имамо и ми неко искуство.

епископ Атанасије (Јевтић)

(10. август 2002., у Ариљу)

Не тикај у ме!

Са једног древног надгробника у Србској Херцеговини

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

I

У полемикама које се, око литургијске реформе, у последње време воде у Србској Православној цркви постало је уобичајено да се о туђим књигама суди на основу нечега што, у стара времена класичног полемисања, не би могло бити основа за суд и осуду. Први случај подробно је описан у у овој књизи (владика Атанасије је о „Хлебу Небеском и Чаши Живота“, ( у даљем тексту ХНЧЖ; списак скраћеница дат у литератури, на крају књиге) чији је аутор потписник ових редова, судио на основу насловне стране), а други случај је критика коју је свештеник Александар Ђаковац, уредник сајта verujem.org, упутио истом том потписнику, дисквалификујући књигу „Царско свештенство“ само на основу предговора. Ево како пише Ђаковац:

Владимир Димитријевић: „Свеопште свештенство верника разликује се од олтарског, хиротонисаног, рукоположеног или рукопроизведеног клира; на први поглед, поглед „либералног“ доба у коме живимо, лаици су у Цркви „лишени“ неких „права“. Због тога права, којих су били лишени у доба „клерикализације“ Цркве, треба да им се „врате“.

Право је чудо да госн Влада толико пише а да је успео да баш ништа не схвати о Литургији. Па не ради се ту о „правима“ црни Владо... ради се о томе да је Литургија, како јој само име каже „заједничко дело“. Да је Влада прочитао молитву анафоре видео би да је то заједничка молитва, да поредак Литургије предвиђа да народ учествује у тој молитви.

И није проблем ако народ и не чује те молитве, али јесте проблем ако неко устврди да народ не сме да их чује. Е то је онда искривљење Св. Предања, фалсификат Светих Отаца.

Владимир Димитријевић: То је једна од кључних тема тзв. „литургијске обнове“ у Православљу XX века: лаици (чланови лаоса, народа Божјег, вв. „мирјани“) саслужују клирицима, Литургија је јавно, народно дело, они треба да за време Евхаристије све чују и виде.

Хоће ли то Влада да нам каже да Литургија заправо није јавно, народно дело? А ако није онда шта је? Тајно дело? Па онда шта ће нам народ уопште? Можемо као римокатолици да служимо приватне мисе... А приватне мисе јесу логичан завршетак теологије какву заступа госн Димитријевић.

Владимир Димитријевић: И, наравно, подстицати их на што чешће причешћивање, јер, ако је Литургија свеопшта Трпеза, како то може да буде ако јој нико не приступа?

Значи, према Влади, Литургија није Трпеза? Или јесте, али је то трпеза са које само рукоположени смеју да кушају, а народ треба да статира и гледа? И још - народ ваљда треба подстицати на што ређе причешћивање... Дакле ово је врхунац глупости! Па шта сад, зашто свештеник говори „са страхом Божјим приступите“? ваљда је тај позив ту зато што не треба да приступимо? Онда то, у складу са Владином теологијом, треба променити у „са страхом Божијим одступите“?

Владимир Димитријевић: »А затим „копао“ по литератури и Интернету ....<<

Зар не беше ономад кад се потегнуло око Владиног писанија, да он нема ни струју, да пише искључиво руком а да је компјутер видео само у излогу... Сад значи ипак сурфује по интернету... ја се нешто само питам, да ли само чита или пише и прилоге...

Владимир Димитријевић: >> Надам се да ће она помоћи (свима који су заинтересовани за тему „литургијске обнове“) у постављању нових питања, али и у тражењу нових одговора.

Већ је и из овог предговора јасно каква ће бити и питања и одговори. Немаш ти брате Владо појма с појмом.

П.С. Скрибоманија је гадна ствар<<

Заиста је чудно да се у православној полемици примењују методе из доба Совјетског Савеза, када су тобожњи „радници“, људи из „базе“, „Правди“ слали писма протеста против Солжењицинових књига, у којима је стајало: „Књигу нисам читао, али знам да је антисовјетска“. Наравно, поред ниподаштавајућег тона („госн Влада“, као да се г. Ђаковац и ја знамо из стрипа „Породица Тарана“), ту су и много јачи изрази (типа „Немаш ти брате Владо појма с појмом“). Да поновимо  сви закључци о мом раду и интелектуалном нивоу настали су само на основу предговора.

Али, г. Ђаковац и слични њему само следе ученијег и угледнијег од себе, епископа и доктора теологије, патролога светског гласа, преводиоца Св. Писма и светоотачких текстова, бившег професора Института Светог Сергија у Паризу и Богословског факултета СПЦ у Београду, почасног доктора Академије Светог Владимира у Њујорку, и прочаја, и прочаја, Атанасија (Јевтића), који је у септембру 2007, својим чланком „О литургијском миру и јединству у Србској Цркви“  показао како се треба обрачунати с типовима попут Владимира Димитријевића.

Зато је ова књига покушај да се одговори не само епископу Атанасију, него и онима који би желели да његов начин полемисања постане трајна својина нашег црквеног дискурса.

II

Књига је подељена на неколико целина. Пре свега, ту је чланак архимандрита Рафаила (Карелина) о полемикама у Цркви, и разним врстама трикова који се примењују да би се опонент дисквалификовао.  Затим је ту текст о мом дугогодишњем односу према епископу Атанасију (Јевтићу), кога сам сматрао учитељем слободе у Христу. Дати су и његови текстови објављени у књизи „Христос - нова Пасха“, у којима ме оптужује као цркворушитеља и незналицу у области литургијског богословља, као и моји одговори на те оптужбе. У другом делу књиге су белешке о разним аспектима литургијске реформе - од приче о посту суботом на води, до сведочења о руском староверачком расколу, обновљенцима у Русији, србском литургијском реформатору Петронију (Трбојевићу), итд. Дати су и чланци, моји и других аутора, које владика Атанасије напада, да би читалац сам могао да суди о томе колико је његова аргументација утемељена.

III

Зашто ова књига?

Пре свега, зато што су, у текстовима владике Атанасије (Јевтића), штампаним у трећем тому његовог литургијског зборника „Христос - нова Пасха“, објављене оптужбе на мој рачун које су превише озбиљне да би биле прећутане.

Потписник ових редова је дугогодишњи православни предавач. Кад његов рад неко тако угледан, какав је владика Атанасије, доведе у питање и оптужи га за „секташки менталитет“ и уношење смутње у Цркву, то може да има озбиљне последице како по дотичног, тако и по многе саблажњене душе његових слушалаца и читалаца.

Потписник ових редова, као професор србске књижевности, већ четрнаест година има своје ученике, који га знају као човека са православним погледом на свет, оданог Светосавској Цркви.

Он, такође, има и четворо деце.

Због тога, он не жели да његови ђаци, бивши и садашњи, и његови синови и кћери, једног дана сазнају да је Владимир Димитријевић био „рушитељ црквеног мира“, а да не чују и другу страну, то јест Владимира Димитријевића.

Владимира Димитријевића зна и србско православно читалаштво. Зашто да они мисле да је Димитријевић антицрквени хулиган?

Књиге Владимира Димитријевића читали су и епископи, чланови САСабора СПЦ, а многе од њих су се појавиле код православних издавача - Епископија наше Цркве. Зато ову књигу дугујем и светосавским владикама.

Уосталом, полемике око Литургије донеле су, поред једа и горчине, и добре плодове - рецимо, низ ауторских књига и зборника о  Светајни Тела и Крви Христове којима се спасавамо. До сада је литургичке литературе код нас било мало, а после овога имаће шта да се чита.

IV

Преосвештени владика Атанасије је, говорећи речником савремене војне вештине, на моје текстове узвратио „претераном употребом силе“; узео је топуз да њиме млатне буву. Јурећи буву, превидео је низ значајних питања на које би нашој православној јавности управо он, користећи се својим знањем и искуством, могао да одговори. Рецимо, какви су и колики римокатолички утицаји на настанак православне „евхаристијске еклисиологије“; колико кардинал Анри де Либак има везе са митрополитом Јованом Зизјуласом, почев од тезе да „Евхаристија саздаје Цркву“; зашто митрополит Јован Зизјулас сматра да је управо „евхаристијска еклисиологија“ пут ка нашем сједињењу с Римом; зашто римокатолички еклисиолог Пол Мек Партлан верује да се и до идеје папског примата, као прихватљиве за Исток, може доћи управо путем „евхаристијске еклисиологије“, при чему би папа био нека врста „Чувара“ (guardian)  Евхаристије. И тако даље: питања је много, а владика Атанасије нема времена да на њих одговара, јер витла буздованом тражећи теолошке буве, типа публицисте Димитријевића, да би их уклонио са кожуха савремених агенди, у који се оденуло србско богословље XXI века. Али, шта је - ту је. И бува мора да се брани. Уосталом, владика Атанасије је извесном г. Зорану Јакшићу још 2007. године саветовао („Христос - нова Пасха“ III, стр. 566) да се не треба бојати „полемичког дијалога јер ти то није новина у историји Цркве, поготову кад је у питању Истина. Наша Црква није ничија „странка“, да би се држала „страначка дисциплина“. А Светa Литургија је Истина и Живот, а не приватна ствар „попа, владике, или патрике“/.../

Велике борбе Отаца Цркве, у бурна времена живота Цркве, и нарочито борбе да се очува Права и спасоносна вера Христова, биле су много драматичније, па се и народ више потресао, али је из тога правоверујући и по вери живећи народ излазио ојачан, а не устрашен. Уљуљкивања у „мир и спокој“ нису знак постојаности, а ни верности. И немојмо се изговарати „тешким стањем“ нашег народа, јер је Истина и живи Живот важнији од спољашњег мира и спокојства“.

„Амин!“, кажем на ове речи владике Атанасија, и улазим у полемику коју нисам желео, али коју не могу избећи - ради Истине и Живота, због нашег народа, владике Атанасија и мене, грешног и недостојног. Нека се чује и друга страна!

Господе, благослови!

Уочи Светих Макавеја

августа 2008. године

О БОЛЕСТИМА СПОРОВА И ДИСКУСИЈА

„Већ је година како са мном скита,

Свуда марбуршки философ

Мој ум он утапа у таму ноћну

Метафизичких питања.

На вечно судбинско питање,

Одговара философ овај,

Чешући бледи нос,

Да је истина - метода“

Андреј Бјели

Учесници у дискусији треба јасно да дефинишу тему и да касније не скрећу с ње. Треба наћи заједничку платформу, односно оно у чему се сви слажу. Извори доказа који се користе треба да представљају ауторитет за обе стране. Затим треба начинити аксиолошку скалу ових извора: највећи степен поузданости поседују Библија, догматске и канонске одлуке сабора, затим литургика и патристика. У самој патристици треба разликовати сагласно учење свих Отаца или њихове већине и поједина мишљења која имају условно значење, а затим треба по темама издвојити одређени круг грешака и нетачних формулација које су у супротности с основама вероучења како се оне не би користиле.

Често неразумевање међу учесницима у дискусији потиче од тога што једном истом термину, имену или дефиницији људи придају различит смисао, стога сви учесници дијалога кључне појмове треба да дефинишу и прихвате у једном значењу. Затим, потребна је строга доследност; овде је недопустиво истрчавање унапред: следеће треба да проистиче пз претходног. Само кад се оствари заједничко поимање и сагласност у једној тачки може се прећи на другу. Разуме се, логичка анализа не може бити примењена на библијске цитате, који имају надлогички карактер, већ на облик дијалога као одређени систем доказа.

Хришћански дијалог се у корену разликује од софистичког. Тамо је присутна тежња ка томе да се противник у противречностима збуни и да се на сваки начин извојује победа, а овде треба да постоји искрена жеља да људи једни другима помогну у трагању за истином; без тога је плодна дискусија немогућа.

Дискусија, као и логика, има своје законе. Међутим, да би се они боље схватили, треба размотрити грешке и злоупотребе, које се догађају приликом дискусије, односно патологију дискусије. Покушали смо да пронађемо неколико оваквих карактеристичних синдрома.

Синдром Остапа Бендера

„Велики комбинатор“ самоуверено ступа у спор с католичким свештеницима као опуномоћени представник науке. Да би убедио читаоце у своју ерудицију он као брзалицу почиње да изговара латинске неправилне глаголе које је набубао за време школовања у гимназији. Разуме се, неправилне глаголе нико није разумео, и они нису имали везе с дискусијом, али су на присутне оставили неизбрисив утисак. Они су поверовали да је Остап у праву. Овим је дискусија била завршена и пријатељи су се радосно упутили у кафану. Следбеници Бендера су чврсто усвојили његове методе. Они почињу дискусију речима „наука је доказала“, „потпуно је јасно“, „само глупи то не разумеју“, „сви велики људи се слажу с нама“, „то је несумњива чињеница“, притом цитирају латинске глаголе, честитају себи победу и сами се са собом рукују.

Синдром твора

То је мала животиња лепог крзна, која је позната по томе што се од непријатеља брани тако што лучи смрдљиву течност. Чак се и лавови и медведи плаше твора и дозвољавају му да поједе део њиховог плена. Обично твор не напада први, али ако га неко случајно закачи, он се окреће задњицом према противнику и пушта млаз изузетно одвратног смрада, који се дуго не може изветрити. Наш савет је да човек избегава дискусију с представницима племена творова да не би био попрскан смрдљивом течношћу која је код творова увек спремна.

Синдром Јуде

Неки га називају синдромом Красницког, познатог обновљенца-провокатора. Двадесетих година, кад је Црква била подвргнута систематском уништењу, а свештеници репресијама, овај „црвени Јуда“ је у штампи оптуживао своје противнике и уопште лица која му нису била по вољи да су народни непријатељи, тајни контрареволуционари, као и на судским парницама, које су се обично завршавале стрељањем невиних. Синдром Јуде-Красницког је денунцијација идејних противнике и клевета у штампи како би се јавно мњење усмерило против њих. Треба рећи да се чак и безбожна власт која је користила овакве људе, односила према њима с осећањем највећег презира.

Синдром Гебелса

Гебелс је у отвореним разговорима с радницима свог идеолошког апарата говорио да мала лаж може да изазове сумњу, а велика се доживљава као истина. Осим тога, лаж треба понављати и надувавати. Човеку је психолошки тешко да замисли да је све што је чуо - потпуна лаж. Што су веће димензије овакве лажи, тим она више изгледа као истинита. Зато је Гебелсов савет: „Лажите, ничег се не плашећи и не стидећи се, лажите што више и са што већом сигурношћу и успех је обезбеђен.“

Синдром „контузија демона“

Средњовековни схоластичари су у шали говорили да је демон, кад је свргнут с неба, пао на земљу на главу и доживео јаку контузију. Због оваквог ударца изгубио је способност логичког мишљења. Обично је демон у дискусијама брбљив, али се увек губи у својим закључцима и не може да нађе везу између узрока и последица. Без обзира на то што поседује велики број информација, демон није у стању да начини ниједан правилан силогизам. Синдром контузије је или истинска неспособност да се доследно и јасно размишља или свесна метода - да се опонент доведе у заблуду, тј. вербална подвала, при чему се у обзир не узима вештина руку, већ језика.

Синдром Хрушчова

Кад овај политички посленик није хтео да одговори на постављено питање, почињао је да говори на другу тему. Тако да слушаоци нису схватали шта и због чега прича. Притом је Хрушчов говорио без заустављања и прекида, гушећи слушаоце лавином речи и мучећи све; затим би изјавио да је време састанка истекло, захвалио би се на пажњи и тресао руке саговорника. Ова метода се користи да би се питање утопило у димној завеси речи и да би се самим тим избегао одговор.

Синдром јавног тужиоца

Учесник у дијалогу се опходи према свом саговорнику као јавни тужилац према злочинцу. Он подиже оптужницу, захтева одговор и доноси своју пресуду. Овакав човек стално губи представу о својој мери и о својим правима. Више не говоримо о етици. Он стално заборавља да не разговора с туженим, већ са својим сабратом, њему се не седи за заједничким столом, он све време жели да обуче тогу судије и да искочи на место јавног тужиоца.

Синдром скептика или зеца

У критичним тренуцима дискусије он одједном изјављује да човек због своје ограничености ништа не може да зна и да треба дочекати Страшни суд како би се добио одговор. Тада није јасно зашто је ступао у дискусију.

Синдром трагичара

Човек треба да замисли да је глумац-аматер у провинцијском позоришту и да изговара монолог краља Лира или Ричарда III, сипајући проклетства, и позивајући као сведоке небо и земљу. Притом треба превртати очима и махати песницама. Треба имати у виду да је напад најбоља одбрана.Вичите као на источњачкој пијаци, где се истовремено продаје и купује, надвикујте речи опонента неразумљивим грохотом, као што су некад комунисти гушили свог непријатеља у етеру, потопите га у бујици речи, понављајте што чешће: „ужаснуо сам се“, „земља и небо дрхте од речи овог човека“, „стража, упомоћ“ „овакве јереси није било од стварања света“. Не бојте се да ћете говорити бесмислицу, ваше речи нико неће запамтити, али ће остати утисак да је ваш опонент учинио нешто што вас је ужаснуло, зато грмите, пљескајте рукама као гусани крилима и притом вичите да сте спасили Рим.

Синдром барона Минхаузена

Ово је необуздана фантазија кад се опоненту приписује оно што уопште није рекао или чак није ни мислио. На пример, ваш опонент је рекао: „Сунце је изашло“, вичите у одговор: „Дакле, сунце може да улази и да излази? Видите како он бестидно проповеда да је сунце живо биће, које има ноге. Зар он није читао посланицу Петог Васељенског Сабора који је предао анатеми оне који сматрају да су небеска светила жива бића? Јасно је да проповеда паганство у форми сабеизма.“ Затим начините екскурс у митологију народа света, бљесните ерудицијом, реците да се код древних Египћана божанство сунца називало „Ра“, а у периоду новог царства - „Амон“, код Грка „Хелиос“, код Персијанаца „Митра“ итд., а затим узвикните: „О, ужаса, ово је идолопоклоник, ми ћемо га раскринкати. Нека не живи, нека пропадне!“ Затим испричајте запањеним слушаоцима о племенима, која живе у Јукатану, која су на платформама својих пирамида приносила људске жртве божанству сунца, понекад по неколико хиљада заробљеника, и показујући прстом на опонента свечано и тужно реците: „Ето, шта у ствари хоће овај човек.“ Затим, утишавши глас до шапата додајте да су се приношења жртава код поклоника сунца одвијала изузетно окрутно: жрец је расецао груди заробљеника, вадио му срце које је још увек куцало и бацао га пред ноге свог страшног божанства. Затим се поново окрените према опоненту и повичите: „О, злочинче, ако си намислио да са својим пајташима примениш овај ритуал на мој народ, онда ето, ево ти моје груди, њих прве расеци!“ (аплаузи су неминовни). Следећег дана ће радио-станица под називом „Слобода од стида бр. 4“ пренети да је тај и тај разобличио тајне поклонике сунца, за које се сумња да су људождери: „О детаљима ћемо редовно обавештавати радио-слушаоце.“ Шта се десило нико неће схватити, али ће утисак остати. И моћи ће да се чује следећи разговор: „Изгледа да су се појавили нови асасини и убијају директно на улицама. Ствар је мрачна, у сваком случају, треба бити опрезан - зар се од фанатика може очекивати нешто добро!?“

Синдром „златног пера“

Након што је Ренан, познати оријенталиста, стручњак за древне и источњачке језике, написао клеветничку књигу „Живот Исуса Христа“, једно од сатанистичких друштава му је поклонило оловку са златним пером јувелирске израде коју је он са захвалношћу примио и писао њоме своје фалсификације из историје хришћанства и древне Цркве. Овде је наука намерно усмерена на служење лажи и уништење религије, али се притом Ренан, с језуитским лицемерјем, издавао за поштоваоца Христа. Стално се одушевљавајући Њиме, покушавао је да сугерише својим чита-оцима да је Исус из Назарета сањар и романтичар, који је постао авантуриста вере.

Синдром Ојленшпигела

Име јунака познатог романа Шарла де Костера „Тил Ојленшпигел“ значи „ваше огледало“. Јунак романа је још као дечарац волео да се руга људима који су пролазили поред његове куће тако што их је имитирао и правио забавне гримасе. Циљ ове методе је да се уместо аргумената користе отровни подсмеси упућени опоненту, да се он исмеје. По оштроумљу Тил Ојленшпигел очигледно заостаје за довитљивим кинтоима, који су чак организовали такмичења у међусобним шалама. Овакви традиционални сусрети се као празници одржавају и дан-данас у бугарском граду Габрову. Али, савремене шаљивџије у дискусијама, нажалост не подражавају добродушним и невиним кинтоима, већ покушавају да подсмехом изазову презир према свом опоненту. Савет: кад видите да ствари лоше стоје, одговарајте аргументима опонента шалама и подсмехом, односно карикатуром, која није насликана оловком, већ речима и гримасама. Не постоје аргументи против подсмеха.

Синдром ловца на буве

Покушајте да код свог опонента нађете било какву грешку, на пример, запету која није стављена на одговарајуће место, а онда вичите да, ако запета не стоји на месту, то значи да је читав текст сумњив, јер разобличава вашег опонента и показује да је незналица у питањима граматике. Можете да испричате да се у древним академијама под граматиком подразумевао читав комплекс хуманитарних наука, као што су на пример: философија, логика и реторика. Због тога сувишна запета или недостатак запете представљају запањујућу неписменост и нечувену неукост. Затим, за сваки случај, треба додати да тамо можда није ни било никакве запете, већ су остали само трагови штампарске мрље, али ефекат остаје: речи „незналица“ и „варварски“ ће још дуго звучати у ушима слушалаца као ехо.

Синдром истраживача

Питајте опонента загонетно се осмехујући: „Ко је била ваша прабаба?“ Ако он одговори: „Не знам “, наставите: „Ти не знаш, а ми знамо и ускоро ће сви то сазнати.“ Овакав аргумент је одлична метода која одвлачи пажњу и приморава слушаоце да се с подозривошћу односе према праунуку чија је прабаба - инкогнито.

Синдром непријатеља

Ово је један од атрибута унутрашње политике бољшевика. На плакатима, у новинама и часописима приказивали су се злобни „народни непријатељи“. Да би се скренула пажња људи, њима се сугерисало да се окружени „непријатељима“, да то могу да буду чланови сопствене породице, да „непријатеље“ треба откривати и разобличавати. Двадесетих и тридесетих година 20. века на универзитетима су студенти судили својим професорима због недостатка „класне самосвести“. Они су извођени на сцену, и пред присутнима су молили за опроштај „признајући“ своје „буржоаске рудименте“, обећавајући да ће се борити с овим рудиментима. Међутим, разуме се, то је био најлакши облик казне, већина интелектуалаца је доживела репресије. Шалва Нуцубидзе је касније говорио својој супрузи: „Није било страшно то што су нам судили никоговићи и што су се с њима слагале неке од наших уплашених колега, већ је страшно то што су људи којима смо поклонили своја знања и свој животни труд тако лако у то поверовали.“ Истакнути песници Валиријан Гаприндашвили и Паоло Иашвили су завршили живот самоубиством да не би учествовали у прљавом трагању за „народним непријатељима“. Наравно, данас је другачије време, али се жеље поклапају: да се опонент прикаже као непријатељ човечанства, народа, напретка, културе итд., као непријатељ било чега, али управо као непријатељ. Овде се укључују емоције, које делују на свест као опојни напитак. То је старо оружје, на којем се поприлично ухватила рђа, али које се још увек може употребити у акцији. Овај синдром је већ седе браде, али не жели да се повуче.

Синдром сплеткашице

Да би се избегле оптужбе за клевету, испади против опонента се уобличавају у следећу форму: „Чуо сам од сапутника из купеа, с којим сам путовао у истом вагону; то ми је саопштио поверљив човек; то ми је неко рекао преко телефона не представивши се; зар не знате да о томе сви причају“ итд. Ове гласине и сплетке могу имати најфантастичнији карактер, јер анонимно лице преко телефона може да каже да је опонент јео људско месо. Ако такав клеветник буде ухваћен у лажи на делу он може да каже: па ја то не тврдим, причао сам оно што сам чуо, али нисам гарантовао. Обично је оваква метода ефикасна, само оптужбе треба изговорити гласно и свечано, а речи „чуо сам од тог и тог“ - тајанственим шапатом, који такође интригира слушаоце: можда је то саопштило изузетно важно лице, које је хтело да остане непознато. Међутим, пошто против клевете негодују малобројни и она се ретко кажњава, ако клеветник ипак буде ухваћен у лажи и на лицу места - као лопов за оковратник, он може да се не секира превише, већ да заузме увређену позу и одговори псовкама.

Синдром либерала

Либерала карактерише необична ширина погледа коју он стално рекламира. Он је истовремено демократа и монархиста, православац и католик, теософ и антропософ - и све у једном лицу. Какву боју ће у датом тренутку попримити овај камелеон тешко је претпоставити. Либерал говори с позиција широке слободе, слободе за секташе, слободе за хомосексуалце, слободе за чедоморство, слободе за нудисте итд. Он захтева скидање свих ограничења моралног карактера; демонстрацију гнусобе и разврата правда слободом савести и говора. Само једне лишава права на слободу - православце, који желе да сачувају своју веру и традицију. Он је спреман да пером као мачем штити католике, јеховисте, кришнаите, поклонике Раџниша итд. Међутим, кад се ради о Православљу, код њега почињу напади пароксизма и заборавивши на позивање на толеранцију и збацивши некадашњу добродушност, као маску, оп почиње да лепи православним опопентима етикете: „мрачњак“, „фанатик“, „незналица“.

Синдром рибе „бодљикаво прасе“

Ова рибица има једну карактеристичну црту: у случају опасности она се надувава до величине фудбалске лопте, и велике рибе, не схватајући да је то мехур испуњен ваздухом у страху беже од ње, као од страшног противника. Овакав човек почиње дискусију од своје сопствене биографије у стилу апокрифа, набраја своја звања и заслуге у науци и друштву и похваливши самог себе не заборавља да као успут помене да је његов стриц генерал, а тетка професор, доктор и добитник награде. Затим из даљине показује нека документа као Остап Бендер рачуне и прича како је пре неколико година архијереј одговорио на његову честитку љубазним телеграмом због његових личних врлина. На крају говора изјављује да најбоље зна шта ко треба да ради и предлаже пројекат радикалног преуређења друштва.

Синдром испитивача

Кад овакав човек нема шта да каже о суштини, он одједном почиње да поставља својим опонентима неочекивана питања: које године и због чега је убијен последњи од браће Грах; која је разлика између учења Севера, Јулијана Халикарнашког и абуне Теофила и које од њих је најближе Аполинарију Лаодикијском; у којем роду је Дух Свети у арамејском и сиријском језику итд. Обично опоненти не могу одмах да одговоре на ова питања, а ни он сам се не разуме баш најбоље у историјске датуме и јеретичка лукавства, али је ефекат постигнут: он их гледа ликујући као студенте који су пали на испиту. Као да каже: „Ви сте ситнеж, не знате тако просте ствари, а ако још желите да дискутујете са мном“. Ако га неко пита какве то везе има са темом, он ће одговорити: „Најдиректније; али због вашег незнања и неприпремљености ви нећете моћи да схватите моје аргументе, зато примите моје речи на веру.“ Ако су учесници дискусије толико наивни да дозволе да буду испитивани као школарци, синдром испитивача може да пређе у синдром Асаргадона: „Ја сам вођа земаљских царева, ја сам цар Асаргадон. Ко ће ме превазићи, ко ми је раван! И ево, стојим сам, опијен величином“. То је синдром хвалисавости.

Дакле, разуман, коректан и сврсисходан дијалог доводи, ако не до сагласности, онда до међусобног разумевања; а неразуман - до још веће поделе и отуђења. Зато сви ми морамо да се учимо култури дијалога и дискусије, разуме се, укључујући и аутора чланка.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ У МОМ ЖИВОТУ

Своје речи у одговору епископу Атанасију морам да почнем од изрицања једне чињенице - ковао сам у звезде тог човека. Скоро буквално. Сматрао сам га оличењем борбености православног монаштва кроз векове, неустрашивим Србином који свима и свакоме сме „на црту“. Уз то, први пут сам се, у јесен 1989 године, у манастиру Ваведење у Београду причестио из његове руке. Касније, кад год бих се срео с њим, дрхтао сам од узбуђења – ECCE HOMO! Богочовеков човек, ништа друго. Учио сам од њега. Оно што сам у то доба осећао, изложио сам у тексту „Пророк у оставци“, објављеним у крагујевачким „Погледима“ бр 4/1998, а прештампаном у „Дверима српским“ бр. 4/2004. Ево тог текста:

>>Рођен 1938. године у селу Брдарици код Ваљева; завршио богословију; студирао Богословски факултет у Београду, а богословско образовање наставио у Грчкој. Докторирао теологију са темом о еклисиологији (учењу о Цркви)  Светог Апостола Павла. Духовни син оца Јустина Поповића... Нови ветрови у Србској Православној Цркви, који су почели да дувају почетком деведесетих, довели су овог професора Богословског факултета у Београд и бившег предавача Института Светог Сергија у Паризу на катедру Епископа Банатског. Када је букнуо рат у бившој Југославији, на његов лични захтев, постао је Епископ Захумско-херцеговачки. Објавио је читав низ књига из области богословља и црквене историје: „Свети Сава и Косовски завет“, „Трагање за Христом“, „На путевима Отаца“, „Од Косова до Јадовна“, „Великомученички Јасеновац“, „Живо предање у Цркви“, итд. Познат је његов уџбеник патрологије, као и врсни превод на савремени српски језик „Књига Макавејских“ и „Дела апостолских ученика“... Ове, 1999. године, на јесењем Сабору архијереја Србске цркве, због здравствених раллога (тешке повреде вратних пршљенова), обавестио је своју сабраћу да више не може активно управљати Епархијом и Сабор му је одобрио повлачење. Од када је Косово под окупацијом КФОР-а непрестано се налази у јужној србској покрајини, помажући Епископу Рашко-призренском Артемију.

Да, наравно, реч је о највећем србском православном богослову, светски познатом патрологу, Атанасију Јевтићу. О оном Владики кога читава Србија зна, и о коме нико не може да говори равнодушно: или га воле, или га мрзе. Воле га они који у њему виде ваплоћење правдољубља и самопрегора, који чују његов пророчки глас како грми над србским земљама; мрзе га безбожници свих врста, који га оптужују за „мржњу“, „фанатизам“, „искључивост“, „национализам“ и „ратнохушкачки менталитет“. Владика Атанасије је, као и његов Господ Христос, „знак против кога се говори“ (Лк.2,34), знак нашем народу на крају крвавог ХХ века.

Владика Атанасије је својим живим животом и жртвовањем сведочио Херцеговцима како изгледа светосавско хришћанство у пракси. У последњем рату, док се гинуло и страдало, он је непрестано био на првим линијама фронта, непрестано са својом војском, са сиротињом и сирочићима, са патницима-рањеницима. Сам је истоварао хуманитарну помоћ која му је стизала са свих страна (понајвише из Грчке, где је омиљен); сам је обилазио ратнике; сам је себе и свој епархијски двор опслуживао...

Наш народ је, оставши без својих хришћанских корена, почео да погрешно тумачи многе појмове православне вере. Један од појмова који су „реинтерпретирани“ у погрешном правцу је и појам ПРОРОК. Данас Срби мисле да су пророци некакви врачи-погађачи, попут Миље Вујановић, деда Милоја итд. Али, то није тако. Пророк је, пре свега и изнад свега, тумач воље Божје у историјској судбини једног народа који је са Богом успоставио Завет (Савез). Такав је био пророк Мојсије код Јевреја; такви су и остали старозаветни пророци: Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, итд. Руски теолог Андреј Курајев каже: „Библијски пророк није футуролог. Он не сагледава будућност, него вољу Божју. /.../ Пророк је онај који познаје и открива вољу Божју, то јест ОНАЈ КОЈИ ВИДИ СМИСАО ДОГАЂАЈА“. Истински пророци говоре Истину, а не чешу људе по ушима; истински пророци су разобличитељи покварености својих ближњих, они који плачу због њихових греха и позивају их на покајање; њих, како рече Шантић, „боле све ране њиховог рода“; они се радују свенародном радошћу и тугују свенародним болом. Зато што без компромиса живе Истином и објављују је, нису омиљени у средини у којој делују. Јевреји су своје пророке престругавали тестерама (Исаију); убијали камењем (Јеремију); растрзали коњима на репове (Језекиља). Ирод је мачем посекао Светог Јована Крститеља, а главу свих Пророка, ваплоћену Божју Правду, Христа, они којима је проповедао распели су.

У XX веку, Срби су имали два пророка: Владику Николаја и Оца Јустина. Први је, у „Речима српском народу кроз тамнички прозор“, „Рату и Библији“, песми „Небеска Литургија“ и другим списима до детаља објаснио Србима и Европи шта ће им се десити због рата против Бога и савеза са ђаволом; други је, непрестано плачући над својим народом, поновио то исто, уз јеремијевски вапај Богу да не остави потомке Светог Саве. Њиховим стопама трудио се, уз падове и устајања под теретом крста, да иде и Владика Атанасије.

Од самих почетака свог духовног и списатељског рада, Атанасије Јевтић определио се да сведочи Истину. Још у доба Патријарха Германа, који је, што околностима, што својим ставом, био принуђен на компромисе са титоистичким режимом, јеромонах Атанасије је обилазио србске земље од Косова до Јадовна, разговарао са жртвама терора (усташког, балистичког, комунистичког) и писао, држао предавања, позивао народ да се сети ко је и шта је, да се пробуди из слатких снова југо-комунизма и пред собом види понор у који срља ако се не врати Христу и Светом Сави. Њега и оца Амфилохија Радовића (потоњег Митрополита Црногорско-приморског) оптуживали су због „кле-ронационализма“, „мрачњаштва“, „антимарксистичких ставова“. Безбожницима је нарочито сметало појављивање ове двојице на трибинама Студентског града и по другим интелектуалним окупљалиштима престонице, јер су многи млади због њихових речи прилазили Цркви. Почетком осамдесетих, када су србијански комунисти покушавали да прикрију да је Пећка патријаршија запаљена од стране Шиптара, па чак и наговорили и Патријарха Германа на млако саопштење, јеромонах Атанасије је објавио истину, и са групом храбрих свештеника и монаха србских упутио апел јавности са молбом за заштиту косовских светиња.

Када је Милошевић дошао на власт, многи су веровали да је он национални „месија“. Док су титоизирани Срби певали „Слободане, ти си комуниста, / волимо те ко Исуса Христа“, док је, чак и у Цркви, било оних који су веровали да је Милошевић „Србенда“, који се, само из тактичких разлога, представља као настављач Брозових традиција, отац Атанасије је упозоравао да је реч о човеку који нема националних, него само личних интереса. Када је 1991. Милошевић извео тенкове на србске студенте који су устали против комунизма, јеромонах Атанасије, декан Богословског факултета, упутио му је отворено писмо, упозоривши га да му народ те тенкове послате на децу никад неће опростити (то отворено писмо објавили су „Погледи“).

Године 1992. владика Атанасије је, на „Студију Б“, средином марта, дао интервју који је месецима одјекивао Србијом. Пошто „Студио Б“ није могао да се гледа у провинцији, видео-касета са тим разговором је умножавана и дељена посвуда. Тадашњи Епископ Банатски је рекао: „Докле ћемо трпети понижење? Ми смо под Брозом, брозомором и Брозовим наследницима тако понижени да нас ни пет турских векова нису тако понизили. Ми смо понижени као никада, као народ. Не само пред светом, него пред сопственим образом. /.../ Они су (милошевићевци на власти, нап. В.Д.), господо моја, издали Крајину и Босну. Издаће све да би се одржали на власти. /.../ Социјалистичка партија је само нормалан наставак, само преименована, од комунизма. Они треба да оду да би овај народ ослободили. Да оставе народ. Коме - нека их није брига. Овај народ ће се снаћи, па ће уместо једног Главаша наћи једног Карађорђа, па ће наћи трећег. /.../ Боље би било господину Шешељу да остави на миру овај народ и да гледа своја посла. /.../ Српски народ је издан и продан од комуниста. Прави гроб наш је авнојевска Југославија, Брозова, милошевићевска. Они ће отцепити Санџак, Косово. /.../ ДА НЕ ДА БОГ ТРАГЕДИЈУ КОЈУ ЈА ВИДИМ ОВОГА НАРОДА. НИ СЛОБОДНИ БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК НЕЋЕ ДА ПОСТОЈИ (подвлачење наше - нап. В.Д.). Не постоји Скупштина. Постоји један човек који одлучује о судбини овог народа. МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ОСИОН, ОПАК ЧОВЕК (подвлачење наше, нап. В.Д.). Што пре оде, биће боље овом народу. То му је моја порука. Као Србина, као човека, као монаха. Баш ме брига шта ће они да кажу... ЊЕГОВ ПОРАЗ ЈЕ И КОСОВО. НЕМОЈТЕ СЛУШАТИ ОНО ШТО ОНИ КАЖУ ДА ЈЕ НА КОСОВУ СРЕЂЕНО. НИШТА НИЈЕ СРЕЂЕНО“. У септембру 1993. године Владика Атанасије, већ као Херцеговачки Епископ, даје још једну изјаву за „Студио Б“ и каже: „Милошевић и Клинтон су две стране једне исте медаље: бруталног настављања комунистичких рана на живом организму Српског Православног народа“.<<

Читаоче, обрати пажњу. Ове речи су изговорене 1992. године, када Милошевић и даље наводно ратује за србски народ, када шаље помоћ Републици Србској и Републици Српској Крајини. Тада је изгледало да Милошевић неће дати Косово, и да је Косово заувек србско. Али, тако је изгледало само онима који нису знали да „НЕМА МИРА БЕЗБОЖНИЦИМА“ (пророк Исаија). Док су комунисти, настојећи да прикрију да рат воде за себе, а не за свој народ (мада они и немају народ и отаџбину, они су, како би рекли Руси, ИНФЕРНАЦИОНАЛИСТИ), трубили да је рат у Босни и Хрватској „верски“, Владика Атанасије је објашњавао: „Овај рат је последица комунизма. Комунистима је најлакше да све свале на Ватикан, на сукоб православља и римокатолицизма, или православља и ислама, и онда су они невини и чисти. Они су главни творци зла у свету, у последњих седамдесет година“ (интервју Радио Невесињу, 6. август 1993. године). Такође, владика Атанасије је, осуђујући злочине непријатеља Србства, осудио и злочине према невиним цивилима других народа учињене од стране оних србских изрода који су погазили светињу нашег народног образа. У том истом интервјуу, Владика је дао и карактеристику Новог светског поретка: „То је једна заједница замишљена без Бога. Мене то подсећа на Римску империју у којој је постојао поредак који је прогонио хришћане. Кажем да је једно зло, сигурно, опипљиво зло у том светском поретку“.

Философија историје Владике Атанасија можда је најбоље исказана у његовим коментарима за „Књиге Макавејске“, које говоре о борби старозаветног Израиља, народа Божјег, против незнабожачких окупатора, на челу са јелинским царем Антиохом Епифаном. За сваку ситуацију „Књига Макавејских“ Владика је нашао паралелу међу данашњим Србима и у данашњем свету. У једном од коментара, владика казује истину о православном поимању власти: „Власт било ког владара, иако му је од Бога допуштена, не сме га обманути да заборави да је он СМРТАН, и владар не сме мислити и кад је извесно провиденцијални орган БОЖЈЕГ КАРАЊА РАДИ ИСПРАВЉАЊА, да је он сам тиме невин и ослобођен од својих грехова и кривица. (Садашњи председник Србије мисли да, пошто је „изабран већински од народа“ - а то што је себи изборе наместио и што Србија још није имала праве демократске изборе, он себи као комуниста не поставља таква неугодна питања - он једноставно мисли да му је народ „женина прћија“, па може с њим да ради шта хоће и како хоће.)“

Силна је била и полемичка реч Владике Атанасија. Није се устезао да критикује било кога ко је радио против Цркве и Србства. Тако је својевремено полемисао са Добрицом Ћосићем, кога је оптужио за давање једног дела србске Херцеговине Хрватима док је Ћосић био председник СРЈ; поткачио је и Вука Драшковића који је, да би добио политичке поене, бесомучно агитовао за Запад и чији су новинари на насловну страну „Српске речи“ стављали и Клинтонову слику са поруком „Дођи, Били“. Нападали су га разни представници „грађанске опције“ (нарочито „Београдски круг“), називајући га милитантним националистом. Мрзели су га и милошевићевци и шешељевци. Али, Атанасије је остао Атанасије: чврст као стена, непоколебив у сведочењу Бога Живога. Критиковао је и поједине поступке Патријарха Павла (рецимо, потписивање, у својству сведока, пуномоћја Милошевићу да буде челник делегације која ће ићи у Дејтон; Сабор је Патријархов потпис касније повукао). Али, та критика је увек била синовски одана, без трунке жеље да се србски Првојерарх, смерни Павле, било чиме увреди. „Свети је то човек.Ни по бабу, ни по стричевима, ни лево ни десно, него право путем Светог Саве и Светих Отаца, Светих мученика иде“, рекао је о њему у разговору за Радио Невесиње...

Може ли пророк „дати оставку“? Пророку може да буде тешко, и претешко. Тако је Пророк Илија, усамљен у борби против зла, док су на власти били безбожни Ахав и Језавеља, завапио Богу: „Доста је, Боже, узми душу моју, јер нисам бољи од отаца својих“ (1.Цар.19,4). Пророк Јона је чак покушао да побегне од Божје заповести да прориче; и други пророци су се жалили да им је тешко, да не могу да носе бреме сведочења у народу безбожном. Па ипак, Господ их је крепио и враћао у борбу.

Није било лако Владики Атанасију да гледа страдања и полом свог народа; ране и смрт, чемер и јад, спаљене куће, прогнанике и избеглице, децу без родитеља и родитеље без деце - све то су виделе његове очи и због свега тога крвари његово срце. Ако је и то разлог његовог повлачења - зар ико сме да га осуди? Смео би да му суди само неко ко има више љубави према Богу и роду од њега, неко ко се за Србе више жртвовао од њега, неко ко је више стављао главу у торбу од њега да би помогао онима којима је помоћ потребна. А таквих је међу нама мало, или нимало.

Сигурни смо, међутим, у једно: пророк не може поднети оставку. Владика Атанасије ће наставити да грми против лажи и неправде И нико га неће ућуткати. Недавно је, у Пожаревцу, рекао; „Ми смо окупирани са две стране: изнутра и споља. Сви Срби су у затвору Милошевића, који су сади НАТОвци затворили“. Али, без обзира на то што смо утамничени, људи попут владике Атанасија ће рушити зидове робијашнице, све док од ње не остане ни камен на камену.<<

Тако сам писао, во времја оно.

Са владиком Атанасијем имао сам част и да сарађујем, док је био помоћник Епископа жичког Стефана 2003. године. Сарађивао сам с њим у борби против клеветника Светог владике Николаја, као и у борби за слободну србску школу у доба диктатуре Гаше Кнежевића. Епископ Атанасије ме је, као вероучитеља, поставио и за надзорника веронауке у Драгачеву. Наљутио се на мене, кад је, са благословом ненадлежног епископа (Јована Шумадијског) изашао календар с правилима поста у издању манастира Тројице под Овчаром и одлучио ме на петнаест дана од Причешћа (Разлог? Био сам, форме ради, потписан као уредник те књижице, у којој је стајало да се за Свето Причешће треба припремати постом и исповешћу.) Прихватио сам епитимију не бунећи се. Када бих се владики Атанасију обраћао непосредно, могао бих да му кажем следеће:

„Слободи говорења свог става у Цркви учио сам се, између осталог, и од Вас, Преосвештени Владико. Својевремено сте, говорећи о сабор-ности у Цркви, истицали потребу за полифоничношћу гласова оних који јој припадају, а у јединству љубави (Знак препоречни, Београд 1994, стр. 20):

„Једни мисле да ако имају свештенички или јерархијски положај и службу у Телу Цркве, да су само они Црква, па и кажу „ми Црква сматрамо“, или „Црква наређује“; док неки други, наводно у име братске љубави и слободе, често су склони да забораве да је Православна Црква ипак са свештенослужабним (што би грчки било јерархијским) редом и поретком, али складним, органским, међусобно повезаним поретком, сходно познатим речима Апостола Павла упућеним бурним и немирним Коринћанима: „Све да вам бива благообразно и складно, по поретку“ љубави и благодати (1. Кор. 14, 40), то јест све да бива на изграђивање Цркве, а не на рушење (нити опет на деспотско потчињавање, нити такође на бунтовно разбијање саборне свезе мира и љубави).

Много нам треба православног црквеног, рекао бих домаћег васпитања, праве људске и хришћанске трпељивости и великодушности. Онако како пише као деци својој Апостол Павле Коринћанима: „Срце наше постаде широко према вама, Коринћанима; а вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим“ (1 Кор. 6.11-12).“, говорили сте тада.

 Веровао сам у Вашу „људску и хришћанску трпељивост и велико- душност“. Тако сте нас учили. Додавали сте и следеће (наведено дело, стр. 20), сведочећи да је саборност „у самој природи“ Православља.

>>То треба нагласити и рећи да су сами Сабори у Цркви плод те примарне саборности, а не обратно. Према томе, треба се борити за живу, облагодаћену саборност. Не само чекати шта ће један „сабор“ свеједно који, да „одлучи“,  јер свака саборска одлука у Православној Цркви подлеже саборној рецепцији, животном усвајању од целог тела Цркве, како су то рекли Источни Патријарси (у својој познатој Посланици из 1848. г.). Или како то вели Св. Василије Велики: „Распоређења и уредбе у Цркви доносе епископи, али оне бивају потврђиване од народа“ (Писмо 230).

Ми смо обавезни да саборност Цркве негујемо, изграђујемо, боримо се за њу, као чланови једне исте „породице Јединороднога међу многом браћом“, како Свети Златоуст назива Православну Цркву. Није лако очувати и неговати саборни однос између чланова Цркве. То је стални задатак нашег хришћанског, православног, црквеног позива, а он се састоји у томе да сви складно повезани међусобно, узајамно помагани, чинимо све од себе да сво Тело Цркве Христове расте и узраста: „На изграђивање себе у љубави“ (Еф.4, 11-16).

Да се то код нас заиста осећа, да нам дакле није туђе или недостижно, навешћу само пример једног нашег, још и данас активног Епископа, који је рекао својим свештеницима: „Ви сте криви што ми овако радимо; што кам нисте говорили, што нас нисте у лице критиковали; не можемо ни ми све знати; Црква је свију нас, а не само нас владика“.

Тачно је и то да какав је народ,такво му је и свештенство,такви су му и епископи, и обратно. То значи да је све у Цркви органски повезано, и да је дуг свих нас и свакога једнак: за  општу Кућу, за заједнички Дом Очев свих нас као деце Божје. <<

Веровао сам, на основу таквих Ваших речи, да Црква припада свима, а не само владикама, и да смо сви дужни да свој ум и срце улажемо у изградњу Очевог Дома.Упозоравали сте и на оне који „говоре о неком екуменизму, о међухришћанској и међуљудској љубави, и још сви они који се хвале „слободом и демократијом“ показују се прилично незрели и ускогруди, кад је у питању најнормалнија братска љубав према једноверној и једнокрвној браћи нашој, и црквено измирење и сједињење, дакле превазилажење раскола“ (америчког, нап. В.Д , нав. дело, стр. 23.)

Веровао сам, због таквих Ваших ставова, да ће Вам, у доба полемика у Цркви, увек бити ближа „једноверна и једнокрвна браћа“ која мисле својом главом и, не скривајући се у анонимности, изричу своје ставове, од оних који Вам ласкају, са ко зна каквим намерама. Бејасте, у доба Вашег апела за заштиту Срба на Косову, спремни да подржите и апеле свештеника Светом Архијерејском Сабору СПЦ, који нису били у складу са „званичном линијом“ саборске политике оног доба: „Што се тиче Писма 15 свештеника са Уба, видео сам га први пут кад је један примерак дошао на Теолошки факуклтет и пријатно ме је изненадила духовна снага тог текста. Он је поставио четири кључна питања Патријарху и нашим архијерејима, никаквих претњи ту није било“ (нав. дело, стр. 44). На знатижељу новинара да ли је то писмо Патријарху можда мало преоштро, јер га позива на отворену акцију, рекли сте: „Зар синови не могу рећи очевима и друге ствари, не само оно што им се допада?“ (нав. дело, стр. 44). Тврдили сте да Патријарх „ради према својим могућностима, колико може и колико зна, али не може да буде мера свима нама како и колико да радимо/.../ Ја нисам Патријарх. Но и не пристајем да патријарх кроји све нас према себи/.../ Постоји САБОРНИ КАРАКТЕР ЦРКВЕ, ПОЛИФО-НИЧНОСТ ( подвукао В.Д.) ако хоћете“ (нав. дело, стр. 44)

И ја сам у све то веровао. И решио да свој глас  придружим полифонији Србске Цркве. Годинама сам писао, објављивао, држао предавања, снимао ТВ емисије  само с једним циљем: да се србски народ врати вери својих Отаца. Мој рад  је био новинарство, публицистика, препричавање онога што су мудрији и угледнији писали - али, све у свему, веровао сам да је то слободан глас, глас саборности, а не расколоучитељства.

А онда сам дочекао ударац од онога за кога сам веровао да цени слободне гласове слободних људи у слободној Цркви, да воли полифо-ничност Христијана и Христољубаца, макар и оних најнеученијих и најнезнатнијих. Да, био је то ударац епископа Атанасија, које је своје нападе на моје прилоге полемици о литургијској реформи штампао у III тому свог зборника „Христос - Нова Пасха“ (стр. 567 - 575), објављујући их претходно у новинама и часописима СПЦ и на Интернету.

Да би читалац пред собом имао текстове критика које је владика Атанасије упутио мени и онима који су ми, по њему, слични, доносим их у целини.