МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

ЧАЧАК

Предмет:

Одговор на пријаву свештеника Бранка Керкезовића

Поводом поднеска попа Бранка Керкезовића којим је против мене пред тим органом покренуо поступак,

о б а в е ш т а в а м   в а с: не желим да се браним из најмање три разлога:

Прво, поп Бранку Керкезовићу сам написао писмо поводом његовог понашања које иначе не приличи православном свештенику у коме, између осталог, стоји:

„Оче Бранко,

               Желим овим путем да Ти се обратим из неколико разлога:

1) Ти знаш, Оче, да сам Ти се увек обраћао са љубављу, пажњом и поштовањем. Ти знаш да си под мојим кровом увек уживао достојанство које припада Твојему чину и гостопримство које се указује најдражем госту.

2) Крајем децембра 2007. године Ти покрећеш једну невероватну, веома недостојну Твога звања и чина, хајку против моје маленкости говорећи неистине.

Овде се срећемо са два проблема:

Прво, Твоје ужасне клевете мени доносе незаслужену духовну корист, јер ме гониш да будем још ревноснији у трагању за благочестивим понашањем и у залагању за очување вере отаца наших.

А друго, не долазиш ли Ти, Оче, у судар са истинама:

   - не суди да ти се не суди;

   - љуби ближњега свога;

   - не лажи;

   - ко саблазни... боље би му било ...

3) Од Савиндана 2008. године Господње почињеш да ми шаљеш претње. И то чиниш преко особа које су пред Тобом приклониле главе своје тражећи благослов.

И овде се срећемо са три питања:

Прво, заиста заиста Ти кажем, ја се као хришћанин смрти не бојим. Ако би она дошла као последица Твојих претњи, онда би мој венац мучеништва био више Твоја него моја заслуга.

А друго, из историје рода нашега спознао сам да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека.

И треће, оном коме закон лежи у топузу трагови смрде нечовештвом.

4)  Него, `ајд да послушамо Патријарха нашег Павла:

Будимо људи! Погледајмо од куда у Твом срцу мржња, откуда у Твом уму немудрост?

Све ми се чини да је неко посејао зло семе кукоља у срце Твоје, баш као што је неко посејао кукољ на чаир стада Христовог у нашој Епархији (што сам у најбољој намери прословио у своме писму Епископу нашему).

Оче Бранко,

Молим Те, покушај да свој мисаони механизам подвргнеш једном објективном напору и тад ћеш запазити следеће:

   Од кад вера православна у Србаља јесте, од Св. Саве до недавно, негован је богослужбени поредак.

   По том поретку си и Ти, Оче, ЗАР НЕ!?! служио целу своју свештеничку каријеру. Тако је до гроба служио и Твој таст, отац Тихомир. Зар не!?! Шта би сад!?! Ко продаде веру за вечеру!?! Ко окрете к`о креја!?!

   Ал` дође одлука Сабора 2007., која обавезује све, па и Тебе, оче.

   И сад је ту изгледа одговор на питање: Зашто отац Бранко Керкезовић, постаде непријатељ грешном Милоју објавивши му најпрљавији «рат»?

   Ја Теби право на ниске ударце не оспоравам. То је одраз Твога моралног и менталног капацитета. И Ти и ја ћемо за своје поступке добити плату у дан онај. Али је споран основ Твоје мржње и ниских и прљавих удараца.

   Јер, ја се само залажем за поштовање реда, а Ти тражиш хаос;

Ја се залажем за поштовање Устава и др. прописа СПЦ, а Ти чиниш безакоње;

Ја се залажем за поштовање Саборских одлука јер верујем у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, а Ти јој оспораваш Саборност, пљујући на одлуке Сабора својим понашањем;

   Оче Бранко,

Овде морам да Ти испричам ово збитије. Бог ми учини милост те обнових гробља мојих предака. Од праоца мога Стевана до унука мојих кољена десет. На споменику Стевановом, који се упокојио 1789 стоје православна обележја.

Од Стевана до мене оци и праоци моји преносили су светоотачку веру. Ја сам чврст у науму да је такву, чисту, непоругану, неиспрљану, невину, величанствену, дотурим унуцима мојим.

Ти ћеш бити наш свештеник и проћи. И намесник ће проћи. Прошли су и обеснији. И ја ћу грешан проћи. Прошли су и други грешници попут мене. Али ће вера наша останути.

   Ако у овој тренутној подели, празнословљу, неслози, несрећи коју сте Ти и Твоји истомишљеници унели у храмове наше, у домове наше, у душе наше... Ако, дакле, ви тренутно и «победите» биће то, на Твоју жалост, само за време. Јер, ничија до зоре не до горе.

   Ето, ја не бих са Твојим и намесниковим високоумљем да се надмећем о литургијским питањима. Ја вас само преклињем: служите онако како сте служили деценијама. Ви! И како су то радили вековима наши свети оци. И како је Сабор наложио.

   И најзад, оче Бранко,

Понизно и нелицемерно целивајући Твоју десницу, молим Те прихвати мој најискренији позив: дођи у дом мој или ме позови на један духовни разговор у коме ћемо као људи погледати истини у очи. Заменимо, часни Оче, мржњу љубављу братском и хришћанском.

           С доброжелењем, О Свиндану 2008. године Господње

                                                                                   Грешни Милоје“

   Тих дана поп Бранко је напустио новотарије и почео да служи у складу са одлукама Сабора и прописима СПЦ. Јавно ми се извинуо пред олтаром вазнесењске цркве у Чачку, што сам са радошћу и благодарношћу прихватио, целивајући му десницу. Али, његова реч је слика његове духовне снаге: слабашна је! Каква му је вера, онаква му је реч. Његово да није да, а не не.

   Други разлог је чињеница да су о поп Бранку, о његовом моралу, о његовој вери, о његовој истини ... многи благочестиви људи јавно изнели своја мишљења. Ево једног таквог мишљења:

„... Што се ''заведених'' и ''купљених'' као и  безгрешне ''душе'' поп Бранка тиче – то је исувише истрошено оружје минулих времена  које више ни примитивци не користе, сем поп Бранко и његов недодирљиви идол;  

Какво лицемерје: некадашњи функционер свештеничког удружења (кажу од комуниста потуреног Цркви к’о кукавица што потура јајце) некадашњи непослушник и кажњеник владике Стефана, агитпроповац разних политичких партија до данашњег дана  – поп Бранко В. Керкезовић говори о прилагођавању (читати: духовном камелеонвству). При томе он и тада и сада без страха од Бога и без стида од људи носи камилавку. Није се, дакле, преумљивао, нити покајавао. Тако је то кад коза кори овцу.

Најзад поп Бранка молимо  да се не моли за народно ''незнање''. Много му је прече и спасоносније да  се помоли Богу за своје самовољне колеге да поштују, између осталог, акт епископа жичког г. Хризостома Е.бр 741. који каже да одлуку Сабора треба стриктно примењивати и ње се држати.

Кад они буду поштовали ред - ред ће владати у душама и срцима вернога народа. И у храмовима нашим. До тада им помоћи нема. Ни мира. Јер док с ђаволом тикве саде о главу ће им се лупати. Док чине безакоње неће им од користи бити забране, претње... А ни полиција им не може помоћи. Јер полицији није посао да брани било чије безакоње, па ни безакоње у Цркви коју је наш народ наследио од отаца својих. А не од поп Бранка и његовог идола.  Тај народ неће то наслеђе бацити под нечије ноге, па ни под ноге попа Бранка  који је,  у завади са истином, са вером, са моралом, са верним народом, са самим собом. Једина његова љубав је пљување: пљување на светоотачко предање, пљување на одлуке Сабора, пљување на верни народ... Можда и не зна, сиромах, да тиме пљује на лице своје¹.

                                                                                           УГ Законоправило“

(извор: Новинар де и Ихтус)

 Трећи разлог лежи у чињеници да је упућивање речи поп Бранку исто што и бацање бисера ... Јер до њега не допиру речи ни осведочених богоугодника:

-   њему нису вределе речи ни блаженопочившег владике Стефана, па га је Он морао кажњавати;

-   њему не вреде ни речи Св. владике  Николаја које пророчки одјекују:

„ ... Живот свештеника увек служи примером, било добрим било злим. Добрим животом свештеник потврђује Јеванђеље, а злим одриче га. Нико у свету није у стању ни тако потврдити истину Јеванђеља ни тако одрећи је као свештеник животом својим. Добар свештеник разликује се по дејству своме од злог свештеника не мање него пастир од вука. Зато ће удео добрих свештеника бити  са синовима Божјим, а удео злих са зверовима таме ...“ (Охридски пролог, 7. април).

Поп Бранко Керкезовић, очигледно, није одабрао улогу пастира. Рђави је део изабрао. Неимадијаше, веселник, уши да чује! Зато он и његови истомишљеници, у својим вучијим апетитима, на хришћане подижу пендрек уместо крста и Јеванђеља; газе одлуке Сабора уместо да их поштују и спроводе; пљују и руже децу Божју уместо да их благосиљају...

Отуда његову хајку на моју маленкост доживљавам као велику част, па ћу се од његовог празнословља и клевета бранити ћутањем.

А ви, поштована господо, који ћете решавати по поднеску поп Бранка, чините онако како то овоземаљски закони од вас траже и како вам савест налаже. Јер је казано: Богу божје, а ћесару ћесарево.²

        У Чачку, о Великој Госпојини, 2008. године Господње

                                                                            Грешни Милоје Стевановић