МИ СМО ЈУСТИНОВИ, АЛИ ЈУСТИН НИЈЕ НАШ!!!

Знајући још као богослови за ове утицајне у Цркви личности и духовне синове оца Јустина Поповића, а да би себи осигурали каријере и подршку истих, тада млади и пуни амбиција Ристо Радовић и Зоран Јевтић одлазе у манастир Ћелије да би преко познатог духовника дошли до његових ученика и тако обезбедили себи светлу будућност и блиставе каријере у Цркви. Нешто касније, по већ опробаном рецепту поменутих, то ће урадити и Мирко Буловић. Једино мало лелићко сељаче Марко Радосављевић, од рођења задојено богомољачким млеком светитеља Божијег Николаја охридског, жичког и лелићког, долази још као тринаестогодишњи дечак, без икаквих амбиција или жеља, код затворника ћелијског Јустина по чијем благослову ће касније уписати и Богословију.

Да је то све заиста тако сведочи нам непобитна чињеница да су прва тројица када су достигли своје циљеве одустали од Јустиновог подвижништва, антиекуменизма и оног чувеног све за Христа, а Христа низашта. Много пута су Ристо, Зоран и Мирко (данас ''угледни'' митрополит Амфилохије Радовић и епископи Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић) доказали да су Јустинови само онда када им то користи да би постигли своје циљеве, а никада када би им могло штетити као што је то нпр. у односу према јереси екуменизма или односу према архијеретику папи. Када је пре двадесетак година било актуелно и популарно бити антиамерички и антизападно настројен, у томе су предњачили митрополит Амфилохије и епископи Атанасије и Иринеј (до душе Иринеј најмање, јер је увек водио рачуна да прича причу која одговара актуелним властима).

Само је мали Марко остао истински и искрени син громогласне фруле Духа Светога оца Јустина Поповића. И није му нимало случајно отац Јустин приликом пострига у светоархангелској обитељи манастира Ћелије дао име Артемије по светом великомученику Артемију. Прозревши Духом Светим живот и мучеништво младога Марка, велики ћелијски старац назва га Артемије, знајући да ће тај млади монах Артемије баш као и његов небески заштитник бити војвода Христов, који ће јавно устати пред безбожним царем у одбрану православних. Баш као и Свети великомученик Артемије, коме цар одузе чин војнички, пострада и епископ Артемије коме ''браћа'' у Христу одузеше звање епархијског архијереја и забранише да се име његово помиње на светим службама. Пострада владика Артемије од својих, од оних који су некада заједно са њим долазили код оца Јустина и слушали његово тумачење речи Христових: ''Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје'' (Јн. 15,13).

Скренуше та ''браћа'' преосвећеног владике Артемија са светосавског пута на којем никада нису ни били. Али су зато вешто и лукаво, када су од тога имали користи, причали о том путу као да они за други и не знају.

Шта би данас, да је физички међу нама присутан, рекао отац Јустин?

Да ли би био на страни владике Артемија, или би са владиком Иринејем ишао у Асизи и Шамбези и са њим (Иринејем) присуствовао некој миси или ''обљетници'' ''његове светости'' папе Ивана Павла II?

Да ли би подржавао владику Артемија, или би помагао владици Атанасију да прекраја Божанствену Литургију, или би заједно са њим (Атанасијем) вређао и омаловажавао стадо Христово?

Да ли би писао у одбрану владике Артемија, или би са митрополитом Амфилохијем избацивао из назива митрополије црногорско-приморске српска тј. светосавска, или би са истим тим Амфилохијем смишљао како да постане поглавар било које цркве?

Одговори на ова питања су кристално јасни.

Није оцу Јустину никада ни пало на памет да прекраја Свету Литургију коју је превео, нити да вређа светосавце.

Екуменизам је за аву Јустина био и остао свејерес, а папа јеретик.

Архимандрит Јустин у својој беседи на Светога Саву каже да је то србски Велики Петак и да је то дан када је распет на Крсту Свети Сава, јер се његов спомен не прославља, а убеђен сам да би исто то поновио на дан када митрополија црногорско-приморска престаје да буде србска и светосавска.

Све ово наводи нас на констатацију да господа архијереји цетињски, бивши захумско-херцеговачки и бачки никада нису били искрени и истински синови оца Јустина, већ лажни синови - несинови који су се користили ауторитетом овог духовног горостаса ћелијског да би дошли до положаја и остварили своје циљеве.

Данас они нападају и прогоне преосвећеног господина Артемија, јер их он својим светим животом и добрим делима изобличава. Они уствари прогоне оца Јустина који говори кроз свог искреног и јединог духовног сина владику Артермија. Њима данас смета отац Јустин, он им више не треба, јер је послужио њиховој сврси, и сада треба памћење на њега да се избрише. Треба да нестане исто онако као што је нестала његова догматика са београдског Богословског факултета. А да би им то све успело, неопходно је уништити тренутно јединог живог јустиновца епископа Артемија Радосављевића.

Жао ми је што сам ову велику истину морао да напишем (камо пусте среће да није овога свега ни било). Заиста, био бих најсрећнији човек на свету да сам у криву! Али, на жалост свих нас, а највише тројице поменутих псеудо ученика оца Јустина, чињенице говоре другачије!

Ђорђе Милошевић

РС