Владимир Димитријевић

ИЗ ИСТОРИЈЕ „СМУЋЕНИХ МУТИВОДА“

        Црква Божја је, увек и свагда, била јединство клира и лаоса у Христу Исусу, Господу нашем. Док су паганске масе увек биле заинтересоване за најпримитивнију магију, па су их високи посвећеници теургијских тајни незнабоштва презирали, лаос је у Цркви од свог епископата свагда очекивао и молио се да његове владике „правилно управљају речју истине Божје“, али и да му се објасни шта се дешава у Дому Господњем. Није нимало случајно да су Источни патријарси 1848. године, у својој посланици, написали да сав народ Божји чува истину Октривења.

Када се лаици укључују у црквени живот, то је знак њихове истинске заинтересованости за спасење и напредак Цркве.

Сетимо се да су људи без теолошких диплома, попут Алексеја Хомјакова и Георгија Флоровског, значајно допринели обнови светоотачког начина мишљења.

Познати руски мислилац Сергије Аверинцев, у свом огледу „Еволуција византијске философије до 7. века („Источник“ 7-8/ 1993.), описује резлику у односу према својој вери обичних хришћана и обичних пагана, као и реакцију хришћанске и паганске елите на сопствени народ:

>> Ма како дволичан био однос хришћанских маса прeма свoјој eлити, оне се нису престајале изyзетно живо занимати за догматику коју је за њих формулисала eлита, улажући у те фомулације неке властите асоцијације (чију логику је каткад тешко реконструисати). Са гледишта елите, интерес хришћанских маса за теоријско-богословска питања био је чак одвећ велик, опасно велик и не би било лоше да му се поставе границе. Схватања елите изражена су у познатој јадиковци Григорија из Нисе, да је постало немогуће купити хлеб или окупати се у купатилима, а да се од пекара или радника у купатилу не чује предика о односима ипостаси Оца и Сина. Код паганских новоплатоничара ми такве жале не срећемо. Пекар или радник у купатилу тешко да би им често досађивао, тумачећи којекако прелаз од Једног ка Уму. Пагани из нижих слојева нису испољавали ни најмањег интереса за метафизичко-теолошке проблеме и ствари; то није улазило у њихове навике религиозног понашања. Они су се задовољавали уобичајеним обредима и напросто ништа нису знали о разлици између „саопштивог“ и „несаопштивог“, између „Ума мишљеног“ и „Ума мислећег“. Мрмљајући молитву паганским боговима (и старајући се да га не затекне при том монах који пролази), сељак-паганин није размишљао о томе да је божански Прокло поделио молитве на „демијуршке“, „карасичке“, „зоопијске“ и „телесиургичке“, да је још строго упозоравао против мешања тих врста. Њему за разлику од хришћанског простог човека, нико није сугерисао да је он дужан да се занима за сличне ствари. Уосталом, шта рећи о простим људима, ако такав стуб паганске елите из времена Јулијана, као Либаније, будући носилац не философске, већ књижевно-реторичке културе, ништа ниje желео знати о новоплатонском учењу! Да би се оценио контраст, довољно је за тренутак себи представити немогућу ствар: да неки хришћански колега и супарник Либанија, тј. блистави престони проповедник попут Јована Златоустог, потпуно игнорише основе тринитарне догматике. То њему нико не би дозволио - али ни он сам то себи не би дозволио. Случај Либанија (наравно, уопште не и једини) показује да публика новоплатоничара није била чак ни крхки уски круг паганске елите. Публика новоплатоничара били су сами новоплатоничари, и при том не само по вољи историје, него и по властитој вољи.

Овде је још један моменат коме није тако лако одати признање. У поменутој јадиковки Григорија из Нисе необично прелазе један у други два различита, чак узајамно искључива осећања: бес интелектуалца – платоничара који сматра да су пекар и радник у купатилу незналице, и забринутост епископа који је узнемирен тиме што су они јеретици. Интелектуалац може занемарити оно што се дешава у главама лаика, али епископ не може. Пекару и раднику у купатилу од тога, благо говорећи, није увек лакше, али је то друго питање. Њих је могуће разуверавати, могуће је – и што даље то више- подвргавати их мерама принуде; немогуће их је оставити иза врата, искључити их из идејног живота. Механизми који делују унутар „вертикалне“ структуре цркве, доводили су до тога да су човек елите и човек масе били принуђени да нешто захтевају један од другог и да нешто дају један другом.

Интелектуална слобода и једног и другог била je тиме осетно ограничена, а противречности између њих нипошто нису биле примерене. Па ипак у овоме што се десило неоправдано је видети само назадак. Обојица су морали прихватити један другог озбиљно и више нису могли напросто да прођу један поред другог, као што је новоплатоничар пролазио поред непосвећених. Човек масе је од човека елите добијао неку могућност да завири иза граница свог свакодневног видокруга, човек елите се код човека масе учио способности за наду, чијом тајном су увек владали убоги. У најмању руку, тако је у најбољим случајевима и бивало - на пример у случају Јована Златоустог и његових слушалаца, антиохијских и посебно константинопољских<<

Да поновимо речи Аверинцева: лаике који постављају питања, „могуће је разуверити, могуће је – и што даље, то више – подвргавати их мерама принуде; немогуће их је оставити иза врата, искључити их из идејног живота“.

У историји Цркве најчешће се дешавало да виши и нижи клир уносе смутњу и немир у Цркву Божју. Арије, Несторије, Севир Антиохијски, итд – били су клирици и јересијарси. Али, дешавало се да и неки лаик, потову у кризним временима, постане „смућени мутивода“. Њему је, и онда и данас, звивања у Цркви требало разјаснити, и мутну воду у којој се нашао разбистрити. Јер, као што нам каже Аверинцев, учени клирик и неучени лаик не могу тек тако да пролазе један поред другог „као што је новоплатоничар пролазио поред непосвећених“.

 Томе се надамо, ми, лаици, данас и овде, у нашој Мајци Цркви.