Кратка историја отпадништва Већина нас се налази у положају човека који болује од смртоносне болести а да при том није тога свестан. Заузимамо став да смо, као крштени чланови истинске Цркве, сви ми предодређени и да не постоји ништа због чега би требало да бринемо; "ми смо спасени", ма шта да буде. Чињеница је, међутим, да постоје многи, посебно међу преобраћеницима, који не истрају до краја, који не преживљавају строгости Православља које човек прихвата ступајући на уску стазу спасења.
Они могу недељом долазити у цркву, могу бити "угледни чланови", али чак и овде видимо многе, заиста многе, чије су душе заражене духом овог света. Кнез овога света и сви његови легиони укључени су у ватрену битку за наше душе. Ако очекујемо да преживимо њихов напад, морамо пожурити да задобијемо трезвено разумевање о томе ко смо и у шта верујемо, као и положај света који нас окружује. На тај начин ћемо, благодаћу Божијом, бити у стању не само да преживимо, него и да победимо, па и да помогнемо другима на стази живота. Циљ овог предавања јесте да испита питање преживљавања и да понуди неке практичне савете. Да бисмо започели, морамо схватити да, где год данас погледали, у свету постоји ново схватање истине. Са свих страна - било у уметности или књижевности, или пак у популарним медијима - човек може осетити притисак тог новог начина размишљања, те нове методологије у човековом приступу истини и знању. Пре стотинак година, човек не би био превише забринут због основа нечијег начина размишљања. Све до овог столећа, на већину људи су утицале исте основне претпоставке, међу којима је најфундаменталнија била она о постојању апсолутног. Апсолутно је нешто што постоји независно од било чијег мишљења, од било чијег сазнања о њему. На пример, не значи да сунце не постоји ако слеп човек не може да га види, па чак и ако би то слепи човек порицао. Да употребимо још једну једноставну илустрацију: ако за одређени објекат кажем да је то столица, мој исказ је или истинит или погрешан: то или јесте или није столица, без обзира на моје или било чије мишљење о том питању. Све до пре неколико генерација, људи су били уједињени у заједничкој вери у апсолутно. Зато је за њих било могуће да заједно расуђују, да опште - чак и ако се нису увек слагали, чак и ако су се придржавали различитих мишљења. Они су схватали да, ако је нешто тачно, оно што му је супротно мора бити погрешно. У области морала, уколико је једна ствар била исправна, друга је била погрешна. Постојала је класична логичка формула: "Ако је нешто А, оно не може бити не - А". Овај век је, међутим, видео велику промену. Чини се да је данас све сведено до релативности. Често се чује да неко каже: "Да, али ако ствари сагледате на овај начин..." и "са друге стране", или "то може бити истина за неке људе..." и ако би неко покушао да одбрани постојање апсолутног, вероватно је да би га жигосали као фанатика или оптужили за недостатак толеранције. Могло би се помислити да ће то побијање апсолутног резултирати једино потпуним хаосом. Уместо тога, видимо да постоји истинско јединство међу људима који су, свесно или несвесно, усвојили тај нови начин размишљања, који је у основи логичан исход вековима старе хуманистичке философије - тј. (мишљења) да се почевши са човеком и користећи човека као једину тачку интегрисања може покушати да се разумеју све ствари. Уколико неко дели овај нови начин мишљења, без обзира да ли каже да верује у Бога или не, не може тврдити да је хришћанин, јер је хришћанство чврсто засновано на апсолутном. Када нас је наш Господ упозорио да се клонимо испразности овога света, Он није говорио само о спољашњем. Није довољно да избегавамо рок музику, кратке сукње или дроге. Нама прети нешто далеко опасније и то је целокупни нови став према истини који, као затрован квасац, нараста у нашем друштву и разара душе. Када једном схватимо тај нови начин размишљања, све те разнолике спољашње појединости ће добити своје право место. Без тог разумевања никада нећемо моћи да успоставимо стварну комуникацију са мушкарцима и женама данашњице, бићемо бесплодни као мисионари и нећемо успети да себе и своју децу сачувамо од духа овога света. "Шта је истина" Пре него што уопште започнемо да некоме озбиљно говоримо о православном хришћанству, превасходно морамо открити да ли (та особа) на одговарајући начин схвата истину. То питање треба да поставимо и самима себи. Сви људи, без обзира да ли то схватају или не, делају у оквиру неке истине. На наше схватање истине коренито утиче неодговарајуће схватање о томе шта значи постати и остати православни хришћанин. Многи људи, који су пришли Православљу, одмах започињу са читањем књига о историји Цркве, о теологији. Требало би да започну на другом крају, од питања које је Пилат поставио Христу: "Шта је истина?" Истина, на крају крајева, није нешто што је само Православље и ништа друго. Библија, Никејски Символ вере, православно предање - важни су и веродостојни само из једног разлога - јер се иза свих њих налази живи Бог. Овде је истина, апсолут на коме је засновано хришћанство. Ако Бог није тамо или, као што каже св. Павле, ако нађете Христово тело, наша вера је узалудна. Али, Христос је васкрсао из мртвих, и Бог постоји, не само као идеја, као "сила", него као личносни, живи Бог Авраама, Исака и Јакова. Та истина, тај апсолут, чини основну претпоставку православног хришћанина и одређује његов став о самоме себи, његовој сврси у животу и његов поглед на свет. Постоји данас много осетљивих људи који се боре за свој живот постављајући питање: ко сам ја, каква је човекова сврха? Одговор хришћанина је садржан у првој заповести: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим и свом снагом својом". Она изражава човекову сврху и, појединачно, моју сврху у животу. Међутим, за некога ко не верује у апсолутно, није довољно навести ову заповест и очекивати да то реши његову дилему; то ће зазвучати као верски клише. Таквој особи је потребан одговор какав може дати историјско хришћанство, да је Бог уистину тамо. Будући да нам је заповеђено да љубимо Бога, то мора значити да Бог постоји, да је личност и да нешто од Њега општи са човеком. Прва заповест каже нешто и о човеку - да за њега не постоји ништа важније у животу од тога да читавим својим бићем служи Богу и да Га воли. Овде је садржано целокупно схватање о истини и животу. Ако очекујемо да разумемо основне претпоставке савременог друштва, како размишља модеран човек и како можемо заштитити себе да постанемо плен таквог начина размишљања и да у исто време помогнемо онима који су њиме захваћени, морамо се вратити коренима тих претпоставки и пратити њихов развој кроз историју. То нас води ка кратком прегледу западне културе у коме ћу истаћи неколико главних идеја у свакој епохи, показујући како се идеје мењају и обликују начин на који се понашају и појединци и читаво друштво. То ће нам помоћи да уочимо шта се налази иза новог начина размишљања присутног у нашем свету и на тај начин нам помоћи да разумемо своју ситуацију и трагичну дилему савременог човека. Антички богови Овај преглед почиње освртом на античку Грчку и Рим - ту колевку модерног западног света. Грци су покушали да изграде друштво у форми града - државе који се назива полис. Појединац има значаја само у односу на полис. Из тог разлога је Сократ, када му је дата могућност да бира између прогонства и смрти, изабрао смрт јер се није могао одвојити од онога што је давало смисао његовом животу, тј. од државе. Били су то, наравно, слаби темељи за изградњу друштва и то није дуго потрајало. Ништа слабији темељ није представљао ни пантеон античких богова, и грчких и римских, који су далеко више подсећали на смртнике него на натприродна бића. Позни Рим је установио врло ауторитативан систем усредсређен у цару, који је владао као једна врста божанства. Сви су подстицани да обожавају оно што се називало "духом Рима и царевим генијем". Како је, међутим, човек смртан, ниједно друштво, саграђено на крхком темељу људских "богова" - макар они били и одлучни владари и имали апсолутну власт - не може да преживи. Тако је 476. г. н. е. пао Рим. Једини преживели били су хришћани и Јевреји. Расејани и прогоњени, какви су већ хришћани били, могли су да се одупру притисцима декадентног и окрутног римског друштва јер је њихов поглед на свет заснован на апсолутном које превазилази овоземаљску, пролазну стварност. Њихова вера није почивала на римском цару и на култу његове личности нити на економском систему Царства. Они су живели за други свет. Овде видимо разлику коју људски поглед на свет прави у њиховој снази као народа и као појединаца када се побуне против притисака животних околности. Хришћани не само да су поседовали знање о васељени и човечанству какво људи нису могли сами открити, они су поседовали и апсолутне, универзалне вредности по којима су живели и судили друштву у коме су живели. Хришћански поглед на свет био је узрок њихових сурових прогона - не зато што су обожавали Исуса, него што су обожавали једино Исуса. Таквим поступком коренито су подривали јединство државе и изазивали утврђени римски поглед на свет који је био усредсређен у формалном обожавању цезара. Римљани су то сматрали за издају и кажњавали су хришћане као побуњенике. Ниједна ауторитативна држава не може толерисати онима који имају апсолут на основу кога осуђују то друштво и његова дела. Схоластичка револуција Током средњег века, који је, грубо речено, трајао од 500 1400. г, западну мисао је прожео нови елемент, а то је било придавање већег значаја човеку него Богу. Овде је засађено семе хуманизма. У теологији је то започело са идејом да човек на неки начин мора "зарадити" спасење. Није више била довољна Христова крсна жртва. Човек почиње да преузима на себе оно што припада једино Богу. То је отворило врата за појам индулгенције (новцем се откупљују учињени греси) и једно за другим уследила су искривљавања, изазивајући развој који је обезбедио сасвим нову алтернативу за оно што бисмо могли назвати истинском хришћанском културом која је још увек постојала у источном свету, у православним земљама тога доба. Изненада - и овде се може видети утицај римског духа крштење је постало потребно не само у духовном, него и у друштвеном и политичком погледу. Дошло је до тога да то добије истинско законско значење, што је допуштало двоструке стандарде. Они, који нису били крштени, као Јевреји, нису сматрани за личности и могли су се стога бавити зеленаштвом, што је било забрањено крштеним хришћанима. У наредним вековима, западна црква је продужила да се удаљује од учења раног хришћанства, од светлости Еванђеља, и да се креће према тами хуманизма. Један од најутицајнијих средњовековних мислилаца био је Тома Аквински, доминикански монах који је живео у 13. веку. Он заслужује нашу пажњу јер су његове идеје дале снажан подстрек успону хуманизма. Тома Аквински је сматрао да је приликом грехопада искварена човекова воља, али не и његов ум, његов интелект. Било је то револуционарно, запрепашћујуће ново схватање, потпуно страно апостолском хришћанству. То је значило да се човек може ослонити на самог себе, на своју сопствену људску мудрост у откривању Истине. Философи, који више нису били нужно везани за Откровење, започели су да делају на начин који је све више бивао независан и самосталан. Они су се сада осетили слободним да мешају хришћанство са учењем нехришћанских философа. Тома Аквински се углавном ослањао на Аристотела. За нас је важно да схватимо Аристотелове идеје које је Тома Аквински преобразио у оквиру пост - шизматичке западне мисли, јер је аристотелијанизам поставио позорницу за ренесансни хуманизам и без претеривања се може рећи, поставио основу за целокупан основни проблем са којим се данас сучељава западни човек. Аристотел је, у суштини, говорио о већој важности појединачних, индивидуалних ствари над апсолутним, идеалним стварима. Појединачне ствари су постале толико важне да је њихово истинско значење - које уистину само проистиче из њихове везе са етичком хијерархијом апсолутног, било затамњено. Било је то коренито удаљавање од Платоновог погледа на свет који је грчки пагански свет са философске стране припремио за Православље. Ако се о свему суди са релативне основе тачке гледишта појединца, ускоро ограничени појединци престају да имају коначну, апсолутну вредност. А каква је корист од живота изван неког апсолутног значења или сврхе, која се налази изван појединца? Каква је онда основа за морал? за вредности? за закон? На тај начин, још од Томе Аквинског, западни човек је суочен са пресудном дилемом: како доћи до универзалних, општих и апсолутних идеја које дају смисао животу појединца - након што је уништена философска основа за апсолутно? Као реакција на развој схоластике, појавио се још један покрет који је захватио позни средњи век. Он је израстао из учења оксфордског учитеља по имену Џон Виклиф. У покушају да обнови веру у апсолутно или у апсолутну истину, Виклиф је стигао до супротног усмерења и тврдио да је Библија и једино Библија највиши ауторитет: sola Scriptura. Била је то још једна радикална, нова идеја која је, што није изненађујуће, само допринела нарастању конфузије у временима када су се људи борили са питањем шта је истина. Виклифов превод Библије на енглески појачао је глас који се чуо широм Европе. Виклиф, на жалост, није разумео истинско значење Христове Цркве и услед тога, у својој бици против схоластичког хумани зма он је, иронијом, поставио темељ још једном у суштини хуманистичком покрету, реформацији. Пре него што напустимо средњи век, требало би да распршимо два широко распрострањена гледишта. Прва предрасуда о ренесанси и просветитељству 18. века насупрот апсолутистичком хришћанству јесте да је средњи век био "мрачан" период западне цивилизације. Међутим, и сама достигнућа величанствених романичких и готичких катедрала требало би свакога да увере да је замисао о мрачном средњем веку неодговарајућа. Са православне тачке гледишта, то је уистину било мрачно доба, али само зато што је у то време истинска Црква у потпуности нестала из Европе; другим речима, истинска Светлост, Христос, није више сијала у овим земљама. Друго, иако реч "ренесанса" значи "препород", и нико не може порећи да је, са овоземаљске тачке гледишта, то био врло богат период људске историје, то није био "човеков препород". То је део ренесансне пропаганде која је дошла до нас, неоспоравана од стране западних историчара. То је, међутим, једна идеја коју ми, као православни хришћани, у светлости онога што се заиста дешавало у то време, не можемо прихватити. Човек се креће ка средишту Током ренесансе запажамо талас одушевљења паганском грчком и римском културом. Та појава је делимично била надахнута појачаним контактом између Истока и Запада који је био исход Лажног сабора у Фиренци 1439, као и падом Константинопоља, што ће, током следећих 20 година, изазвати исељавање великог броја учених Грка, али и грчких рукописа на Запад, укључујући и бројне рукописе паганских философа. Они, међутим, никада не би извршили такав утицај да није постојао све израженији расцеп између философије и теологије и нови нагласак на човеку који је ренесанса наследила од средњег века. Ренесанса је усавршила "унутрашње" јединство између латинског хришћанства и паганске мисли. То видимо у делима Дантеа и у уметничким остварењима Микеланђела - на пример, на његовим фрескама у Сикстинској капели. Ова нова схватања посебно су приметна у уметности. По први пут, сви уметници су почели да користе перспективу - која у себи и по себи није лоша, али која је омогућила да се човек постави у средиште простора. Било је то веома оптимистичко, веома идеализовано схватање човека. Који је човек икада изгледао као Микеланђелов "Давид"? То сигурно није старозаветни цар - пророк, то је била представа хуманистичког идеала човекове величине. Религиозна уметност сада је била изражена људским појмовима који су повремено бивали заиста богохулни. Постоји Фукеова (1416-1480) слика, популарно названа "Црвена Мадона", за коју је свако знао да то није Мадона која доји Дете, него краљева љубавница, Ањес Сорел! Шта је могло бити увредљивије за верска осећања? И док је Дјева вековима била високо поштована, сада је удаљена свака светост и са њених (ликовних) представа уклоњено је било какво религиозно значење. Овде можемо видети како су појединачне ствари све више и више посматране као независне и развенчане са стварношћу. Ренесанса обилује примерима тог новог истицања човека и изузимања Бога. Док су током средњег века уметници углавном остајали анонимни, и за своја достигнућа прослављали Бога, у ренесанси се човек представљао као творац; аура обожавања почела је да окружује уметнички генијалне људе. У Челинијевој хвалисавој аутобиографији (1558), он предлаже да се уобичајени морал не примењује на геније какав је он сам и та идеја је задобила постојано поверење међу западним уметницима. Каква демонска гордост! И сама појава биографија као књижевног жанра појачала је човекову веру у самога себе. Нису сви, међутим, посматрали живот на тако неприкривено пагански начин. Неки су схватили да је управо пагански "облак" оно што никада не може подржати смисаону философију живота. У једној студији Леонарда да Винчија откривамо да је он пред крај свог живота, на самом врхунцу хуманизма, почео да схвата где ће завршити хуманизам. Да Винчи је схватио да се, почевши од човека, никада не може доћи до неког коначног смисла и да, када се једном изгуби смисао и сврха постојања, човек није ништа друго до машина, збир молекула, и данас је управо то закључак многих мислилаца. Није онда чудо да је да Винчи, који је изгубио сваку хришћанску наду, последње године живота провео на двору Франсоа Првог, у стању дубоке депресије. Ако су људи као Леонардо да Винчи коначно били способни да сагледају логичне закључке хуманизма, већина то није могла и човечанство је било чврсто стегнуто хуманизмом. Чак и данас често чујемо његове одјеке: "Ја могу учинити шта год пожелим, само ми дајте довољно времена". То изговара пали човек. Али, када је човек себе већ једном поставио у центар универзума, независно од било чега другог, било је готово немогуће померити га одатле; најмоћнији покровитељи уметности у Европи, ренесансне папе, и сами су подржавали овај неопаганизам. Покрет ка реформи Свештеници реформације покушали су да оборе овај у потпуности нехришћански начин мишљења. Лутер је 1517. закуцао својих 99 теза на врата катедрале у Витембергу, Цвингли је 1523. повео Цирих путем раскида са Римом, енглеска (англиканска) црква се 1534. одвојила од Рима, а Калвин је 1536. написао своје Установе. Иако су постојале извесне озбиљне празнине у њиховом поимању, ови људи су искрено желели да дају одговоре на нека питања које црква у Риму више није могла да да. Насупрот Томи Аквинском, реформатори су схватили да човек никада неће доћи до Истине ослањајући се искључиво на своју мудрост. Зближио их је Виклифов вапај за sola Scriptura. То је, наравно, поставило Библију изнад Цркве, што није православно учење. Ми то морамо разумети јер је то важан део данашњег западног хришћанства и западне мисли. Реформација је начинила неке добре потезе: они су веровали да је истина оно што кажу Бог и Библија, и да ми, према томе, можемо сазнати понешто о Богу. Али, ако је реформација вратила Бога на положај од највећег значаја, човек је, иронијом, остао у средишту. Суптилни изданак реформацијске доктрине била је идеја да сваки човек појединачно бива вођен Светим Духом ка познању Истине. Анализа ове идеје открива врло егоцентричан поглед на свет. Никада раније у Цркви није учено ништа слично томе. Изненада, Св. предање је одбачено и појавило се потпуно ново схватање Цркве. Ако је и постојало здраво истицање потребе за личном повезаношћу са Богом, реформацијско тумачење тог става носило је у себи и изопачење: када човек приступа Богу на овај индивидуалистички начин, тајинственост која окружује Бога и бесконачност која човека раздваја од Њега услед човекове грешности - а такво поимање је од животне важности за очување осећања скрушености и недостојности - почиње да ишчезава. Интересантно је да се запази да је у то време почело да нестаје оно што се називало олтарским преградама и које су постојале у готово свим европским катедралама пре реформације. Те преграде су, слично православном иконостасу, делиле наос (брод) од светилишта, тј. олтара. Називали су их крсне преграде (енгл. rood screens) по старом називу за крст (енгл. Holy Rood, касније Holy Cross) (а вероватно и стога што је на тим преградама, које су постојале до Тридентског концила, изображавано Распеће Христово, прим. прев.). Њиховим уклањањем широм протестантске Европе, осећање светог тајинства почело је да ишчезава. Јасно је да су реформатори имали своје грешке, и оне нису биле занемарљиве, али би била тужна грешка да се све из тог периода одбаци као искварено. Неки од највећих музичких генија поникли су из реформацијске традиције. Бахова лична побожност била је толика да је на својим партитурама записивао иницијале који су представљали фразе као: "уз помоћ Исусову", "једино Богу нека је слава", "у име Исусово" и сл. Последња композиција коју је написао носи одговарајући наслов "Сада се појављујем пред престолом Твојим". Коме од нас није познато Хендлово ремек дело "Месија", компоновано 1741? Оно је могло потећи једино из културе каква је реформацијска, у којој се Библија налазила у средишту. Запажа се да поредак елемената у том ораторијуму са крајњом прецизношћу следи новозаветно учење о Христу као Месији. Овде поново видимо колико се човеков поглед на свет испољава у његовој стваралачкој продуктивности и мисли. У сликарству овог периода, не можемо а да се не дивимо осећајности и сажаљењу са којима холандски сликар Рембрант обрађује своје теме. Иако он човека портретише као "великог" - а што је хуманистичка идеја, он исто тако показује да је човек суров и ружан јер се побунио против Бога. (И поред тога, а за разлику од неких других сликара тога доба, Рембрант није излагао подсмеху људска бића нити их је претварао у гротескне креатуре.) Посебно су његови портрети старих људи испуњени љубављу и нежношћу. Била је то позитивна страна хуманизма 17. века. Независно од тога, постојале су друге, простране области у којима је реформација у великој мери нашкодила људима на Западу. У области саме расе, постојале су две врсте злоупотреба: једна је била ропство, а друга расне предрасуде. Вратили су се у прошлост, прихватајући Аристотелову дефиницију роба као "живог оруђа", па су чак и хришћани допуштали себи да црнце не сматрају за људска бића. Са изузетком појединих група, какви су квекери, све протестантске цркве су ћутале у погледу таквих злоупотреба. Многи који су читали Дикенса нису упознати са његовим Америчким белешкама (1842) у којима износи суровости америчког робовласничког система. Он цитира одломке из америчких новина. Навешћемо један пример: У полицијској згради притворена је црна проститутка Мајра; виде се трагови бичевања, а на ногама има окове. Сједињене Државе биле су углавном протестантска земља, па ипак је било потребно да прође много година и Грађански рат пре него што је ропство укинуто. Друга негативна последица реформације је било одсуство употребе нагомиланог богатства у добротворне сврхе, посебно у 19. веку. То је упадљиво неспојиво са хришћанским принципима и резултирало је у све већем броју сиромашних четврти у Лондону и другим градовима Енглеске и Европе. Многи од Дикенсових романа представљају узбудљиве друштвене коментаре на животне услове тога доба, када се радило од 12 до 16 сати дневно, уз експлоатацију жена и деце и оштру супротност између богатства мањине и беде већине. Суштина је у томе да је реформација, услед непотпуног, мањкавог поимања човека и Бога, била у немогућности да обезбеди глас који је био неопходан да би се супротставило тим злоупотребама. Уздизање разума За 18. век карактеристичан је утопијски сан о просветитељству. Разум је био темељ за све што је било добро: за срећу, за напредак. Постојала је атмосфера оптимизма и вере у савршенство човечанства. Религиозна мисао усредсредила се у деизму. Ако Бог уопште постоји, Он не говори и разум има задатак да човеку пренесе Истину. Мислиоци просветитељства су овековечили ренесансно одушевљење паганским идејама. Да би се то схватило, довољно је посетити кућу у фернеју, у Француској, у којој је 1778. умро Волтер. У подножју његовог кревета насликана је богиња Дијана која се спушта да помогне човеку. То је било оно што је Волтер, један од најгорљивијих француских философа, најпре угледао сваког јутра када би се пробудио - то није била икона Христа или Мајке Божије, него слика паганске богиње. Током Француске револуције, људи су доспели у стање тако махните гордости да су себе сматрали независнима од старог поретка и како би своје становиште учинили савршено јасним, револуционари су променили календар, који више није био усредсређен на Долазак Христов, Anno Domini, него се сконцентрисао на Револуцију; тако је 1792, година Револуције, проглашена за прву годину! Презирући традицију, уништили су многе ствари и ишли су тако далеко да су предлагали да се разоре и неке од катедрала. Пошто су ућуткали Бога Творца, уздигли су разум на највише место, уносећи у катедралу Нотр Дам једну глумицу одевену у римски костим, а представљала је богињу Разума. Много чешће него да поступе супротно, предавања из историје сликају идеализовану и искривљену представу о Француској револуцији - "слобода, једнакост", сиромашни против богатих. Озбиљно изучавање, међутим, показује да је тај период био укорењен у потпуном одбацивању хришћанског темеља живота и васпостављању паганизма чији су деструктивни утицаји, као удари земљотреса који се шире у виду таласа, одјекнули широм Европе, остављајући трага у свим областима, од сликарства до науке и образовања. Европски, западни човек, наш свет, никада се више није опоравио; од тог времена, ми смо у још већој мери постали истинска пост хришћанска "цивилизација". Мислиоци просветитељства су усвојили две главне претпоставке грчког паганског света: рационализам - уверење да коришћењем свог интелекта човек може себи разјаснити истину и одатле извући универзалне закључке, због чега је одбацио идеју о Откривеном Апсолуту, као и прилично наивни оптимизам да је снага људског разума и људске воље довољна да створи добро и праведно друштво. (Овде се мора бити опрезан и ни на који начин не треба изједначити рационализам са његовом потчињеношћу палом људском разуму са самим разумом који је дар Божији). У погледу таквог схватања не изненађује онда да се током 19. века открију различити покушаји утопијских друштава - од којих су нека крајње фантастична - каква су заговарали људи као Сен Симон, Фурије и Овен. Племенити дивљак Овај оптимистички ток снажно се осећа у делима швајцарског философа Жан Жак Русоа (1712-1778), најутицајнијег од свих писаца 18. века. Према Русоовом схватању, примитиван човек - какав се може наћи у дивљини нетакнутој модерном цивилизацијом - надмоћан је у односу на модерног човека. Он је веровао да је човек по природи добар (што није хришћанско учење) и да је до његове искварености дошло услед утицаја друштва. Стога је закључио да примитиван човек мора бити невин јер је слободан од таквих утицаја. Следећи његов аргумент, човеков циљ би требало да буде задобијање слободе - слободе од искварених цивилизацијских институција, слободе од окова традиције, слободе од закона. У својим Исповестима, Жан Жак Русо схвата себе као предодређеног да човеку покаже једини пут спасења. Схватајући да повратак природи нити је могућ нити сасвим пожељан, Русо предлаже стварање морала и праведне државе која ће у исто време служити и као средиште вредности и као њихов чувар. То се може постићи једино уколико се обезбеди да индивидуална воља сваког грађанина буде оплемењена вољом државе. Деца се морају васпитати на такав начин да буду уобличена у жељене моделе док ће они сами за себе веровати да су слободни. То је философија која се налази иза комунистичког образовног система. Русоов идеал је, међутим, било стварно одсуство образовања. Као "племенити дивљаци", деца, која би била ослобођена штетних ограничења и предрасуда друштва, могла би, веровао је, развити своју прирођену доброту, могла би истраживати и за себе уобличити вредности и моралне судове, могла би достићи оно добро. Они, који су упознати са Монтесори - школама могу овде видети основу за њихову философију. Већина људи, међутим, није свесна дубоког утицаја који је Русо извршио на амерички школски систем - и штете коју је изазвао. Џон Дјуи, чије име готово да је синоним за америчко образовање, био је под великим утицајем Русоа. Према Дјуију, том "великом" модерном педагогу, не постоји апсолутно, и услед тога, учитељ или просвећен родитељ не морају детету држати предавања; они не треба да покушавају да своје вредности пренесу на дете. У самом разреду, учитељи не треба толико да предају, колико да воде и охрабрују децу да открију своје сопствено учење. Та идеја преноси се и на друга животна подручја. Одгајени у овом систему моралног и субјективног релативитета, данашњи родитељи често кажу: "Препустио сам свом детету да, када одрасте, одлучи којој ће цркви припадати". Таква изјава тачно одражава недостатак апсолутног карактеристичан за данашњу философију образовања. За родитеље - хришћане врло је важно да буду свесни овога како би били способни да се боре са тим у својој деци. Као хришћани, ми верујемо у сасвим одређен апсолут, и због тога јесте важно у шта наша деца верују, и јесте важно којој ће Цркви припадати. Данас многи људи свој поглед на свет заснивају на овој философији а да тога уопште нису свесни; поносни су на своју толерантност, а не схватају да своју децу лишавају било каквих сигурних вредности и, на крају крајева, било каквог истинског животног смисла. Међу онима који су тражили стварност у Русоовим идејама био је француски сликар Пол Гоген (1848-1903). Његово трагање је било толико одлучно да је напустио породицу и отишао на Тахити у покушају да нађе Русоове "племените дивљаке". Искуство му је показало да "примитивни" човек може бити исто тако суров, неморалан и безосећајан као и људи изложени утицајима цивилизованог света. Посматрајући суровост људске природе, Гоген је запао у очајање. То се одразило на његовој последњој великој слици - огромном платну које се данас налази у Музеју лепих уметности у Бостону и има одговарајући наслов: "Ко смо? Одакле долазимо? Куда идемо?" Уистину, човек који је препуштен самом себи не може наћи одговор на ова највећа питања. Оно што је Гоген открио на Тахитију било је потпуно истинито: човекова природа је пала и у том палом стању он може бити врло суров. Књига која је била популарна пре неколико година, "Господар мува" Вилијама Голдинга, представља добру илустрацију ове теме. Гоген је био толико поремећен овим открићем да је покушао да изврши самоубиство. Већина људи, као што смо рекли, не размишља озбиљно о својим претпоставкама. Ако би их брижљиво анализирали и следили их до њихових логичних закључака, као што је то учинио Гоген, било би још више случајева самоубиства него што их већ има - што само доказује неисправност оваквог погледа на свет. Још један пример човека који је веровао у обожење природе или онога што је "природно" био је маркиз де Сад (1740-1814), француски писац озлоглашен због своје развратности. Узевши природу као свој морални стандард, закључио је, врло логично да, ако је све природа, онда је све исправно, и не може постојати, исправно и погрешно. Као исход, био је у стању да у својој књизи La Nouvelle Justine напише: "Како је природа нас, мушкарце, створила као снажније, ми са њом, женом, можемо да чинимо шта год хоћемо". Таквом философијом је правдао најизопаченије понашање из кога је искована реч "садизам". Важно је схватити да де Сад, иако је умро у лудници, не може бити занемарен као умоболан: његове изопачености су биле свесно засноване на философским принципима. Космичка машина Нису сви европски мислиоци били убеђени у Русоову романтичну идеју о "племенитом дивљаку". Постојала је школа рационалиста која је све више и више долазила до уверења да човек није ништа друго него машина. То је означило снажно удаљавање од оптимизма раног рационализма. Користећи картезијанске основе, научници 19. века почињу да уче да је универзум затворен систем. Према овој теорији, не постоји апсолутно ништа изван те тоталне космичке машине универзума, ништа, па чак ни Бог. Ако Бог уопште постоји, Он такође мора бити део те велике космичке машине ако већ није поистовећен са њом. Следећи ову теорију, све може бити подвргнуто тестовима, испитивању путем микроскопа или телескопа; све се може објаснити на основу материјализма - укључујући и људску душу. Ти људи су осећали да ће, ако јој се да време, наука обезбедити све одговоре и разрешити тајну живота. Такав став изазвала је философија просветитељства а не нека нова научна открића. Током средњег века, научници су полазили од претпоставке да постоји Бог и да је Он Творац универзума. То објашњава зашто су били незаинтересовани да истражују порекло живота - питање за које је толико заинтересована савремена наука, која делује не узимајући у обзир Откровење. Занимљива је и мало позната чињеница да је научник Френсис Бекон (1561-1626) написао и известан број теолошких расправа, што није било необично за научнике тога времена. Идеја о затвореном систему је, наравно, супротна православном хришћанском учењу да Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Родитељи у великој мери морају овога бити свесни и помоћи деци, која су у школи изложена оваквим "научним" тумачењима, да схвате логичке последице оваквих теорија. Крајем 19. века, логичке последице овог рационалистичког, научног тумачења света постале су јасне интелектуалној елити; пре само неколико деценија, оне су продрле и у поглед на свет просечног мушкарца или жене. Ако је затворени систем принудио на искључивање Бога, у њему није остало места ни за човека, јер без Бога човек губи свој идентитет и постаје само биолошка машина. То је врло суров, хладан поглед на свет и, заиста, унутар таквог оквира не само да нема места за Бога и човека, у њему нема места ни за љубав. То је трагедија карактеристична за наше доба. За моје срце је врло болно да помисли шта је човек начинио од човека. - Вордсворт Када су наука и философија човека једном свеле на машину, идеја о личној слободи лишена је сваког смисла. Све што је личност чинила, све што је била, може се објаснити детерминизмом; човек је условљен као било која животиња и свако осећање слободе или избора било је илузија. Ретроспективно, можемо видети да је, развенчавши се са Откровењем Божијим и покушајем да себе претвори у нешто анонимно, у нешто независно, човек следио погибељни пут који је утабао његов горди хуманизам и да није постао ништа више осим случајног збира молекула, истинска супротност ономе што је он замишљао. Ако је то истина, онда философи као Сартр имају право да кажу да је живот апсурд, јер ако нема апсолутног, ако нема универзалног, онда ништа нема никакав стварни смисао и сви ми бисмо могли да будемо глумци у Јонесковом позоришту апсурда. Ту нову философију апсурда изванредно илуструје плодни сликар 20. века, Пикасо. У младости је Пикасо био под утицајем Русоове романтичне идеје о племенитом дивљаку, исто као и Сезановим безличним геометријским формама. "Госпођице из Авињона" (1907) које је он изложио представљале су радикалан раскид који је запрепастио чак и његове савременике, Брака и Матиса. Уз неколико изузетака, све његове слике које су потом настале преносе врло бизаран осећај за стварност - ако би се то уопште могло назвати стварношћу. Чини се да је у мањој мери био заинтересован за употребу боје, за форму и простор, него за изражавање једне врсте сопствене стварности која не може у потпуности да комуницира са посматрачем. Пикасо је, међутим, делио претпоставке интелектуалне елите свог времена и, уз разумевање тих претпоставки, може се, у сваком случају, разумети понешто од генезе његових идеја. Гротескне, често измучене фигуре на његовим платнима одражавају ону философију очајања, онај свет у коме више нема места за Бога, нема места за човека и нема места за љубав. Гледајући његове слике, човек не може да осети било шта друго осим празнину, узалудност света без Бога. У некима од његових познијих радова, посебно у његовим скулптурама, постоји један елемент забаве, у коме површан посматрач не види ништа осим подругљивости. Пикасо је, у ствари, схватио своју публику и своје време и био је у стању да глуми генија, а само је неколицина била довољно поштена да га назове преварантом. У чланку написаном 1952. сам Пикасо скида завесу са своје приватности: "Људи у уметности више не траже утеху или усхићење... они траже било шта што је ново, настрано, оригинално или саблажњиво. Од времена кубизма и онога што је за њим уследило, покушавао сам да било каквом бизарном екстраваганцијом која би ми пала на памет задовољим критичаре као што су ови. И уколико би ме мање разумевали, утолико су ми се више дивили. Ја сам, забављајући се таквим шалама и играма, у трену постао знаменитост. Слава за сликара значи продаје, зараде, богатство. Данас сам, као што знате, и богат и славан. Али, када останем сам са собом, немам хра-брости да себе сматрам уметником у некадашњем, величанственом смислу те речи. Ђото, Тицијан, Рембрант, Гоја... некада је било великих сликара. Ја сам само јавни кловн који је схватио своје време и искористио, најбоље што је умео, малоумност, таштину и лакомост својих савременика". Ево, најзад, једне поштене изјаве у свету који је постао обезглављен преваром и које се морамо клонити по сваку цену, без обзира које је лице одабрала: уметност, музику философију, књижевност, па чак и теологију. Усредсредили смо се на Пикаса јер, по речима једног критичара, "ниједно име није подесније да у сећању оживи овај век као Пикасово и слика нашег времена пренета потомству најбоље ће бити представљена његовим цртежима, гравирама, сликама, керамиком и скулптурама". Ако је тако, будуће генерације неће погрешити ако примете хаос, несигурност, безнађе и очај који су у великој мери део модерног света. Исту поруку носи и музика 20. века. Леонард Бернштајн је 1973. записао о аустријском композитору Густаву Малеру: "Наш век је век смрти, а Малер је његов музички пророк. Ако је Малер знао за смрт тоналитета и за смрт културе, као што јесте, и његова порука је тако јасна, како онда можемо ми, који то такође знамо, успети да преживимо? Зашто смо још увек овде борећи се да наставимо? Сада смо суочени са уистину крајњом двосмисленошћу коју представља људски дух, најфасцинантнија од свих двосмислености. Учимо да прихватимо своју смртност, а ипак истрајавамо у свом трагању за бесмртношћу. Сва та крајња двосмисленост мора се чути у финалу Малерове Девете". Исто тако целовито као и философија и (ликовна) уметност, и музика је раширила те идеје очајања у све области наше културе. Због тога највише треба жалити будући да музика, више него иједна друга уметничка форма, има дар способности да човеков дух уздигне према узвишеном. Композитор је, међутим, исто као и било који други уметник, под утицајем сопственог погледа на свет. Не изненађује, дакле, да је као и (ликовна) уметност, и трансцендентни језик музике присиљен да служи апсурду. Модерни композитор Џон Кејџ у једном од својих комада излази на позорницу, седи на великом клавиру и остаје у том положају три минута - у потпуној тишини. Затим устаје, клања се публици и сви аплаудирају. И док би кри-тичари могли величати његов нов приступ у истраживању рационалних граница музичке форме, зар сам Кејџ не би могао да, као Пикасо, призна да је његово "уметничко дело" непоштено? Сам са собом Исти покрет се може запазити и у књижевности. Ками, Кафка, Џојс, Фицџералд - њихове књиге се данас сматрају класиком и свима њима одјекује та философија очајања. Порука модерније књижевности није ништа мање обесхрабрујућа. Ако је очајање укорењено у порицању апсолутног, могло би се очекивати да интелигентан човек трага за поништењем таквог усмерења и да по сваку цену завапи за истином. Уместо тога, наставља се осипање смисла, осипање вредности, и човек све више и више тоне у овај трагични бездан. Осим тога, наше доба је у тој мери обузето одсуством озбиљности да се дрско размећемо обесмишљеношћу која је мисаоније људе подстакла, чак, на самоубиство. Амерички писац Хенри Милер је изазвао сензацију обасипајући странице својих романа сексом. Запљуснувши на тај начин читаоца сексом, он га је свео на овоземаљско, лишивши га сваког смисла. То је било нарочито разорно за модерног човека који се још увек надао да, ако се икакав смисао може наћи, онда је то у сексуалној области живота. Та област је сада исто тако била разоткривена и исмејана. Неозбиљност са којом се данас приступа сексу у великој мери дугујемо популарности писаца какав је Хенри Милер и читава генерација писаца који су дошли после њега, који су порнографију уздигли на ниво философског става. Чак се и хомосексуализам, тема на коју се некада гледало са неодобравањем, сада отворено износи, охрабрен делима као што су "Синови и љубавници" Д. X. Лоренса, роман по коме је 70 тих година снимљен филм. То је надахнуло читаву философију, поглед на свет који је, на крају крајева, далеко штетнији него сам хомосексуализам. Та модерна форма сексуалности - која пориче идеју супротности, антитеза - већ је довела до све већег и већег брисања разлика међу половима. То се може уочити у многим животним областима - у моди, у спорту, у социјалном понашању. Мушкарци и жене убрзано губе свој идентитет, они више нису комплементарни партнери; сада смо склони да верујемо да су они скоро сасвим слични - сексуално, емоционално, духовно, психолошки. Будући да су у тој мери исти, није важно хоће ли мушкарац за партнера изабрати другог мушкарца или хоће ли жена бити са другом женом. У школе се уводи идеја да је хомосексуализам једноставно алтернативни животни стил. Ако заиста не постоје апсолути помоћу којих би дете научило да размишља на други начин, прихватићемо и хомосексуализам заједно са мноштвом других зала која су већ унаказила наше друштво. Још један пример из области књижевности, који илуструје доминацију безнађа и бесмисла у животу може се наћи у позоришном комаду "Мартин Лутер"; написао га је Џон Озборн, један од "гневних младих људи" 50-тих и 60-тих (гневних у смислу идеалисте исфрустрираног у свом трагању за идеалом). Комад има своје слабости, али, уопштено говорећи, верно приказује Лутерове младалачке године. Сам крај, међутим, има много више да каже о модерном човеку него о самом Лутеру. У завршној сцени, стари игуман некадашњег Лутеровог манастира долази да га посети. Ишчекује се чудесно сукобљавање два различита погледа на свет: стари игуман, који представља традиционалну римокатоличку културу и Лутер који представља реформацију. Уместо тога, игуман се окреће ка Лутеру и пита: "Да ли знаш да си био у праву?" Противно свим историјским чињеницама, Озборн даје Лутеров одговор: "Надајмо се да је тако". Несигурност те последње реченице чини од овог дела позоришни комад 20. века. Човек данас не може да прихвати да се, чак и историјски, било шта може поуздано знати. Они који тврде да су сигурни како је оно у шта верују апсолутна истина сматрају се или за наивне или за фанатике. Такво веровање се не сматра ни рационалним, ни цивилизованим. Философија очајања више није искључива својина елите. Није неопходно да се одлази у уметничке галерије да би се гледале најновије сензације, нити да се слуша софистицирана Малерова музика; данашњи медији исто тако успешно преносе ову поруку. Издвојићемо само један пример: на плакату за филм "Увећање" ("Blow up") М. Антонионија, који се сматра за једног од авангардних режисера, читамо: "Убиство без кривице; љубав без смисла". Била је то више него јасна порука. филм суочава посматрача са неодољивим ставом негативне философије који је сустигао савремени свет. Ако не постоје неоспорне чињенице у погледу моралних вредности, постаје могуће да се почини убиство и да се при том не осећа кривица; постаје могуће препуштање забрањеном сексу без љубави. Каква је основа преостала за расуђивање о исправном и погрешном када је ишчезла граница која одваја стварност од илузије? Свет је уистину позорница. Дроге и очајање Ко би могао бити задовољан овом поруком очајања? Када је стварност овог света која нас окружује проглашена за илузију, започело је трагање за другом стварношћу. Писац Олдос Хаксли је претпоставио да би дроге могле бити решење. Хаксли је први пут на то алудирао у роману "Врли нови свет" ("Brave New World"), у коме дрогу назива "сома"; то постаје врло симболично када се схвати да је то назив источњачке дроге која, по веровању Индуса, богове одржава у задовољству. У својој познијој књизи, "Врата перцепције" ("The Doors of Perception") (1956), Хаксли ce одважио да подржава употребу дрога у циљу ослобађања стварности за коју је веровао да је скривена у уму сваког човека. То је свету идеја дало сасвим другачије усмерење. Хаксли је трагично утицао на читаву генерацију младих људи, а његовом животу донело сасвим неукусан крај: навео је своју супругу да обећа како ће му, када буде спреман да умре, дати халуциноген и управо се тако и десило. Умро је усред "трипа" (у наркоманском жаргону, назив за психоделично искуство изазвано употребом халуциногених дрога, букв. "путовање", прим. прев.), потпуно развенчан са животном стварношћу за коју ће сви људи морати да дају одговор на Страшном суду. Ако имамо било какву жељу да, Христа ради, допремо до људи под утицајем дрога, не можемо једноставно одбацити дроге као грех или неко страшно застрањивање. Оне јесу грех, оне јесу застрањивање, али, да бисмо комуницирали са тим људима, морамо схватити зашто - зашто су их привукле дроге, зашто је то лоше. Осетљиви људи 60-тих нису користили дроге као бекство, него у нади да би могли доживети неку стварност, да би могли наћи неки смисао живота. Наука, уметност, философија - свуда је била исписана порука очајања. До тог времена преовладала је потреба за неком врстом рационалног искуства које би животу дало неки смисао. Рационализам, који је вековима подржавао човека, изненада је дошао до самог краја; човек је открио да не постоји објективна истина, да нема објективне стварности. Осетио је да удара главом у зид и могао се надати да ће само "излетом у веру" или "излетом у ирационално" разбити тај зид. Проблем у покушају да се допре до тих људи је у томе што садржај њиховог искуства са дрогама није отворен за комуникацију. Било да особа описује то искуство као бесмислицу или да тврди да је видела Бога, она може да прича о томе, али није у стању да то саопшти на исти начин на који се саопштава о објективној стварности дрвета, на пример. Овде није суштина у томе да се процењује искуство са дрогом - да ли је демонско или није него да се уживалац дроге увери у стварност спољашњег света, света какав је створио Бог, Који постоји независно од Своје творевине. Овај свет не представља проширење Његове суштине: он се ни на који начин не може поистоветити са Њим, тј. природа није Бог. Као друго, Бог је човека створио по свом лику: сваки човек је јединствено, стварно и личносно биће са особинама које га разликују од животиње. Овај свет, који је створио Бог, постоји изван било чијег мозга; он постоји било да је човек тога свестан или не. То је објективна истина која чини непоколебиви темељ хришћанства. На жалост, уколико уживалац дроге хвали своје искуство као појачање перцепције - ако је, на пример, осетио да је доживео црвенило руже - он је још увек неприпремљен да призна како његова перцепција нема ништа заједничко са објективном стварношћу. Уместо тога, уживаоци дроге су развили целокупну нову културу и она за своју последицу има да их све даље и даље одводи од било какве стварности која постоји изван њих самих. Рок групе, које су донеле "еванђеље" те нове културе, биле су врло успешне у овековечењу идеје да живот није ништа друго него илузија и да је узлет једини одговор. То је такође послужило да се замаскира лице ове нове идео-логије која је постајала све ужаснија уколико су рок звезде, једна за другом, узимале превелике количине дроге и давиле се у сопственом повраћању. Нова и чудесна ера коју је антиципирао фестивал у Вудстоку током лета 1969. била је мртворођена; последњи трагови Русоовог племенитог дивљака, кога је хипи-покрет васкрсао у својим оптимистичким порукама о љубави и слободи жртвован је на олтару наркотичке културе. Оно што је за неке започело као очајничко трагање за истином постало је покрет масовног бекства који је служио да људе изолује од једине стварности која би њиховом животу могла дати истински смисао. Та несрећна култура дрога и очајања је, видевши сам крај, представљала плодно тло за ново решење човекових проблема које су нудиле источњачке религије. Оне су представљале древну традицију у којој је потврђено најновије откриће западњака - да је свет сам по себи илузија, маја. Јога и друге технике медитације отвориле су врата личног света фантазије, где је сваки појединац био слободан да створи стварност какву жели.. Оријентална учења имају једно преимућство у односу на културу наркотика по томе што могу убедљивије полагати право на задовољење човекове урођене потребе за религијом. Мада је опасност, такође, велика ако због одбијања Христа - Буда послужи као одговарајућа замена. Та приврженост источњачким религијама потхрањивана је интелектуалним захтевима за толеранцијом и погрешном идејом да све религије у основи доводе до једне исте стазе. Чињеница је да будизам представља највећу заблуду: одбацујући било какву стварност, он све лишава смисла и циља и може изазвати умну поремећеност јер његов занесењак тежи да изгуби и своје јаство. Када сагледамо испразну атмосферу тога доба, не изненађује нас што су студенти током 60-тих започели да се питају: "Зашто ићи на факултет? Зашто се женити?" Када би им родитељи одговарали речима: "да би добио бољи посао. Зашто? Да би зарађивао више новца. Зашто? Да би могао купити више ствари и послати своју децу на факултет", подразумевало се да одговора нема. Многи млади људи су се препуштали надама у трагању за смислом, за истином. Док су се бунили против својих родитеља, често су били близу да прихвате исте осиромашене идеје са којима су одгајени: лични мир и богатство. Убрзо након што је била увучена у дискусију о "човековој породици", нова генерација је сахранила себе у материјално поседовање, изолујући се од свакога и од свега што је претило да продре у њен себични мали свет. Ако се претпостављало да се родитељи придржавају основних хришћанских принципа, макар и искључиво на друштвеном нивоу, и то је сада ишчезло. Године 1973, одлука Врховног суда о абортусу није била подстакнута сажаљењем према сиромашнима него због све већег нарастања незаконитог секса и себичне жеље жена да управљају својим животом не ограничавајући свој апетит за задовољствима. Исти себични мотиви могу се открити и у савременом кретању ка еутаназији или у још страшнијим експериментима са генетским инжењерингом. Уз способности модерне науке, нема граница штети коју човек може сам себи нанети пошто је једном одбио хришћанске стандарде етике и морала. У многим областима живота, човек је већ узурпирао место Бога. Какве су могућности преостале нашем друштву? За какве ће вредности молити они који припадају изгубљеном хришћанском свету? На хоризонту је мало тога што обећава. Запажамо поражавајуће нарастање хедонизма - у модерној опседнутости телом, храном, модом, сексом, материјалним поседом, луксузом... То, међутим, може довести једино до хаоса. Друга могућност се крије у "апсолутности" од 51%. Са губљењем стварних апсолута помоћу којих се може судити о свему, све већа зависност Америке од гласачких листића је застрашујућа. Треба се само сетити да је помоћу 51% гласова било могуће прекинути Хитлерову власт у нацистичкој Немачкој. Сада је дозвољен абортус због већине гласова. Да ли је еутаназија следећа? На тој основи, морал и закон постају ствар осредњих. Та владавина већине је већ извела читаву револуцију у сексуалном понашању. Две студије Чарлса Кинсија из раних 50-тих, засноване на интервјуима, показују да је "h" проценат људи имао предбрачне или ванбрачне полне односе. Читаоцу се тиме указује да то мора бити исправно уколико је већ толико распрострањено. Уз помоћ сличне статистике, зна се да је данас хомосексуализам стекао исто толико одобравања. У основи оваквог схватања налази се идеја да исправност сексуалног понашања зависи само од тога шта људи чине у одређеном историјском тренутку. То је стандард који данас влада у нашем друштву. У погледу ових кратких запажања везаних за мисао и обрасце понашања у нашем друштву, од великог је значаја да се вратимо књизи Едварда Гибона, Слабљење и пад Римског царства, написаној у 18. веку. По његовој анализи, следећих пет особина обележавало је Рим на његовом крају: 1. Повећана наклоност према истицању и луксузу, 2. Све дубљи јаз између богатих и сиромашних (то се може применити на државе у заједници народа, исто као и на индивидуе унутар појединих нација); 3. Опседнутост сексом; 4. Ћудљивост у уметности - бизарност и одсуство стварне креативности; 5. Све већа жеља да се живи без учешћа у држави, са све мање и мање личне иницијативе. Крај пута Већ смо сагледали две последице нашег губитка смисла и вредности. Као прво, обележја дегенерације старог Рима захватила су нас од једне до друге обале. Као друго, створио се вакуум снаге; друштво не може дуго допуштати хаос и конфузију какве данас доживљава. Принуђено је да га преузме владавина елите. У часопису "Тајм", чланак под називом "Вођство у Америци" почиње навођењем речи световног философа Ортеге и Гасет-а: "Ускоро ће се широм планете зачути снажан вапај, који ће се подићи као завијање безброј паса на звезде, преклињући за некога или нешто да преузме власт". Ако то некога подсећа на "Ратове звезда", онда ће се на вишем нивоу осетити да је позорница спремна за наступање антихриста. То ће бити олакшано путем једне од највећих опасности са којима се данас суочавамо, опасности непознате старом Риму: путем технолошке манипулације. Једна од основних форми које она поприма су масовни медији, чији утицај нико не може порећи. Колико породица живи уз присуство телевизијске стварности? Колико деце формира свој систем вредности - не на основу онога чему их уче код куће, па чак ни у школи него на основу телевизијских програма? "Срећан повратак, Котер" ("Wellcome Back Kotter") је, на пример, ТВ-комедија која у суштини учи грубом непоштовању ауторитета. Деца најбоље знају, безазленост све побеђује... Модерни идиоми спремно преносе поруку деци и она нису једина која су изманипулисана. Једна од теорија горепоменуте манипулације је детерминизам. Књига Б. Ф. Скинера "Изван слободе и достојанства" (1971.) тврди да смо сви ми продукт условљености окружењем. Требало би стога да одбацимо све своје илузије о слободној вољи и да се усредсредимо на то да што боље условимо следећу генерацију. "Преживљавање је", пише Скинер, "једина вредност на основу које је могуће судити култури". Сведен на случајни збир молеку-ла, човек сада поседује вредности једино у смислу биолошког трајања. То је уистину врло жалосно стање. Осврнувши се на Скинеров социолошки детерминизам и на новија поља хемијског или генетичког детерминизма и схвативши бесконачну примену компјутерске технологије, видимо да су врата већ отворена за будући свет ноћне море. Џорџ Орвел, један од неколицине популарних писаца који су проникли у саму срж марксизма (и сваког тоталитаризма), схватио је једну од суштинских чињеница нашег времена - да смо изгубили сваки додир са стварношћу, са оним што се налази изван нас самих и да се, када смо то учинили, нисмо суочили са одсуством стварности него са лажном стварношћу коју смо сами створили у својим главама. Више нема потребе за манипулисањем околином: довољно је контролисати ум. Он то упечатљиво илуструје у свом роману "1984." у коме даје свирепу слику могућег исхода света чије су апсолутности условљене хировима елите, света у коме је светиња личности, светиња живота, одбачена у корист "Партије": "Било је то као да те потискивала нека дивовска сила - нешто што ти је продирало у лобању, што ти је разбијало мозак, невероватно те застрашивало, скоро те убеђујући да одбациш сведочење својих чула. На крају ће Партија изјавити да 2 + 2 дају 5 и ти ћеш морати да поверујеш у то. Било је неминовно да, пре или касније, они то утврде: логика њихове позиције је то захтевала. Не само непобитност искуства, него и сама реалност спољашњег постојања била је прећутно побијена њиховом философијом. Здрав разум је био јерес над јересима. Партија ти је наредила да одбациш сведочанство својих очију и ушију. Била је то њихова последња, суштинска заповест... А он је ипак био у праву. Они су грешили... Општепознато је истинито, придржавај се тога! Камење је тврдо, вода је мокра, предмети које ништа не придржава падају према средишту земље". Са осећањем да је поставио важан аксиом, записа: "Слобода је слобода да се каже да 2 + 2 дају 4. Ако је то дато, све остало ће за њим уследити..." Православни одговор модерном човеку Пред лицем тако ужасавајуће пројекције каква је Орвелова, ко или шта нас може спасити од манипулације, од духовног пустошења од стране антихришћанске технократије? Правилно схваћено, Православље има одговоре на основна питања модерног човека, питања о реалности егзистенције, реалности поједине личности, на питање о томе шта је човек и где је његово место у свету. Сваки човек живи у стању тензије - било да он то признаје или не - све док не дође до решења тих питања. У основи, постоје две алтернативе: или постоји лични почетак за све, тј. или постоји врло реалан и личносни Бог Који је све створио, или свет свој постанак дугује случајности и у том случају не постоји свеопшти смисао, нити било шта има смисао. Историјско хришћанство претвара одговор у питање: Ко је Бог? Пре времена, пре стварања, Бог је постојао у Три Лица Свете Тројице. У Светој Тројици постоји љубав и општење. Према томе, када Бог ствара човека по Свом лику, личност и реалност Његове егзистенције су својствени дару људског живота. Основа да се у то поверује је хришћанска вера у Божије откровење, да је Он у погледу Себе и у погледу човека и творевине говорио истину. То подржава јединство познања и разумевања онога што се дешава у свету који нас окружује. Као што је Бог реалан, исто је тако реална и Његова творевина; ми смо реални људи, јединствене личности које своју јединственост не губе чак ни након смрти. Општењем са Богом и ближњима, имамо могућност да спознамо истинску љубав. Тај вид личности, јединственост, у потпуности је хришћанска замисао и нема ништа заједничко са другим религијама. Не може се рећи да су све религије у основи исте када постоји размимоилажење у фундаменталном схватању Бога (Бог хришћана је ваплоћени Бог, Бог Откровења). Из свега што је речено, јасно је да постоји базична неспојивост између мисли 20. века и историјског хришћанства. Човек није предодређен; он није случајан скуп молекула негде у еволуционом ланцу. Човек је јединствен, створен по лику Божијем и обдарен слободном вољом. Осим тога, хришћанство је засновано на апсолутима; оно је укорењено у реалности, а не у некој врсти романтичних идеја. Христос је васкрсао из мртвих. Ако то не можемо да кажемо са сигурношћу, не треба ни да се називамо хришћанима. У области морала, хришћанство врло јасно каже да је свет обележен злом и да је пали човек грешан; његов избор начина на који ће делати има смисла; добра дела удовољавају Богу, док рђава дела воде кривици и потреби за очишћењем путем покајања. То је потпуно различито од модерног схватања које објављује да су дела морално безначајна и да, према томе, кривица не постоји. Уколико се не будемо чврсто придржавали тих апсолута хришћанства, ако будемо покушавали да их прилагодимо модернијем начину размишљања, завараваћемо саме себе. Иако слика западног света у 20. веку коју смо овде представили изгледа тмурно, не треба да се обесхрабримо. Наша нада у будућност није заснована на сведочанству да се човечанство мења набоље; наша нада заснива се на реалности Христовог васкрсења из мртвих. Том надом, том реалношћу морамо покушати да општимо са овим умирућим, очајним светом. Свуда око нас су хришћанска деца бивала изгубљена за историјско хришћанство. Можемо их окружити лепим црквама и иконама, али смо их оставили обнажене да се суоче са 20. веком. Уколико не желимо да их свет прогута, морамо их наоружати вером, односно постојаним и непоколебивим сазнањем да је Христос васкрсао из мртвих, уништио смрт и дао вечни живот човеку. Он је наш живот и наше спасење, Он је победио свет. са енглеског превела: Антонина Пантелић Приређивач: „Борба за веру“ |