header image
В. Димитријевић: Свети Јован Шангајски "проневеритељ" новца Штампај Е-пошта
понедељак, 29 март 2010

Владимир Димитријевић

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ „ПРОНЕВЕРИТЕЉ“ НОВЦА

         Ко не зна за Светог Јована Шангајског, предивног чудотворца? Знају сви православни, од Сао Паола до Токија, од Анкориџа до Сиднеја. Мало њих, међутим, зна да је Свети Јован Шангајски, од једне групе своје сабраће епископа, био гоњен као „проневеритељ црквеног новца“.

Године 1962, Синод Руске Заграничне Цркве послао га је у Сан Франциско, где је требало да преузме управу од архиепископа лос – анђелеског Антонија. Шта се десило? Отац Дамаскин (Кристенсен), у својој књизи о животу оца Серафима Роуза, описао је овај случај. Поглавар Руске Заграничне Цркве, митрополит Анастасије, у то време био је под снажним притиском оног дела епископата који је гонио владику Јована, тако да често није ни знао о чему је реч. Ево како je о тим догађајима, којима је присуствовао млади Јуџин Роуз, потоњи отац Серафим, писао отац Дамаскин:

>>Када је архиепископ Јован први пут дошао у Сан Франциско крајем 1962. године, постојећи парохијски савет је одбио да му покаже књиге свог финансијског пословања. Када је, на једном састанку парохијског савета коначно успео да дође до тих књига (иако су, чак, и тада покушали да му их истргну из његових руку), он је схватио да оне нису вођене на регуларан начин. Архиепископ Јован је те књиге ставио на место где су биле доступне јавности и позвао свакога да плати своја заостала дуговања.

Почетком 1963. године, архиепископ Јован је записао следеће: "Велики Пост је отпразнован уз учешће великог броја верника који су постили; и Пасха је дочекана са великим духовним одушевљењем. Међусобни односи у заједници верних су били очигледно изглађени, и људи су говорили о проблемима из прошле године као о 'прошлости'". Архиепископ Јован је позвао да се наставе радови на изградњи новог саборног храма, и убрзо после Пасхе одржан је велики скуп ради прикупљања прилога у ову сврху.

Међутим, људи из парохијског савета су наставили да плету своје мреже. Уз подршку архиепископа лос-анђелеског  Антонија, савет је покушао да заустави изградњу саборног храма и да смени архиепископа Јована са његовог положаја. У овом циљу, чланови савета су саставилк петицију нуну оптужби против архиепископа Јована, коју су разаслали епископима и свештенству широм Запада. Ове оптужбе су привукле пажњу листа San Francisco Chronicle, који је известио да се у "спорној петицији тврди да је архиепископ Јован 'уoпште узевши нестабилна личност' и исувише заокупљен духовним питањима; те да није успео да потпуно истражи проблем спорног финансијског пословања делимично сазидане руске православне цркве која се налази на 26. авенији и улици Гири, а тврди се и да је, док је био у Шангају, признавао Совјетску Цркву". У другим новинским чланцима извештавало се да је архиепископ Јован био оптужен за "наклоност према Црвенима" и "симпатије према комунизму", као и за "везе са Руском Православном Црквом у Совјетском Савезу"? Будући да је у то време "Хладни рат" био на свом врхунцу, такве тврдње су бацале неповољно светло на архиепископа Јована. Но, као што је о томе посведочио новинарима Борис Масенков, некадашње сироче [архиепископа Јована], све што је архиепископ Јован чинио у Кини било је да је помињао Патријарха Московског током Божанске Литургије.

Архиепископ Јован је, очигледно због те петиције која је колала наоколо, био позван да дође у седиште Синода у Њујорк на заседање Сабора епископа, које нарочито ради тога и било сазвано. Они који су га подржавали у Сан Франциску узнемирили су се због овога, страхујући да ће он бити приморан да напусти своју катедру, али он их је благо подсетио: "Ја сам монах, дакле ја морам да будем послушан ма какву одлуку да Синод донесе... да послушам без икаквих питања".

На заседању у Њујорку, противници архиепископа Јована у Синоду издејствовали су одлуку да он буде уклоњен са положаја архиепископа Сан Франциска." Архиепископ Јован је морао да чека изван сале у којој се одржавало епископско заседање више од четири часа док се доносила одлука. Вест је одмах дошла до Сан Франциска, тако да када се архиепископ Јован вратио у Сан Франциско, на аеродрому су га дочекале стотине верника. Он се сећа да су људи "били изузетно потресени". Напетости и немири су потрајали читаве две седмице. Када су санфранцискански верници који су подржавали архиепископа Јована послали захтев Сабору Епископа да измени своју одлуку, на њих се обрушио такав гнев противничке стране да је, како је писао сам владика Јован, "претила опасност да дође до туче, што је могло да има последице великих размера. Ја сам људе зауздавао колико сам могао, будући да је моје присуство спречавало провалу ревности која није по разуму, али, на моју најдубљу жалост, оно што је било учињено да би се успоставио мир у пастви током читава претходна четири месеца било је уништено за један дан, једним ударцем".

Пријатељ архиепископа Јована и јерарх-поглавар митрополит Анастасије позвао га је телефоном и разговарао са њим више од једнога часа. Сутрадан је, благодарећи утицају митрополита Анастасија, одлука Сабора епископа била измењена, и привремена надлежност архиепископа Јована је била продужена за још шест месеци. Но, сама чињеница да је уопште била донесена првобитна одлука, показала је да противници архиепископа Јована у Сан Франциску могу да рачунају на подршку неких утицајних епископа; и они су наставили да раде свој "посао".

Сукоб је избио на видело када је архиепископ Јован наложио да 9. јуна буде извршен избор чланова парохијског савета и парохијског управника, а потом и да буде одржана Општа скупштина парохије. Чланови постојећег парохијског савета, схвативши да ће бити прегласани у односу два према један у корист оних који су волели архиепископа Јована, почели су да чине све што су могли да би спречили да се ови избори одрже, тако да су отишли чак у државни суд и од њега издејствовали забрану одржавања избора [за парохијски савет]. Одлука о забрани [одржавања избора] дошла је заједно са позивом на суд. Архиепископ Јован је забележио: "У четвртак [6. јуна 1963.], тек што се завршила вечерња Божанска служба, стигао је службеник америчког суда у пратњи једнога Руса. Чим сам изашао из цркве, он ми је уручио копију тужбе шеснаест чланова парохијског савета и њихових сарадника против шеснаест чланова претходног парохијског савета, и против мене и протојереја Николаја Домбровског. Предата ми је наредба суда којом ми се забрањује да сазовем скуп [ради избора за парохијски савет] и да потписујем уговоре [о наставку изградње саборнога храма]. Уз ово, ту је био и позив да се 31. маја/13. јуна појавим на суду. Претходни парохијски савет био је оптужен да је проузроковао губитке за цркву у свом финансијском пословању, а ја сам био оптужен да сам штитио тај савет".

На сву срећу, у Сан Франциско је из Канаде дошао епископ Сава, пријатељ архиепископа Јована, да би му помогао у невољи. Будући да је некада био судија у Србији, епископ Сава је имао знања и искуства у бављењу правним стварима.

У међувремену, противници архиепископа Јована су објавили разна обавештења, а у сваку православну кућу су послали писмо у коме су тврдили да избори [за парохијски савет] уопште не треба да се одрже и да зато нико не треба да дође [на Општу скупштину]. Они су у свом поседу имали телеграм послат од Синода епископа, који је потписао сам митрополит Анастасије, у коме је био изречен читав низ претњи архиепископу Јовану ако буде одржао тај избор. Чувши за ово, епископ Сава је ступио у везу са митрополитом Анастасијем и 7. јуна од њега примио телеграм у коме је митрополит Анастасије саопштио да је сагласан са тиме да се одрже скупштина и избори како је и било планирано. Сутрадан је епископ Сава присуствовао кратком претресу на Суду заједно са архиепископом Јованом. Судија је, пошто је саслушао њихов случај, укинуо наредбу о забрани."

Упркос свим покушајима да се избори спрече, они су ипак били одржани. Избори су обављени уз помоћ апарата за  гласање (да би се осигурала њихова ваљаност) и уз учешће од преко четири стотине људи. Био је изабран нови парохијски савет, а на Општој скупштини, која је одмах потом уследила, усвојени су планови за наставак изградње саборнога храма.

Поражени парохијски савет је, као додатак првој, уложио нову тужбу Суду, у којој су новоизабрани чланови парохијског савета били придодати списку оптужених, заједно са архиепископом Јованом, а избори који су били одржани 9. јуна проглашени за незаконите. Међу оптужене је био уврштен и Јуџинов крштени кум, Димитрије, који је био секретар архиепископа Јована и који је био изабран за члана новог савета. Следеће заседање Суда било је заказано за 8. јул, али Суд је, све док се не донесе пресуда, забранио новом парохијском савету да настави изградњу саборног храма.

Тада су неки чланови Синода Епископа допутовали у Сан Франциско и почели заједнички да раде са онима који су покренули тужбу. Ти епископи су одржали нарочити састанак са адвокатима оптужбе и понудили им сваку могућу помоћ у циљу добијања случаја против архиепископа Јована и других оптужених. Један од њих, архиепископ канадски Виталије Јустинов, тврдио је да је дошао као нарочити представник митрополита Анастасија да би [у епархију] увео мир. Архиепископ Јован се касније сећао: "Ово се на делу показало кроз живу сарадњу архиепископа Виталија са адвокатима оптужбе, као и кроз његове изјаве на Суду да он, као представник Синода, сведочи да је [Општа] скупштина од 9. јуна била незаконита". Један други епископ, архиепископ чикашки Серафим Иванов избегавао је архиепископа Јована и уместо тога је "заједно са архиепископом Виталијем учествовао на састанку са адвокатима стране која је уложила тужбу".

На другој страни, епископ Сава је, у својој одбрани архиепископа Јована, наставио да се користи својим правничким искуством из Србије. Он је 5. јула поднео писмену изјаву под заклетвом, у којој је показао да је избор који је одржан 9. јуна био заиста законит, приложивши као доказ телеграм који је 7. јуна лично примио од митрополита Анастасија.

Како се ближило суђење Светитељу, руска заједница Сан Франциска је све више западала у стање метежа. На парохијским скуповима, многи су исказивали потпуно непоштовање према архиепископу Јовану, као да се уопште није радило о епископу. Почели су, у метежу, чак и да вичу на Архиепископа. На рачун оних који су подржавали архиепископа Јована упућиване су тешке, увредљиве речи, нарочито на рачун о. Леонида Упшинског, истог оног свештеника који је Јуџину помогао да научи основе богослужења и да почне да учествује у њима.

Једна Хришћанка, која је у то време била још тинејџерка, сећа се: "Архиепископ Јован је, заиста, био прогоњен на страшан начин. Чула сам богохулне оптужбе које су људи измишљали да би уништили Архиепископа. То је било одвратно. Моји родитељи су, нажалост, били потпуно против њега и сврстали су се на страну оног епископа у Лос Анђелесу који је желео власт и контролу. Мојој млађој сестри је у сећању остало једно за њу трауматично искуство, јер је она тада била тек мала девојчица. 'Била сам са мамом' - каже она - и она је, заједно са другим женама појурила за њим [архиепископом Јованом], називајући га погрдним именима и пљујући на њега. Видела сам да му је мама пљунула право у лице!' А то се догодило управо за време црквене службе! Не разумем зашто су га људи мрзели. Ми, деца, знали смо да је он невин. Он је умео да се дружи са нама. Волео нас је и увек се веома занимао за нас. Ја га се сећам као старога човека, потпуно погуреног, са најдивнијим очима. Био је тако ситан! Није могао добро да говори, али било је нечег чудесног у њему. Моја млађа сестра ми је рекла да је, када га је срела и погледала га у очи, осетила како из њега зрачи милост".

Јуџин, који је редовно долазио у санфранцискански саборни храм, пажљиво је посматрао реакцију архиепископа Јована на све те интриге и тај метеж који се збивао око њега. У писму једном обраћенику попут себе, Јуџин је написао: "Владика Јован је мој најомиљени епископ, иако ми је јасно да ми је готово немогуће да га схватим. Он је непрестано испуњен таквим дубоким миром и радошћу да је духовно корисно само бити у његовом присуству. Био сам присутан у неколико кључних тренутака током протеклих месеци када је Владика био окружен узбуђеним, уплаканим и, чак, хистеричним мноштвом људи (а ти знаш какви Руси могу да буду!), али он је свагда био исти, и даље смирен и, чак, радостан".

У једном другом писму из истога времена, Јуџин је за архиепископа Јована написао следеће: "Он живи животом истинскога распећа - најстрожег подвижништва (никада не лежи [на кревету]), животом потпуног несебичног предавања себе другима, хришћанске самилости и дуготрпљења, чак, и када је суочен са најзлобнијим и најбезочнијим оптужбама (јер сатана напада нашу Цркву врло снажно и на многе начине); али, он је свагда пун такве љубави и радости да је човек срећан и миран у његовом присуству, чак и у жалости и у најтежим околностима".

Јуџин је, такође, видео како се паства архиепископа Јована, из љубави према свом љубљеном пастиру који их је избавио из, ратом раздиране, Кине, ревнитељски труди да га одбрани. Борис Масенков - који је говорио у име свих сирочића архиепископа Јована, који су у то време живели у Сан Франциску - изјавио је новинару San Francisco News Call Bulletin-a: "Да није било архиепископа Јована, били бисмо данас у Русији, или бисмо умрли од глади у Кини". Како је приметио тај новинар, ови сирочићи су били само неки од оне "три и по хиљаде Руса и других расељених лица које је архиепископ Јован довео у Америку 1950-1951. године".

Јуџин је био присутан када је игуманија Аријадна власно и отворено говорила у саборном храму о томе да се гнуша тога што је један део чланова заједнице тог храма устао против живога Светитеља. Она је тада сабрању верних рекла да они који осећају исто што и она треба да оду одатле и пођу у њен манастир на службу. Верници су са њом изашли из саборнога храма, оставивши га празним, и отишли право у њен манастир.

Сукоби су били тако снажни да је архиепископ Јован дао благослов неколиким својим епархијанима да могу да одлазе у цркву Московске Патријаршије у Сан Франциску уместо у његову цркву. И овде је, поново, показао да у њему није било трунке партијско-следбеничког духа, као и духовно виђење јединства Цркве, које надилази јурисдикцијске поделе. Борис Масенков и други сирочићи су били међу онима које је архиепископ Јован послао у "ривалску" Руску Цркву.

Три водеће новине Сан Франциска тога времена, Chronicle, Examiner и News Call Bulletin, објављивале су чланке о читавом случају током суђења, усредсређујући своју пажњу на спорове око архиепископа Јована. 9. јула 1963. Examiner је објавио фотографију Архиепископа Јована како седи у судници.

Суђење је трајало четири дана и свакога дана судница је била препуна. Гљеб је радио у Монтереју тако да није могао да присуствује суђењу, али је Јуџин ишао на сва четири саслушања. Видео је епископе и свештенике који су дошли да бране Архиепископа Јована, и који су седели на клупи поред њега. Поред епископа Саве и Нектарија, био је ту и његов пријатељ архиепископ чилеански Леонтије Филипович, који је допутовао, чак, из Јужне Америке да би био са владиком Јованом. Ту су, такође, били и о. Спиридон, о. Митрофан и игуманија Аријадна.

Од почетка суђења, судија Едвард О'Деј, љубазни постарији Ирац-римокатолик, могао је да види да пред собом нема обичног оптуженог, већ истинског човека Божијег. Први пут у историји Сан Франциска, судија је дозволио оптуженоме да се помоли на почетку сваког заседања Суда.

Следећи монашко начело неправдања себе самог, Архиепископ Јован је одседео сва саслушања, а да није рекао ни једну једину реч.

На почетку првог саслушања, неочекивано је дошао протојереј Георгије Грабе, секретар Синода Епископа. "Његово стално састанчење са адвокатима оптужбе" - сећао се архиепископ Јован - "није могло а да не привуче пажњу". Трећега дана суђења, секретар Синода је сведочио у корист оптужбе, а идућег дана адвокат оптужбе је изговорио завршну реч која је била непосредно уперена углавном против архиепископа Јована. "Било је толико оптужби" - писао је касније архиепископ Јован - "да је судија рекао да, уколико би разматрао сваку од њих, уопште не би могао да заврши свој посао... Судија је, желећи да заврши суђење у миру, на који је непрестано позивао у својим обраћањима током суђења, одложио наставак текућег заседања... Заседање је било прекинуто до следећег обавештења."

После неколико дана, три адвоката оптужбе су отпутовала авионом у седиште Синода у Њујорк Сити. Тамо су се, како је записао Архиепископ Јован, "састали са архиепископом Виталијем, који је поново дошао [у седиште Синода], и са архиепископом Никоном и о. Георгијем Грабеом. Њихов састанак је трајао више од четири часа".

Један од најпроблематичнијих аспеката читавог случаја били су телеграми који су наводно долазили од првојерарха митрополита Анастасија, из седишта Синода. Када год су архиепископ Јован или епископ Сава телефоном разговарали са Митрополитом, увиђали су да он подржава њихове поступке и расуђивања. Он је потврдио надлежност архиепископа Јована у Сан Франциску и, као што смо то већ рекли, послао неколико потписаних телеграма као доказ тога. Међутим, у исто време, били су послати и неки други телеграми, који су, такође, носили на себи Митрополитово име као име аутора, а у којима је стајало управо супротно, то јест све оно што је подривало ауторитет архиепископа Јована, што је ишло против његових одлука и што је омогућавало тужитељима да пред Судом изјављују да све што чине - "чине у послушности Синоду". Ови телеграми су били послати право у руке тужитељима и њиховим адвокатима, а један и на инсистирање самог судије О'Деја, тако да je архиепископ Јован за њих могао да сазна тек накнадно. Митрополит је у то време био веома слабог здравља, и као што је то архиепископ Јован наговестио у свом извештају Митрополиту и Архиепископском Сабору - ти телеграми највероватније уопште и нису долазили од Митрополита. Архиепископ Јован пише: "На донедавно још увек славно и поштовано име митрополита Анастасија пала је сенка срамоте због противречних одлука, тужбе Суду и других поступака који су нарушили његов углед, не само међу нашом паством већ и међу многим другим верницима, будући да су, наводно, потекли од његовога имена. Ми, пак, његови најближи сарадници, знамо колико је све то неспојиво са његовим карактером и не можемо да сву одговорност за ово свалимо на њега".

Као што је Јуџин запазио у једном свом писму, архиепископ Јован је сматрао да је ова ситуација толико тешка да је изразио "своју забринутост у погледу даљег постојања Заграничне Цркве као јединствене целине, јер криза у Сан Франциску прети да изазове раскол и анархију, и да подрије епископски ауторитет уопште". У свом извештају Митрополиту и Сабору од 23. јула 1963. архиепископ Јован пише о узнемирујућим поступцима и одлукама које, очигледно, долазе од Митрополитовог Синода:

"У почетку ја на то нисам нешто нарочито ни обратио пажњу, будући да су архиепископ Атанасије и епископ Сава контролисали оно што је званично долазило од Синода. Али, после њиховог одласка и почетка новог заседања... све је почело да се одвија неконтролисаном брзином, без икакве контроле... почеле су да се доносе одлуке [Синода] које као да је требало да задовоље само тужитеље... Извршење незаконите одлуке Синода прети да у црквеном животу доводе до великих компликација и не само да не доноси мир, већ, напротив, изазива нове проблеме и потресе...

Створио се утисак да је "Синод - тачније, особе које говоре у његово име - повезан са онима који су прошле године били изабрани у парохијски савет, а који желе да задрже моћ за себе или, макар, за своје блиске сараднике и њихове истомишљенике, на законит или незаконит начин.

У свакој парохији постоје људи који су незадовољни стањем ствари. У Сан Франциску је, такође, било таквих људи и пре садашњих немира. Али, створити од њих уједињену групу која ради час у одбрану локалне црквене власти, час против ње, час у сагласности са канонима час противно њима, али увек једнодушно и упорно, то више није само локална појава, већ нешто чиме сада руководи неко ко је близак Синоду.

После овог објашњења, све оно што се десило у Сан Франциску постаје јасно, од почетка и корена сукоба па све до данас. А постajy јасни и извесни догађаји који су се збили у другим епархијама.

Које су, онда, последице? Ауторитет Синода је готово уништен...

Оно што се догодило у сан Франциску брзо се проширило на читаво Расејање и прети да угрози постојање читаве Заграничне Цркву, тако што би изазвало отпадање дела њене пастве, уопште узевши, од Вере...

Са болом, дакле гледамо и видимо суноврат Заграничне Цркве, који користи искључиво њеним непријатељима. Ми, њени јерарси, то не можемо да допустимо, као ни ово: да једна организована група доминира осталим епископима и на све могуће начине намеће оно што она хоће".

У време док је архиепископ Јован довршавао овај извештај, митрополит Анастасије је већ допутовао на Западну обалу да би помогао да се нађе решење за ову кризу и да би подржао архиепископа Јована без икаквог мешања из седишта Синода. Управо у то време су Јуџин и Гљеб срели Митрополита на Баховом фестивалу у Кармелу.

Занимљиво је то да је управо у време када је судија О'Деј разматрао своју одлуку у Суду Сан Франциска и када je Митрополит Анастасије одлучивао како да поступи у овоме сукобу, оне поменуте вечери био изведен управо Хендлов ораторијум Соломонов Суд, [музичко дело] о доношењу праведне одлуке. Три недеље касније донесена је праведна одлука и архиепископ Јован је био потврђен као стални јерарх Сан Франциска и Западне Америке.

У међувремену, да би показао Суду да су оптужбе за проневеру биле лажне, архиепископ Јован и други оптужени су морали да ураде врло скуп завршни рачун, ради чега су изнајмили државно познато и независно рачуноводствено предузеће Price, Waterhouse & Соmрапу. На крају, судија О'Деј je ослободио архиепископа Јована и све оптужене свих оптужби, закључивши да не постоји апсолутно никакав доказ за финансијске злоупотребе. Што се тиче црквених избора [за парохијски савет], судија је пресудио да није ствар државе да одређује да ли ће они добити одобрење од Синода Епископа или, пак, не. Иако поражени, тужитељи су, ипак, наставили да измишљају нове оптужбе, улажући жалбе током идуће две и по године, готово све до упокојења архиепископа Јована. Суд је једну за друтом одбацио као неосноване све тужбе и жалбе. На крају је адвокат оптужених Џејмс О' Гара изјавио пред Судом да су ствари отишле предалеко:

"Тужитељска страна беспотребно намеће даље позивање оптуженога, што ће произвести правни трошак који износи неколико хиљада долара, а све, наводно, у намери да заштити парохијске интересе. Одлагање изградње саборног храма до кога је дошло због ове парнице увећало је трошкове изградње преко сваке мере.

Ни по једној јединој тачки ове оптужбе за проневеру тужитељска страна није пред Суд изнела ни трунку законски довољног доказа да би подржала било коју од својих незаснованих оптужби...

Суд је свестан непотребности размирица и спорења међу члановима парохије, до којих су довеле неосноване оптужбе што их је изнела тужитељска страна. Непосредна последица ове парнице је велика узнемиреност верника у парохији.

Прави посао ове [парохијске] корпорације, посао унапређивања религијских идеала чланова парохије, озбиљно је нарушен сукобима и неслогом које проузрокује ова парница.

Сами финансијски губици корпорације јесу по себи и за себе довољни разлог да суд одбаци тужитељски Предлог. Ни судски надзорни орган ни Price, Waterhouse & Сотрапу нису пронашли ни један једини доказ за финансијске злоупотребе у вези са вођењем црквених послова. Штета нанесена корпорацији, како са богословског тако и са финансијског становишта, приближава се тачци неповратне штете...

Наставак парнице представљао би злоупотребу правнога процеса јер би се наставило деловања које нити је било, нити јесте по закону."

У јесен 1963. године Јуџин је, у једном писму, написао: "Владика Јован је, као што се сигурно то већ чули, потврђен као архиепископ Сан Франциска и епархија се сада, премда је и даље далеко од стварнога мира, макар налази у извесном поретку. Верујем да ће радови на новом саборном храму изнова бити покренути".

Присуствујући суђењу архиепископу Јовану, Јуџин је гледао Светитеља како следи свога Господа на Голготу. И архиепископа Јована су, као што је то био случај и са Христом, тамо послали "слепи вођи слепих". Али, и архиепископ Јован им је, као што је то учинио и Христос, на крају опростио. Када су га упитали кога треба окривити за све црквене сукобе до којих је дошло, он је једноставно одговорио: "Ђавола!<<

Данас, више од четири деценије после ових догађаја, сви који су гонили Светог Јована Шангајског заборављени су, а људи из целог света се моле Свецу да их заступа пред Господом, и његове мошти непрестано чудотворе.

Слава Богу за све!

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 29 март 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 124 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.