header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Папа Бенедикт XVI и литургијска реформа Штампај Е-пошта
петак, 06 август 2010

Још као млади свештеник, а касније бискуп и кардинал, један од најзначајнијих теолога у новијој историји Ватикана, човек који је био „десна рука” папе Ивана Павла II у области догматике, челник групе аутора званичног катихизиса, Јозеф Рацингер се озбиљно бавио питањем „литургијске обнове”. Написао је и низ текстова и књига на ту тему, од којих је свакако најзначајнија „Дух Литургије” (The Spirit of the Liturgy, Ignatius Press, San Francisco, 2000. године). Трудићемо се да овде изнесемо његове најзначајније ставове тим поводом.

У предговору за своју књигу „Дух Литургије”, кардинал Јозеф Рацингер каже да је, почетком XX века, миса била као стара фреска: очувана, али прекривена низом слојева и наноса потоњих поколења, скоро претворена у приватну молитву. Литургијски покрет и II ватикански концил су фреску очистили од наноса. Она је привремено заблистала; али, од тада, миса је изложена опасности од атмосферских услова и угрожена новим рестаурацијама и реконструкцијама. Не треба је опет покривати малтером, али јој се треба окренути са новим поштовањем, изнова разумети њену поруку и стварност, да садашње откривање Литургије не би било „прва фаза ненадохнадивог губитка”. Кардинал је своју књигу назвао „Дух Литургије” управо као што ју је назвао један од оснивача литургијског покрета, дон Романо Гвардини, који је своју истоимену књигу објавио 1918. Осамдесет година касније, кардинал се надао да ће његово дело допринети сналажењу новог литургијског покрета, чији је циљ „реформа реформе”.

Још шездесетих година ХХ века, као свештеник, Јозеф Рацингер је објавио књигу есеја о тек завршеном Концилу и извесним сукобима на њему истичући да јесте добро да се Црква обнови у складу са захтевима времена, али да се при том не заборави да је Црква увек била и остала Црква. Упозорио је да се, зарад теолошких сукоба и акробација, не сме занемарити судбина оних „малих” који верују у Христа: „У крајњем случају, Црква, и у тужно и у радосно доба, живи од вере оних који су смерна срца”. По њему, то је начин на који је Израиљ живео у доба када су фарисејски легализам и садукејски либерализам господарили народом Божјим. Он додаје: „Вера је опстајала живом у простосрдачнима. Они су бакљу наде предали Новом Завету. Њихова имена су у исти мах последња имена старог народа Божјег и прва имена новог народа – Захарија, Јелисавета, Јосиф, Марија. Вера простосрдачних је највеће благо Цркве. Служити тој вери и живети њоме је најплеменитији призив Цркве”.

Већ 1975, свештеник Рацингер је упозоравао на катастрофалне последице неконтролисане реформе. Десет година касније, у књизи разговора са Виториом Месоријем, истакао да „Други ватикански концил није крив за такав развој, који је радикално супротан слову и духу концилских отаца”.

По њему, трагедија се није десила због Концила, него због освајања централних позиција у Цркви од стране полемичких, центрифугалних снага, као и због културне револуције на Западу, која је водила тријумфу радикално либералистичке идеологије индивидуализма, рационализма и хедонизма. Рацингер је истакао да обнова као повратак на „старо”, није ни могућа, ни пожељна; али обнова као повратак пољуљане равнотеже је неопходна. Зашто? Зато што „ЛИТУРГИЈА МОЖЕ ОСТАТИ ЛИТУРГИЈА САМО ДОК ЈЕ НЕПОДЛОЖНА МАНИПУЛАЦИЈАМА ОНИХ КОЈИ ЈЕ СЛУЖЕ”. Нови мисали и богослужбена дела нашли су се под превеликим утицајем академских лица, „научних” литургичара, па се стекао утисак да се литургијске књиге могу „правити” попут других књига. С друге стране, он је прекорео „лефевристе” због тврдњи да је миса Тридентског концила нешто мумифицирано, што се не сме мењати; ако је Црква жива, жива је и миса. Но, нови мисал, постконцилски, направљен је као „професорска књига”, насупрот законима литургијског развоја; у њему је пак добро што постоји више молитава него пре, и што је дозвољена употреба народног језика.

Цркве не смеју постати музеји, каже Рацингер: „Евхаристија је Бог као одговор, као једно присуство које се одазива”. Цела Црква се моли таквом Богу и то не дозвољава њену „музеизацију”.

Године 1998, кардинал Рацингер се у Риму обратио присутнима и подсетио да Литургија не може бити никаква самовољна компилација, производ пуке људске делатности: „Правоверне форме обреда су нове стварности, рођене из дијалога између Цркве и њеног Господа. Оне су изрази живота Цркве у којима је згуснута вера, молитва и сам живот многих поколења, и које су ваплоћене у конкретној форми – у истим мах и дело Божје и човеков одговор”.

Кардинал Рацингер се противио и забрани старих литургијских књига: „Концил је наложио реформу литургичких књига, али оне старе није забранио”, говорио је.1

Иако је концил наложио активно учешће верника у служењу мисе, литургичари – модернисти су то схватили као могућност умањења жртвеног карактера мисе, које доводи до ишчезавања светотајинског и свештеног. То је значило и даљу фрагментацију Литургије, пренаглашавањем њеног карактера, „заједничког дела” и дозвољавањем „сабрању” да одређује како ће литургија бити служена.

Кардинал Рацингер се залагао за обнову храмовне лепоте и црквене музике, свештених слика и архитектуре; добре преводе литургијских текстова и већу употребу латинског; окретање народа на челу са свештеником према литургијском Истоку, итд.

Као папа, опрезно, али одлучно, кренуо је да спроводи своју идеју „реформе реформе”. Докле ће у томе стићи, остаје да се види.

 

ОПАСНОСТ УТОПИСТИЧКОГ СТАВА И „РЕФОРМА РЕФОРМЕ” ПАПЕ БЕНЕДИКТА XVI

Римокатолички реформатори Литургије хтели су да је изграде „у чистом виду”, онакву каква је била „у првим вековима”. Да би се то постигло, морало се разградити већ постојећа миса. На тај начин, испоставило се да су реформатори били „револуционари у мантијама”, утописти који су у име првобитности били спремни да се обрачунају са садашњим, конкретним садржајима вере и живота римокатоличке заједнице. О опасностима утопистичког мишљења давно је говорио руски философ Сејмон Франк у својој књизи „Светлост у тами” (он, додуше, говори о социјалном утопизму, али начела су, очито, иста): „Покушај изградње новог, идеалног света наилази на препреку којој је име реално постојећа несавршеност света. Пре почетка изградње новог света мора се рашчистити место за њега, мора се уништити стари свет. Међутим, тај такозвани „стари свет” фактички се, или барем у знатној мери, подудара с општим условима несавршеног света уопште; уништити „стари свет” фактички значи срушити реално постојећи свет, прогласити га, и то зато што није савршен, за зло које треба уништити. Задатак усавршавања света /.../ у утопизму се фактички своди на уништење постојећег света и на покушај да се поново, људским снагама „ни из чега” створи потпуно другачији, идеални, савршени свет. Међутим, овај реално постојећи несавршени свет – који није створила људска самовоља него, без обзира на његову несавршеност, виша надљудска сила – свет као дело Божије, макар и оптерећен грехом, природно истрајава у свом постојању, противи се плановима рушилаца да га сруше – и у тој истрајности показује да је природно јачи од својих рушилаца, и тако потврђује да су и најенергичније и најинтензивније мере на његовом рушењу узалудне и бесплодне. Можда „спасиоци света”, адепти и градитељи новог, непостојећег света, уображавају да они не руше саму суштину света, него само у њему владајуће зло, али искуство показује да то зло или несавршеност толико органски прожима овај свет да оно не може бити уништено без рушења самог света. Отуда она неизбежна озлојеђеност градитеља новог света, оно њихово неизбежно постепено привикавање на све универзалније и, зато све беспоштедније, крваво – и бесплодно! – рушење. Зато је задатак позитивне изградње новог идеалног света практично неостварив; он се одлаже, преноси на неодређену будућност и у пракси га замењује задатак рушења – задатак који је, како видимо, бесконачан зато што је неостварив. Уместо обећаног и очекиваног царства добра и правде, Царства Божијег на земљи, фанатизам утописта ствара живот у заједници, заснован на безграничном, неподношљивом деспотизму. Споља гледано тај свакодневни живот у заједници може бити привремено моћан, као што су моћне уопште силе зла на земљи, али ту моћ изнутра подривају силе међусобне мржње и, пре или касније, он сам разоткрива своју слабост, неутемељеност и неодрживост. Покоравање света силама које су се устремиле да га сруше исто је што и разуздавање сила зла у њему, исто је што и владавина пакла на земљи. Тако се покушај остварења „Царства Божијег” или „раја” на земљи у границама овог неизбежно несавршеног света неком фаталном неминовношћу изопачује у фактичку владавину сила пакла у свету.”

Да је заиста било речи о утопизму, доказује римокатолички теолог и свештенослужитељ Џонатан Робинсон, у својој књизи „Миса и модернизам”. Он у њој анализира идеје које су утицале на „прогресивне” литургичаре чије су идеје довеле до измене мисе у „Novus ordo” после II ватиканског концила. Било је ту свега: од Хјума и Канта, до Хегела и Огиста Канта. Нарочито је на модернисте велики утицај извршила Хегелова философија „идеалне заједнице”. Евхаристијска заједница, окупљена око првобитне „Трпезе Господње”, нека је врста остварене Хегелове идеје у еклисиолошком смислу: „С друге стране, Хегелов нагласак на заједници плаћен је прескупо. Прескупо зато што је Хегел отворено учио да заједница није суштинска само за човеково живљење; она је потребна и Богу да би био Бог”, каже Робинсон.

Реформатори су направили мису која Бога своди на заједницу, и у којој, на крају крајева, заједница велича саму себе. По Робинсону, постоје два типа Литургије: једна која слави Бога Који Јесте, без обзира шта ми мислили о Њему, и која настаје на основу Исаијине визије Господњег престола окруженог серафимима (Ис. 6, 1-3), и Литургија чији је циљ да оствари људске прохтеве и намере. Робинсон упозорава: „Изградња заједнице, ма колико за поштовање била, па чак и можда и неопходна, није замена за поклонење свесилном Богу”.

Робинсон уочава да су многи реформатори римске мисе били идеолози, па борба за повратак богослужења изворима литургијског Предања није нимало лака. Јер, како он каже, „идеологија је моћна, и тешко је спорити се с њом, пошто је она нешто више од пуке теорије”. А о каквој идеологији је реч? Рецимо, Мелиса Кеј, чланица издавачког савета Литургијског комитета Националне бискупске конференције САД, у свом чланку „То је твоја Св. Тајна: водич за примање причести” јасно каже: „Литургијски покрет /.../ је укључен у радикално премештање искуства трансценденције и, самим тим, претумачивање његовог значења”. Уместо вековне традиције у којој трансценденција бива повезана са „другошћу Бога”, иста, захваљујући литургијској реформи, постаје „динамизам, енергија, квалитет живљења, отварање изнутра и долажење до проширења и обогаћивања живота”. Једном речју, њу ејџ хуманизам („Ја сам бог”) се крије иза приче о „литургијском препороду”.

Чак и либерални кардинали, попут белгијског примаса – екуменисте Данијелса, уочавају катастрофу. Док су раније свештеници можда и претеривали у доследном испуњавању правила записаних у мисалу, данас је супротно: миса се претвара у политички митинг, па чак и хепенинг, у коме присутни „славе сопствено животно искуство”.

Зато није чудо што је народ напустио „фабриковану мису": У Канади је, 1957, на недељним службама било 88% католика у Квебеку, и 75% ван Квебека; 2000. године у Квебеку се све свело на 23%, и ван Квебека 29%. „Научници-литургичари” се никад нису упитали има ли ту њихове кривице. Они, по Робинсону, сматрају да „верници нису довољно интелигентни и отворени да промене приме”.

Сваки модернизам у новијој културној историји УВЕК се правдао „повратком у древност”, повратком неком „првобитном поретку” који ће значити обнову „aurea aetas” у данашњем добу. Сетимо се Пола Гогена, који одлази да живи међу „племенитим дивљацима” Тахитија; или Пикаса и других кубиста који тврде да подражавају уметност афричке маске; или надреалиста, који се диве цртежу деце и лудака. Међутим, реч је о ономе што отац Серафим Роуз зове „виталистичким нихилизмом: прича о животворном прапочетку у ствари крије немоћ да се живи у реалном Предању. (Тако је било и у реформи римске мисе; таквих појава има и у Православљу, када учењаци тврде да је „првобитна невиност” нестала у доба цара Константина, да се треба вратити ранохришћанској импровизацији и литургијској шароликости, спонтаности и стваралаштву (схваћеном у берђајевљевском, прометејско-гностичком, смислу.)) Православним утопистима „прва три века” смета монаштво са својим пренаглашеним аскетизмом и сувишним „наслојавањима” типика која су нарушила првобитни ORDO. Ови „Берђајеви у мантијама” су, у ствари, филозофи по човеку, који су своју филозофију, непросветљену Христом, унели и у Цркву. Одавно је на њих упозоравао велики руски догматичар и литургичар, прота Михаило Помазански, у свом тексту „Преношење филозофског „стварања” у теологију”: „Увек је примамљиво оно што је ново. Али оно није увек на месту. Увођење новога у Православље је противречност у себи. Већ назив „православље” указује на то да се његова битна страна састоји у чувању „предања”. Цела историја Православне Цркве јесте пре свега борба за верност Предању, за „чистоту вере”. Од првих дана хришћанства тачно вероисповедање било је први услов да се добије крштење и да се буде примљен у хришћанску заједницу. „Држите закон истине” и „Држите канон вере” – тако су непрестано у првобитном хришћанству одзвањали позиви црквених поглавара. Верско учење је одређивало целу структуру и начин живљења Цркве. Ако је вера била права – црквени живот био је здрав. Ако је вера била изопачена – мењао се и правац црквеног живота. Због тога ми речју „православље” не означавамо само веру, него и живот Цркве у њеној целини, њен унутрашњи и њен спољашњи живот.

Застрањивање црквеног реформисања, обнављање у овом или оном облику, скоро се никад не прекида. У пререволуционарном времену у Русији су постојали принципи који су штитили Предање. Ти принципи су били: држава, школа, начин живота и сам побожан народ. Они делимично постоје и овде у иностранству: то је побожан народ који на разне начине активно бди над црквеним Предањем и који је у том смислу заступник свести црквене заједнице. Али постоји једна област црквених ствари која није тако лако приступачна пажњи црквених маса, област која за извесно време може остати по страни од ових маса, и може се ослободити њиховог мешања и њиховог утицаја, – то је област теолошке науке.

Теолошка наука развија се у атмосфери самоће: у далекој прошлости то је било у тишини манастирске ћелије, а данас у тишини библиотека, у уско ограниченом кругу личности. Њени резултати остају, и кад се појаве као штампани, својина су једне релативно уске средине, пре свега због њихове апстрактности, због њихове терминологије, због специјалности њихових тема, али каткад и због њихове мисаоне тежине. Теолошка наука је неизбежна, и њој припада у животу Цркве велика специфична тежина. Али ово се не сме претеривати. Јер теологија није Црква, теологија није религија. Теологија је област разума, који у верском животу заузима скроман простор.

Рад теологије може бити благословен, ако иде правим путем. Али тај рад постаје тешка опасност за Цркву, чим скрене с правог пута, и чим иде против учења Цркве. Уношење новина у Цркву, уколико се у практичном животу појави, може лако да се позна, објасни и одстрани. Али уношење новина у теологију може да настане, да живи и да се развија, без обзира на сва изобличавања и забране, тиме што оно, на неки начин, разграничава свој простор и према онима који са њиме нису сагласни, и који би му могли правити сметње. Тако оно без ларме може да прикупља своје снаге и да спрема своје иступање на широком фронту.

„Ако со обљутави, чиме ће се осолити?” Какво је то Православље, које губи свој карактер као православље? Кад православна теолошка наука изгуби православље, шта она још вреди? Кад за свест црквене заједнице њено непостојеће православље постане очевидно, тада се таква једна наука не сматра само као непотребна, него се она као зло одбацује. При томе је само жалосна околност да – према сведочењу историје Цркве – процес откривања једне јереси пред свешћу заједнице, борба против јереси и њено одбацивање траже тешке жртве и често на телу Цркве остављају рану која крвари.

Не треба мислити да је Црква нетрпељива према сваком личном теолошком мишљењу, да она негира могућност разлике мишљења у нејасним и спорним питањима, и да она хоће да ограничи слободу тражења истине у овим областима. Исто тако, ја не бих желео да се у овим и следећим извођењима види позив на нетрпељивост. У теолошкој науци неизбежна је разноликост схватања и тачака гледишта. Теолошки објекти су такви да многе од њих разум не може свестрано да схвати. Неизбежне су заблуде, а оне су и безопасне, уколико другим истраживањима дају повода за пажљивије истраживање и за утврђивање правилнијих консеквенци.

Али много је горе кад се заблуде не јављају више у теологији као индивидуалне и случајне појаве, него кад постану израз целог једног правца, својина целе једне теолошке школе, кад постану својственост једне затворене групе личности, које за свој непосредни циљ постављају спровођење идеја које су црквеној истини стране. Бојимо се да једна таква опасност доиста постоји. Њени знаци су довољно јасни. Ова појава се мора тачније посматрати да многи не би допустили да буду одвучени на погрешан пут”. Тако каже прота Помазански.

Римокатолицизам је, својом литургијском обновом, доживео трагедију. Он мора да тражи путеве повратка начелу што је било много дубље и достојније него што је садашња пракса. Садашњи папа, још као кардинал Рацингер, забележио је: „За обичног верника, два најуочљивија ефекта литургијских реформи II ватиканског концила изгледа да су нестанак латинског и окретање Часне Трпезе према народу. Они који читају релевантне текстове биће запањени када схвате да ни једног, ни другог нема у концилским одлукама”. Да, нема; али, модернисти који су спроводили концилске одлуке преузели су брзо ствар у своје руке, и све повели у нежељеном правцу.

Господ је Православну Цркву дуго чувао од таквог искушења.

Православна богомудрост никад није дозвољавала да се пренагли са „реформама” богослужења. Вечити идеал православних било је служење „по типику”, које је ретко када могло у потпуности да се оствари. Али типик нико није дирао. Ако ја не могу да га испуним, има ко може; ако ја служим петнаест минута вечерњу, има оних који је служе сат времена или дуже. Ја исповедам своју слабост, али је не намећем као „правило вјери”; моја слабост није мера Цркве, и не тражим за њу теолошка оправдања.

Ево каквим, заиста надахнутим речима описује значење Типика у животу Цркве угледни руски литургичар и агиолог, учесник Помесног Сабора Руске Православне Цркве 1917-1918. год, светитељ Атанасије (Сахаров, +1962, канонизован на Јубиларном Архијерејском Сабору 2000. год.): „Назив нашег Црквеног Устава „ТИПИК” даје карактер његовом садржају и значају. Реч типик потиче од грчког типос што значи тип, облик, форма, образац, идеал. Идеал је нешто најсавршеније, најузвишеније, нешто што свагда вуче к себи, као привлачније, али никад у потпуности достижно. Наш Типик је изложио идеални поредак богослужења, заснован на обрасцу древног вишечасовног богослужења великих Отаца и подвижника. Данас се богослужење само у неким обитељима и храмовима у већој или мањој мери приближава свом идеалном поретку, изложеном у Типику.

Упркос томе, ми немамо никакав скраћени Типик. И та околност има велики морално-васпитни значај. Наш Типик, у облику у којем постоји, представља, пре свега, сталну опомену какав је идеал православног богослужења. А то што су наше богослужење и наша молитва тако далеко од Типиком зацртаног идеала, треба да пробуди у нама осећај смиреног сазнања о нашој несавршености... Упутства нашег Типика су путокази на молитвеном путу, који нам показују утабане стазе ка циљу, стазе разгажене и утабане светим Божијим угодницима и нашим благочестивим прецима. Зашто силазити на друге путеве, зашто тражити нове, када се овима, као већ испитанима, може безопасније, лакше, брже, с мањим трудом ући у исту радост свих минулих покољења, пожњети то што су они већ посејали, између осталог и за нас.

У богослужењу, у Типику Православне Цркве нема ничег случајног, у њему је све строго осмишљено. И све, чак и најмањи детаљи имају свој, често веома дубоки смисао, који даје сваком засебном чину и последовању боју, нарочиту дирљивост и ганутљивост... Премештање једног дела богослужења на место другог, уношење неодговарајућих допуна, изостављања чак и малих детаља – све то нарушава општу хармонију богослужења. Наше богослужење је високоуметничко дело, сложени механизам деликатне делатности. И ако нам је некада нејасан смисао овог или оног дела богослужења – то не значи да га (смисла) уопште нема. То значи само то да за сада још не можемо да га схватимо, да га не знамо. Потребно је пронаћи га и постарати се да га схватимо.

Из реченог следи да је за православне важно да у области молитве и богослужења имају послушност Црквеном Типику. Важно је и неопходно да се црквени чинови и службе врше баш тако како су изложени у Типику, јер ће само тада богослужење имати управо онај смисао који му даје Света Црква”.

Код римокатолика је, међутим, сасвим у складу са процесима секуларизације, који су почели још од када је папа проглашен „намесником Христовим”, дошло управо до тога – засметала је норма. И воља (а човек је пре свега воља) је призвала у помоћ „науку”, која је решила да врати мису у „ранохришћанско” стање и очисти светачник од „сумњивих” светаца (међу којима су и Алексије Човек Божји и Света Варвара.)

Веровало се да ће то помоћи „савременом” човеку да се приближи Христу. Али, „савременом” човеку Богочовек није потребан: и он је наставио да тражи још и још реформи, жељан да на земљи остане сам, без Христа.

Зато је, уместо очекиваног препорода, у римокатолика наступио хаос, у коме су се душе обичних верника нашле у вртлогу.

Занимљиво је да су европски либерали и левичари, ученици социјалних утописта, мајстора гиљотине Француске револуције, веома забринуто реаговали на најаву папе Бенедикта XVI да ће бити извршена „реформа литургијске реформе”. У тексту „Бенедикт XVI лицем у лице са француским бискупима” Мишела Коола, познати лево-либерални „Le Monde Diplomatique” (фебруар 2007.) управо изражава једну такву забринутост.

Коол пре свега описује стање римокатолицизма у савременој Француској. Пре 20 година, 80% Француза су се изјашњавали као римокатолици. Сада је тај проценат 51%. Тек половина од тога сматра да је постојање Бога „извесно” или „вероватно”; од десет Француза који редовно иду у храм, само један верује у догмате хришћанства.

Коола забрињава што је Бенедикт XVI ступио у везу са француским лефевристима-традиционалистима, чим је сео на престо. Већ у априлу 2005. обавестио је збор кардинала о томе, а након четири месеца у Кастел Гандолфу примио је наследника кардинала Лефевра, монсињора Бернар Фелеја, да би у октобру 2006. године у дијецези Бордо, одобрио оснивање Реда доброг пастира, у који је ушло пет лефевристичких свештеника. Њима је одобрено да служе латинску мису Тридентског концила. Француски бискупи, на челу с надбискупом Бордоа, Жан Пјером Рикаром, нису одушевљени тим поступком; али, папа је одлучан. Коол сматра да он све ово чини да би очувао јединство римокатолицизма и вратио оне који су одступили, јер никад није преболео одвајање кардинала Лефевра. Коол каже да, у доба кад се римокатолицизам суочава с оскудицом свештенства, 250 хиљада лефевриста (од којих је половина у Француској) представља велики потенцијал. Поготову што међу њима има МНОГО МЛАДИХ, знатно више него у „модернистичким” парохијама.

Још 1977, кардинал Јозеф Рацингер је са жаљењем уочио да је миса „морала да се скрати; и све шта се оцењује као несхватљиво морало је бити уклоњено из ње; све треба да се транспонује у још „простији” језик. Али на тај начин долази до темељног неразумевања суштине Литургије и литургијске свечаности, јер у Литургији се не ради само о рационалном схватању... већ о једном сложеном учешћу које укључује сва чула; ми смо позвани на свечаност коју није измислила нека комисија, већ у нас долази из дубине векова, а, у крајњој линији, из саме вечности”.

Леви либерали се плаше да ће „реформа реформе” угрозити њима драге идеале II ватиканског концила: међуверски дијалог, верску слободу, екуменизам, „позитивну визију човечанства”. Ево како Коол описује зашто им је мио Vatikanum II: На опште изненађење, 25. јануара 1959, папа Јован XXIII сазвао је концил. Претходни концил био је 1870. Ватикан I је носио ознаку Пија IX, папе Силабуса и догме о папској непогрешивости. Овај концил је иза себе оставио горку успомену на један дефанзивни католицизам и цркву која се боји света. Најава новог концила, означеног као екуменски, и посвећеног помирењу Католичке цркве са „свим људима добре воље”, изазвала је огромну наду.

Други ватикански концил отворен је у јесен 1962. Закључио га је у децембру 1965. папа Павле VI, наследник Јована XXIII који је у јуну 1963. умро од рака стомака. „Добри папа Јован” имао је времена да догађају у Риму да основни тон. У својој славној енциклици Pacem in terris (мир на земљи) он изјављује како црква више не треба да осуђује, што је чинила у прошлости, Декларацију о правима човека и грађанина; напротив, она Декларацију треба да подржи безрезервно, јер је принципе једнакости правде и слободе и сам Исус проповедао, у Својој беседи о блаженствима (Мт. 4, 23-5,12). Око две и по хиљаде бискупа придошлих са све четири стране света, изгласало је у Риму читаву гомилу одлука које су из основе обновиле лице цркве, и праксу верника. Они су прокламовали право људске личности на верску слободу. У једном запањујућем тексту, они су признали вредности садржане у другим религијама, и вернике позвали у дијалог са њима; посебно са јудаизмом, који је много претрпео због хришћанског антисемитизма. Бискупи више не дефинишу цркву као једну јерархијску структуру, већ је одређују као верујући народ у коме су сви једнаки: примат папе је остао нетакнут, али су бискупи, клирици и лаици позвани да се, више него до тада, ангажују у животу и мисији цркве. Ова саборност исказује се кроз интернационализацију римске Курије – централне владе.

Ипак, најважнији индикатор католичке промене постаје литургијска реформа. Одбацивање латинског у корист локалних језика, довело је до отпора монсињор. Лефевра и једне традиционалистичке мањине. Они су, у ствари, оспоравали дух отварања и реформе овог концила. Концил се ипак није усудио да покрене три питања која и даље остају без одговора: власт папе, брак свештеника и поново склапање брака једном разведених особа.

Зато Коол јасно каже да „према томе да ли свештеник служи мису окренут лицем ка верницима, у складу са концилским обредом, или лицем окренут према олтару у складу са Тридентским обредом, разликују се две супротстављене концепције цркве: прва је пасторална, и подстиче активно учешће верника. Друга је правна и укључује покоравање верника гвозденим правилима непроменљивих обреда”.

Француски бискупи (иначе, „лева струја”) нису одушевљени идејом да миса Павла VI сапостоји са мисом Тридентског концила, јер знају да то значи повратак традиционалиста и антиекумениста у „main streamсавременог римокатолицизма.

На крају крајева, зашто је левичаре (атеисте, углавном) брига шта се збива са служењем мисе? На први поглед, то не би требало да их се тиче. Али, ови утописти знају да је њихов коначни тријумф немогућ док год има озбиљних хришћана, и док год се на њих у великим хришћанским заједницама обраћа пажња.

            ___________

 1 На Концилу је наложено да се у миси Тридентског концила изврше извесне измене и да се повећа удео народног језика у богослужењу. Но, одлуком папе Павла VI који је формирао неколике комисије састављене од модернизму склоних литургичара дошло је до радикалних промена и стварања тзв. Novus Ordo (Новог Поретка) мисе.


Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.