Грешни Милоје

 КАД МЕ ПИТАШ, ПРАВО ДА ТИ КАЖЕМ

 Драги у Христу брат Верољубе,

Шаљеш ми копију „Отвореног писма групе сарадника  „Борбе за веру“ Администратору Атанасију“. Још ми шаљеш „Посланицу верног народа онима који су вођи слепима“. (http://borbazaveru.info/content/view/2149/1/)

Још ми, у писму кажеш, да ако ћемо бившег епископа Атанасија и епископа бачког Иринеја мерити по човештву – видећемо да им оно лежи у топузу и да од трагова њихових морамо бежати, јер заударају грдно.

Још кажеш, ако ћемо их мерити по јунаштву, видели смо да им оно лежи у неканонским, неуставним, силеџијским одлукама, које су своје ослонце потражиле у неким полугама земаљске моћи укључујући и звекет оружја КФОР-а.

И још кажеш, ако ћемо их мерити по доброти срца њихових, да они доброте у срцима немају, већ да је тамо само остало човекомрзије, властољубље и самољубље.

Још кажеш, ако ћемо их мерити по снази њихове духовне деце, да су њихова духовна деца малобројна и да су она, што милом што силом, утерана у тор  блудних синова.

Још кажеш, ако ћемо их мерити по будности њиховог стајања на бранику вере Светих Отаца наших, да су они своја стражарска места напустили умисливши да су они надрасли духовне висине наших богоносних отаца, пришљамчивши се под скуте „намесника Сина Божијег“ – папи.

Још кажеш, ако ћемо их мерити аршинима скромности људске, да ћемо морати заплакати кад их историја најури са зачеља које су самозвано приграбили.

Још кажеш, ако ћемо их мерити по њиховом човекољубљу, да ћемо морати заплакати пред чињеницом да извршише братоубиство Артемија, распињући га, а истовремено лицемерно говорећи: „Добри, радни, вредни и честити владика Артемије“. (http://borbazaveru.info/content/view/2003/1/)

И на крају ме питаш да ли и после свега тврдоглаво остајем на становишту да се за ове безаконике, Иринеја Буловића и Атанасија Јевтића, треба молити стоструко више, него за владику Артемија, укоревајући ме мојим писмом од 10. марта т.г. (http://borbazaveru.info/content/view/2088/54/)

Брате Верољубе, како стоји у оној народној: Кад ме питаш, право да ти кажем: треба, брате Верољубе. Њима молитва треба к'о умирућем од жеђи чаша воде. Јер ми се не молимо за безакоње њихово, како раније казах, већ за душе њихове. Ми не желимо да они наставе да срљају у безакоње, нити да се суноврате у ону двојицу без душе, да би владику Артемија оставили без главе, него да сачувају душе своје, да не би једног дана зајаукали (не дај Боже!):

 „Јао мени до Бога милога,

ђе погубих од себе бољега“.

Знам ја, брат Верољубе, да је неправда голема учињена богољубу, човекољубу, србољубу и верољубу Њ. П. Артемију. Знам ја, поуздано, да је огромна већина монаха, свештеника и верног народа уз владику Артемија. Знам ја да Његова духовна деца чине готово четвртину монаштва сербскога. Знам ја да је Сотворитељ наш с Њим, а не с Његовим прогонитељима. Знам ја да ће се по Васкрсу потписивати петиција Патријаху и Сабору нашему. Знам ја да Патријарх наш и већина богомудрих епископа наших неће извршити диктат којим је до суза омаловажен Сабор, у емисији „Упитник“ РТС-а, тако што је унапред казано каква ће саборска одлука бити, к'о да тамо, Боже ме прости, седе чобани са којима је он овце чувао, а не митроносци. Знам ја да мудрошћу Патријарха и благочестивих владика неће доћи до пролома гнева народнога који је посејан у њиву народну, уочи Сретења, пред почетак Васкршњег Поста. Јер, сигуран сам да богомудри Патријарх наш и благочестиве владике наше знају да је свако ко се с народом судио парницу сагубио. Знају они да ко сеје ветар, жање олују. Знају они да се Србљи окупише да у вечност испрате блаженопочившег Патријарха нашега Павла. Знају они да ће се Србљи окупити да бране праведника од оних који крчме веру за вечеру.

Упркос томе ипак тврдим да је молитва наша, наша јеванђељска обавеза, јер нас Господ учи: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; да будете синови Оца својега који је на небесима... (Мт. 5,44-45).

Јер најтеже је њима. Они су пред Васкршњи пост починили злочин и овога Васкрсенија Господњега у њиховим срцима неће бити радости, неће бити љубави, неће бити среће... Овога Васкрсенија Господњега њихове савести ће притискати терет јудинских мука. Они су у невољи големој. А невољнику ваља помоћи. И зато, помолимо се за њих. Едаби и они били синови Оца нашег Који је на небесима, а не синови погибли. Едаби се откравио лед у срцима њиховим, како би смогли снаге да рашире братске руке и скину с вешала неправедно распетога Артемија, едаби по том братољубивом чину и они могли, једнога дана, изговорити: Христос Воскресе, радости моја!

Христос воскресе, брат Верољубе!

Христос воскресе, радост донесе!

Уочи Васкрса 2010. г. Господње

                                                               Грешни Милоје