header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прота В. Правдољубов: О "литургијској обнови" и "индивидуалном религиозном узрастању" Штампај Е-пошта
уторак, 06 април 2010
I
         Моја размишљања на ову тему изникла су после читања чланка  србског богослова г-дина Миладина Митровића:  „Разумевање литургијске обнове“ (сајт „Богослов.ру“ 14.02.081).

Као повод овог трактата послужила је самовољна реформа богослужења у неким епархијама Србске Цркве и решење по том питању Архијерејског Сабора СПЦ од 25. маја 2007. године, које прописује: „консултовати праксу и духовна искуства осталих Помесних Православних Цркава, духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у дело.“

У духу тог решења г. Митровић на крају свога чланка изјављује: „Мора се на сваки начин стремити враћању древној пракси. Ипак, такво враћање у Цркви не може бити произвољним дејством овог или оног епископа или јереја, него може бити остварено само у сагласју са свеопштим решењем саборног разума“. Овај сажетак има позитивну и негативну страну.  Позитивна – благи одговор србским – и нашим! – самовољним реформаторима. Негативна – идеја враћања пракси (подвлачим – пракси!) Древне Цркве. Овде су два момента. Прво – та идеја је неостварива. Ко се од древних вратио нама да би нас научио својој пракси богослужења? А без њих – ко може рећи каква је била њихова пракса? Друго – тај повратак древној пракси и није нужан. Савремена пракса је изграђена под дејством Светог Духа, који непрекидно пребива у Цркви од древних до наших дана и она је, такође, света и спасавајућа као и древна.

Но, погледајмо како је аутор дошао до овог закључка. Он говори о два аспекта богослужења. Први – спољашњи, који додирује обредне промене, тј. практични. Овде, посебно, улази изостављање тропара трећег часа у Евхаристијском канону и отворене Царске Двери током читаве Литургије с циљем приближавања службе народу који се моли и неутрализовања постојања иконостаса, јер, наводно, смета општењу свештенослужитеља са народом.  Ја довољно дуго – од 1987. године – служим са отвореним Царским Дверима (јер ми је објашњено да имам не само право, него и обавезу тако служити2).  И до данас ми је непријатно од помисли да народ „созерцава“ моја леђа, истина, прекривена фелоном.  Што се тиче тропара трећег часа, веома сам благодаран ономе који га је увео. Та, у Евхаристијском канону се молимо Оцу, спомињемо Сина, а Духу Светом – Савршитељу Тајне - додељена су само три спомињања. Ово је довољно духоносним светитељима Василију Великом и Јовану Златоустом, но – налазим! – није довољно мени. И мене веома надахњује такав предах пред најважнијим речима Евхаристијског канона и припрема за њих молитвом о Светом Духу – довољно кратак да се због њега не изгуби веза између делова Евхаристијског канона – и довољно дуг, да бих проникнуо мишљу како сам ја – само оруђе, а извршавам Тајну Духа Светога. Стога, ја сам далеко од жеље за реформама. Надам се да су, такође, и моји саслужитељи.

Са другим аспектом – унутрашњим, ствар стоји много горе. Говорећи о њему, аутор понавља еклисиолошку јерес богослова париске школе – протојереја А. Шмемана. Увучени у борбу са практичним последицама овог учења (посебно – о пречестом причешћивању), ми заборављамо на чему се оне заснивају. Ова основа је кратко формулисана у чланку г. Митровића, који се нада да ће се Црква, усвајањем те основе, лако помирити и са изменама које у Литургију уносе реформатори. Ево његових речи: „Уместо хришћанства васељенског, космичког појавило се индивидуално хришћанство“. И још: „Нужно би било прекинути са схватањем Евхаристије као основе индивидуалног религиозног узрастања, па је утврдити као заједничарску Тајну“.

Као први чинилац јереси се појављује тврђење да је савремено хришћанство (православно!) различито од древног. По Шмеману Црква је „болесна од прикривене шизофреније“. Ово је хула на Духа Светога који чува Цркву неповређеном и одолевајућом вратима ада.

Други чинилац је одвајање васељенског значења Литургије (тобож присутног у Древној Цркви а изгубљеног у савременој) од индивидуалног религиозног узрастања. Ово узрастање је, наводно, било одсутно у Древној Цркви, а касније се појавило као болесна појава сакатећи сами смисао и карактер Литургије.

Уствари, што више осазнајемо васељенско (тачније: божаствено) значење Литургије пред којим „у страху ангели лица покривају“ , тим је јасније схватање наше огреховљености и недостојности које нас побуђује да испунимо речи Спаситеља: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“ (Мат. 7, 13-14).

Осећање да се Литургија савршава за сву васељену и истовремено за мене, за очишћење мојих грехова, јер ми васељена не заклања Бога Спаса нашега, било је присутно у Древној Цркви и са страхопоштовањем га чува и Црква савремена – тачније, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Пред Христовим Телом и Крвљу - одмах по Њиховом освештању на Престолу – молимо се: „Помяни, Господи, святую Твою Соборную и Апостольскую Церковь, юже от конец даже до конец вселенная... Помяни, Господи, по множеству щедрот Твоих, и мое недостоинство, прости ми всякое согрешение, вольное же и невольное, и да не моих ради грехов возбраниши благодати Святаго Твоего Духа от предлежащих Даров3“ (Литургиja св. Василиja Великог).

Oво осећање било је веома добро описано у причи „Исповест лошег свештеника“ („Встреча“, 2007, Бр. 1, (24), стр. 36): „Господ ме је по Својој милости чувао од тога да немам канонске препреке у служењу пред престолом. Но, осим такозваним смртним греховима може се чаша дуготрпељивости Божије препунити много чим другим. Ја не желим никоме да осети то стање када је душа испуњена одвратношћу од врха до дна, кад схваташ да стати пред престолом просто не можеш, не можеш смогнути снаге дотаћи Чашу са Телом и Крвљу Господњом. Али, ту Литургију очекују твоји парохијани међу којима си ти најнедостојнији ове Тајне, а баш ти си дужан да је извршиш.“ Дакле, што више човек схвата величину Литургије, њен „васељенски“, „космички“ карактер, тим се у њему јаче појављује жеља за сопственим очишћењем, „индивидуалним религиозним узрастањем“.

Јеванђелски цариник (Лк. 18, 13) због тога није смео подигнути очи ка небу, јер је, за разлику од фарисеја, јасно представљао себи величанственост Божију и светост Његовог храма. И тако је било у свим временима – древним и новим. Практична последица прихватања јеретичког учења о. Шмемана је губитак благочешћа (побожности) и одрицање хришћанског подвига. Ово веома јасно видимо у заједници о. Георгија Кочеткова: уместо страха Божијег – агресивна љубав, као ругање оној љубави која венчава крсни подвиг православног подвижника (видети „Благодатни огањ“, 2007, Бр. 16, стр. 64-65). Дакле, ни теоријски ни практично богослужбене реформе Цркви нису потребне.

Дужни смо да будемо благодарни господину Митровићу за његову јасну формулацију „индивидуално религиозно узрастање“. Ово узрастање треба да буде главним циљем живота сваког православног хришћанина. Оно је немогуће без Бога, али Бог са Своје стране чини све да уради све (и, ради то) што је потребно за „индивидуално религиозно узрастање“. Дело је до нас - ми смо дужни наћи уска врата и ићи уским путем који води у живот (видети Мт. 7, 13-14)4. Дакле, ми смо дужни – сваки за себе – узети крст свог личног подвига и ићи за Христом (видети Мт. 16, 24-27)5. Ово Бог од нас тражи, а његови апостоли указују нам,  како да то остваримо. Например: „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином, кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету. И управо на ово уложите сву ревност па пројавите у вјери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав. Јер кад ово све имате и умножава се у вама, то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса Христа. Јер ко овога нема слијеп је, кратковид је, заборавивши своје очишћење од старих гријеха“ (2 Пет. 1, 3-9). Тако, ако неко говори да „индивидуално религиозно узрастање“ није било присутно у Цркви од почетка, не само што је своје очи затворио, већ се стара да и наше затвори. Ово проистиче или од неразумевања (као у случају г. Митровића) или од непожељности „индивидуалног религиозног узрастања“ и чак од мржње према њему. Ово је, како се показало, карактеристично за о. Александра Шмемана. „Ја не волим и не могу волети Православну Цркву и... бапску побожност“. „Ја све више и више не волим Византију, Древну Русију, Атос..., односно све оно што је за све синоним Православља“ - пише он у својим дневницима (цитат према: „Благодатни огањ“, 2007, Бр. 16, стр. 30-32).

Следбеници о. А. Шмемана сасвим јасно и прецизно формулишу његова јеретичка становишта (пример: „индивидуално религиозно узрастање“). Он сам не чини тако. Он маскира, можда несвесно, свој јеретички отров потоком благочестивих фраза и неоспорних ставова. Због тога, прочитавши због неопходне потребе његову књигу „Евхаристија“ и наишавши тамо на богохулне речи о исповести као „улазници за причешће“ и о „шизофренији“ наше свете Цркве, старам се да не читам више његове књиге. Бојим се да неприметно у душу примим неко скривено богохулство или јеретичку мисао. Но, живот ме нехотице гура ка његовим изјавама. Током масленице6 2008. године пратио сам емисију телевизијске компаније „Сојуз7“ (Јекатеринбург). Говорила је једна дама, мени позната пре свега по претходним емисијама, које су ми се углавном допале. И, ево, она је скоро као једног од светих отаца цитирала шта о посту говори о. Александар Шмеман. Он је веома благочестиво и красно говорио о духовном посту – говорећи тако као да је духовни пост заборављен скоро од свих сем од њега. Но, ово је само половина муке! Даље је оштро супроставио духовном посту телесни пост (његов уобичајени метод је разделити јединствену целину на два дела и гурнути их у наводно непомирљиве супротности) и изјавио да је поштовање телесног поста без духовног поста лицемерје. Моји нерви ово нису издржали те сам искључио телевизор. Нажалост! Потребно је било саслушати до краја. За мене ужасавајућа речца „лицемерје“ могла је лако да измакне пажњи слушалаца оставивши утисак само у подсвести у виду мисли: да ли је обавезан и нужан пост телесни? И ако бриге – научне, производне и комерцијалне – одвлачећи сву пажњу не дају места духовном посту, да ли треба „лицемерити“ упражњавајући пост телесни? Но, пост телесни је неодељив од духовног, у крајњем случају, од таквих његових страна  као што су послушање, уздржавање, трпељивост (в. 2 Пет. 1, 6)8, а нарушавање телесног поста је (по речима светитеља Теофана Затворника) „шамар Матери Цркви“.

Само једно може нанети штету уместо користи од телесног поста (као, уосталом, и од духовности или свих осталих добродетељи) – гордост, одсуство смирења.

Тако је сударио о. Шмеман пост телесни са постом духовним.  Следећи о. Шмеману и г. Митровић је супротставио Евхаристију као значење „заједничке Тајне“ „индивидуалном религиозном узрастању“. Ово у потпуности одговара учењу о. А. Шмемана, на шта указује у раду „Екуменизам у основама православне литургике“ прот. Михаил Помазански („Благодатни огањ“, 2004, Бр. 12).

Прот. А. Шмеман пише: „У раној Цркви Евхаристија је имала сасвим други смисао, него касније. Евхаристија је била израз еклисиолошког саборног сједињења верујућих, то је била радосна трпеза Господња... Али у 4. веку... се десила јака дегенерација првобитног значења Евхаристије. Њој је било дато "просвећујуће индивидуално" схватање, као резултат два слоја, прво мистеријалног, затим монашко-аскетског.“

У тим речима видим, благо говорећи, не-љубав о. Шмемана ка аскетизму и монаштву. Он сматра да аскетски подвизи гасе радост. Уствари, без њих права радост је немогућа. Друго, овде је садржана клевета на Цркву – као да се она литургијски променила примајући идеје незнабожачких мистерија. Ово је такође хула на Духа Светога, који живи у Цркви чувајући је од изопачења, како њеног учења тако и литургијског живота. Треће, он на прво место поставља „саборно сједињење верујућих“ док „индивидуално религиозно узрастање“ или отискује у други план или га, чак, одбацује као резултат  дегенерације“ Цркве.  Због тога ми се веома допадају речи о. Михаила Помазанског које стављају све на своје место: „Упркос тврдњама те историјско-литургијске школе, индивидуално-просвећујуће значење тајне Евхаристије, тј.  значење не само сједињења верујућих међу собом, него, пре свега, сједињења сваког верујућег са Христом кроз храњење Његовим Телом и Крвљу савршено је јасно изразио Апостол у 10-11 глави посланице Коринћанима: «Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.» (11, 27-30) („Благодатни огањ“, 2004, Бр. 12, стр.101).

Сматра се (мада то чврсто не знамо) да су се Коринћани на вечерама љубави сви причешћивали без изузетка. Апостол каже да су се неки причестили недостојно. Да ли су се сјединили са Христом? Свакако, не! А један са другим? Такође не! Јасно је да сваколитургијско причешћивање без расуђивања и самоиспитивања – иако предузето у циљу саздања јединства заједнице – овај циљ не достиже. Причешће није колективно пијење чаја. То је акт који од сваког причесника тражи крајње страхопоштовање и трепет, максимално могућу чистоту духа (и, свакако, тела) и мир са свима. Тада се причесник – индивидуално! – сједињује са Христом, а кроз Њега са свима који се Светим Даровима причешћују не на своју осуду. Ово јединство верујућих у Христу личи на јединство породице.  Родитељи и деца образују једну породицу (у идеалу – малу Цркву) и чудно би било постављати питање  ко је коме ближе. Но, ако се тим питањем бавимо и замислимо, показује се да су деца ближа родитељима него једно другоме. И више од тога: родбинска веза браће и сестара не изниче сама од себе – њен узрок је чињеница њиховог рођења од истих родитеља. Слично томе, наше „индивидуално“ стремљење да се калемимо на Лозу – Христа (в. Јн. 15, 1-8) је једини пут нашем јединству са браћом у Христу. Наравно, јединство Цркве је пуније него јединство породице. Ово је јединство делова једног организма.

Дакле, још једном поставимо питање: који је циљ нашег „индивидуалног религиозног узрастања“? То је прелаз од греха ка светости. Његов успутни циљ је очишћење себе од сваке прљавштине и узрастање у добродетељи, тј. испуњење заповести Божијих. Крајњи циљ је у богоопштењу које се савршава кроз Господа Исуса Христа. Он каже: „Нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14, 6). А која су средства која ме воде ка сједињењу са Христом и Његовом Црквом? Наравно, моја воља и моја ревносна жеља. Дужан сам определити се и свом душом стремити ка богоопштењу схватајући да је за то потребно пуно самоодрицање, подвиг, „сараспеће“ Христу. Ово је савршено неопходно. Без тога тако великом циљу нећеш стићи. Али, у исто време ово је крајње недовољно. Главно чини Сам Господ кроз Цркву коју је Он саздао ради мојег „индивидуалног религиозног узрастања“. Без Цркве нема спасења.

Цркву можемо посматрати са две стране: унутрашње и спољашње. Са унутрашње, невидљиво – Црква је Тело чија је глава Христос. Али, постоји и спољашња страна, видљива и опипљива у историји. Ево како описује ту историјску Цркву у свом катихизису свети Филарет Московски: „Црква је од Бога установљена заједница људи сједињених Православном вером, Законом Божијим, јерархијом и Тајнама.“ Ваистину, ова видљива Црква јестуб и тврђава истине(1 Тим. 3,15) што је посебно важно у свету који се гуши у лажи. Баш њој припада крајњи суд у људским споровима: „...кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник(Мт. 18, 15-17). Овим речима се указује на још једно својство Цркве – њена коначна непогрешивост која припада не посебно узетом архијереју, чак ако је он и свети, већ целокупној Цркви у сваком тренутку њеног историјског бића. Јасни пример овог је историја црквених раскола у 20. веку. Како их може разумети обичан члан Цркве? Ипак, схватио их је. Отпали су од Цркве у незнатном броју или њени тајни непријатељи или они који су се погордили. Понизни су понекад болно тражили истину – и нашли је чинећи бесплодним трикове организатора тих раскола. Ово се десило зато што је баш њој земној, историјској Цркви обећано да:врата пакла неће је надвладати(Мт. 16, 18). Све ово у видљивој Цркви савршава невидљиво присутна у њој благодат Светог Духа. Одавде следи још једна особеност историјске Цркве – њена јерархија. Благодат Светог Духа не даје се кроз сваког члана Цркве. Ово се јасно види из те чињенице да ђакон Филип, крстивши неколико Самарјана,  није им могао предати дар Светог Духа. Морали су доћи апостоли – Петар и Јован (вид. Дела 8, 12-17). Још јасније се види јерархијска власт из последње чињенице: неки Симон врач је принео апостолима новац да му дају дар који су сами имали.А Петар му рече: Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио да се дар Божији може добити за новце(Дела 8, 20). Достојнима (некима, а не свима) су они тај дар предавали и са непрекидним прејемством овај дар се предаје до сада: при освећењу Св. Мира и при хиротонији епископа. И баш ова – видљива, земаљска Црква је извор благодати Светог Духа без које није могуће наше „индивидуално религиозно узрастање“. Савршитељи Тајни кроз које се благодат Светог Духа даје сваком члану Цркве (од Патријарха до последњег сиромаха на црквеном прагу) су епископи и (у границама својих овлашћења) свештеници.  Мирјанима, обичним члановима Цркве ово није дато. Није дато ни женама, што их уопште не чини члановима Цркве другог реда. Ова „неједнакост“ над којом јаучу феминисткиње још једном наглашава да је главно дело за члана Цркве „индивидуално религиозно узрастање“. У овом су сви чланови Цркве једнаки (тачније – имају једнаке могућности). То, што се свештеници чешће причешћују, него жене (и уопште узев мирјани) не даје им преимућства. Напротив, то је извор повишене опасности „на суд и осуду“. И ове разлике се смрћу прекидају пред лицем Суда „где нема пристрасности“. Томе суду ће прићи сви – и мушкарци и жене, и јерарси и мирјани „... у истом достојанству. Свако ће се због својих дела или прославити или постидети“ (из чина сахране).

Свештеник Кочетков је „исправио“ ову неједнакост  - у његовим заједницама мирјани богохулно свештенодејствују: мушкарци и жене током Литургије по „црвеним књижицама“ читају евхаристијски канон у руском преводу о. Кочеткова (вид. „Благодатни огањ“, 2007, Бр. 16, стр. 65).

Некад су Кореј, Датан и Авирон рекли Мојсију и Арону:  Доста нека вам је, сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ! Зашто се ви подижете над збором Господњим?“ (Бр. 16, 3). Крај њиховог протеста против свештенства Ароновог је познат – њих је прогутала земља! (вид. Бр. 16,16-40).   

II

Догодило се да су се на мом столу истовремено нашла два штампана рукописа. Први – допис протопрезвитера Александра Шмемана Св. Синоду Православне Цркве у Америци: „Исповест и причешће“ (http://www.liturgica. ru/bibliot/ispoved.zip).

Друго – одговор секретара информативне службе Санкт-Петербуршке епархије митрополита Владимира (Котљарова) госпођи  Анастасији Коскело9: „Литургијски препород у РПЦ: како је то могуће? “ (http://www.keston.org .uk/russia/articles/rr22/021it.html).

Допис о. Шмемана (ако се може веровати његовој искрености) прожет је бригом о очувању и процвату Православља у Америци. Рукопис г-ђе Коскело, међутим, показује како се идејама о. Шмемана неки старају разрушити јединство Православља у Русији. У вези са тим, мислим да би било корисно проследити његове мисли како би увидели настанак идеја савремених ревнитеља „литургијске обнове“.

У прва два пасуса свог извештаја о. Шмеман одсликава катастрофални положај Православља у Америци. Оно се, по његовом мишљењу,  одржава само етничким и језичким различитостима православних од околног света. Пошто се те различитости неизбежно временом смањују, Православљу прети пропаст пошто је његова религиозна основа раскинула са нормама „ране Цркве“ и Православље се може спасити само повратком тим нормама.  Овим је он своју мудрост супротставио мудрости Цркве. Прот. Шмеман је решио да сам спасе Цркву од уништења.  У петом пасусу он нуди прилично разумне мере за спас Православља – мере које леже у границама власти епископа којима се он обраћа.  Лоше је само то што он те мере сматра привременим – те у трећем и четвртом пасусу као идеал открива друге мере: сваколитургијско причешћивање и скоро потпуно изостављање исповести.

Другим речима, он је поновио морални колапс Лутера. Лутер је био ревнујући монах и свим силама се као са љутим звером борио са телесном похотом. Да би је победио, предузео је поклоничко путовање у Рим и тамо увидео да се нико (друкчијих није видео) не бори са страстима већ се сви здушно и весело њима предају. Тада је почео друкчијим очима читати Нови Завет и увидео „да се човек оправдава вером независно од Закона“ (Рим. 3, 28). И закључио је да је монаштво извитопереност  Закона Божијег и да је Црква наложила на људе ограничења којих у почетку није било.  Онда се оженио монахињом и почео проповедати нову веру замишљајући да се враћа оригиналној. Слично овоме, о. Шмеман је закључио да је у раној Цркви хришћанство било друкчије – радосно и комфорно па су монаси-аскети тај комфор уништили.  Штавише, у раној Цркви су се причешћивали при сваком оброку „у весељу и простоти срца“ (Дела 2, 46).

И, ево, он говори (у трећем пасусу): „Причешће Тајни Цркве је проистицало непосредно из Крштења – тајне ступања у Цркву и никаквих других услова причешћивању у раној Цркви није било.“

Показује се да из „искуства ране Цркве“ без послушања савременој Цркви (која се, по обећању Спаситеља, чува суштински неизмењена)  може закључити шта год хоћете. Лутер је извукао једно, о. Шмеман друго, да постити пред причешћем не треба, трудити се над познањем своје греховности не треба и треба једино „одговорити љубављу на љубав“.  

Другим речима, причешћивати се треба уз минимум сопствених напора. Отуда и одрицање неопходности исповести пред причешћем, јер је права исповест велики труд душе и онога који се исповеда и онога који исповеда. Тојест,  исповест се не уклапа у „комфорно причешћивање“ о. Шмемана. И ево – у четвртом пасусу – појављује се теорија да је „тајна Покајања у првим вековима била, у схватању и учењу Цркве, тајна сједињавања одлучених са Црквом“. Значи, онима који нису одлучени од Цркве исповест уопште није нужна.  Поред тога, као да се допушта „само једно такво сједињавање“,  што значи да они који су подвргнути одлучењу могу да се исповеде само једном у животу. А причешћивати се треба скоро сваки дан! Поразно лакомислено! Чак је малени (по нашим мерилима) грех Адама одлучио од Бога сво човечанство. И тек после крсних страдања и васрсења Господ је рекао својим ученицима: „Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23).

Ако си нарушио пост (например, појео укусну ћуретину) и ниси очистио овај грех код свештеника, тада приступаш причешћу неочишћен („не у брачној одежди“ – вид. Мт. 22, 1-14), а то је страшно! „Страшно је пасти у руке Бога живога!“ (Јев. 10, 28).

Ове идеје о. Шмемана рушитељски делују на јединство Цркве. Живу слику овог утицаја  (уз очигледне симпатије према њему!) описује г-ђа Коскело госпођа у свом чланку.

Далеко сам од мисли да г-ђу Коскело сматрам непријатељем Православља. Она је, вероватно, искрено забринута због  тежње ка „европеизацији“ РПЦ, тј. тежње да је учине толерантнијом“. Али, међу људима које она спомиње јесу, несумњиво, непријатељи Цркве. Узмимо, на пример, изјаву петербуршког протојереја Александра Сорокина: „Јеванђеље је «најантицрквенија» књига на свету. Она је управљена против сваке религије схваћене у «култном» смислу те речи“. Чудно је читати такве речи од православног свештеника, „служитеља култа“, како су нас с правом називали у совјетској ери. Зар годишњи литургијски круг не представља живописно, узвишено, истинито и емоционално богато читање Јеванђеља?

Г-ђа Коскело жали да су „имена страних православних аутора озбиљно који развијају литургијско богословље – протојереја Александра Шмемана, протојереја Николаја Афанасјева – позната у нашој земљи само уском кругу црквених интелектуалаца“.  Њихова имена су итекако позната, па чак и ученици њихови су многима познати. Пре око двадесет година мени је допутовао млади баћушка из Костромске епархије и са очима раширеним од ужаса почео говорити како је код нас у Цркви све неправилно – да свештеници не само да немају право савршавати Евхаристију већ и саслуживати епископу који је савршује. Као потврду овога дао ми је књигу о. Афанасјева. Ја сам прилично лако успео да убедим баћушку да о. Афанасјев није у праву, да се текст на који се он позива односи на време када су се евхаристијске молитве произносиле импровизовано. Ово из сасвим разумљивих разлога није давало могућност саслужашћим свештеницима да истовремено произносе молитве. Баћушка је отпутовао умирен. О о. Афанасјеву говоре заиста мало. Прот. А. Шмеман се показао траженијим. Њега цитирају скоро као класика марксизма-лењинизма – често и без најмање сумње у његову исправност.  Причала ми је моја парохијанка, која је дипломирала на Свето-Тихоновском институту, да ако у студентском раду нема цитата из о. Шмемана оцена не може бити виша од тројке.

Изгледа да је г-ђа Коскело упозната само са именима ових отаца, а у њихово учење се није баш удубила. Иначе, како није приметила да о. Афанасјев из праксе Древне Цркве изводи једне закључке, а о. Шмеман сасвим друге и то супротне.  Афанасјев сматра да свештеници не само да немају право служити литургију већ и саслуживати служећем епископу. Шмеман, пак, нимало сумњајући у права служења и саслуживања свештеника, прекорева их да су мирјане  одгурнули од саслуживања,  кажњавајући их (говорим речима његовог дописа) „пасивним учешћем“... у Литургији.

Г-ђа Коскело се диви успеху заједнице свештеника Кочеткова и говори да су кочетковци гоњени, али да репресија против њих „није способна да потпуно сломи покрет“ (прича се да њих ломе, прогањају, а ја то нисам приметио!) „Очигледно да иза њих (покрета кочетковаца) стоји одређена сила“. Ове последње речи чланка схватам у другачијем смислу од оног који је исказала г-ђа Коскело. О томе, каква сила иза њих стоји – мало ниже.

Хвалећи кочетковце г-ђа Коскело, ипак, веће наде полаже на оне који се „остајући у оквирима традиционалног «система»  постепено, у ништа мањем степену него «кочетковци», спремају за реформу“.

Слично безбожницима који искрено сматрају да „попови сами у Бога не верују“ реформатори су уверени да је већина архијереја наклоњена реформама.

„Наши епископи – говори прот. Александар Сорокин – су довољно прагматични људи, они не дају да се реформе размахну не из неких унутрашњих побуда, већ се просто оријентишу на расположење маса.“ Можда има и таквих архијереја у нашој Цркви, али ја сам уверен да је већина наших јерарха – у првом реду наш Свјатјејши Патријарх Алексије II, како је сам више пута изјавио – принципијелно против литургијских и осталих реформи.  Природно се поставља питање – зашто они не одлучују реформаторе од Цркве? Мислим да је узрок је у особености нашег времена када је огроман број људи постао православан, а нису суштински упознати  са Православљем.

Наше владике се боје да са коровом не ишчупају и пшеницу (вид. Мт. 13, 28-29)10, тим пре, што многи корови имају тенденцију да постану пшеница.  Да ове наде нису неосноване показује пример Татјане Петрове (вид. „Благодатни огањ“, 2006, № 15, с. 38—49) и Фи­липа Грила (вид. „Благодатни огањ“, 2007, № 16, с. 74—85). Сагласно томе једна монахиња је рекла о кочетковцима: „То је страшна тоталитарна секта... Као на робију идем сваке недеље у тај храм, али такво је моје послушање... А из свега овога (она је погледом прешла преко препуњеног храма) можда ће се бар једно зрнце семена подићи. Ко зна?“ (вид. „Благодатни огањ“, 2007, № 16, с. 63).

Г-ђа Коскело са одушевљењем говори о томе да су реформатори чак смогли снаге да организују конференцију  у Санкт-Петербургу и наводи казивања учесника. Они, у основи, понављају јеретичке идеје о. Шмемана. Истина, они то чине у оштријем и откривенијем облику.  Напоменућу шта је у интервјуу рекао свештеник Владимир Хулап: „Заједница не подразумева само заједничка поклоничка путовања и неке подухвате него заједничко зидање Цркве.“ Знамо из речи Спаситеља да се Оснивачем и  Градитељем Христове Цркве јавља сам Бог Отац (вид. Јн. 15, 1-2)11. Зато цркве, сазидане као заједнице разног типа, не представљају Христову Цркву иако се формално налазе унутар Цркве.

Посебно треба размотрити сажетак  рукописа г-ђе Коскело. Ево га: „Може ли да преживи црквена мањина у условима тоталног  «једномислија»? И ако је одговор - да - да ли има шансу да развије своју иницијативу до општецрквеног нивоа, или ће она остати парохијски експеримент? Све ће то показати време, али, у сваком случају, РПЦ дефинитивно није такав «гранитни монолит»  као што понекад изгледа.“

Ове речи су у мени изазвале успомену на становиште Бизмарка (о њој ми је испричао мој отац). Бизмарк је уверавао германске милитаристе да је Русија – монолит и да је рат са њом безнадежан.  Да би у будућности победа над Русијом постала могућа он је издејствовао у Рајхстагу седам милиона марака за организацију секташке активности у Русији. Слично томе, Хитлер је у својим „Говорима за трпезом“ говорио да у побеђеној Русији поредак треба тако организовати да свако село има своју веру. И, негде сам прочитао да у буџету САД постоји посебна ставка расхода „на организацију религиозног плурализма у Русији“. Дакле, разградња „тоталног једномислија“ у Руској Православној Цркви није брига само госпође Коскело. Саветујем је да се замисли над тим у какво је друштво запала.

Али, ово  тотално једномислијe  je чудо у историји! Јединомислије римокатоличког света је одржавано вољом римског папе. Када је једном дозвољена општа дискусија о проблемима римокатолицизма од тог јединства је мало шта остало.  О протестантима се нема шта говорити (види чланак др Татјане Горичеве: „О обновљенству, екуменизму и «политичкој писмености» верника“ СПб., 1997, стр. 5-15). А у Русији? Ако верујемо г-ђи Коскело, епископи су скоро неактивни, свештеници полуписмени, мирјани углавном сви неофити, а тотално јединство православних – чињеница која чини да је напор присталица „литургијске обнове“ готово безнадежан. У чему је узрок овог јединства? Заиста, главни узрок је молитва Господа Исуса Христа: „да буду једно као Ми“ (Јн. 17,11).

Али, поред мистичних постоје и видљиви узроци овог јединства у савременој Руској Цркви.  Подвиг новомученика и исповедника руских је показао нашем народу истину и силу Православља. 

С друге стране, показало се да атеистичко васпитање народа не уништава све основе моралности. Ово је изазвало прилив у Цркву свих који размишљају о будућности своје породице и свога народа.Сматрајући себе православним они смирено постају свесни своје неукости, покушавају да се приљубе онима који чувају традицију и да уче од њих како да живе у Цркви. Основа јединства је смирење! Ова врлина је темељ читавог моралног устројства живота православног човека. Његово одсуство и рађа такве појаве као што су кочетковштина и уопште – покрет ка „литургијској обнови“. Својим поретком нормалан ток оцрквљења (приљубљивања Цркви) рађа у човеку љубав ка православном богослужењу, схватање његове богословске дубине, силу радосних и покајних осећања, њим изражених, његову лепоту и разноликост. О овоме је сјајно написао у својим „Писмима о Западу“ свештеномученик Иларион (Троицкиј) (види „Без Цркве нема спасења“, М.—СПб., 2001, стр. 490—502. Писмо четвр­то. Богослужење). Митрополит Венијамин (Федченков) у свом саставу „О вери, неверици и сумњи“ пише о састанку са о. Јованом Кронштатским. „Баћушка – питао сам – реците, молим Вас, откуда у Вама таква пламена вера?...  – Откуда вера? – замишљено је поновио питање... старац и неко време је заћутао. – Живео сам у Цркви! – одједном је чврсто и уверено одвратио баћушка... А ја сам био упоран:  – Шта значи живети у Цркви? –  Отац Јован се чак донекле огорчио: – Да, шта значи? Ето, служио сам Божанствену Литургију и друге службе, и, уопште, молио се у храму. –  Потом, још размисливши, продужио је: –Волео сам да читам у цркви минеје ... волео да читам каноне светима“ (СПб.—М., 1992, стр. 76—77). Значи, да би у себи васпитали неповређену веру треба „живети у Цркви“, проницати у богослужење (ако је могуће и учествовати у њему), проживети празнике, постити, усрдно бити одан и припремати се за причешће Светим Христовим Тајнама. Тада неће бити никаквих тежњи ка такозваној „литургијској обнови“.  Нека Бог да снаге и разума да се бар  делимично научи то богослужбено  богатство које је накупила Православна Црква чувајући га неповређеним. Стремљење ка литургијским реформама се рађа из незнања и ароганције „религиозних интелектуалаца“. У вези са овим јавља ми се сећање на епизоду из „Браће Карамазова“ Достојевског. Аљоша предаје Кољи Красоткину фразу немачког професора: „Дај руском школарцу мапу звезданог неба, које он први пут види, па ће је  сутрадан вратити са исправкама“. Ово незнање и самоувереност су присутни и код наших делатника „литургијске обнове“они не познају богослужење које хоће да преобликују.

Ми знамо како воле свој град људи из Санкт Петербурга. Али, када сам тамо био зачудило ме је да главни булевар излази не на улицу Дворцову или Сенатски трг већ се излази  дијагонално ка згради Адмиралитета. Замислите какав бол би причинио родољубима у Санкт Петербургу, ако би се предложило да се пробије нови Невски булевар, усмеривши га ка једном од главних тргова и опремивши га стакленим небодерима. Зашто се литургијски реформатори не боје да вређају својим литургијским реформама много јачу и утемељенију љубав православних ка своме богослужењу? Силу његовог дејства су практично осетили чак и безбожни совјетски чиновници. Није тајна да је совјетска влада имала велики утицај на састав нашег епископата. А морали су да се чуде: убациш свог човека, а он после неког времена одједном постаје већи традиционалиста него претходни епископи. Ову силу, види се, узимају у обзир непријатељи Православља и због тога своје напоре усредсређују на разарање богослужења и, уопште, нормалног црквеног живота. И њихово главно оружје је „удобно православље“ по рецепту о. Шмемана.

Желео бих да цитирам одломак из мемоара Михаила Макарова:

- Нано, желим да стигнем на небо.

- Стићи ћеш ако пођеш правилним путем.

- А где је тај пут?

- Пред тобом су два пута. Један пут је - лепи меки тепих и на тепиху је пуно цвећа и бомбона. Други пут је сав са шиљцима зарђалих ексера. Тебе ће привести лепоме путу и рећи: „Иди! Овај пут је добар. Сабирај и мириши цветиће и једи бомбоне.“ Ти их не слушај. Иди по путу са ексерима. Биће страшно – не бој се и моли се Богу. Овај пут води у рај, док мек и удобан пут иде право у ад. (Михаил Макаров: „Из живота православне Москве 20. века“. Галактика. 1996, стр. 30).

Нећемо се прелестити шмемановским цветићима и кочетковским бомбонама који нас одвлаче на широки пут „удобног православља“. Ићи ћемо путем подвига којим су прошла многа покољења наших предака и, да не би залутали са тог уског пута који води у вечни живот, ми ћемо се старати да следимо њихове стазе, без обзира на коју би нас страну вукли религијски реформисти.

Град Касимов. Април 2008. године

Превели Радоман Светковић и Милан КГ

О Васкрсу 2010.

Извор: „Благодатный Огонь“, 2008, Бр. 18, стр.32-43

Духовни покровитељ часописа

БЛАГОДАТНИ ОГАЊ

је Богослужбена комисија при

Епархијском савету града Москва

_________________

1Одмах потом објављен и код нас у „Православљу“    - прим. прев.

2Ради се о јединственој пракси у Руској цркви – унапређењу протојереја и архимандрита да до одређеног момента на Светој литургији могу (и треба) да служе са отвореним Царским дверима  - прим. прев.

3Црквено-словенски текст. У савременом служебнику на србском језику стоји: „Помени, Господе, Твоју свету, саборну и апостолску Цркву од краја до краја васељене... Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; опрости ми свако сагрешење хотимично и нехотично; и немој због мојих грехова отклонити благодат Светог Духа Твога од ових дарова који су пред нама.“   - прим. прев.

4Мт. 7, 13-14:Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“

5Мт. 16, 24-27: „Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по дјелима његовим.“

6Масленица – сиропусна недеља (недеља пред почетак Часног Поста)  - прим. прев.

7На руском – „Союз“ (Савез)  - прим. прев.

82. Пет. 1, 6: „А у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност.“   

9Редактор новости часописа „Вода жива. Санкт-Петербургски црквени весник“ (на руском: «Вода живая. Санкт-Петербургский церковный вестник») која је сарадник Кенстонског института и фонда Карнеги. (Овај фонд је невладина организација финансирана из иностранства  - прим. прев.)

10Мт. 13, 28-29: „А он им рече: Непријатељ човјек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо? А он рече: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу.

11Јн. 15, 1-2: „Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.