Ђорђе Јанић

ЕВРОПА - MAJKA ДЕХРИСТИЈАНИЗАЦИЈЕ

Размишљајући   о   развоју   Европе   и   о   духовном стању у коме се налазила у првој половини XX века, владика ће, много пре културолога западне Европе, обратити пажњу на Гибонову књиту о Римском царству, налазећи у судбини Царства велику сличност са судбином нашег хедонистичког, секуларизованог света. Он је упоређивао Рим у вековима његове декаденције са духовним стањем Европе, нарочито после Првог светског рата, и почео да проповеда њену пропаст. Омекшалост, морална релативизација, хедонизам који се претворио у перверзију, и на крају (или је то, можда, било на почетку) одбацивање вере у Бога, све је то било у Римском царству пре његове пропасти, и све је то у Западној Европи показивало своје лице. У време римских цезара, каже владика Николај, интерпретирајући Гибона „религија (се) сматрала од народа истинитом, од философа лажном, од државника корисном".¹ Ова Гибонова подела потпуно је фасцинирала историософа у православном теологу. Систематско довођење у питање, од стране интелектуалаца, најпре божанско порекло Исуса Христоса, потом и сам смисао вере уопште, њихово оптирање за рационализам, просветитељско либертенство, могло је за своје постојање да захвали баш деструктивном деловању у оквиру саме хришћанске Цркве на Западу. Лажност религије је у царском Риму доказивана од философа и књижевника, који су у њој видели или чисту символику или глупо празноверје неуких. (Владика Николај ће, иначе, у истом тексту, поставити тезу да хришћанство није религија у традиционалном значењу који се придаје тој речи. „И данас се у крштеној Европи ... често понавља реч: религија је философија простог народа! Али, питамо ми, која религија? Онај енглески историчар (ваљда Гибон, м. пр.) говори о паганској, идолопоклоничкој религији. Ако се то назива религијом, онда је безумље називати хришћанство религијом. Каква је заједница измећу Христа и Велијара? Хришћанство није религија, попут осталих људских религија, никако; него је хришћанство небеско откровење истине, Радосна Вест роду човечјем; не од човека или ангела, него од самога Бога Створитеља. Христос је рекао: познаћете истину и истина he вас ослободити. Од чега ослободити? Баш од  религија,  од људских философија, од самозваних схватања  свста,  од  тиранија  свих  заблуда  светских, које  се  противе  Истини,  па  ма  под  каквим  именом опе биле и ма на каквом послужавнику."² Ругајући се боговима, римски и грчки философи су обесмислили и опредметили свет. Појаве истог стања има и у Европи, закључио је владика Николај, а постоји тенденција да се те идеје пренесу и на друге континенте. Државне власти подржавају  религиозне   ритуале из чистог прагматизма, сматрајући религију корисном за стабилност заједнице. Но сама држава, као инетитуција,  није прожета   верским   осећањима.   Постојање верских ритуала у царском Риму и савременој Европи, представљају само символичне обреде који за државу, ондашње и садашње управљаче, није имао никакав емотивни значај.  Мерешковски,  један  од  најутицајнијих руских писаца у емиграцији, посебно у првој деценији, описујући покушај Јулијана Апостате, да обнови многобожачку религију и њене обреде, описао   нам  је  како  у  тим   многобожачким  ритуалима, нико сем Јулијана не умоси осећања и веру. Обреди су постали обесмишљени јер више никакву емотивну поруку   нису   преносили   гледаоцима.   Сакралност   је била исчилила и остало је само механичко понављање обреда. А од тога до гротеске и вулгаризације, био је потребан само један корак.

Иста   опасност  прети  данас  и  Западној   Европи, римокатоличкој Цркви и протестантима, а преко ње и Српском народу који, под утицајем својих интелектуалаца, одбацује веру отаца и Господа Исуса Христоса. Државе у Европи, мало помало, а нарочито убрзано после 1789. г., тј. Француске револуције, одричу се хришћанства, сматрајући га „немодерним" оковом који их спречава да развију све своје потенцијале. При томе укидају и сакралност власти. Држава није, кроз   владара,   миропомазаника   Божјег,   света   заједница, већ је последица „уговора", „договора" између слободних,   суверених   појединаца.   Али,   као   што   су римски цезари, по угледу на оријенталне владаре, да би  попунили вакуум настао дисквалификацијом традиционалних религија, проглашавали себе за божанства (једна од основних оптужби против хришћана у Римској држави била је, да врше државну субверзију, јер неће да се клањају и приносе жртве киповима обоготворених цезара) повезујући кроз владара и државотворно и свето и тиме сакрализујући власт, тако ће и диктатори XX века, директни потомци европске дехристијанизације   (Лењин,   Хитлер,   Мусолини,   Стаљин) обоготворили себе, како би попунили празнину насталу атеизацијом хришћанског света. Једини који су остали верници у Риму, били су прости људи који су религију свукли у област магије. Једини који су остали верни Господу у Европи јесте прост народ, неискварен нити потребама интелектуалне преласти човекобога, нити политичким моћима иберменша, Дарвиновог  и  Ничеовог  потомка,   нити  отвореном  антихристовском мржњом идеологијом бољшевизма.

Европа је на почетку пута, на раскрсници, јер је напустила пут Истине, Христов пут, стална је мисао Николајева. Али, за разлику од незнабожаца који тек треба да упознају Спаситеља и крену Његовим путем, Европа је била на том Путу али га је издала. Зато је Европи теже у Историји да нађе себе. Све структуре у Европи: интелектуалне, политичке, духовне, и када се заклањају иза Христосовог имена, нису ништа друго до подсмех Господу. Од врха друштвене структуре (владика ће се увек стриктно држати пирамидалног облика друштва) до њеног дна, најпре млакост вере а потом отворено безверје, захватило је Европу. Основни парадокс христијанизације  Европе,  која  траје скоро две хиљаде година, јесте: да је хришћанска саборност, здруженост Бога са човеком, човека са човеком, Бога и човечанства, резултирала последњих векова својом супротношћу - владавином егоизма подигнутог  на  највиши степен.  Егоизам човеков,   који је у маркизу де Саду достигао врхунац извитоперености, а у Кирилову Достојевског открио сву  своју бесмисленост, води човека ка дијаболичном схватању света као простора у коме се нисачим ограничени субјект  поиграва  васељеном, доводећи  и  њу  и  себе  до уништења, кроз културу и цивилизацију модерне Европе, прожео је читав људски род. И овде се све одвија  постепено. Најпре егоизам појединца према заједници; потом егоизам заједнице према другим заједиицама, и на крају, у једном светогрдном узлету, егоизам човека према Богу. Љубав, коју ће Христос уздићи на ниво аксиоме постојања, примордијалност другог у односу на себе, дужности у односу на права, разбиће се у обезбоженој Европи и претворити у своју супротност - мржњу. Егоизам, „свети егоизам", завладаће духовима. На овом месту ће се отворити апокалиптична визија владикина - савремене цивилизације као простора у коме се одвија богоотпаднички рат и припрема долазак Антихриста. Европа је заборавила своју религију — хришћанство — и зато ће њена цивилизација бити уништена. Занета освајањем света она је заборавила на своја огњишта. Рушећи туђе храмове она је испразнила своје цркве. Уништавајући туђе заједнице, сукобила се сама са собом. Први и Други светски рат су најбољи сведоци тога. ,,Дух сваке цивилизације инспирисан је религијом, а дух модерне Европе није био инспирисан европском религијом. Многа су безбожничка удружења улагала огромне напоре да Европу ослободе духа њене религије. Они су то чинили заборављајући једну ствар, а то је да ни једна цивилизација која се одвајала од своје религије није могла преживети. Када се мислило да је ово одвајање извршено, дотична би цивилизација отпочела да труне и изумире, остављајући за собом прљави материјализам у градовима и празноверје по селима."³

Овде долазимо до идеје која ће се као нит провлачити кроз мисао владикину још од оних дана када је ступио у додир са богомољцима, са простим, верујућим народом, а то је доба када је почео да се дистанцира од оне средине до чијег му је одобравања у младости било добрим делом стало - интелектуалцима, како духовним тако и мирским. Почео је и људе и идеје да цени по делима њиховим. Све је лакше пратио систематску деструкцију хришћанства проналазећи места са којих је она полазила и лагано се приближавајући њеној сабирној тачки. Како оној у простору и времену тако и оној која исијава своју мржњу из духовног света. Једна од тих тачака су били и интелектуалци који су, многи и несвесно, током последњих хиљаду година  вршили неприметну али непрекидну деструкцију хришћанства. Саблазан је преко слика улазила у хришћанске богомоље и хришћанске домове. Скоро читава књижевност и комплетно сликарство, посматрани уназад, имали су два циља: један  тактички, други  стратешки.  Тактички  циљ је био рушење хришћанске етике. Све етичке норме су најпре релативизиране, довођене у питање, да би, на крају, биле одбачене. Али одбацивање морала  није крајњи  циљ   тог  миленаристичког  подухвата.   Моралиста у епископу Николају је то лако осетио. Морал, као законик Божјег света, структура је у оквиру које се развија хришћанско друштво. Његовим обарањем доведени су у питање сами темељи хришћанства, њене догме. Поклик, против догме, који је, на први поглед, имао за циљ да се изврши „проветравање", ревитализовање науке, да се она ослободи теолошке субординације, претворио се у поклик, позив за рушење хришћанства. Црквене догме, после Никејеког сабора аксисматски формулисане, најпре су изоловане од верника, постале им далеке, апстрактне, извучене из сва-кодневног хришћанског живота, да би,  потом,  биле обесмишљаване, а све са циљем да би се сама вера у Исуса Христооа довела у питање. Пре свега чињеница   Његовог  Божанства,  при  чему су  коришћене, понекад и без знања извора, идеје и примедбе антихришћанског карактера, које су постојале још у апостолским временима, чије је порекло било јеврејско или гностичко. Европски интелектуалци су довели у питање: Христосово божанско порекло, Његово Васкрсење, а потом његово деловање, да би, на крају, поставили и питање његовог постојања. Свођење Христоса на степен једног од јеврејских пророка, степен који му је још Мухамед штедро подарио, ослањајући се на јеретичка учења директно позајмљена од аријанаца даље је деструиран кроз интерпретације Ренана, Харнака и Папинија. Свако од њих је понешто одузимао Христосу, што је требало да резултира Његовим обесмишљавањем. Од Исуса лажног  месије  до Исуса социјалног реформатора, требало је да прође две  хиљаде  година  антихришћанске  пропаганде.   Од Исуса социјалног реформатора до Исуса митске личпости, нешто више од једног столећа. Разне струје, разне дијаболичне силе, од свесних мрзитеља хришћанства до заведених, заблуделих хришћана, рушиле су Христа, вадећи тиме и душу Европи. „И ово рушење трајало је два последња столећа. Најпре француски енциклопедисти и енглески утилитаристи, па социолози и законописци, па немачки метафизичари, па дарвинистички природњаци, па разорни романсијери и такозвани „реалистички" уметници, па научници са својим упорним а фантастичним теоријама, и најзад злоупотребитељи свих научних проналазака у себичне сврхе а на разорење вере и морала код омладине европске."⁴

У ово таксативно набрајање антихришћанске деструкције, он ће у центар ставити  1789. г. Од Француске револуције почело је одбацивање и несхватање књиге живота.⁵ Али, кад погледамо горе наведене мисли владикине, где набраја  редослед  деструктивних напада на хришћанство, или када по другим његовим текстовима  саберемо  све што је написао  или рекао о деструкцији и нестајању хришћанства у Европи, открићемо да је јавни знак почетка дехристијанизације, знак који је, иначе, већ припреман раније и резултат је разних јеретичких учења, био дан почетка Велике шизме. Папа, зато ће га у ратним данима 1944. г. прогласити извором свеколике деструкције хришћанства и најављивачем Антихриста, је 1054. г., анатемисањем Цариградског патријарха учинио смртни грех јер је поцепао  Цркву,  тело  Господње.   Све   што  је  из  тог чина раскола следило, како је то владика Николај у својој   мистичној   визији  историје  видео,  било  је за очекивати.  Цепање  духовног  јединства,  укидање  саборности Цркве и њено замењивање светском потребом за господарењем, обнародовано је том анатемом. Сама  чињеница да је  сам чин  анатемисања прошао међу његовим савременицима скоро незапажено, и да је сматран као један мање важан акт папства у њего вој сталној борби за примат у Цркви, баш и открива његово сотонско порекло. Кукавичије јаје, јаје сотонског раздора, је било бачено и проблем примата, за Цркву саборну неважно, јер Први у Цркви је Господ, а не папа или неко од патријараха, отворио је могућност да се појави читав низ неправоверних учења, од филиокве до папске непогрешивости,  која  нису настајала у оквиру оделитих, jaснo одвојених група, јеретичких секти, већ у оквиру римокатоличке заједнице која је себе сматрала и сматра, матицом хришћанства. Јерес папства, увидео је током времена владика Николај, породила је и све касније јереси у Цркви. Да није било папске јереси не би било ни Лутера. Оно што је изгледало као сукоб унутар историје, сукоб између једног папе и једног патријарха, испилило се као сукоб унутар самог учења Цркве. Довођење у питање хришћанских догмата, њихово допуњавање, све је недвосмисленије укидало саборност. Све што је из тога следило, а то је, пре свега, разбијање хришћанства у Европи, најпре кроз ренесансу као идеју о човековом примату, која ће прикривати идеју о примату материје над духом, а ова пак о непостојању духа, преко писаца, философа и сликара, потом кроз Лутерову духовну побуну (из које ће се изродити безбројно уситњавање хришћанских заједница - пре Другог светског рата их је било  око 200)   хришћанству   је, располућеном  у свом  мистичном  телу  укидањем  саборности, јединству у Христосу, донело деградацију и суштинску маргинализацију.

Европа је, иако номинално хришћанска, на Христоса, Сина Божијег, заборавила. Бог је Европи остао на језику, али га у срцима више нема. Секуларизација друштва, егоизам подигнут на степен неприкосновеног божанства, потпуно је пореметила хришћанску васељену. Уместо Бога, подигнути су многи идоли: култура, просвета, прогрес, цивилизација, једнакост, братство, слобода, раса, класа итд. Све те, у суштини идолопоклоничке замене, показале су колико, уствари, Бога у том свету нема. Идолатрија према споменутим појмовима, у даљој декаденцији духовности Европе, довела је до идолатрије човекове. Човек је обототворио себе и као појединца, и кроз расу, и кроз класу. Духовност је  потиснута  у  корист материје.  Вечност је  замењена   корисношћу,   а   корисност није ништа друго до пролазност. У духовном распаду Европе, развиjao   је   владика   Николај   даље   своја   размишљања, европски човек је пао ниже од нехришћанских теистичких народа, које је она иста поробила. Европа је међу те народе дошла са пролазним, углавном материјалним, вредностима и зато је и њен долазак пролазан. Она им је дошла не са Христосом и Јеванђљем, не са благом речју љубави слаткот Исуса (како га је називао Јустин Ћелијски), већ са оружјем, машинама, бездушном трговином. ,,Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом, а не културом. И велики народи Азије и Африке, иако некрштени, но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима,   својим  верским   књигама.  Неко   Кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они, дакле, делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим на свету. Само се европски народи не хвале Христом, ни Христовим Јеванђељем, него се хвале својим опасним машинама  и јефтиним  фабрикатима, тј.  културом  својом."⁶ Стављајући на врх своје хијерархијске лествице  културу, појам јасно недефинисан, флуидан и завистан  од  идеологије интерпретатора, европски човек, човек   расхристовљене   Европе,   показао  је  своју  удаљеност од Христоса. Ту је јасно оптирање за људско, а то је исто што и временско, пролазно, склоно нестајању, а резултира напуштањем Бога. Одбацујући љубав према Створитељу, према Богу који се жртвоваоа своје дело и окрећући се ка човеку као самостворитељу, Европљанин се окренуо од вечности ка пролазном. Човеков панхуманизам, врло брзо се преобратио у егоизам. Проглашавајући Бога мртвим (Штраус, Ниче), човек је подигао себе на место Бога. Нестало је хришћанске вере, јер оно што се данас у Европи представља као хришћанска вера, то су само форма, само ритуал, живот древних фарнсеја прилагођен модерном  добу. „Права   вера,   хришћанска  вера, то  је Богом откривено знање људима о најважнијим пред метима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божјем. То откривено знање не зависи ни од културе; ни од некултуре, ни од светског знања, ни незнања споредних ствари."⁷

Од тренутка када су свештеници престали да буду проповедници божанске истине Исусове и пастири хришћанског народа, када су престали да буду учитељи и лекари своје духовне деце, када су сами пре стали (а то је најпогубнији резултат европске дехристијанизације) да верују у те своје улоге они су издали Бога издајући дело његово — човека. И Бог ће, можда, по безграничној љубави својој, да им опрости за увреде које су Њему нанесене, али по праведности својој и љубави према Својој деци, напуштеним верницима, верницима које су развратили, које су безверјем саблазнили, мораће да казни пастире који су оставили  стадо,  лекаре  који  су оставили болеснике, учитеље који су завели ученике, заштитнике који су оробили штићенике. Свима онима који су стадо Божије препустили курјацима, који заблуделе нису одвраћали од греха, који грешнике нису повели на пут покајања,  Господ ће уделити  казну. Међу њима  ће бити  свештеници, народне  вође,  учитељи,  научници, књижевници — сви они који су саблазнили народ и одвели га од пута Божјег на пут човековог луциферијанизма. Укравши хришћанима Христоса они су им украли и љубав, и веру, и наду. Оставили су их на милост и немилост Сотони да их саблажњава у духовној пустињи савремене цивилизације.

Иако никада отворено није правио разлику између урбане и руралне цивилизације, између села и гpaда, између земљорадничког и индустријског друштва, очито је да за њега, дете рођено на селу, унутар јасно структуиране породице, која се назива патријархалном а која је, то смо одавно увидели, само пирамидална, хијерахијска, савремена је цивилизација могла да изгледа као простор свакојаког зла и моралне заразе. Зло се ту развило како на нивоу социјалног, друштвеног, тако и на нивоу духовног. Микрокосмос, разбијајући заједницу, тј. саборност, свету заједницу између Христоса Распетог и људи, претворио се у хетерогену масу малих, атомизираних, безбожних људи.

То  нису само  атеисти  (безбожници), - они који мрзе Господа,   већ  су  то и  религиозно незаинтересовани, људи који немају ни психолошке ни духовне потребе да опсервирају извор и утоку, Алфу и Омегу, рађање, постојање и циљ постојања. Духовни простор је епископу Николају изгледао  све празнији. Европа је изгубила Бога али је добила много божанства. Још пре Првог светског рата он је почео да наслућује очај европске празнине, али је тек у току Другог светског рата и живота у емиграцији, постао сигуран у чињеницу да Европа нема са чиме да изиђе пред свет сем са   својом материјалистичком  цивилизацијом   и   већ набројаним опсесијама (идолима) који постају у времену, у времену трају и у времену престају да постоје. На крају живота владика Николај ће видети Европу као једну богоборачку организацију, као један атеистички  субјект  који  не  признаје  никакву  вредност изнад или изван себе. „Нова паганска Европа не хвали се ни једним божанством иза себе. Она се хвали само собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што није прснуо, на смех Африке и Азије; сазрео чир који тек што се није провалио да својим смрадом испуни сву васиону. То вам је садашња антихришћанска Европа, Бела Демонија."⁸

Бела   Демонија   је   постала   Николајева   опсесија још за време Првог светског рата, када је обилазио Енглеску и Америку. Ступивши у додир са хиндуским теософима („индијанима", како их је звао), тачније са кругом теософа у Лондону, где га је, па свој прилици увео Чедомиљ Мијатовић, и коме ће се, некако у то време,  придружити  и  Митриновић,  јеромонах  Николај  је дошао, лично, у додир са духовном Индијом, уверио  се  у дубоку религиозност свеколике Индије. Никада више неће заборавити те сусрете, као и оно што је на њима научио. Све оно што га је каснији историјски развој  научио: колонијализам чије је наличје видео, бахато понашање беле расе према обојенима, уништавање духовне културе урођеника са намером да се претворе у бесловесна бића способна једино да производе и троше, рат у Кини, рату у Абисинији, потврдили су му да Европа није расхристовљена  само због тога што у њој хришћански народи ратују  између  себе  и  физички се уништавају, већ много внше, због тога што нехришћанске народе обезбожују, убијајући им њихова,  махом  многобожачка веровања, а не доносећи им никакву другу веру у замену. Азији и Африци су донели индустријску цивилизацију, али Бога у томе што доносе нигде није било. Атомизирање човека, које је савремена цивилизација извела, нарочито њена наука, а у њој посебно социологија и философија, није ништа друго до атомизирање Бога.   Извршено   је   његово   претварање   у атоме, протоне и електроне.⁹ Најпре се такав бог претворио у божанство без субјекта, није више био „лични Бог", како су га покаткад звали наши теолози  у XIX  веку. Постао је само безимена и неидентификована сила, сам закон постојања. У том закону постојања нико више, а посебно не обични верници, нису могли да препознају Свету Тројицу а посебно не Исуса Христоса, Сина Божијег. И тако је вера хришћанска потпуно избрисана из Европе. По владици би Китај (Кина) окарактерисао Европу као свет који је изгубио суштину стварности. За њу би могло да се каже: ,,Изгубила је Бога и душу".¹⁰

О губљењу Бога, о богоубиству у савременој цивилизацији смо већ говорили (иако ћемо о томе, пишући о деловању владике Николаја увек говорити) али о губљењу душе још нисмо. Шта је он подразумевао под душом? Да ли је то исто што и духовност? По свој прилици не. Изгледа да је за њега душа означавала оно Божанеко у човеку, онај Дух Живота који нам је Бог, кроз Адама и Еву, удахнуо на почетку. Губљење душе је још опаснији чин од њеног прљања, које нам је, наш народни певач, прогласио највећом опасношћу („Боље ти је изгубити главу, него своју огрјешити душу"). Душа човечја јесте његово човештво, његово богочовештво. Материјализам, као и утилитаризам, као два идола модерне Европе, разјели су њен морал. (Иако би могло да се постави питање, да можда разједени морал, време распада  вредности, није произвело и материјализам и утилитаризам, као и многе друге „идоле", о којима пише владика Николај?) Све је постало материјално и све је њој подложно. Све  је  постало   корисно,  самерљиво корисности. Али корист је временски ограничена, пропадљива, јер се мери материјалним. Нико више не говори о духовној  користи, као што нико не говори о духовној радости, духовном задовољству. Задовољство је постало телесно.  Корист је  постала  материјална.  Тиме је замењена суштина постојећег, дух,  који је бесконачан јер   је  манифестација Духа,  пропадљивом  материјом. Одбачен је Бог, а Његовим одбацивањем затворен јс пут до сазнања истине. Овај закључак нужно произилази  из  Христосове  изјаве: ,,Ја  сам  Пут  и  Истина" (Јн.14.6). Нема ли Христоса,    следствено томе нема ни пута, нема ни истине. Савремена  мултипликација путева очитује се у мултипликацији  научних метода од којих свака тврди да је права, тј. да је истинити пут до истине. Мултипликација путева доводи до   мултипликација   истина.   Истина   се   релатнвизује, ставља у зависност од времена у коме се сазнаје, а то значи у директној  је корелаинји са прогресом. Релативизација истине маскирана њеним условљавањем од степена сазнања до кога је човек стигао, није ништа друго до одбацивање истине. А то је последица одбацивања Истине, тј. Бога. Пошто модерна цивилизација расхристовљене Европе,  кроз своју културу не признаје  Бога  (иако  га  по  инерцији  вербално  признаје), она  не може да признаје ни  постојање  Истине. Пут ка Богу, који је био пут ка Истини, у модерној Европи је постао пут појединаца ка сопственом обоготворењу. Али пошто је човек ограничен простором и временом, јер нема Христоса, нема искупљења, нема живота вечног, oвa се истина своди на сазнање појединца. Појединца без предака и потомака. Због тога се и наука, механизам којим се покушава доћи до истине, иретвара у конгломерат многобројних метода и многобројних  теорија.  Нестало је одређење да  или не. Уведен је појам можда као врхунско достигнуће модерног сазнања. Није се приметило да је релативизирање Истине, друго име за супремацију Неистине.

Поред извора савремене дехристијанизације Европе,  њеног интелектуалног слоја, епископ Николај  је истакао још две верске заједнице које, и када не учествују у духовном убиству света, тј. када свесно не учествују у њему, несвесно су му савезници.  То  су римокатолици (папа)  и Јевреји. Прва због безбожне јереси, друга због мржње против Христоса. Оптужио их је из различитих разлога, али је њихову делатност свео у једну исту резултанту-дехристијанизацију и обезбожење Европе. Они нису безбожници као атеисти, али су, и несвесно, родитељи и савезници атеиста. Израиљ је био размажен Божјом љубављу, био је Његов изабрани народ. И Европа је својим колективним примањем хришћанства, била примљена за причасника Божјег. Била је усиновљена, кроз Бога Распетога, Богу Оцу. Значи, била је уздигнута изнад свих  створова људских и уопште изнад свих бића. Али, и у случају  Јевреја,  и  у  случају  Европе  (папске  Европе,  а под њом владика Николај подразумева и протестанте) резултат Божје љубави је био исти - одметање  од Бога. Бити тетошен, код сваког недозрелог, малолетног, а у оба случаја се ради о духовним малолетницима, резултира одметањем, безобраштином, незахвалношћу, одбацивањем Божјих закона и, на крају, одбацивањем самог Бога.  „Узрок је  исти и  болест  је иста. Јер народ без страха од Бога, брзо остане без Бога. Незнабошци који су имали страх од богова, ма и лажних, ближи су били правоме Богу, него ли размажени Израиљци и Европејци, који су сваки страх од Бога одбацили, а међутим милост и љубав нису ни поимили  ни  примили."¹¹  Требало би  напоменути,  да овде наилазимо на мисао, која ће, што време дуже буде одмицало, све више сазревати у владики Николају;   ближи су Богу и истини припадници нехришћанских религија који, иако немају тачну представу о Богу, иако нису прихватили Исуса Христоса, ипак имају искрено осећање  Бога,  него  формални  хришћани (атеисти), јер они не само да немају љубави према Богу, него имају само мржњу и лаж. (Овде бисмо додали да модерни атеизам није незнабоштво, неверовања  у постојање Бога,  него  богоморштво.  Потврда за то нам је марксизам. У њему је атеизам, одбацивање Бога, претворено у мржњу на Христоса. Модерни атеисти мрзе Бога. Али он нигде није достигао такве размере и моћ као у хришћанским земљама које су биле под влашћу комуниста и то нам открива да је   модерни   атеизам   антихришћанство   а   не   безбожништво.)

Европа   је   простор   јереси.   Јеретичка   Европа  је гнојна рана која прља и трује свеколико хришћанство и   човечанство  уопште.  Епископ  Николај,  пишући  у логору Дахау спис, који ће много година после његове смрти бити први пут објављен, сагледавши  сво мучеништво Европе у Другом светском рату, био је опседнут апокалиптичномвизијом   савременог света као света последњег времена. Видео је зло које је завладало светом, видео је његове различите облике али, да би могао да објасни стање у коме се нашло човечанство,  хришћанство  и  нарочито  Српски народ, покушао  је  да  пронађе  јересијарха.   И   нашао  га  је   у папској архијереси.¹² Из папске јереси, која се најпре очитовала као сукоб око аптиникејског догмата о filioque, потом проглашења шизме, да би, кроз векове све више водило цепању Цркве, као тајна нит антисаборства, развила се лутеранска, затим калвинистичка јерес, потом многе протестантске јереси од којих је суботаре,  владика  посебно   негативно квалификовао, „и тако без краја". А крај свих јереси налази се у атеизму. „Првенац архијеретик а мезимац архибезбожник", писао је он на истом месту. Папска Европа, кренувши кривим путем шизме, провела је себе путем јереси, да би, најзад, завршила у атеизму. Пут је за сваког религиозног човека препознатљив: заведени од Сотоне, кренули су светом лажи, да би завршили у свету смрти.  Свет материје није имао шта више да пружи човеку дехристијанизираног света сем смрти. Рат није оно што хришћанина, па и епископа Николаја може да доведе до очајања. Рат је симптом много теже болести, болести на смрт. Смрт храшћанске душе у Европи рађаће не само два светска рата која је владика преживео, него и све ратове у будућности, којима  неће присуствовати.  Зло  се  отело  и почело  да хара светом. Одричући се Христоса Запад се одрекао једине ефикасне одбране  од Зла.

Читава западна цивилизација од времена раскола, или скоро од тог времена, говори о човеку. А крајњи резултат свих тих говора је човеково уништење. Човек се уздизао у овом микрокосмосу. Сопствени егоизам је уништио човека. Али, на томе инсистира влалика Николај, он има намеру да уништи и свет. Сваки човек жели да постане независан, да постане свој господар. Свет се прстворио у свет безброј  господара, у безброј  побуњених узурпатора.  Свако од њих је, логично извлачећи закључак из свог суверенитета, пожелео да постане наследник Господарев. Заузимајући место Бога у себи помислили су да ће заменити Бога и у свету.  Свет је постао простор очитовања његове воље јер је атеизам разбуктао његову вољу за  моћ. Човек  за  натчовека  престаје  да  буде  биће,  јер  два Бића не могу да постоје. Биће је у натчовеку, говори савремена европска цивилизација. А следствено томе, сви остали  људи остају  без  свог  битија.  Човек  без битности престаје да буде субјект. Он постаје предмет. (О томе ће, надугачко и нашироко гозорити тзв. марксисти-хуманисти. То ће звати отуђеним човеком. Нормално, они ће тврдити да је човек отуђен од себе. Заборављаће, свесно, да то себе значи од оног што је божанско у њему.) „Тиква је скупља од човека"¹³, ускликнуће епископ Николај. Пророчким патосом открићe нам резултат човекове борбе за сопственим обоготворењем. Све је добило употребну вредност. Све је утилитарно у односу на човека. А постоји само једап човек - Ја. Полазећи од себе, од светог егоизма, подигли смо себе изнад других и њих ставили у функцију у односу на себе. Човек-роб, ослобођен Христосом, јер је добио субјект, постао је Ја пред Богом у истој мери у којој је Ја и сам цар, у савременој цивилизацији Европе безверника, вратио се на свој почетак. Отуђени човек, због кога ће устати тзв. новолевичари  1968. г., није ништа друго до  резултат дехристијанизације и атеизације коју су извели њихови преци. Човек обезбоженог света може бити или суверен,  господар или роб.  А  господар  може  бити  само један. Тако се свет претвара у свет робова. Човек је претворен у број. И што је број већи то је човек мањи. Савремени човек није човек саборности, није човек Божје дело, већ човек материјализма, човек понуде и потражње, човек економије.

Пођемо ли од поставке да је Христос Живот, онда је јасно да је Антихрист  Смрт.  Антихришћанска Европа је место смрти и извор смрти. У њој  је човек осуђен на смрт јер је осуђен на материју. Унизивши га  и  обесмисливши тиме што  му је одузела бесмртност, она га је прибројала предмету. Чак не више ни живој материји. Све структуре у савременој  Европи, сви њени представници у оквиру свог делокруга, обезбожују човека. Од папе, преко науке, уметности, политике,  смрт се уноси у људске душе.  И  то превасходно  душе  младих.   (Погледајмо  само  неког  старог атеисту, са каквом мржњом посматра младог верника. У тој  мржњи је страх пред смрћу од које у њему, обезбоженом, нема одбране, и завидљивост пред слободом оног који за смрт и не зна, за кога је смрт-престанак, укинута Христосом. Верникова вера је оно за чим чезне безбожник.) Дехристијанизирана Европа је најпре обесветила сопствени простор, да би потом покушала  да  обесвети  читав  свет.  И  империјалисти  и револуционари шире смрт јер и једни и други робују идолима. Казна тог робовања јесте пролазност јер су и ти идоли само пролазност. Јер сваки од идола није ништа друго до једна од узурпираних  Божјих  особина. И империјалисти и револуционари желе да узурпирају неке од Божјих особина, истовремено рушећи неке друге Његове особине. Али њихов грех није само у личном богоборству. То треба стално наглашавати јер на томе  инсистирају  и  сви  владикини текстови. Њихов суштински грех је у рушењу Божјег света за будућа поколоње. Сопствени грех расте у значају комплементарно са функцијом у друштву човека који га чини.   Смртни  грех  првосвештеника  или  владара  не прља само живот починиоца већ и душе њихових подчињених. Јер ти греси које они сами чине, иако их лично чине, кроз своју функцију их чине и преносе у   будућност  у  име  заједнице  чији  су  представници. Учитељ који чини грех, не прља себе пред  Господом, већ, унапред, прља своје ученике. Својом поуком он им ружи Божји свет, тиме им затварајући врата спасења. На њему није само грех богохулности, који је лично учинио већ и грех богохулности који су учинили и његови ученици. Прљање, духовно прљање садашњости, увод је у смрт будућности. Ако се човек одрекне прошлости, ако испрља садашњост, зар тиме није уништио будућност? Где је онда место хришћанину у том свету? Читавог живота владика је себи постављао то питање. Временом, интензитет питања је све већи. И што је посебно важно истаћи приликом анализа његовог дела, значај вере, чврстина вере, добијали су све значајније место у одговорима на постављена питања. Вера, повратак Богу, то једино може да изведе на прави пут Европу, проповедао је епископ Николај. А носиоци те вере, богоносци, то су најпре Словени, а у ужем смислу Руси и Срби. Но, када је пред крај живота мерио паћеништво једних и других, дошао је до закључка, да патње Срба ипак надвлађују патње Руса.

Шизма је припремила преврат. Антихришћанство, које се дубоко скривало у њеним темељима, проширило се по свим духовним, интелектуалним, економским и политичким структурама хришћанског света. Место где се његов утицај најјаче и најочигледније осећа, и где врши најпогубније деловање, јесте етика. Маргинализација етике, релативизација морала, најочигледнији су докази антихришћанства које је обузело Европу. Свет је добио антиетику у замену за етику, као што ће добити и Антихриста у замену за Христоса. Још за време Балканских ратова, владика Николај је почео да говори о томе. Живот у првој емиграцији потврђивао му је сумње и слутње које је имао. Живот у другој емиграцији је открио да све што је наслућивао и гледао на туђим примерима, само јесте бледа слика реалности распамећене и блудне Европе. Антихришћанство није разјело морал виђен очима хришћанина, етику која произилази из Јеванђеља, већ и неке моралне норме које можемо сматрати ооновним и у оквиру других религиозних система. Чак би се могло рећи да у дехристијанизираној Европи није завладао неморал (нити у његовом свакодневном значењу, нити у философској интерпретацији) јер неморал означава непостојање морала, хаотично стање у оквиру моралног система, чак и непостојање икаквог моралног система,  већ  је наступио период антиморала. Епископ Николај је јасно видео да је дошло до стварања моралног антисистема. На сваки морални закон дат је одговор. А тај одговор је, по правилу био наличје, антипод, већ постојећег моралног закона. Отпадничка Европа, како ју је владика називао, створила је антисвет. Опет је и у том закључку он био и потпуно модеран и антиципатор ближе и даље будућности. Он је видео свет као антиутопију  какву  су  описивали Замјатин и Хаксли. То је био свет кога је, на основу реалности у којој је живео, могао да предвиди. С друге стране он је антиципирао антиутопијски свет Орвеловог романа  1984. Свет обликован у Орвеловом роману, као да је грађен на основу апокалиптичних визија владике Николаја. Свуда где је у хришћанском моралу постојала забрана (табу), дата је неограничена слобода.  Свуда где  је  била  слобода,  стављена  је  забрана.  Модерна борба против табуа, којом смо се деценијама хвалили анатемисана је у његовим  списима. Сва   светогрђа, која су проглашавана као обарања табуа, он је таксативно набројао. Табуи су пали и све је дозвољено: „Да може човек слободно  веровати  или  неверовати у једнога Бога или у стотину богова;

Да је слободно свакоме клањати се идолима од сребра и злата и дрвета и хартије;

Да се неће узимати на суд онај који ружи име Господње, али ће се узети на суд ко ружи уличног стражара;

Да синови треба да одбаце веровања својих родитеља као заблуде и да их не слушају и не поштују него да се што пре од њих оделе;

Да недеља није никакав празник него дан као и други дан, и да тог дана човек треба своје тело боље да одмори и нахрани него других дана;

Да је слободно убити свакога ко је против твојих личних или еснафских или националних интереса;

Да је блуд и прељуба равна браку;

Да је крађа релативна ствар, што ће се ценити према приликама;

Да је крива клетва потребна за спасење појединаца и друштва."¹⁴

Вредело би се питати, да ли је све дозвољено у тој Европи антиморала? Одговор би био - није. Није дозвољено имати морал. Имати хришћански морал. Тачније, ни то није забрањено, јер су забране, априори укинуте. Али је кроз разне уобичајености „врлог новог света", извргнуто руглу, проглашено немодерним, заосталим, глупим, асоцијалним, да се ко и усуђује да морал јавно спомене. Спомињање морала v савременом свету је светогрђе, знак примитивности, глупости па и неке перверзије. Чак и хришћанске заједнице у Европи скоро да и не сведоче Бога. Побожност је остављена за глупе и луде. (Владика Николај ће једном приликом, говорећи о свом односу са богомољцима рећи један податак који ће за будуће истраживаче духовног стања у Краљевини Југославијн, бити врло драгоцен. Споменуће да су многи тврдили, а под многима он подразумева интелектуалце и не мали број свештеника, да је он сам полудео, јер се дружи са лудацима, тј. богомољцима. На ту примедбу он је, колико се сећамо, одговорио да он више воли да буде са лудима Христоса ради него са „мудрима" који су Бога одбацили).

Ако погледамо пажљивије горе наведене дозволе и забране одмах ћемо приметити да су оне директно уперене против самих темеља хришћанства, против Десет Божјих заповести. У њима је одбачено веровање у једног Бога; дозвољено је обожавање идола; дозвољено је светогрђе; укинута је недеља као дан одмора и светковина Господњег васкрсења; дозвољено је да се одбаце родитељи и у буквалном смислу и као чувари традиције; дозвољено је убиство из утилитарних разлога; дозвољена је прељуба и брак је релативизиран; дозвољена је крађа и на крају, дозвољено је и кривоклетство. Као што видимо, сваки члан Божјег закона је одбачен и претворен у своју супротност. Свет антихришћанства је преузео Европу. Оно што јс свде, између осталог занимљиво јесте владикино откриће да рушитељи хришћанства имају типичну сотонску особину имитирања. Имитирање, коришћсње већ постојећег, неспособност да се ишта створи што већ није, особине су ђаволског. Закони антихришћанске цивилизације су наличја Божјих закона. Ђаво и не може да се одвоји од Бога. Његова основна особина, глупост, очитује се и у стварању атеистичке културе. Све што јесте утврђено, створено у Божјем светy, ђаво преузима, и из потребе да тај свет уништи, он га изокреће. Пошто је успостављање Божјих закона утемељење Божјег света, успостављање ђаволских закона конципираних као наличје Божјих закона, има за циљ да се свет уништи.

Духовна атмосфера у којој је Европа, проповедао је владика Николај, није ништа друго до ново прогањање  хришћанства.  Прогањање  које  је,  захваљујући средствима машинизиране цивилизације и много јаче и много перфидније, но што је било у време многобожачког Рима или неверничког Отоманског царства. Јер у модерном свету не прогањају се људи-хришћани (иако су бољшевици и нацисти и то радили, физички уништавајући вернике), већ се прогања дух хришћанства. Од Француске револуције, која је физички уништавала   хришћане,   гротескно   прогласивши   за   бога (богињу)   Разум,  отелотворен  у  лику   једне   париске блуднице, његове првосвештенице, о чему сви историчари  тих збивања,  без  обзира  на политичко  определење, са подсмехом пишу (Карлајл, Матјез и др.), до бољшевичког претварања  православних цркава у кафане  или  школе  за  атеистичке курсеве,  разуларени бес антихришћанства срушио се на свет. Но баш тај бес, ако из данашњег аспекта посматрамо, припрема је за обнову, за оживљавање  хришћанства. Пламен патње чисти све сувишности и девијације које су се нахватале на Цркву. Мученичке смрти су светлост у мраку  прогоњених.  И   баш  због  тога  што  је  гледао многобројна физичка прогањања Христоса ради — у Србији за време Балканских ратова и Првог и Другог светског рата; у Русији за време Октобарске револуције и још више после ње; у Европи за време Првог и Другог светског рата; иако је посећивао гробља Срба, који су, широм света, погинули или умрли Христоса ради, владика је сматрао да су, пострадавши за Спаситеља, стекли мученичке венце и рајско насеље. Гледајући расхристовљену Европу, видећи обезбожене Србе, оне који су остали живи али који су изгубили душе, који су морално посрнули, он је њих проглашавао губитницима. Њихова трагедија је већа од трагедије оних који су стрељани, бешени, дављени, клани, масакрирани и спаљивани. Јер они су сачували једину праву драгоценост коју су имали - душе. За њега су злочини оних који су убијали тела били мањи (без обзира на све што је видео и чуо да је чињено људима и без обзира што је њему лично чињено) од злочина оних који су убијали и убијају људеке душе. Кваритеље душа је, зато, прогласио за највеће непријатеље људи, јер су они, кварећи људе, кварили Божје дело.

Српски народ, као једна од значајних тачака  у модерном свету на којој  се сукобљавају Христос и Антихристос, трпео је, због свог географског положаја, снажан утицај дехристијанизиране Европе. Он је био бранич православља од римокатолика, тј. папе и бранич хришћанства од мухамеданаца. И док је, оделивши један део свог материјалног тела, дао и једнима и другима и трећима у виду отпадника од вере који су, временом, постали и отпадници од нације, ипак је успео да очува свој идентитет пред физичком силом и материјалним саблажњавањем, данас, у модерно доба, или тачније од XVIII века па до данас, почео је да долази у стварну опасност. Владика Николај се није бојао физичке силе Турака у Балканском рату јер је њихов  одлазак сматрао  неминовним пошто је време испаштања греха Српског народа било завршено, није се бојао ни војне силе Аустријанаца, Мађара и Немаца, јер је знао да Бог даје онагу праведном Давиду да надвлада безбожног Голијата, већ се бојао деструкције коју је, кроз разне своје саблазни, вршила расхристовљена Европа. Време је показало, да је тај његов страх био потпуно оправдан. У прошлости је народ, од паписта и мухамеданаца, био саблажњаван материјалним  добрима. Али од времена просветитеља-рационалиста саблазан је напустила терен материјалног и винула се у простор   духовног. Тачније, у простор људске психологије. Србима (као и свим људима) понуђено је, не да буду равни Богу, већ да буду већи од Њега. Расхристовљена Европа, првенствено преко школа, послало је разне саблазни Србима: саблазан биологије у виду Дарвинове теорије еволуције, теорија која ће родити и идеју расног елитизма и идеју класног елитизма;  саблазан економије коју је свету завештао Маркс а реализовао Лењин; саблазан Ничеова, који је човека уздигао изнад Бога прогласивши Бога мртвим, и који је био, јавно, пригрљен од нациста, али потајно и од бољшевика. Из расхристовљене Европе излетале су разне зле силе, пророковао је епископ Николај, и све су оне долазиле међу Србе.

Стојећи на раскрсници између Истока и Запада, Срби су били Запад Истоку и Исток Западу. Никад добри ни једним ни другим. Али, док су били добри Господу, успевали су да се одхрву и једнима и другима. Док је Господ над њима бдио, они су успевали дa разлуче добро и зло у сваком од њих и да добро приме а зло одбаце. Од Истока су примали духовност, од Запада практичност. Све то нането на једну словенску сензибилност, и дозиђивано на предачки завет са Христосом, заветом запечаћеним крштењем у води и Духом Светим али и крштењем крвљу оних који су пали као ратници и сведоци хришћанства, чинило је стабилно и на све саблазни отпорно духовно тело Српског народа. Но баш те његове особине, баш та мешавина ирационалног и рационалиог, чинило га је метом разних јеретичких, сотонских саблазни. Из тог деструктивног, антихришћанског деловања и здравог националног бића које му је пружало отпор, створена је једна специфична, како ју је владика Николај назвао, балканска цивилизација.

Он сам појам балканске цивилизације изричито не прецизира, али је очито да под њом подразумева једну словенску православну цивилизацију. Цивилизацију у којој су православље и словенство основне одреднице. На ово нас наводи његово очито дистанцирање од Византије и њеног утицаја на Србе у средњем веку. У катарзичкој тачки српске духовности, апсолутног и беспоговорног српског опредељивања за Христоса, у појави и деловању Светог Саве, он ће обликовати једну визију српског православља и српске историје, која није кохерентна са Византијом и њеном духовном и политичком историјом. Српска нетрпељивост према Грцима, радикализована од тренутка укидања Пећке патријаршије и ширења верске јурисдикције Цариградске патријаршије на све православне на Балканском полуострву, посебно интензивирана у XIX веку, у сукобима Срба са Грцима епископима у Србији, Босни и Херцеговини, Старој  Србији н Маћедонији, осећа се и у ставовима владике Николаја. Када говори о Византији, има се утисак да ои дели духовност Византије, Светих Отаца, духовника окупљених на Светој Гори, од политичке Византије, од Византијске царевине. Средњовековна Византија је држава која је била супротстављена Србима, и он ћe је, без јасних формулација али са очито негативним осећањима, тако и третирати. Сукоби Цариградске и Пећке патријаршије, посебно гркоманство Цариградске патријаршије живо све до 1918. године нашли су одјека и у његовим „политичким" размишљањима али и у размишљањима о балканској цивилизацији и месту и улогама Срба и Словена уопште у њој. То се нарочито осећа у контексту његових размишљања о дехристијанизацији Европе и улози, тј. утицају те дехристијанизације на Србе као хришћански и православни народ.

Антихришћанска Европа је надирала међу Србе паралелно са њиховим ослобађањем од Турака. А основни канал којим је њена деструкција улазила, били су Срби из Аустријске царевине. Анимозитет према Србима „пречанима" имао је дубоког корена и он се ocећao током читавог XIX века, да би се, у нешто прикривенијем, утуљенијем облику наставио и после Уједињења 1918. г. Проблем супремације у верском и националном смислу, а верско и национално се код нас никада није раздвајало, између архијереја из Карловачке митрополије (а од 1848. г. Патријаршије) и архијереја из Србије и Црне Горе, никада није јавно истицан. Али, ако пажљиво читамо тадашњу штампу и то не само политичку већ и чисто богословску, приметиће се та потајна нетрпељивост која се ширила у неколико праваца. Постављало се питање спремности за националну борбу архијереја Митрополије карловачке, а касније и неких архијереја у Босни и Херцеговини. С друге стране, кроз чисто богословске текстове, доказивала се неукост православних свештеника ван Карловачке митрополије, и њихова везаност и зависност од дневне политике коју воде владари и владе Србије и Црне Горе. После уједињења, нарочито у време патријарха Димитрија (али и касније) сукоб између пречанских архијереја и архијереја из бившнх српских држава, био је врло често скандалозан,  (Проблем  прихода  разних  епархија,  немање осећајa за заједништво, ниподаштавање и багателисање између  архијереја али  и  између  свештеника и  архијереја, сукоби око другог свештеничког брака, покушај  Свештеничког удружења да скучи моћ архијереја  и  уведе  неканонске  одлуке,  разбијање  хомогеног Удружења на епархијска удружења итд. последица су баш тог односа између пречанских Срба и осталих). Један од младалачких текстова владикиних, није безразложио био посвећен задарском владики Никодиму Милашу и његовом богословском и националном раду а у исто време уперен против ненародног рада тадашњег митрополита у Карловцима. Дакле, један део владикине нетрпељивости   према   „пречанима"   потиче   и из  већ споменутих разлога. Но основни разлог нетрпељивости  јесте,  када  је  он  у  питању, чињеница  да су  „нове"  духовне и  материјалне  вредности, када је Европа   у   питању,   одиста   долазиле   из  Аустрије,  тј. преко   „аустријских"   Срба.  Уосталом,  зар  није  деловањe   Доситеја   Обрадовића,   трагичног   просветитеља XVIII  века, раскалуђера  који  је сахрањен  као  калуђep,  имало за  циљ  да  се  изврши реконструкција  (у ствари деструкција) православне Цркве „мрачне и некултурне". Оно што  се традиционално у нашој  културној историји сматра његовим просветитељством, и што на први  поглед  изгледа позитивним, и од чега један део и јесте позитиван, имало је један прикривени циљ, циљ за који, можда, ни сам Доситеј  није знао, а који је зачет у расколу из XI века, да се изврши бламирање и дезавуација хришћанства. Српско здраво национално биће је успело, парадоксално, баш захваљујући  непостојању  снажне  интелектуалне  средине ни духовне ни световне, да се одрве овој првој напасти и прими, добрим делом, само оно што је користило позитивном развоју.  И  други покушај  католичке Европе, оличене у Јернеју  Копитару, а кроз Вука Караџића да се Срби одвоје од православља и Русије,  није  уродио   плодом.   (Божја  промисао, која штити  Србе,  најочигледније  се  појавила  баш  у  случају деловања Вука Караџића. Све што су непријатељи  православља и Српског  народа били припремили да, кроз реформу језика спроведу, и што су тзв. „матичари", неправедно иначе оцрњени у нашој историји, добро приметили, претворило се у један од кључних елемената за   хомогенизацију   Српског   националног бића).

Но оставимо по страни Доситеја и Вука, већ погледајмо делатност великог броја људи, за које сада само  знају историчари и  историчари  књижевности, који су од 1804. г. почели да долазе у устаничку Србију. Школовани на Западу, Западу папизма, протестантизма, просветитељства и масонерије, поред конституисања нове државе, државе по угледу на западноевропску државност, вршили су духовну деструкцију  домаћег становништва.  Огромној  већини  њих, све оно што су затекли у младој кнежевини било је пекултурно и примитивно. Они су своју сабраћу, којој су дошли на испомоћ приликом испуњења петовековног историјског циља - освету Косова и обнову Душановог царства - дезавуисали у интелектуалном и духовном смислу. Њима је србијанска средина била оријентална, архаична,  некултурна и смешна. Мало je њих, нарочито међу интелектуалцима (Стерија, Сремац) нашла у том полуписменом и неписменом народу своју духовну браћу. За њих су Србијанци били добри само за ратовање и обављање других грубих и прљавих послова, док су они требало да управљају земљом. „Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови  Срби западњаци упали су у ослобоћену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске  јереси.  Почели  су уређивати српску  централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобоћена турска раја претвори у рају трулог Запада."¹⁵

Оштрина овог владикиног суда треба да се посматра из три аспекта: историјског, дневнополитичког н богословског. Тако инсистирање на негативним последицама уласка инородних идеја у хомогени корпус српског  пационалног  и духовног  бића,  није  настало као последица развоја његових националистичких осећања, јер oн националиста, у шовинистичком смислу никада није био. Чак и појачани конфесионални ексклузивизам који би неко могао да му замери, инсистирање на православљу, неможе  да објасни његову одбојност према Европи. Једино   право објашњење лежи у чињеници да је историјски развој (бољшевичка револуција у Русији са својим екстремним атеизмом и антихришћанством; расистичка идеологија хитлеризма са  својим антихришћанством и пледирањем за неку германску псеудо политеистичку идеологију; морална   и   интелектуална  деструкција хришћанства од стране светске плутократије те отворени притисак папизма на православне где се не бирају средства ни сарадници) показало му  је да се Срби немају чему добром надати од свих тренутно актуелних идејних, економских и  политичких  сила  које  су  на  светској сцени. Желећи да одржи српски православни, хришћански, а то значи и национални интегритет, он ће кренути у трагање и идентификовање сила које врше деструкцију хришћанског интегритета, као и за силама и појединцима који су уносили ту деструкцију. Уношење  „европских"  идеја у народ, посебно преко самих Срба, најпре оних који су долазили из Аустријске царевине а патом и самих Србијанаца који су ишли  на школовање у  иностранство, и то  не  само оних који су се школовали на Западу, већ и оних који су се школовали у Русији; калемљење либералних и социјалистичких идеја на српску „задружну демократију"; деструкција према вери вршена преко школе и кроз деловање других верских заједница, радикализоваће његова верска и национална осећања. (Уосталом, он та два осећања никада није раздвајао).

Као што смо већ напоменули епископ Николај је сматрао већим непријатељем хришћанства јеретике него невернике. (Невернике у смислу припаднике не-хришћанских верских заједница.) Он ће дехристијанизацију коју су отомански Турци вршили над пра вославним Србима у току пeт столећа своје владавине, стављати паралелно са дехристијанизацијом коју је над њима вршила Европа, и то првенствено Аустрија. Због тога није без разлога, но је индикативно, да је једну своју беседу писану пред Први балкански рат назвао „Међу Сцилом и Харибдом", означавајући као подједнаке непријатеље Српског варода и Турке мухамеданце и јеретичку Европу. „Варварски ислам Азије и развраћено хришћанство Европе јесу Сцила н Харибда, између којих ми балкански хришћани никако до сад нисмо могли да превеземо свој брод слободе. Кад год смо кренули свој брод кроз опасан пролаз, увек су се оба чудовишта надносила надањ с обе стране претећи му да га потопе или прогутају. То се дешавало небројено пута кроз цело минуло столеће, то се исто дешава и у овом тренутку, када хришћански Балкан чини последњи и одсудни напор, да се коначно ослободи. Тек што се чуло о савезу балканских народа, Сцила и Харибда зарежале су својим чудовишним гласом, и својом виком узрујали све народе па земаљској кугли. Ислам, коме је друкчије име Крв, западни дегенерисани хуманизам, коме је друго име Лаж, нашли су се одмах на једном послу, на коме су се увек заједно налазили, - на угушењу покрета за слободу."¹⁶ Развраћена Европа о којој је, иначе, читав национално свесни правац међу Србима, без обзира на своје различите идеологије, имао још у XIX веку негативно мишљење, ради свог мира, мира грађанског, а то значи мира трговачког, подржавала је ислам све до његовог потискивања са Балканског полуострва. Уосталом, за формирање националног става код епископа Николаја није неважна чињеница ни да је растао у Србији насталој после Берлинског конгреса, на коме је она добила безбој међународних обавеза а врло мало користи, а све са циљем да се спречи ослобођење и уједињење Срба и стварање једне јаке државе на Балкану. Све што је научио у младости, а што је у једном периоду потиснуо у други план (1915-1930), појавиће се у једном крајње заоштреном  виду  пред  Други  светски  рат  (нарочито  у време борбе око конкордата), за време рата п у еми. грацији. Мир развраћене Европе није ништа друго до ли наше ропство, писао је млади монах Николај пред 1912. г. Јер тај мир за који позива Европа није мнр ради   правде,   већ   мир из крајњег егоизма. Из осећања које треба да је страно сваком хришћанину  и свакој  хришћанској  држави. Он је још тада схватио да дехристијанизирапа Европа, не само да нема у себи алтруизма, већ да је пестало и солидарностн. Остао је само свети егоизам. У њој има не само мржње према читавом свету, већ још више потребе да своју лагодност не замењује, не ремети због туђе несреће. Христосова порука да треба волети другог као себе самог, и да учовеку у невољи  треба  видети  самог себе, у Европи без Бога претворило се у мржњу према сваком који ремети „мој мир", „моје богатство", ,,моје здравље". Зато делује као да су данас написане скоро све замерке које је епископ Николај, од времена свог понашања   до   времена   епископовања   у   емиграцији, које је упућивао Европи. Посебно је занимљива и скоро   архетипска   његова   замерка   ондашњим   (1912.   г.) миротворцима,  у  којој   се  открива  сва  дволичност  и сва   перфидија   европског  егоисте. „Пацифисти, који нас хијенама зову, мисле, да је  статус  кво  идеални мир, за којим жуди човечји род, за то су живо агитовали за статус кво на Балкану. - Али, довикујемо ми тим модерним миротворцима, статус кво на Балкану не значи ни издалека мир но најзверскији и најгнуснији рат, рат из заседе, рат мучки и злочиначки, рат необјављен, у коме је једна страна наоружана а друга није, и у коме једна страна има само да подмеће своје главе под ешафот, а друга да обара секиру и сече. Ви, необавештени  и  незналачки  миротворци  света,  стрепите од рата на Балкану, који ће уништити сто хиљада живота, стрепите зато што не знате, да је крвав мир на Балкану до сада уништио милионе живота. Ви, декаденти, сироти заблудели људи, који своју декаденцију називате идеализмом, бојите се једног херојског рата, а не бојите се кукавичког, дроњавог и паликућског мира! Кад би вама, велики апостоли мира Арнаути одсекли само једно уво, ви би се брзо преобратилп у  велике апостоле рата. Но Арнаути секу уши нама, Балканцима, што ви у Бечу и Паризу не можете ни да видите, нити још мање да осетите; зато ви назизате хијенама нас, што реметнмо ваш патрициски мир."¹⁷

Од егоистичког жртвовања  свега и  сваког ради сопственог мира, до потпуног анулирања човека, само је један корак. Дехуманизација живота је последица његове  дехристијанизације.   Престанком   заједништва са Христосом, престало је заједништво и између самих људи. Још су славјанофили у XIX веку осетили разлику у третирању појединца и заједнице на Истоку и  Западу код православних и код римокатолика (и протестаната). Разлика није само у верским догмама и обредима али је, суштински, проистицала из разлика које су настајале током векова не само у догматском  смислу  већ  и  у  смислу интерпретирања  улоге Цркве у животу хришћана, као и улоге сваког појединачног хришћана у животу Цркве. Из еклезије је проистекао проблем функција институција и појединаца виђене очима Цркве на Истоку и Цркве на Западу. Православни, римокатолици и протестанти имају различито доживљавање  црквености.  Док   православна Црква полази од стриктног, апостолског и светоотачког придржавања принципа саборности, сматрајући га основним принципом комуницирања и у Цркви и у свим друштвеним организацијама и институцијама јер је сакрализован кроз саборност Христоса Васкрслог а са људским родом отелотворени у Цркви, дотле је римокатоличка Црква, тј. папа, деификовао своју функцију ослањајући се на две кључне тачке. Прва тачка заснивања идеологије римокатоличке Цркве о њеној супремацији над свим Црквама, а из тога и неправоверности осталих Цркава, потиче из Јеванђеља. Друга произилази из легитимитета Римског царства и примордијалности Рима над свим градовима у царству. (Овај други доказ о легитимитету и суверености римокатоличке Цркве,  у њиховим  теолошким круговима никада није формулисан у оваквом облику, али је он, за сваког историчара и правника очит.)

Ослањајући се на Христосову изјаву „Ти си камен на коме ћу подигнути цркву Своју" (Мт. 16, 18) упућену Апостолу Симону, од тог тренутка названог Петар (петар - камен) римокатоличка црква је засновала своја права суверености. По предању које је новијег датума (не потиче из апостолских времена) Апостол Петар је био први епископ у Риму тј. први папа. Из тога би требало да произиће и сувереност папа међу свим епископима унутар Цркве. Папство је овде покренуло неколико значајних питања. Најпре, питање везано за сам живот Апостола Петра. Да ли је он, одиста, завршио свој живот мученичком смрћу у Риму? Питање до дана данашњег није добило позитиван одговор. Штавише, у новије време, са све више доказа се тај елемент папске суверености доводи у питање. Други проблем, такође везан за Св. Петра, јесте проблем хијерархије мећу Апостолима. Да ли је Петар био суверен међу њима? У чему се види та сувереност. Можда у поштовању које му је исказивано. Али то поштовање је исказивано сваком од Апостола и свако од њих га је исказивао свим хришћанима без изузетка. Проповедници хришћанства, ученици Његови, добили су богонадахнутост кроз Христоса. Али та боганадахнутост им је била дата „наменски". Они су је добили да би ширили веру, јеванђеље, добру вест о Сину Божијем и о победи Живота над Смрћу. Дела Апостолска, Посланице, делатност Апостола Павла, и предање, не указују о Петровом сувереном статусу у хришћанској  заједници.

Уочи шизме 1053. г. кардинал Хумберт, легат папе Лава IX, написао је писмо патријарху Михајлу Церуларију (које није послато) у коме је бахато осудио патријархово инсистирање на саборности, тј. саборној провери учења и обреда у Римокатоличкој цркви. „Ти си се осмелио да са бескрајном дрскошћу судиш латинску апостолску Цркву... Размисли мало: није ли бесмислено што претпостављаш да је Отац Небески сакрио од Петра, првоврховног међу Апостолима, истински облик приношења жртве... Није ни ангел, ни пророк, већ сам Бог који је својим устима рекао: Ти си Петар, и на том камену сазидаћу Цркву Своју..  о врховној катедри нико не одлучује."¹⁸ Од патријарха Фотија и папе Николе I,  када је јавно избио  сукоб између Цркве на Западу и Цркава на Истоку, расправа o суверености римокатоличанства или почасном првенству папе између пет патријараха није престала. Фотије, „најзначајнија личност, највећи политичар и највештији дипломата који је икада заузимао цариградску патријаршијску столицу"¹⁹ је у самом корепу сасекао покушај Николе I да своје првенство пад епископима Запада прошири на читаву васељепску Цркву. Али, од IX века па до данас, некад у отвореном некад у прикривеном виду мисао о Цркви као заједници којом суверено управља папа, никада није напуштала римокатоличанство. Суверен који једино одговара Богу, који је сакрализован (догма о непогрешивости), који је изнад црквених догмата, могао је само да упути онакво писмо, какво је 1054. г. 16. јула, изазвало шизму. У поруци патријарху Михајлу, у једној реченици из писма, сажета је идеологија римокатоличанства. „Ово је став римске Цркве: ако постојп пека Црква која би, из охолости, објавила неко неслагање са Римском, та Црква не би била више Црква. Не би била ништа друго до једна заједница јеретика, сабор шизматика, синагога Сотоне!"²⁰ Ексклузивно право на истину, претворило се, кроз векове на право ревизије учења Цркве. И то је право, парадоксално, нзведено из реченице која о суверености Светог Петра а кроз њега и суверености папства, ништа не говори.

На интерпретирању речи Господњих које је Оп упутио Симону, открива се механизам којим ћe се све сотонске саблазни увлачити у Цркву још од апостолских времена, а он се зове - полуистина. Не лаж, јер би лаж била одмах откривена и одбачена, већ полулаж. Полулаж има за циљ да човека привикне на лаж, да му омекша, разбије способност познавање истине.

Други разлог за уздизање катедре у Риму изнад осталих катедара (а који никада нијс покретан јавпо у расправама иако увек стоји иза њих) произилазно је из улоге коју је Рим имао у Римском царству, а која му је, од времена Крнстантина Великог, са мањим или већим успехом, оспоравана.  Централно  место у царству је био Рим. Из њега је оно постало и сав легитимитет је зависио од њега. Све побуне у царству, ако нису имале сепаратистички карактер, имале су за циљ заузимање Рима. Када је хришћанство признато као државна Црква, из саме државне структуре је произилазило, да  врховни  епископ буде римски. Али то се није десило. И то из више разлога. Хришћанска Црква је била подељена у помесне Цркве. Па иако су епископи управљали хришћанским заједницама, много пута духовни ауторитет неког од верника је био већи од ауторитета епископовог. (Особина која се   очувала  међу  православнима  до  данашњег  дана. Најбољи  пример је утицај оца Јустина Пелијског у нашој  Цркви).  Такође,  многи  Оци Цркве,  имали  су катедре у малим местима али су били ауторитет за читаву  хришћанску  заједницу. Други  разлог потиче из мистичног схватања Цркве као тела састављеног од Христоса Спаситеља и верника. Христос је глава Цркве. Из тога следи да нико не може да столује над осталима.  Зато су одлуке  црквених  Сабора  биле  увек падахнуте Духом Светим. Оне нису зависиле од броја гласова, већ од Истине која је њиме објављивана. Од врха до дна хришћанскс заједнице постоји саборност, јединство међу браћом. Поред овога, на немогућности конституисања Римске катедре као „царске катедре", утицало је и чињеница да се центар царства, баш од времена Константина Великог (306—337) лагано померао са Запада на Исток, да би падом Рима у руке варвара, био потиснут у државном смислу у корист Константинопоља. Парадоксално, папски ауторитет у Цркви је одржан после тога баш захваљујући принципу саборности,   који ће он, касније,  негирати.  Потреси кроз које је пролазило историјско хришћанство, посебно оно на Западу, никако нису могли да доведу до подизања папства на степен суверености. Тек од тренутка када је папа, узурпиравши право државног легимитета Западног римског царства, крунисао Карла Великог на Божић  800  године у  Риму, претензије  о суверености папе (сада више ие само у духовном већ и у државном смислу) могле су да се оштрије поставе у Цркви. Нудећи краљу Карлу царску круну, Лав III је оспорио  легитимпгет Византије као Царства. Јер по самој природи функције цара, сакрализоване од времена Константина Великог, као миропомазаника Божјег, „владара у име Бога" и „Богом благословљеним", морао је у хришћанству да постоји само један цар. Увођењем Карла Великог у функцију царевања, папа је, у извесном смислу, себе већ био прогласио врховним ауторитетом у сваком смислу, па и државотворном. Из тог аспекта треба посматрати и политику папа у проглашавању, крунисању, разних краљева, као рушења царског ауторитета византијског цара.

Полазећи, дакле од две претпоставке, једне верске и једне легалистичке, папе су покушале да изменз организацију Цркве и да, у строгом смислу речи, укину њену саборност. То што је одржана традиција саборовања (концила) само у формалном смислу треба да одржи изглед саборности у римокатоличкој Цркви. На концилима, без обзира на разне облике „одлучивања и расправљања", одлуке суверено доноси папа.

Из папске шизме (која је, у својој суштини скривала јерес) родила се нова девијација у хришћанству - протестантизам. Протестантска ревизија саборности је директна реакција на сувереност папске власти. Но тежећи извлачењу вере из смртног загрљаја институција, протестанти ће довести саборност до апсурдности, претварајући је у анархију. Веза верника са Богом је постала лична. Верник је, поред вере, љубави и наде, увео у приласку проблему веровања и рацио. Однос према Цркви свео се, у већини секти, на заједништво у молитви (обреду) и социјално заједништво. Црква је престала да буде мистично тело Исуса Христоса и верника, већ је постала однос верника појединца према Господу. Однос према обреду и према самом хришћанетву зависио је од личне интерпретације. Оно што је владика Николај, у својим зрелим годинама сматрао основним елементом у саборности Цркве (поред мистичног тела Цркве као заједнице Христоса и верника) било је заједништво људског рода и на овом и на оном свету. Заједништво са прецима као и заједништво са потомцима. Колико је нама познато овај однос ни у једној протестантској заједници није одржан. Непостојање односа према прецима (личним, народним, физичким и духовним), не постојање односа према светима, тачније не признавање улоге светитеља (светитељства) као једног од битних елемената саборности која се протеже са овог на онај свет и са оног света на овај, одбацивање улоге светитеља као заступништва за појединце и читаве верске заједнице пред Богом, унутар једне теологије која је истакла појединца као суверено биће које без обавезе ни према прецима ни према потомцима комуницира са Богом, могло је само да се очекује.

Дакле, и римокатоличко одбацивање саборности ради папске суверености (суверености која је, по многим својим елементима деификација), и протестантско одбацивање саборности одбацивањем предања и традиције, разбило је хомогеност Цркве.

Српски непријатељи, а то су за владику били, у политичком смислу Турци, Аустријанци и Немци, а у духовном развраћена Европа оличена у папи и разним саблажњивим идолима, које овде нећемо набрајати, врше   систематску деструкцију уништавајући Српски  народ,  најпре  као  хришћане  а  потом  и  као нацију. Руинирање српства је, првенствено, руинирање хришћанства, јер је оно сила која је Србима дала историјску свест. Због тога епископ Николај  доживљава деструкцију хришћанства не само као борбу богомрзаца са Господом, већ и као борбу непријатеља Српских против народа који је, и поред разних историјских лутања и падова, кроз своје патње доказао да је богоносан народ. На тај начин је у његовим размишљањима дошло до изједначавања Христосових и Српских непријатеља. Оно што ће те непријатеље увек одликовати јесте њихова лажљивост   и аморалност. Хајка која је из Европе вршена против Срба за време Балканских ратова, а која по много чему подсећа на савремени однос Запада према нама, посебно је била зачињена увредама и моралним дезавуацијама, и лажима такође. „Знате ли, ко нас назива хијенама? Називају нас људи, којима је име лаж, којима је садржина лаж, којима је занимање лаж.   Називају  нас тако људи, чија лаж носи хијенски карактер и има хијенско дејство. Много има хијена у облику људском, под капом која се зове хуманост, под огртачем, који се зове цивилизација, у обући, која се зове прогрес, у рукавицама, које се зову модерни дух. Кроз сву ту меку и глатку одећу провирују понекад зуби и нокти и људождерски апетит хијенски. Има хијена у облику дипломата, има хијена у облику трговаца, има хијена у облику књижевника и хијена у облику миротвораца. Нико није осетио тако силно зубе и нокте тих људских хијена као ми балкански хришћани, јер гле, ми смо били пет столећа у тами, у гробу, а хијене се најрадије  на  гробљу шећу и  најрадије показују  своју моћ над мртвима."²¹ Лаж је оно што одређује ђавола а по томе се препознају и сви они који врше деструкцију хришћанства у Европи а преко ње и деструкцију хришћанства међу Србима.  Неколико десетлећа  касније, у једном тексту који је писан као проза, али који је био философска и политичка алегорија, а и религиозни памфлет, он ће поставити проблем обмане, маске, лажног претстављања, у борби између Христоса и Антихриста.²² Маска, дволичност, мимикрија Зла, које ће се појављивати у разним облицима зависно од епохе, али увек на месту неуралгичних сукоба, на местима где се напада и дезавуише Христос, један је од најчешћих модела, који чак и кад се не ставља у функцију, стално покреће његову мисао,  нарочито у осветљавању небогословских проблема.  Код  њега  се, током времена, свет сводио на алегорију и повест о сукобу Добра и Зла, Бога и Сотоне, око човека. Бог штити човека од Сотоне који, по природи својој, тог истог човека мрзи, али његова мржња према човеку је „другостепена". Права Сотонина мржња је уперена према Богу. Човек се, на почетку, привлачи у утицај Зла, не да би био зао, број таквих људи је мали, већ да не би био добар. Да би био полудобар, да би био према злу и добру индиферентан, а тек после тога, да би се приклонио Злу и сам постао зао. Сукоб у макро-космосу се преноси на Земљу, и на њој се Зло, преко маске, преко обмане, уноси мећу људе. Сотона се јавља преко живих бића, али такође и преко идеја. Преко њих још чешће. Оно што и та бића и те идеје чини опасним јесу маске, јесте њихова лажност. Јер  оно што јесте одлика сотонског, то се може формулисати као непоседовање прокламованог идентитета. Лепотица која је завела и морално деструирала Индуса, из алегорије владике Николаја, коју сам већ поменуо, на суђењу се обелодањује као гротескна блудница. Скидање маске открива њен прави идентитет. А откривање њеног   идентитета   показује   њено   сотонско порекло.

Сви идоли који руше хришћанство, али и морал међу нехришћанским заједницама, потичу из расхристовљене Европе. Из те и такве Европе они долазе међу Србе, да би их разхристовили. Они су, по правилу, скривени иза маски. Ниједан од тих идола не стоји у свету под својим правим лицем и у контексту своје праве функције. Шта представљају ти идоли, и која је њихова функција открива се кроз историју. Временом, моћ мимикрије Зла попушта, маска пада, и оно се  појављује у  свом  правом  обличју.  Тако,  рецимо, просвета постаје заглупљивање јер пред човеком затвара врата духовности. Једнакост се претвара у терор бесловесне масе,   воћене  сотонизираним   вођама   над народом.  Опредмећени човек се предао на милост и немилост броју. Значај и величина једног народа се одређује бројем глава, бројем становника, а не умношћу, честитошћу, духовношћу. Еволуција коју је Дарвин конструисао као теорију која доказује постојање Божјег плана у природи, развој постојећег од нижих ка вишим облицима, претворила се у један од основних материјалистичких доказа да нема Бога. Такође, ослањајући се на њу, Чемберлен је обликовао теорију о супериорности Германа над осталим људским расама, дајући тиме основу за нацизам. Наука, која је требало да послужи човеку како би лакше сазнао Божји свет, претвара се у средство којим се Бог минимизирао, да би, на крају, био проглашен непостојећим.  Слични  системи   примене  маске,   различитост између прокламованих ставова  и  резултата  који  из њих произилазе, откривају се у свим осталим идолатријским облицима кроз које се врши дехристијанизација Европе, а преко ње и дехристијанизација Срба. Оно  што  ће  бити  посебно  занимљиво  истаћи  у вези са проблемом маске у интерпретацији духовног стања Европе како га је видео епископ Николај, јесте његов однос према техници, као Једном од најистакнутијих видова прогреса. Техника је олакшала живот човеку, она je од човека створила дива (Иљин). Али, то владика Николај добро примећује, и њена функција је само једна од маски. Она је, уместо да постане служавка човека, најпре човека потисла, да би, на крају, од њега створила свог слугу. Од технике се савремени човек више не види. „Ја сам сигуран, да кад би ангел Божји послат био на земљу, и кад би при повратку на небеса упитан био, шта је видео, да бн он изрекао име најбољега човека на земљи. Не би ни споменуо вашу технику, ни гвожђурију ни бетон, ни трамваје, ни тенкове, него човека, само човека — најбољег човека. Јер је вредност човека изнад сваке вредности на земљи. Све остало пролази брже или спорије у плесниве музеје и телалнице. А човек прелази у вечно царство Створитеља свога."²³ Маска прогреса спада и са технике, и од прокламоване улоге човековог добротвора, открива се као његов уништитељ.

Навала расхристовљене Европе против Србије, која је једна константна сила чија снага притиска расте у зависности од привржености Српског народа Христосу, може да се спречи кроз неколико механизама, кроз неколико тачки отпора. Прва, суштаствена, јесте Србинова приврженост Христосу Спаситељу. У разбукталом мору страсти, у историји која је препуна сотонских замки, међу људима и идејама који деструирају свет окрећући га од Бога ка ђаволу, Христос је Србима једини спас. То је јединствена, изворна тачка спасења и појединца и народа. Срби, поред Христоса имају још неколико одредница, тачки сабирања, које су сами, преко изабраника Божјих посејали кроз историју. То су тачке путоказа али и тачке одбране. Једна од њих је и Свети Сава. Он је вододелница којом се Срби одређују према Христосу а самим тим и према расхристовљеној Европи. Кроз њега се показује линија разграничења. (Кроз Светог Саву владика Николај је употпунио своју слику света. Светитељ је веза од Бога до верника. Он је путоказ помоћу кога верник успева да не залута у свом путу ка Исусу).

Свети Сава, који је Србе дефинитивно окренуо Христосу и саборној Цркви, Цркви ван шизме и јереси, камен је темељац на коме је саздана Српска нација а, у исто време и путоказ за наш пут кроз историју. Због тога се сваки напад на Светог Саву, у размишљањима епископа Николаја, одређује као напад на истиниту веру у Господа и служи као богословска провера правоверности, а у исто време, на историософском плану, као провера правоваљаности Српског кретања кроз историју.

Развраћена Европа је изгубила свој правац јер се не управља према звезди Северњачи, према Христосу. Мењајући  разне идоле она је себе довела у стање обесциљености. Зато њено сурвавање у пропаст. Заведена једном, она није смогла снаге да се, кроз признање греха и покајање, врати истинском Путу. Њени позиви свету на јединство, њени поклони, нису ништа друго до ли маска, лаж, ђаволска саблазан. Зато и прича  Европе  да  је  за  Христоса,  није  истина.  Зато њена прича о жељи да се све Цркве уједине јесте дволични позив саборним Црквама да уђу у заједницу у којој  би биле расхристовљене. У све поре Европе се увукла жеља за светском влашћу.  Два  светска рата су то владици потврдила. Европа је престала да буде свет духа и постала је свет материјалног. Зато је она сама, и све оно што производи и што је означава, пролазно. За човечанство и васељену нема друге провере већ провере помоћу Бога и кроз Бога.

Да ли је опаснија неистина од полуистине, поставио је у току свог живота владика Николај себи питање. И закључио је да је полуистина опаснија. Јер неистина је очита, и њој се супротстављамо знањем истине. Али полуистина је саблажњива, она је збуњујућа. Њом се маловерни, али и безазлени, одводе на криви пут. Због тога ће владика више вере наћи код Индуса и Кинеза, мухамеданаца и политеиста, него у полуистинитој Европи. Такође, он ће и већи грех наћи на њој, полазећи од јеванђелске мисли, да они који нису знали за истину па греше, мање греше од оннх који су за њу знали па је одбацили.

____________

¹ Символи и  сигнали  (193);   Сабрана   дела,   књига    III, стр. 325.  

²Ibid., стр. 326.

³Говор  Српском народу   кроз тамнички  прозор;   Химелстиp, 1985, стр. 123.

⁴ Опозиција Богу  („Календар Братство",   1941);   Сабрана дела, књ. IX, стр. 685.

⁵ Шта је све у опасности („Весник Српске цркве", 1930, бр.  1); Сабрана дела, књ. X, стр. 692.

⁶Речи  Српском  народу..., стр.  68.

⁷ Ibid., стр. 72.

⁸Ibid., стр, 95.

⁹Ibid, стр. 103.

¹⁰Ibid., стр. 108.

¹¹Ibid., стр. 110.

¹²Ibid., стр. 145.

¹³Ibid., стр. 148.

¹⁴Ibid. стр. 156.

¹⁵Христос између Истока и Запада; Сабрана дела  књ.V, стр. 798-799. 

¹⁶Међу   Сцилом  и   Харибдом;    Сабрана   дела,    књ.    IV, стр. 266.

¹⁷Ibid., стр. 268.

¹⁸Ркп.  Јован   Мајендорф:   Директни  узроци   шизме   1054. године;   »Le  Messager  orthodoxe«,   19,  бр.

²⁹Георгије   Острогорски:   Историја   Византије    1959,   стр. 223.

²⁰Ј. Мајендорф. Ibid.

²¹Међу Сцилом и Харибдом;  Сабрана дела, књ. IV, стр. 267.

²²Индијска писма; Сабрана дела, књ. V.

²³Мисионарско писмо једном који велича технику („Мисионар", 1936. г.) Сабрана дела, књ. X, стр. 241.