Владимир Димитријевић

ЕКУМЕНИЗАМ КАО МИСТИЧКИ БЛУД

(Оглед из еклисиолошке етике)

Политички некоректно објашњење

У тексту који предстоји биће речи о содомији и содомитима, а не о хомосексуализму и хомосексуалцима. Као верујући човек, имам право да користим светопредањску терминологију своје вере која једну врсту људског полног понашања назива содомијом, по граду Содому, који је, скупа с Гомором, упражњавао такву „сексуалну оријентацију“, и о чему се може читати у библијској Књизи Постања.

Црква Божја, основана Христом, јасно разликује грех од грешника, и содомију од содомита. Содомит који се покаје, и одступи од свог неблагословеног пута, дражи је Богу од сваког самодовољног фарисеја. Преставши да упражњава грех, овај човек постаје пуноправни члан Цркве Божје и наследник вечнога живота, кога Отац Небески, као сваког покајника, прима у загрљај.

Непокајани содомит, као и сваки непокајани грешник, остаје без благодати Божје, а нарочито ако покушава да свој грех другима наметне као нешто „природно“ и „прихватљиво“.

Пишући оглед који читалац има у рукама, упражњавао сам своје право на слободу говора. Ни више, ни мање.

Шта Црква каже о содомском греху?

Црква се увек борила против сваког греха, па и против содомизма. Њено званично учење по том питању изнето је у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, усвојеном на СА Сабору РПЦ 2000. године. Да га чујемо:

>> Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човекове природе. Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица (3. Мојс. 20; 13). Библија сведочи о тешкој казни коју је, како тумаче Свети Оци, управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19; 1-29). Карактеришући морално стање паганског света, апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти” и „развратности” које скрнаве људско тело: И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду (Римљ. 1; 26-27). Не варајте се... ни рукоблудници ни мужеложници... неће наследити Царство Божије, писао је апостол житељима развратног Коринта (1. Кор. 6; 9-10). Светоотачко предање јасно и одређено осуђује свако испољавање хомосексуализма. „Учење Дванаесторице апостола”, дела св. Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија из Нисе, блаженог Августина и канони св. Јована Посника изражавају непоколебиво учење Цркве: хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (7. правило св. Василија Великог, 4. правило св. Григорија из Нисе, 30. правило св. Јована Посника). Обраћајући се онима, који су се уплели у грех содомије, преподобни Максим Грк је говорио: „Познајте, несрећници, каквој сте се нечистој наслади предали! Потрудите се да што пре одустанете од те најнечистије и најсмрадније насладе и да је омрзнете. Онога, који тврди да је она безазлена, предајте вечној анатеми као противника Еванђеља Христа Спаситеља и као онога који га изопачује. Очистите се искреним покајањем, топлим сузама, молитвом и давањем милостиње колико год је то у вашој моћи. Свом својом душом омрзните то безбожништво, да не бисте били синови проклетства и вечне пропасти."

У савременом друштву, дискусије о положају такозваних „полних мањина” показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од „сексуалних оријентација”, која има једнака права на јавно изражавање и уважавање. Православна Црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди с изопаченим испољавањима сексуалности. Она хомосексуализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, а што се превазилази духовним напором који води ка исцелењу и личносном узрастању човека. Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека. Оне се лече Светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, као и хришћанским општењем с верујућим људима, спремнима да пруже духовну подршку.

Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као „норма”, а утолико пре да се представи као предмет гордости и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма. Не оспоравајући никоме лична права на живот, на уважавање личног достојанства и учешће у друштвеним делима, Црква, међутим, сматра да лицима, која пропагирају хомосексуални начин живота, не би требало допустити да се баве предавачким, васпитачким или неким сличним послом везаним за децу и омладину (адолесценте), као што не би требало ни да заузимају старешинске положаје у војсци или у поправним установама.<<

Дакле, Црква има разумевање за хомосексуалца као грешника који се каје и тражи лек за свој порок. Она га прима као Мајка и упућује ка Богу Који је Отац свију, а нарочито покајника. Црква међутим, не прихвата покушај правдања било ког греха, па ни содомије, а пототову уздизање исте у норму (тзв. „сексуалну орјентацију“.)

Амерички хришћани, Џон Анкерберг и Џон Велдон, у својој књизи „Чињенице о хомосексуализму“, јасно излажу библијске разлоге због којих је содомија недопустива:

>> Прво, прихватање хомосексуалности нарушава ред који је Бог задао и саму суштину стварања људи.

Бог је рекао да није добро за човека да буде сам. Да би исправио ову ситуацију, Бог је створио жену као божанску допуну и супротност мушкости. Једино човек и жена треба да имају интимне сексуалне односе. Ово значи да хомосексуалност искривљује и ремети Божје намере у стварању, па се упражњавање хомосексуалности супротставља схеми хетеросексуалности на најосновнијем нивоу. Начин живота хомосексуалаца негира супротност полова, и у исто време јој се супротставља, на начин на који то не чини чак ни грешно хетеросексуално понашање, односно блуд и прељуба.

Друго, хомосексуалци не могу дa испуне Божју наредбу о размножавању.

У Постању 1, 28, Бог је наредио Адаму и Еви и њиховим потомцима: "рађајте се и множите се и напуните земљу." Да је Адам одлучио да буде хомосексуалац, нико више не би био рођен.

Треће, хомосексуалност представља свесну побуну против реда који је Господ створио.

Према Римљанима 1,23 и другим библијским књигама, хомосексуалци знају да је њихово понашање грешно. Према томе, њихова одлука да наставе такво понашање представља намерну побуну против Бога и против реда стварања.

Четврто, Библија је препуна позивања на причу о стварању света.

Да је хомосексуалност на било који начин исправна, Свето Писмо не би искључивало хомосексуалце, већ би укључило и хомосексуалну опцију. Да је Бог намеравао да човек буде бисексуалац или хомосексуалац, или да је створио андрогиног човека, та чињеница би била јасна кроз остале изреке у Светом Писму које се односе на природу човека. Али једини стандард који се одобрава јесте хетеросексуалност. Од првог поглавља Постања до Откривења сасвим је очигледно двоструко значење сексуално - гениталне експресије - размножавање и јединство. ...Јахве се приказује као верни младожења, а Израиљ као невеста верног човека, што указује на то да хетеросексуална љубав може бити основа за исказивање мистерије Божје љубави према људском роду. ...Штавише, аутор Посланице Ефесцима понавља исту откривену истину о људској сексуалности у контексту суптилног поређења у коме је муж упоређен са Христом, а жена са Црквом. Када жели да искаже љубав коју Христос осећа према Својој Цркви, он се окреће хетеросексуалној љубави мужа и жене (Ефесцима 5,25,28).

Другим речима, читаво Свето Писмо је богато референцама које се тичу исправности хетеросексуалности; у поређењу с тим, хомосексуалност је упадљиво одсутна, осим у случајевима када се осуђује.

Пето, хомосексуалност искривљује лик Господњи.

Постање 1, 27 нас јасно учи да лик Господњи чине мушкарац и жена - та комплементарност је вечита и заувек ће постојати. Тврдње да је хомосексуалност библијска и нормална искривљују лик Божији и представљају увреду природе и самог Бића Господњег<< То је, дакле, заједнички став свих хришћана оданих основним хришћанским нормама.

Све је ово очевидно, и заснивано на здравом разуму религиозног погледа на свет.

Но, данас више није тако, чак ни међу хришћанима.

Вести из Новог Содома

Почећемо од две вести које су, у 21. веку, вероватно последњем веку људске историје постале уобичајене. Обе су из протестантског mainstream-a.

Декларисани хомосексуалац свештеник

24. мај 2009. | 15:26 | Извор: ФоНет

Глазгов -- Шкотска црква одобрила је да један отворени хомосексуалац буде рукоположен за свештеника.

Руководеће тело цркве је са 326 против 267 подржало поновно рукоположење оца Скота Ренијеа (37), који је раније био венчан са једном женом, а сада живи с једним мушкарцем и то не крије.

Он је рукоположен био још пре десет година, а толерисан је и после промене животног партнера све до прошле године, кад је прешао у једну цркву у Абердину, где је наишао на отпор, па и захтев да буде распопљен.

Противници су вршили притисак на Кирк, извршну власт у цркви Шкотске, да одбаци Ренијеа, јер његово рукоположење није у складу са учењем Библије.

"Апсолутно смо против тога на основи онога што је Господ имао да у Библији каже о хомосексуализму", рекао је један од њих, пастор Џек Бел из Баптистичке цркве Циона у Глазгову.

Случај је стварно био поделио шкотске религиозне угледнике и изазвао тензију у англиканској заједници која широм света броји око 77 милиона чланова. У дебати о случају Ренијеа учествовало је око 900 црквених староста, али доста њих је одлучило да се уздржи од гласања.

Англиканци су почели дуге дебате о проблемима сексуалности кад је 2003. Епископална црква, англикански огранак у САД, рукоположила првог декларисаног хомосексуалца Џина Робинсона за бискупа у Њу Хемпшајру.

Реније каже да су конзервативци и иза покушаја да он буде уклоњен са свог места: "Исти разговор је вођен кад су у службу увођене жене. Мислим да такви аргументи служе онима који су против промена", рекао је он јуче за британски Скај њуз ТВ.

После подршке Ренијеу, шкотска Комисија за једнакост и људска права, саопштила је да је шкотска црква "модерна црква за модерну Шкотску".

(http://borbazaveru.info/content/view/1076/33/)

Лезбејка из Шведске постала бискуп

        Швеђанка Ева Бруне је прва лезбејка која је постала бискуп. Ова 55-годишња жена, мајка трогодишњег детета, именована је за бискупа лутеранске цркве у Стокхолму.

Свечаност постављења одржана је у недељу у катедрали у Упасли, у присуству шведског краљевског пара. Већина становника Шведске, око 78 одсто, припада Шведској лутеранској цркви, једној од најотворенијих на свету по питању сексуалности. Прошлог месеца, ова црква одобрила је верско склапање хомосексуалних бракова.

Вести, 09. 11. 2009.

(http://borbazaveru.info/content/view/1633/33/)

Већ поменути протестанти, Анкерберг и Џон Велдон, у својој студији „Чињенице о хомосексуалности“ говоре о утацају содомитства на mainstream протестантских конфесија у САД:

>> У делу Хомосексуална мрежа, Енрике Руеда открива:

"'Ослобођени' хомосексуалци у оквиру разних органа црквене власти праве велике напоре... да промене учења и обичаје ових организација у корист покрета. ...Главне протестантске конфесије су ноторне по својој спремности да праве компромисе са хомосексуалним покретом... Већина конфесија има одборе хомосексуалаца или сличне организације које заступају хомосексуалне интересе у оквиру конфесије."

Мел Вајт је један од примера утицаја који хомосексуалци имају у цркви. Вајт је био предани хомосексуалац, а у исто време је продавао хришћанске бестселере и био продуцент награђиваних евангелистичких филмова. Како се присећа у својој аутобиографији, Странац на капији, као анонимни писац писао је књиге за Џерија Фалвела, Пета Робертсона, В.А Крисвела и Билија Грејема. Такође је био продуцент филмова са покојним др Францисом Шефером и др Џејмсом Кенедијем.

Тек у јуну 1992, када је Вајт постављен за поглавара највеће деноминације за хомосексуалце и лезбејке на свету, Катедрале наде у Даласу, Тексас, чињеница да је он хомосексуалац је привукла пажњу нације и највећи део евангелиста је сазнао за његову сексуалну оријентацију.

На жалост, Вајтово одбацивање поглавља из Библије, и напад на оне евангелисте који уче да је хомосексуалност грех, изазвали су збуњеност и неред у животима неких хришћана који се боре да одреде сопствени сексуални идентитет. Лични ставови овог типа, који покушавају да оправдају хомосексуални начин живота за хришћане и за оне који то нису, довели су једино до тога да хиљаде људи умиру од СИДЕ. Без обзира на то, утицај таквих "евангелиста", као што су Вајт или Ралф Блер, оснивач "Забринутих евангелиста", доказује да хришћанство озбиљно мора да се позабави читавим овим подручјем - са саосећањем према онима који су заробљеници хомосексуалности, али и пратећи у потпуности библијска учења.

Последњих година хомосексуална заједница се успротивила ортодоксним црквеним учењима. У Европи, ово је предвбдио Хришћански покрет хомосексуалаца, у Америци Забринути евангелисти, Цркве метрополитанске заједнице, и друге хомосексуалне групе повезане са овима.

У дебати, која се водила у емисији "Шоу Џона Анкеберга", у новембру 1989, епископалац Џон Спонг је тврдио да "(се) о хомосексуалности расправља у свим најважнијим одборима хришћанског света - у свима њима - док се пре сто година о томе није расправљало. Није се о томе расправљало јер је владала општа сагласност да је хомосексуалност сама по себи очигледно зло... сада се о томе расправља чак и у Јужнобаптистичкој деноминацији. Данас се о томе расправља јер више нисмо толико сигурни. Када нисте сигурни, браћо и сестре, не осуђујте." Али, станите на тренутак. Који су скривени разлози овог расправљања? Да ли је разлог то што прави хришћани имају неке сумње, или је разлог чињеница да су либерални елементи у оквиру готово свих конфесија морално збуњени па прихватају неосноване аргументе секуларних наука и "хришћанске" заједнице хомосексуалаца? Мислимо да после објективног вредновања више нема места за сумњу.

Заиста, чак су и неки евангелистички хришћани збуњени по овом питању, а збуњени су због тога што су их завели лажни аргументи, или њихова сопствена сексуална збуњеност.

Следе неки од тих лажних аргумената, уз које смо ми додали кратке одговоре: 1) хомосексуалност је превише честа појава да би је друштво осуђивало (а шта је са силовањима, прељубом и другим честим радњама које су морално погрешне?); 2) хомосексуалац има право да са својим телом ради шта хоће (а шта је са СИДОМ?); 3) хомосексуалност је грађанско право (неморална радња никада не може бити грађанско право); 4) критичари хомосексуализма су пуни предрасуда, или су и сами латентни хомосексуалци који потискују сопствене страхове (како згодно!); 5) хомосексуалност је нормална за хомосексуалце; према томе исправна је за хомосексуалце (исто се може рећи и за окореле криминалце); 6) када друштво осуђује хомосексуалност само себи наноси штету, јер хомосексуалци представљају продуктивне чланове друштва (напротив); 7) хришћански став о хомосексуалности је застарео поред модерних истраживања (напротив); 8) љубав је једино о чему треба расправљати (Ко одређује љубав и њене границе? Да ли грешно понашање може да буде пуно љубави?); 9) сам Христос никада није осудио хомосексуалност (није тачно - Христос је посведочио богонадахнутост Старог Завета у Јовану 17,17; и у Матеју 19, 4,5): и 11) барем хришћани треба да буду ти који праве разлику између промискуитетног хомосексуалног чина (грешног) и хомосексуалног стања (које није грешно) – стога хомосексуална моногамија није грешна (није тачно) .

Када се збуњеним Хришћанима пруже чињенице, они поново прихватају библијски став. Оно мало самопрокламованих "хомо-хришћана" који остају збуњени по овом питању не чине то због библијских учења, већ упркос њима. Њихови разлози за прихватање хомосексуалности немају никакве везе са Светим Писмом, већ само са њиховим избором.

Али, без обзира на то, и саме главне деноминације су у великој мери одговорне за садашње стање ствари, за прихватање хомосексуалности, као и за ширење СИДЕ. Црквене конфесије, конгреси и/или студије погрешно тумаче Свето Писмо и активно подржавају хомосексуалност, те у исти мах подстичу и грех и Божју осуду греха. Заиста је тужно то што има деноминација, чија је мисија да подржавају живот и побожност, на челу оних који пропагирају грех и смрт.<< Дакле, mainstream протестантизма већ се помирио са содомитством.

Једна од најбитнијих екуменистичких организација, Светски савет „цркава“ (World Council of Churches) 1998. године имала је заседање у Зимбабвеу. Тиме је претходила молба зимбабвеанских „сексуалних мањина“ да се скуп не држи у главном граду земље, Харареу, јер председник Роберт Мугабе прогони „сексуалне мањине“. Па ипак, скуп је одржан, јер је Мугабе обећао генсеку ССЦ, Конраду Рајзеру, да ССЦ може изразити своју подршку „сексуалним мањинама“.

Најугледнији припадници World Council of Churches већ одавно подржавају содомите. Још 1989. англикански бискуп Џек Спонг је „рукоположио“ за „свештеника“ познатог хомосексуалца Роберта Виљемса, а затим је, у једној од својих књига, тврдио да је (Боже, прости!) Св. Павле био изопаченик. Уосталом, то је један од кључних метода у пропаганди „прихватљивости“ содомског греха у Цркви: претумачивање Св. Писма и Св. Предања. На већ поменутом „сабрању нечестивих“ у Харареу, „пасторина“ Бертис Вуд из „Уједињене цкрве Христа“ (САД) тврдила је еда је дискриминација према содомиткињама „грех“, јер она није у складу „са узором Исуса, који је одлазио људима одбаченим од друштва“; „пасторине“ Манчела (Индија) и Бисаима (Конго) изјавиле су да лезбејке „имају право да живе на начин који им изгледа ваљан“, док је Даглас Тор, англиканац из Јужне Африке, истицао да „Црква треба да чује да „хомосексуалци и лезбејке воле Исуса“ (Бог да опрости!)

Шта се заиста дешава са светом, поготову негда хришћанским светом? Зар је могуће да су, макар и инославни – али, ипак, до јуче какви – такви хришћани, признали содомски грех за нешто нормално? Куда то води? И какав „екуменски дијалог“ је могућ са онима који су издали основна начела Благе Вести? Никакав! Напротив, екуменски дијалог води у пропаст!

Зато је ово, пре свега, текст о томе како је икуменизам, лаж свих лажи, већ почео да киселински разједа самосвест православних – почев од догматике, дошав до етике.

“AXIOS”

Године 1980. у Лос Анђелесу основана је организација  “AXIOS” („Eastern and Orthodox Gay and Lesbian Chrisians”, то јест, „Источно-православни хришћани, хомосексуалци и лезбејке“).

Сам назив организације у себи садржи нешто изазивачко, јер „аксиос“ на грчком значи „достојан“ и поје се приликом било ког рукоположења у свештенички чин. Припадника ове организације има широм САД (од Њујорка до Бостона, и од Сан Франциска до Вашингтнона), али и у Канади и Аустралији. Главни циљ друштва је, пише им у статуту, „подизање мостова између црквене заједнице и заједнице хомосексуалаца, у духу љубави, кроз дијалог, заједничко служење и образовање“.

Циљ им није конфликт и изазивање раскола, него добијање права да се буде члан Цркве и јавни содомит. Припадати друштву може се тајно и јавно. У броју за фебруар – март 1995, листа овог друштва “AXIOS NEWSLETTER” (1/1995, стр. 3) каже се да међу православним епископима у Америци има много оних који подржавају AXIOS и деле мишљење његових оснивача.

На Интернет страници AXIOS –а нуде се услуге „православним“ содомитима – почев од слања истих код „толерантних“ свештеника које треба да бирају за духовнике. Године 1995, хор содомита издао је касете с црквеним појањем намењене продаји у Грчкој архиепископији и Православној Цркви у Америци. Организација има и своју иконописачку радионицу, а сарађује и са неканонском „Western Orthodox Church of America”, која званично признаје содомију. Содомити у мантијама тајно „венчавају“ своју „браћу“, користећи стари и из употребе избачени Чин побратимства (то јест, содомити верују да је побратимство некад било оно што је содомија данас).

Содомити су активни екуменисти, које подржава Национални савет цркава САД. За време содомитских парада, чланова друштва AXIOS учествују у њима, представљајући се као „православни“. Трудећи се да „теолошки“ оправдају своје понашање, содомити тврде да су сви свети који су били пријатељи у ствари имали содомитске везе. Саставили су и међуконфесионални „календар  светаца – хомосексуалаца“.

У свом часопису, оштро нападају „православне фундаменталисте“ а хвале „толерантне“ архијереје, од којих један (Axios Newsletter 2/1995, стр. 5) каже: „Парохијани хомосексуалци су побожни верници одани својој вери, који помажу обнову храма“:

Коначни циљ ове НВО је да Православна Црква постане „gay –friendly church”.  Што Господ неће дозволити. Наравно.  

О финској Цркви и содомитима

Финска аутономна православна црква (ФПЦ) налази се у јурисдикцији Цариградске Патријаршије. Двадесетих година 20. века Цариград је искористио бољшевичке прогоне Руске Цркве, и отргао Финску Цркву од ње, направивши раскокл упркос противљењу Св. Тихона Исповедника, патријарха московског, и свег сонма православних руских архијереја. Под утицајем цариградског модернисте, патријарха Мелетија (Метаксакиса) и под приском власти Финске, ФПЦ не само да усваја нови календар, него и анатемисану папистичку Пасхалију, и постаје перјаница екуменизма и модернизма међу православнима. Послушност секуларним властима „награђена“ је признавањем ФПЦ, скупа с лутеранском конфесијом, за државно повлашћену верску заједницу.

Лудило екуменизма и модернизма довело је Финску Цркву до краја – „уважавања права“ содомита. Процес овог гажења закона Божјег нарочито је појачан кад је Првојерарх ФПЦ постао архиепископ Лав (Маконен) 2001. године. Следеће године, власт у Финској одобрила је „бракове“ полних изопаченика, што су неки клирици и мирјани модернисти ФПЦ поздравили, да би се 2003. активно укључили у стварање екуменистичког покрета „Заједница“, чији је циљ давање права содомитима у Цркви све до уласка у јерархију.

Међу учесницима овог покрета су и свештеници: Хеики Хутунен (секретар Финског екуменског савета и литургијски реформатор), Тимо Лемукоски, Марку Салминен (члан управе ФПЦ), протођакон Јуха Харконен (секретар за богословска питања при поглавару Финске Православне Цркве), уредник теолошког часописа „Логос“, Татани Каркојнен, Пија Валконен, уредник главног часописа ФПЦ “Aamun Koitto”, итд.

Циљ покрета је да куће „брачних“ парова содомита могу добити црквено освештање; да содомити – мирјани имају право супања у „заједнице признате законом“ и, као такви, да буду сарадници у Цркви; да Црква „благосиља“ заједницу содомита.

Православни учесници екуменистичко-содомитског покрета „Заједница“ потписали су документ у коме изјављују: „Ми, долепотписани чланови Православне Цркве, прихватамо вредности покрета „Заједница“ и штитићемо их у нашој Цркви у оквиру Св. Предања и канона. Надамо се да ће представници сексуалних мањина наћи свој духовни дом у својим парохијама и да ће отворена и активна дискусија помоћи развијању толеранције и љубави према људима у нашем црквеном окружењу“.

Иако је Руска Црква прекинула екуменске контакте са шведским лутеранима, јер су они 2006. године почели да „благосиљају“ содомитске „бракове“, архиепископ фински и све Карелије Лав је изјавио да то неће утицати на екуменску сарадњу између ФПЦ и шведских лутерана.

Издавачки савет ФПЦ је, 2007. године, објавио уџбеник веронауке чији је аутор секретар архиепископа Лава, Јурки Харконен. У уџбенику пише да је људско тело (у свом палом стању) нешто „божаствено“, при чему је учење Св. Отаца о моралу усовљено друштвеним моралом њиховог доба (дакле, није апсолутно!). Харконен пише: „Православно учење о љубави и сексуалности садржи мноштво разноликих путева“.

Синод ФПЦ крајем 2007. у Цариград упућује писмо у коме каже да учење покрета „Заједница“ не противуречи Св. Предању, па свештеници могу да учествују у њему.

Године 2008, 13. новембра, архиепископ Лав изјављује да нема ништа против „законитих“ заједница „православних“ содомита: „Кад човека пуштају да учествује у богослужењима Православне Цркве, не питају га о његовом породичном животу. Човек који је ступио у регистровану брачну заједницу с човеком истог пола не може бити свештеник. Пред црквеним сарадницима – мирјанима ми не постављамо такве препреке“.

У мају 2009. „православно“ „Друштво Дуге“ учествује у организовању Европског форума „хришћана“ содомита „Храброст је ићи за законом љубави у граду Јарвенпјаја код Хелсинкија. Клирици ФПЦ су активно учествовали у раду истог. А 21. маја су читали „акатист“ „Хвала Богу за сву твар“ (дириговао је „православац“ Томас Сидоров.) Хики Хутунен је читао рад „Људска сексуалност у православном богословљу“.

Учеснике форума поздравио је локални православни свештеник Јоханес Кархусаари.

А све је кренуло безазлено, „омладински“, када се, почетком деведесетих година 20. века,  у часопису „Логос“ – намењеног омладини, појавио текст „Реците ми шта да чиним са својим телом“, у коме се тврдило да стандардизација сексуалног понашања („ово сме – ово не сме“) представља кршење заповести Христове о љубави према ближњем (јер, ко „стандардизује“ сексуално понашање, осуђује „нестандардне“.)

У истом броју „Логоса“, налазио се и интервју с анонимним „православним“ содомитом, који је рекао: „Осећам да моја сексуална орјентација није битна за моје односе са Богом и Црквом. Моја хомосексуалност нема везе са духовном борбом и спасењем, то јест могла би се описати као нешто неутрално. По мени сексуална орјентација је неважна за спасење као и леворукост“. Интервјуисани је тврдио да старозаветна забрана хомосексуалности не значи ништа, јер ми живимо у доба Новог Завета, и да се речи Св. Павла о содомитима не односе на содомију, него на проституцију.  Чак и да се односе на содомију, то нема никакве везе: „Било како било, ја себе не препознајем у слици коју је насликао Св. Павле. Не верујем да је он причао о врсти хомосексуалности каква је присутна у мом животу, на пример. Могуће је да напросто Св. Павле није знао о чему говори“. Интервјуисани се хвалио да његов духовни отац толерише његову хомосексуалност.

Године 2001, у 3. броју „Логоса“ појавио се чланак професора Ерки Терха „Православна Црква и хомосексуализам“, у коме дотични каже: „Изучавајући Библију, видео сам да Исус није рекао ништа о хомосексуалности. У Библији, осуда од Бога се помиње у Старом Завету, чија је културна ситуација била сасвим другачија од данашње. Тумачећи осуђујуће речи у посланицама  Св. Павла, не смемо губити из вида да је Павле био образовани јеврејски ерудита који је сматрао својом дужношћу да се, поред ширења Еванђеља, бори и против свих паганских утицаја Јелина. Свети Оци Цркве су углавном били монаси – подвижници, и нису поседовали некакве предоснове за разумевање човековог полног идентитета“.

Друштво „Заједница“ је 25. маја 2003. године држало свој семинар у цркви Св. Германа Аљаског у области главног града Финске. Том приликом, чланови овог друштва, свештеници Хики Хутунен и Тимо Лехмускоски држали су предавања. Хутунен је рекао да Свети Оци нису обраћали нарочиту пажњу хомосексуалности, док је Лехмускоски изговорио богохулне речи: „Хомосексуална орјентација није добровољни избор човеков, па ја мислим да је она дело Божје“ (sic!). Иако Црква не благосиља везе содомита, они се могу „волети“ и „узрастати“, идући „ка Богу“:

Године 2006, у Финској је основана НВО „православних“ содомита „Дуга“, пошто је Синод ФПЦ ипак решио да ступи у свезу с Цариградом и изгради исправан став кад је у питању положај содомита у Цркви. „Православно друштво Дуга“ је истакло да му је циљ да „сексуалне мањине учини видљивима у Цркви/.../; да разјасни погледе на хомосексуалност у Цркви у складу са савременим сазнањима, да општи и сарађује с другим хришћанским LBGT групама и подржава их у Финској и иностранству“.

Наравно, у Финској је било озбиљних православних свештеника и верника, који су одлучно дигли глас против содомизма.

Братство Светог Козме Етолског, које су основали богослови и студенти богословља с благословом Цркве 2001. године, објавиоло је читаву књигу о хомосексуализму по учењу Цркве, доказујући да је реч о греху, а не „билошкој предодређености“. Следбеници „Дуге“ су их напали за „нечовечност“, тврдећи да они „православне“ хомосексуалце хоће да „наведу на самоубиство“.

Претходни кораци

Све ово не би било могуће да Финска Црква није огрезла у трулежи екуменизма. Људмила Перепјолкина, у својој књизи „Гнусоба опустошења /Екуменизам и црквени либерализам“ (Санкт Петербург, 1998.) каже: „Православни“ епископи у Финској одавно су одучили своје парохијане да се исповедају пред Причешће. У њиховим храмовима Светој Чаши може да приђе ко било, не само неприпремљени – међу причасницима се могу наћи и инославни, и секташи, и хомосексуалци; у то, жене могу да се причешћују у било ком стању (дакле, и у доба месечног цилуса, нап. В. Д.) Дозвољава се и венчање у непрописне дане.

Уз то „православни“ Финци су, да би се додворили лутеранима, изменили богослужбене текстове.

У њиховим молебанима често се испушта прозба „Пресвета Богородице, спаси нас!“ Архијереји ФПЦ, међу којима се нарочито истицали архиепископ Герман Аав (+1961.) и Павел Гусев (+1988), научили су своје вернике непрекидним изменама богослужбеног поретка и нечувеном скраћивању истих. Архиепископ Павле се известио чак и малу јектенију да сведе на једну (!) прозбу: „Опет и опет...“ То је омогућило једном страном посматрачу да Финску Православну Цркву назове “Fast church”  („Брза Црква“, по аналогији са амeриканизованом  “Fast Food” („брза храна“).<<

Више не нико не чуди томе што у ФПЦ лутерани обучени у стихаре могу да чтецирају и прислужују у олтару. А један „свештеник“ – жестоки екумениста и учесник свих екуменистичких зборишта – чак је обукао у стихаре и увео у олтар девојчице.

У ФПЦ има епископа, какав је извесни Амвросије, који наглас размишљају о „женском свештенству“ и одржавају одличне везе с масонеријом, док је велики број свештеника, без икаквог зазора, у Ротари клубовима, итд.

Богословље у Финској већ одавно превазилази  „умерени“ либерализам, и претвара се у огледни полигон свих могућих новотарија.

Дакле, теологија која је напустила светоотачке темеље: то је извор сваке несреће у Цркви. Није нимало случајно да је свештеник Хеики Хутунен, пре но што је почео да се бори за права содомита, био дугогодишњи активиста Светског савета „цркава“ и литургијски рефоматор, који је сарађивао са руским „обновљенцем“, свештеником Георгијем Кочетковом у разарању православног богослужења (Кочеткова је патријарх Алексеј II годинама држао под забраном свештенодејства, управо због обновљенашког насиља над члановима Цркве Божје.

Митрополит Јован (Зизјулас) о хомосексуализму

Један од кључних идеолога „православног“ екуменизма, митрополит Јован (Зизјулас) је, под утицајем својих дружења са јеретицима, већ одавно почео да мења хришћанско схватање морала. Његов однос (у најмању руку – чудан) кад је хомосексуализам у питању, описао је Родољуб Лазић у књизи „Нов(отарско)о богословље митрополита Зизиуласа“ (Београд, 2002, стр. 70-75):

 >> На питање: "Поменули сте малочас да не би требало да смо моралисти, да црквена заједница треба да прихвата људе који греше и да буде уз њих, очекујући да се промене. Шта, дакле мислите о грешницима који су често одбачени? На пример, хомосексуалци. За многе пуританске умове врло је саблажњиво да неко отворено износи своју хомосексуалну оријентацију; они не желе да заједно са таквима буду у Цркви, не могу да поднесу њихово присуство. Шта ћемо са тим проблемом, са таквим људима?" — Митрополит одговара: "Мислим да је то погрешан став. Ако се хомосексуалност сматра грехом, онда је опет Црква та која мора да прихвати таквог грешника, исто као што прихвата и хетеросексуалног грешника. Јер нема разлике међу њима: ако је код првог у питању грех, онда је и код другог. То би била нека врста расизма: да одређени грех сматрате неприхватљивим, а неки други прихватљивим. Одговор је дакле јасан: Црква мора прихватити хомосексуалце. Наравно, тада ће код њих доћи до преображаја, у оној мери у којој се он може одиграти. Јер постоје границе, неке природне границе које се можда не могу премостити" (стр. 28-29).

Навешћемо и део претходног Митрополитовог одговора, који чини јаснијим овај, управо цитирани, његов став о хомосексуалцима. Тај део гласи: "Црква мора прихватити све, нарочито грешника. И, постепено, Црква ће преобразити ту личност од момента њеног уласка у црквену заједницу. Против сам моралистичког учења. Верујем да је најважније да неко постане члан заједнице и онда ће се све природно одвијати" (стр. 28).

Дакле, Митрополит тврди да Црква мора да прихвати хомосексуалце тако што ће их примити у црквену заједницу и постепено их преображавати. У црквену заједницу неко се прима, знамо, кроз свету тајну Крштења и Миропомазања, а у заједници узраста кроз светотајински и световрлински живот, чији је савршетак Св. Литургија и Причешће. Крштење (и Миропомазање) и Причешће су опредељујуће тачке да би се неко могао бити сматран чланом црквене заједнице. Митрополит нам каже да се хомосексуалац може крстити и причешћивати у Цркви. Међутим, Црква не мисли као Митрополит. Крштење подразумева покајање (преумљење) и нови живот у Христу: "Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова" (Дап 2,38); "Знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху... Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем" (Рим 6,6,11); "А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомињу међу вама" (Еф 5,3); "Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници... неће наследити Царство Божје. И такви бејасте неки, али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега" (1 Кор 6,9,11). Значи, били су, али више нису.

Треба подсетити да је у Старом Завету мужеложништво сматрано једним од најтежих грехова и кажњавано је по Мојсијевом закону - смрћу (Лев 20,13). Оно је било и узрок што је Господ уништио Содом и Гомор (Пост 19,1-25). Нормално је да се и у Новом Завету овај грех схвата као веома тежак и противприродан (Рим 1,27-32). Како онда неко може бити примљен у црквену заједницу ако се није покајао и одрекао таквог греха (питање на оглашењу: "Одричеш ли се Сатане, и свих дела његових, и свих анђела (=ђавола) његових, и сваког служења њему?"), него ће га се тек касније, постепено, одрећи? И како таквог човека одмах по крштењу причестити Телом и Крвљу Христовим? Какву заједницу има светлост са тамом? Не може се пити чаша Господња и чаша демонска (1 Кор 10,21). Не, хомосексуалац не може бити прихваћен од Цркве пре него што се покаје и умре за тај грех. Ако, пак, неко ко је већ крштен падне у такав грех, бива одвојен од заједнице верних, као што је одредио и Апостол Павле за коринтског инцестуозног блудника, пишући тим поводом: "Да се не мешате са неким који се брат зове, ако је блудник, или идолопоклоник, или користољубац... са таквим заједно ни да не једете... и избаците злога између вас самих" (1 Кор 5,11,13). И на другом месту: "Заповедам вам... да се клоните сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас... тога обележите и не дружите се са њим, да би се посрамио; али га не сматрајте непријатељем, него га уразумљујте као брата" (2 Сол З,6,14,15).

Нешто слично налазимо и у Учењу Дванаесторице Апостола: "А са сваким оним који греши против другога, нека нико не разговара, нити га слушајте, док се не покаје" (15,3). Поред ових општих принципа, постоје и конкретне епитимије за сваки поједини грех, предвиђене свештеним Канонима Цркве. Што се тиче хомосексуалаца, 62. канон Св. Василија Великог предвиђа одлучење од заједнице (=од Причешћа) у трајању од 15 година, а Св. Григорије Ниски у трајању од 21 годину, исто као и за прељубнике. Ми смо данас склони да у овако дугим епитимијама видимо само (неоправдану, мисле неки) строгост појединих Светих Отаца. У ствари, ове епитимије су само разрада јеванђелских принципа, и говоре о двема стварима: о схватању да се ради о веома тешком греху, са једне стране, и о озбиљности са којом су Оци приступали делу спасења у Цркви, са друге стране.

Све што смо до сада навели показује да је Црква, овако поступајући, постизала свеопшту корист: грешника је спасавала, наводећи га да се покаје и напусти грех, а заједници, односно свима осталима је јасно указивала да је одређено понашање - грех, и да води у пропаст. Међутим, Митрополитова логика о овој ствари не постиже ни једно ни друго. Захтевом да заједница прихвати хомосексуалца и да га постепено преображава, он хомосексуалца уствари оставља у уверењу да нема потребе да се преумљује (пошто је већ прихваћен у заједницу), а осталим Хришћанима практично сугерише да хомосексуализам и није грех, те да га и они могу незазорно упражњавати. Безнадежно је очекивати да ће се трула јабука очистити од трулежи тако што ће бити стављена у гомилу здравих јабука. Неће. Само ће и све остале јабуке, једна за другом, иструлити.

Осим овог неувијеног Митрополитовог става о неопходности прихватања хомосексуалаца, у напред наведеном одломку из интервјуа постоји још један прикривени, а ништа мање опасан став. Митрополит најпре каже: "Ако се хомосексуалност сматра грехом...", дозвољавајући могућност да то и није грех. Па шта би онда било, ако не грех? Разрешење загонетке налазимо на крају одговора, где Митрополит говори о "извесном преображају у мери у којој се може одиграти", јер "постоје природне границе које се можда не могу премостити". И поред "квантне" неодређености и неухватљивости Митрополитове мисли, препознаје се његово схватање да је хомосексуалност болест, и то вероватно неизлечива, јер се неке границе "можда не могу премостити". Још ћемо поверовати да је хомосексуалност нешто попут заосталог душевног развоја, дакле крст који сам по себи већ спасава. Можда тако на ово гледају неки савремени психијатри (и Митрополит), али Свето Писмо и Свети Оци - не. Хомосексуалност није болест, него грех, и хомосексуалци не могу бити прихваћени од Цркве пре него што се покају и одрекну таквог начина живота.

Но, ваља запазити да је овај Митрополитов став о хомосексуалцима само један од видова у којима се пројављује иста мисаона матрица - остварење заједништва "свеобухватном" (у ствари лажном) љубављу без обзира на истину. Другу пројаву ове матрице налазимо на општијем еклисиолошком плану, у екуменистичком покрету. Православни су у тај покрет ушли да би, наводно, сведочили истину Православне вере другим хришћанима. Прихватили су друге хришћане најпре кроз дијалог, а временом и кроз заједничке молитве, па чак и заједничка богослужења са њима. Благочестиви циљ је био да се оствари њихов преображај, да се одрекну погрешних учења. Међутим, то се није десило, али се десило нешто друго: Православни су изгубили свест о томе да је Православна Црква она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. То смо већ видели на примеру митрополита Зизиуласа са почетка овог написа, а то потврђују и речи данашњег патријарха Цариградског Вартоломеја из интервјуа америчком часопису Хришћанска историја: "Мисао о томе да је чланство наше у видљивој Цркви неопходно ради наслеђивања раја, заснована је на лажном тврђењу да смо ми некако аналогни Царству Божјем у овом свету... Дефиницијом Православне Цркве као Цркве коју је основао Господ... преко Својих светих Апостола, ми безусловно ограничавамо Царство Божје" (Свети кнез Лазар, часопис Епархије рашко-призренске, бр.21, стр.14).

А све је почело наводном (кажемо наводном, јер је екуменистички пројекат био и остао масонски, дакле антихришћански), жељом да се неправославни хришћани преобрате у Православље. Треба бити свестан да је принцип инклузивности (друго име за лажну свеобухватну љубав), за који се залажу сви екуменисти, мешање светлости и таме, помрачивање ока које је "светиљка телу", услед чега и цело тело, уместо да светли, постаје тамно (Мт 6,22-23). Не принцип инклузивности, него ексклузивности, схваћене на прави начин. Ексклузивност је избор Израиља, народа који има праву веру у Бога. Ексклузивност је избор Дванаесторице и Седамдесеторице, који "нису од света" и зато што нису од света, могу да просвећују свет и приводе га Богу. Ексклузивност је избор тројице која су удостојена да буду сведоци Преображења Господњег. Ексклузивност је чувати своју Православност, у којој је спасење, да би и други могли постати православни. То је права љубав.<<

Тако Родољуб Лазић указује на оно што знамо: митрополит Зизјулас је, захваљујући свом вишедеценијском активном учешћу у екуменистичком покрету, примио дух инославних – дух догматског минимализма и модернистичког релативизма. Наравно, правдајући то савременом „науком“. Јер, у подтексту његовог наговештаја да је хомосексуализам можда биолошки условљен, па, самим тим и сасавладив, налази се веровање да је то „наука доказала“. На ту „науку“ позивају се и евроунијати који содомизам намећу као норму у свим земљама Беле Демоније, како је Св. Николај Жички звао Европу отпалу од Христа. А каква је „наука“ у питању?

Џон Анкерберг и Џон Велдон, у својој књизи „Чињенице о хомосексуализму“, пажљиво истражују каква то „наука“ оправдава хомосексуализам:

>> Хомосексуални активисти често тврде да су рођени као хомосексуалци и да је њихова сексуална оријентација попут боје очију или леворукости. Трој Пери, некадашњи пентекосталац, оснивач Цркве метрополитанске заједнице хомосексуалаца, каже о сопственој хомосексуалности: "Ја сам једноставно такав од рођења". Другим речима, због биолошких фактора, многи хомосексуалци тврде да је њихова сексуална склоност неминовна и непроменљива, те стога друштво мора да прихвати хомосексуални начин живота као нешто нормално - заиста, он треба да буде заштићен кроз законе о грађанским правима да би се спречила неправедна дискриминација против хомосексуалаца.

Погледајте како се ова идеја о биолошком детерминизму последњих година све више користи. 1940. само 9 процената хомосексуалаца је тврдило да су "такви од рођења". До 1983. тај број је порастао на 22 процента. 1990, износио је преко 35 процената.

Али ово исто тако значи и то да, чак и данас, готово две трећине хомосексуалаца не верује да су "такви од рођења". Ако већина хомосексуалаца не верује да су "такви од рођења", зашто би у то онда веровала већина хетеросексуалаца?

А без обзира на то, ако је хомосексуалац заиста хомосексуалац од рођења, следи аргумент да друштво од њега не може рационално да очекује да прекине такво понашање или да постане хетеросексуалац. Није праведно очекивати од било кога да промени оно што биолошки јесте. Ово значи да је хомосексуалност нормално, па чак и морално понашање за једног хомосексуалца.

Размотрите снагу овог аргумента. Ако је особа хомосексуалац због урођеног биолошког стања, онда своју хомосексуалност може да промени само ако нађе начина да промени своју биолошку природу. Али ни дан данас не постоји доказ да је таква дубока физичка промена могућа. Из овога следи да хомосексуалац нема никакве шансе да се промени.

Импликације оваквог става су следеће: хомосексуалац не може да се промени, стога морају да се промене сви аспекти друштва, укључујући образовање, религију и законе. Биолошки детерминизам не само што утиче на наш генерални став према хомосексуалности, већ и на наш приступ саветовању и лечењу - оно је бескорисно зато што је промена немогућа.

Ово логично води до легализације хомосексуалних чинова. Они не само што морају бити прихваћени као социјално легални за хомосексуалце, већ се, кроз образовање, они морају промовисати као "опција нормалног начина живота", јер ће увек постојати један проценат деце која ће бити "таква од рођења".

Неки су тврдили да и сама Црква мора законски да буде принуђена, уколико то буде потребно, да напусти своју "неморалну" дискриминацију против хомосексуалног понашања и да прихвати позицију која је у складу са научном "чињеницом".

Али да ли је заиста истина да су хомосексуални мушкарци и жене биолошки предодређени за одређену врсту сексуалности?

Истраживања која су покушавала да покажу биолошку или генетичку узрочно - последичну везу када је у питању хомосексуалност датирају још из прошлог века. Али током година, ниједно истраживање никада није доказало физичку основу хомосексуалности. Јасно је да неки научни истраживачи верују да је хомосексуалност урођена. Често се њихови резултати могу наћи спремно увршћени у хомосексуалну литературу. Али понекад, чак и хомосексуалци имају разлога да сумњају у овај закључак. На пример, у свом делу Хомосексуализација Америке, хомосексуални активиста Денис Алтман примећује у вези велике студије Кинзи института: "Они су импресионирани великим напорима биолога, ендокринолога и психолога да докажу ову заснованост; мене више импресионира то што се током многих година истраживања није постигло ништа сем 'наговештаја'".

Морамо такође признати и свој скептицизам у вези једног, ако не и великог, дела данашњих истраживања. Питамо се колико је оних истраживача који су и сами под утицајем широко распрострањене, али лажне идеје да хомосексуалци не могу да промене своје понашање, те стога, ненамерно, трагају за биолошком основом која би "објаснила" њихове претпоставке. Другим речима, да ли се модерна наука користи у објективној потрази за истином или је можда, што је вероватније, прихваћена због "политичке коректности"?

Ако је наше читалачко искуство икаква индикација, чини се да је већина популарних чланака написаних у вези скорашњих студија закључила да су истраживачи пронашли чврсте научне доказе да је хомосексуалност, бар донекле, биолошке природе. Али ово једноставно није истина. Размотримо најсугестивније скорашње студије:

1) Истраживање др Симона ЛеВеја на Салк Институту Др ЛеВеј је проучавао одређену групу неурона у хипоталамусној структури мозга (званој ИНАХЗ, или интерстицијални нуклеуси антериорног хипоталамуса). Проучавао је 41 леш, од којих су 19 наводно били хомосексуалци, 16 су наводно били хетеросексуални мушкарци, а 6 су наводно биле хетеросексуалне жене.

Др ЛеВеј је пронашао да су неки од неурона у хипоталамусној регији мозга хетеросексуалних мушкараца већи од оних које је пронашао код хомосексуалаца. Пошто су хомосексуалци имали мање неуроне, његова теорија је била да су ти мали неурони вероватно одговорни за хомосексуалност ових мушкараца. Исто тако, како су хетеросексуални мушкарци имали веће неуроне, онда је вероватно да су ови већи неурони одговорни за хетеросексуалност ових мушкараца.

ЛеВеј је претпоставио да уколико буде могуће доказати разлику у величини неурона у 100% случајева, онда би се ово могло узети као доказ да хомосексуалност има биолошку основу.

Ипак, критичари који одбацују ову теорију изнели су најмање седам научних разлога, разлога које већина људи никад није чула.

Прво, табела самог доктора ЛеВеја, објављена у Сајенс магазину, открила је да има грешака у његовој хипотези. Она чак и противречи његовој теорији. Др Анкерберг је имао привилегију да др ЛеВеја интервјуише на Салк Институту у Ла Џоли, Калифорнија, тако да на касети имамо снимак његових коментара. Анкеберг је рекао: "Видите, имате три нуклеуса хомосексуалних мушкараца који су заправо већи од нуклеуса хетеросексуалаца. Ако је ваша теорија исправна, онда не би требало да буде тако. Друго, три хетеросексуална мушкарца имају мање нуклеусе од нуклеуса хомосексуалаца." Анкеберг је упитао: "Да ли је то истина?" А он је рекао: "Да, истина је." Тада је др Анкеберг упитао: "Како је онда Асошиејтед прес објавио да 'су у свим случајевима нуклеуси хетеросексуалних мушкараца били већи, а нуклеуси хомосексуалних мушкараца мањи?'" Др ЛеВеј је признао да ово није тачно. Популарна штампа је искривила његове налазе.

Друго, ниједан научник никада није доказао да баш овај део хипоталамуса одређује сексуалну оријентацију. Размотримо коментар др Џозефа Николосија, који је специјалиста за рад са мушким хомосексуалцима. Својом књигом, Репаративна терапија мушке хомосексуалности, широм света је стекао признање као ауторитет за проучавање односа између истих полова.

Др Николоси наглашава: "Причамо о генералној можданој регији која има везе са емоцијама, укључујући и сексуалност; али, у овом тренутку немамо никакву јасну представу о томе коју функцију врше баш ови нуклеуси".

Према томе не само што величина неурона није поуздан индикатор, већ нико поуздано не зна да ли су ови неурони уопште повезани са сексуалном оријентацијом.

Др Чарлс Сокаридес, професор психијатрије на Алберт Ајнштајн медицинском колеџу у Њу Јорку, такође је приметио да је "идеја о томе да је један мајушни део мозга - готово субмикроскопски - ...део који одређује избор сексуалног објекта заиста бесмислена. ...Сигурно ...комадић мозга не може да одреди избор сексуалног објекта. То поуздано знамо."

Треће, чак и кад би се могло доказати да је предео антериорног хипоталамуса мозга повезан са сексуалним понашањем, то још увек не представља одговор на питања о узроку и последици.

Другим речима, шта ако само хомосексуално понашање изазива мајушне промене у телу, за које се само а posteriori сматра да представљају утицај који изазива хомосексуалност? Научне студије су показале да понашање само по себи може изазвати флуктуацију у величини неурона. Ово је вероватније од претпоставке да су неурони изазвали одређено хомосексуално или хетеросексуално понашање.

Др Кенет Кливингтон, помоћник председника Салк Института где је др ЛеВеј обавио своју студију, истакао је да постоји "велики број доказа који показују да се мреже неурона у мозгу реконфигуришу реагујући на одређена искуства."

Тако да веза између узрока и последице - шта утиче на шта - није јасна. Стога, разлика у структури мозга хомосексуалаца - ако претпоставимо да ће следеће студије потврдити "проналаске" ЛеВеја - може бити резултат одређеног понашања и/или срединских услова.

Четврто, сексуална оријентација људи које је др ЛеВеј проучавао не може се проверити. Када су др Анкеберг и др Ле Веј разговарали о чињеници да су три хетеросексуална мушкарца имали мање нуклеусе од хомосексуалних мушкараца, ЛеВеј је рекао: "Па, можда су неки од тих појединаца били бисексуалци." Анкеберг је одговорио: "Па ако кажете 'можда' онда Ви нисте сигурни", и заиста, др ЛеВеј је признао да стварно није сигуран. Неки су можда били "скривени" хомосексуалци који су се правили да су хетеросексуалци. Јер сви проучавани били су мртви, и ми једноставно нисмо сигурни.

Пети проблем у вези студије ЛеВеја је могућност да је истраживање било необјективно. Др ЛеВеј је хомосексуалац и то је јавно признао. Такође је забележено како изјављује да је одлучио да докаже генетски узрок хомосексуалности пошто је његов хомосексуални партнер умро од СИДЕ. У једном издању Њузвика био је чак цитиран како тврди да ће, ако не пронађе генетски узрок хомосексуалности, потпуно престати да се бави науком. Њузвик даље цитира: он се труди да "...(прометне) идеју да је хомосексуалност ствар судбине, а не избора", јер је "важно да се друштво образује" у складу са идејом о биолошком утицају. У ствари, ЛеВеј је сада отворио сопствену школу за хомосексуалце и лезбејке у Лос Анђелесу да би помогао да ова порука допре до што већег броја људи. Будимо праведни, зар није могуће да истраживач са таквом личном прошлошћу буде необјективан у истраживању?

Шесто, интерпретација података и методологија које је користио ЛеВеј такође се могу довести у питање. Остали научници су показали да чак и мерна јединица коју је др ЛеВеј користио може бити сумњива. Да ли се тај наводни утицај нуклеуса може процењивати само на основу величине - или, уместо тога, на основу запремине, стварног броја ћелија, густине, или неког другог (а можда и сва три) критеријума? Даље, шта научници треба да раде са сваким од ових критеријума и шта они значе? Истина је да ово нико не зна.

Најзад, ЛеВејова студија се суочава са проблемом готово свих студија које покушавају да докажу биолошки детерминизам: са немогућношћу репликације. Ово као да је Ахилова пета свих оваквих настојања, јер изгледа да, готово увек, други научници откривају да не могу да понове проналаске почетне студије, што значи да почетна студија није ништа доказала. Без обзира на то колико широко се ови резултати објављују као "научни докази", открива се да се тај "доказ" или не може постићи, или је, уколико се понови, подложан другачијим интерпретацијама које подривају биолошку теорију.

Што се тиче рада др ЛеВеја, ниједна друга научна студија није поновила његове проналаске. У ствари, барем једна од студија др Тваба у Холандији јој директно противуречи.

2) Студија Бејлија и Пиларда о идентичним близанцима. Друга научна студија коју су медији користили да рашире идеју да је хомосексуалност генетички условљена је проналазак хомосексуалног психијатра Ричарда Пиларда и психолога/активисте за права хомосексуалаца Мајкла Бејлија да је хомосексуалност превалентна међу браћом близанцима и међу усвојеном браћом. Ови истраживачи су субјекте за своју студију одабрали кроз хомосексуалне публикације које се брину о потребама искључиво хомосексуалне популације. Стога, селекција за њихову студију није била ни случајна ни објективна.

Било како било, пронашли су да су, од браће која су се одазвала, 52 процента идентичних близанаца, 22 процента једнојајчаних близанаца, 11 процената усвојене браће, и 9 процената браће који нису били близанци, били хомосексуалци. Бејли и Пилард су поставили теорију по којој је разлог за тако висок проценат хомосексуалности међу идентичним близанцима управо идентични генетски састав.

Али и овде наилазимо на проблеме. Половина идентичних близанаца нису били хомосексуалци; били су чисти хетеросексуалци. Како је ово могуће, ако деле исте гене који, наводно, одређују хомосексуалност? У делу Овековечење хомосексуалних митова, Ричард А. Коен је приметио: 'Ако је хомосексуална оријентација генетска, онда би 100 процената свих идентичних близанаца требало да буду хомосексуалци, али је то само половина. Стога, лако је закључити да фактори средине, а не гени, изазивају хомосексуалност."

Чак је и др Симон ЛеВеј признао да ни Бејлијева и Пилардова студија о близанцима ни његова сопствена проучавања мозга нису доказали да је хомосексуалност генетички одређена. "У овом тренутку то је још увек једна веома велика мистерија. Чак ни мој рад нити било који други рад који је урађен до сада не разјашњавају заиста до краја шта је то што људе чини хомосексуалцима или хетеросексуалцима. У ствари, ове студије о близанцима, на пример, указују на то да ово није потпуно урођено, јер чак ни идентични близанци нису увек исте сексуалне оријентације.“

И опет, морамо размотрити могућност необјективног истраживања. Као и др ЛеВеј, и др Пилард је хомосексуалац. Он признаје да је његов циљ да промовише идеју о томе да је хомосексуалност урођена и да, према томе, представља нормално сексуално понашање.

Закључак уредника престижног Британског медицинског журнала, 7. августа 1993. пригодно сумира проблеме свих студија попут Бејлијеве и Пилардове:

>>Има много студија о мушкој хомосексуалности код близанаца... Већина тих резултата се не може интерпретирати због малих узорака или нерешених питања о фенотипској класификацији, избору случајева, и дијагнози близаначких зигота. ...Дефинитивне студије о мушкој хомосексуалности код близанаца и усвојене браће тек треба дa се спроведу.<<

3) Истраживање др Дина Хамера и других, на Националном онколошком институту

Др Дин Хамер и његови истраживачи на Националном онколошком институту тврде да су пронашли да је "хомосексуална оријентација код мушкараца генетски условљена". У почетку су открили да у породицама 76 хомосексуалаца постоји већа стопа појаве хомосексуалности по мајчиној, али не и по очевој линији. Ово је указало на могућност да мајка преноси хомосексуалност путем X хромозома. Тим је проучио 22 региона или "локуса" који се налазе на X хромозомима код 40 парова хомосексуалне браће која су се преко огласа у хомосексуалним публикацијама добровољно пријавила да буду подвргнута истраживању.

Истраживачи су пронашли да 33 од 40 парова браће деле идентичне генетске маркере у локусу пет у q28 региону X хромозома. На основу овога, закључили су да један ген или гени у овом региону утичу на појаву хомосексуалности код најмање 64 процента тестиране браће.

Али и у ове закључке се може посумњати, као и у претходна истраживања. На пример, "било је неопходно прилично много статистичког подешавања да би се ствари 'уклопиле'".

Даље, научни ауторитети у овој области нису убеђени да је успостављена било каква веза. На пример, Рут Хабард, почасни професор биологије на Харвардском универзитету у пензији и коаутор дела Разбијање мита о генима, коментарише:

"Ова студија, као и слични ранији проналасци, је погрешна. Она је заснована на симплификованим претпоставкама и отежана је тиме што је готово немогуће успоставити везу између гена и понашања. ...Од релативно малог броја браће у овом истраживању, готово четвртина није имала (адекватне) маркере. Такође, истраживачи нису извршили очигледни контролни експеримент или проверу у циљу проналажења ових маркера код хетеросексуалне браће хомосексуалаца које су проучавали."

Поред овога, уводни чланак у престижном Британском медицинском журналу прокоментарисао је Хамерово истраживање на следећи начин: "Резултати ове повезаности су двосмислени. ...У својој оригиналној анализи, Хамер и остали поставили су хомосексуални ген осам центиморграна дистално од најтеломернијег маркера. Та кратка физичка дистанца између овог маркера и теломере, међутим, чини овај налаз дискутабилним."

На крају уводног чланка се каже: "Тврдња да је хромозом Xq28 повезан са хомосексуалношћу код мушкараца има широке друштвене и политичке импликације. Ипак научно питање је веома сложено, и интерпретацију резултата ометају методолошке непознанице. Неопходне су даље студије да би се потврдили или оповргли ови проналасци."

Најзад, др Пол Камерон и колеге, после пажљивог проучавања ове студије и консултација са разним експертима, такође су одбацили Хамерове закључке. Истакли су:

"Повезаност одређених генетичких маркера не имплицира да је неки ген изазвао хомосексуалност браће, нити да је то учинила група гена. Резултати би могли да укажу и на друге одлике које сви ови субјекти имају, а које су диспропорционално честе код хомосексуалаца, као што су промискуитет, егзибиционизам, или друге личне карактеристике за које се зна да су повезане са мушком хомосексуалношћу."

 Необјективно истраживање је очигледно оперативни фактор у многим од ових студија. На пример: "Хамер је занемарио информације које су се супротстављале његовој хипотези, иако је пријавио да је међу сестрама ове браће постојала већа инциденција лезбијанизма, што се уклапа у традиционални психијатријски модел по коме 'поремећене породице производе више хомосексуалаца', Хамер је игнорисао овај проналазак да би следио своју генетичку интерпретацију."

Размотрите и следеће:

>>Што је још важније, потпуно је занемарено широко распрострањено веровање да је хомосексуалност пре свега резултат инцеста и врбовања... (Даље) биолошки детерминизам не може да објасни промену оријентације. Две студије на овом пољу, које су обухватиле највеће популације, а које су спровели Кинзи Институт и Институт за породична истраживања, независно један од другог, показале су да је већина хомосексуалаца имала и хетеросексуална искуства, а да је знатна мањина хетеросексуалаца имала хомосексуална искуства.<<

У светлу претпоставке да је барем једна од кључних особа укључених у Хамерову студију такође хомосексуалног опредељења, можемо се запитати колики је проценат истраживача, које толико занима проналазак биолошке основе хомосексуалности, хомосексуалног опредељења? Ако је у питању велики број, сасвим је рационално помислити да је њихов начин живота и веровања можда утицао на методе и закључке истраживања.

Даље, колики је број истраживача у овој области који можда намерно крију своје сексуално опредељење да би дали привид научне објективности сопственим закључцима? Чарлс Силверштајн, доктор медицине, аутор је књиге Хомосексуалци, лезбејке и њихови терапеути. Сексолог је већ 25 година. Он тврди да су покушаји да се хомосексуалци излече бескорисни, јер је хомосексуалност "биолошки предетерминисана".

У телевизијској емисији "Џералдо", 11. јуна 1991, он је у ствари тврдио следеће:

"Џералдо, ја сам већ четвртину века психолог и сексолог. У последњих десет година, неке ствари смо научили - постоји једна изјава са којом ће се сложити сви сексолози овога света које ја познајем: сексуална оријентација је биолошки одређена".

Ако узмемо у обзир ову тврдњу, можемо се запитати пре свега колико сексолога др Силверштајн познаје. Али ово није поента. Милиони телевизијских гледалаца једноставно су чули једну "чињеницу" - да се сви сексолози слажу у томе да је хомосексуалност биолошки заснована, што је изјавио наводно објективан ауторитет који говори о људској хомосексуалности. На жалост, најава др Силверштајна из неког разлога није била потпуна. Није речено да је он хомосексуални терапеут и истраживач. Претпостављамо да то не би ни било речено да неко из публике није поставио то питање, приморавши др Силверштајна на признање/.../

Већ више од 30 година пажљиви научници одбијају да изјаве да је хомосексуалност биолошки заснована из једног једноставног разлога: због недостатка доказа који би ту тврдњу подржали. У наставку текста цитираћемо велики број ауторитета, у покушају да се успротивимо мишљењу које, по овом питању, преовладава у нашем друштву.

Др Џозеф Николоси истиче да је проучио велики део модерне научне литературе која се бави наводном биолошком основом хомосексуалности: "Ја сам лично извршио ревизију све литературе, укључујући и ЛеВејову студију, и никако не верујем у то да је сексуална оријентација биолошки предодређена, и мислим да ниједан научник у то не верује. Има много више доказа да фактори средине у детињству постављају основе сексуалне оријентације неке особе."

В. Б. Померој, сарадник Алфреда Кинзија у истраживању, цитира како чак и тако велики ауторитет као што је Кинзи, каже: "Сам сам закључио да је хомосексуалност у великој мери ствар условљавања." Можда ово објашњава зашто сексолози Мастерс и Џонсон наглашавају: "Од велике је важности да сви професионалци у пољу менталних болести имају у виду да је хомосексуални мушкарац или жена, у суштини, по генетичкој одређености мушкарац или жена, а да је хомосексуална оријентација стечена склоност."

Мастерс и Џонсон су приметили и следеће:

"Генетичка теорија хомосексуалности је данас генерално одбачена... ниједан озбиљни научник не претпоставља да овде важи једноставна узрочно - последична веза."

Др Џо Мани, водећи сексолог на Џонс Хопкинс универзитету, изјавио је: "Нису пронађене хромозомске разлике између хомосексуалних субјеката и хетеросексуалних контролних примерака" и "на бази садашњег знања, нема се на основу чега оправдати хипотеза да су хомосексуалци или бисексуалци, било ког степена или типа, другачије хромозомске структуре од хетеросексуалаца."

Чак и Џон ДеЧеко, уредник Журнала хомосексуалности, каже: "Идеја да су људи рођени са одређеним типом сексуалног понашања је бесмислена."

У истом издању Архива опште психијатрије у којима се појавио чланак Бејлија/Пиларда о близнакињама лезбејкама, два висококвалификована истраживача на Државном психијатријском институту у Њу Јорку закључују: "Тренутно нема доказа који би подржали биолошку теорију сексуалне оријентације." У ствари, водећи научни часописи константно наглашавају "недостатак доказа који би поткрепили" идеју о биолошкој основи хомосексуалности - што и није толико зачуђујуће јер би "генетички детерминисана хомосексуалност већ давно била угашена због смањене репродукције."

Четврто издање Речника психијатрије примећује да је начин на који се дете одгаја много важнији од генетике у одређивању сексуалности: "Многи псеудохермафродити и субјекти са гонадалном агенезом били су одгајани као жене, док је њихов хромозомални пол био мушки (и обратно); ипак, у свим случајевима, полна улога и оријентација биле су у складу са приписаним полом и одгајањем."

Професор Вилиам П. Вилсон - начелник одсека за биолошку психијатрију у медицинском центру Дјук универзитета - тврди: "Не може се доказати да је хомосексуално понашање директно изазивано преносом генетички детерминисаног понашања или појавом ексцесивног или дефицитног броја сексуалних хромозома."

Др Клифорд Ален закључује: "Ниједно истраживање, ни у једној сфери, не указује на органску основу хомосексуалности, била она физичка, хемијска, ћелијска, микроскопска или макроскопска."/.../

И даље, наводна биолошка основа хомосексуалности није чак ни право питање:

"Да ли треба да мислимо да је нешто нормално или "природно" зато што је генетско по пореклу? Шта онда да мислимо о генетским деформитетима или урођеним манама? ...Чак и кад би могло да се докаже да генетски или биолошки утицаји предиспонирају људе за хомосексуалност, то никада неће доказати да је хомосексуалност сама по себи нормална.<<

Кад се све ово зна, бива јасно да је Зизјуласово позивање на „науку“ кад је содомија у питању више него проблематично. Још једном понављамо: православни став по овом питању, јасан као Сунце, у његовим очима је потамнео само зато што „зли разговори кваре добре обичаје“, по речи Апостола: предуго је разговарао са јеретицима и изгубио критеријуме црквене свести и савести.

Шта нас чека?

Евроунијати на власти у Србији ће (да би доказали своју спремност да се „евроинтегришу“) вршити тоталитарно насиље над свима који не прихватају тобожње ЕУ вредности, међу којима је содомија на једном од првих места. Србска Црква је била једина организована снага кадра да се супротстави наметању богомрских безакоња србском народу, једном од народа Божјих и припадника Новог Израиља. Да би се Црква супротставила евроунијатима, она мора бити снажна и јединствена.

Колико је наша Црква данас снажна и јединствена, само Бог зна. Међутим, силе зла, маскиране у евроунијатске силе, настојаће, пре свега путем медија, да разграђују православну самосвест у нас. Биће све више скандала и провокација. Метод је испробан у Русији. Наиме, 1. септембра 2003. године, преваривши старешину једног од храмова у Њижњем Новгороду, новинарка антицрквене „Комсомолске правде“ се представила као млада којој родитељи не дају да се венча, па мора то да учини ван своје парохије. Њој и њеном „младожењи“ свештеник Михаил Кабанов је дао кључеве, а затим се у храму десило богохуљење – свештеник Владимир Енерт обавио је „венчање“ двојице содомита, од којих је добио 15 хиљада рубаља, што је снимила новинарка Марина Булгакова. Фотографија „венчања“ содомита обишла је свет, наносећи срамоту угледу Руске Цркве и руског народа. Новинар Василиј Анисимов показује да је један од циљева ове „операције“ подривање народног поверења у Цркву, јер је „Комсомолска правда“ показала „свим Русима“ лик „попа Јуде“ спремног да за паре обави обред и над црним ђаволом. Прљава тема полних изопачености, ипак, скандалу даје још негативнију боју, по замисли непознатог политичког технолога. Истополни секс, лова и молитве Христу – има ли теме погодније за „пљувачину“?

Св. Синод Руске Цркве је одмах реаговао: оно што се десило названо је „изругивањем Св. Тајни, гажењем основа морала, учења Св. Писма и канонских норми живота православног хришћанина, због чега нема благодатну ни законску силу“. Свештеник Владимир Енерт лишен је свештенства, а Михаилу Кабанову је забрањено свештенослужење, због учешћа у „светотатству“.

Паству је Синод подсетио на неопходност чувања „светости и нераскидивости брака“ и „недопустивости истоплоне 'љубави', блуда и прељубе“.

Па ипак, слика „православног“ венчања содомита обишла је свет: медијски рат се наставио несмањеном жестином.

Извесни Владимир Миличић, profesor emeritus Западног Универзитета у Вашингтону, у часопису „Република“ (171/1997.) је својевремено изразио своје дубоко жаљење што СПЦ хоће да напусти Светски савет цркава. Миличић је осудио митрополита Амфилохија који је рекао да СПЦ напушта ССЦ, имеђу осталог зато што поједине чланице ССЦ, допуштају содомитске „бракове“. Миличић је овај став митрополита осудио као лицемерје, јер и чланови СА Сабора СПЦ су монаси који, ето, живе „противприродно“ (нису жењени), а, додаје он, „историјска је тенденција да међу монасима свуда у свету постоји врло високи проценат хомосексуалаца“. Професор је молио све Србе да утичу на СА Сабор СПЦ: „да задржи СПЦ у Светском Савету Цркава, да изједначи жене са мушкарцима у руковођењу Црквом и да заузме хришћански однос према припадницима свих полних оријентација – јер је све од Бога!“

Миличићево писмо је било најава другосрбијанских јуриша на Христа и Цркву Његову, вођених у име „људских права“ и „демократије“. На радост Миличићеву, СПЦ није напустила Светски савет цркава, и наставила је да се раслабљује у лажима екуменизма.

На питање: „Шта нас чека?“ одговор је једноставан: „Оно што смо заслужили.“ Ако врх Србске Цркве не буде имао снаге да напусти срамне стазе савременог екуменизма – содомизма, и нас чека судбина Финске Цркве; раслабићемо се до, не дај Боже, ишчезнућа. А ко буде био веран Христу, мораће, попут Лота с породицом, да из Содома и Гомора бежи, и тражи прибежиште у пустињи Божјој, чекајући Спасов Други долазак и Царство Божје у сили. Ако СПЦ опет крене путем Светог Саве и свих светих Срба, за нас, макар и у сумраку света, има наде и спасења. За то – Господу се помолимо!

Репаганизација академске теологије

Како је било могуће да се уопште појави мисао о содомији као нормалној „полној оријентацији“? То се десило због репаганизације – пагани су били веома склони полним изопаченостима, често у ритуалном облику. Ево шта о томе каже ђакон Андреј Курајев:

>> Све у свему, антика је пошла врло чудним путем.

Реч је о хомосексуализму. Могло би се помислити да би култура, која за свој идеал проглашава храброст и природност, умереност и хармонију, могла да избегне управо ову крајност. Али се култура, која је величала Херакла и Одисеја, веома чврсто - вековима - заглавила на управо овој крајности.

Платон цени љубав између мушкараца знатно више него љубав према жени. Платонов мит о андрогинима садржи у себи подробност, која се такође често испушта у популарним препричавањима.

Испоставља се да су андрогини били у три пола: мушког, женског и мушко-женског (у правом смислу речи андрогини). Кад је Зевс, уплашивши се њихове снаге, расекао прве људе, онда је свака половина почела да тражи своју пређашњу половину. А то значи да само трећина људи тражи зближавање са супротним полом, а две трећине привлачи сопствени. Додуше, и ове две трећине такође могу да ступе у однос са супротним полом, али само из осећања грађанске дужности, "да би се при спајању мушкарца и жене рађала деца и продужавао се род, а кад се мушкарац састане са мушкарцем - ипак се постизало задовољење од сношаја, после чега би они могли да предахну, лате се посла и побрину се о другим својим потребама... Мушкарце, који представљају половину ранијег мушкарца, привлаче све што је мушко: већ у детињству они воле мушкарце и свиђа им се да леже и грле се са мушкарцима. Ово су најбољи дечаци и младићи" (Платон. Гозба. 191с-192а).

Тако је "заједно са божанском философијом процветала и љубав према дечацима" (Лукијан. Две љубави. 35). Сексуалне услуге младића су се сматрале за нормалан облик плаћања услуга учитељу, који обучава адолесцента некој професији. Кад је Алкибиад пожелео да постане ученик Сократа, он је "решио да уради све што год Сократ буде захтевао. Претпостављајући да ће се полакомити на моју процветалу лепоту, сматрао сам је срећним даром и великим својим успехом: па захваљујући њој ја бих могао, уступивши је Сократу, да од њега чујсм све што он зна. С таквим мислима сам једном и отпустио пратиоца, без којег се дотад нисам сретао са Сократом, и остао сам с њим у четири ока... и чекао сам да он одмах почне да говори са мном као што говоре заљубљени без сведока, и радовао сам се унапред. Али ништа слично се није десило. Решио сам да кренем у напад... Легао сам испод његовог изливаног огртача и, са обе руке загрливши овог човека, лежао тако целе ноћи. И тако ето, без обзира на све моје напоре, он је победио, презревши моју процветалу лепоту... Био сам беспомоћан и изгубљен" (Платон. Гозба. 217а-219е).

Као што видимо, уздржљивост Сократа је изазивала чуђење. Додуше, Сократ никад није осуђивао педерастију, никад није позивао на окретање женама - он је само позивао на то да се воле не само тела дечака, већ и њихове душе и да се душевна блискост цени више од телесне (Ксенофонт. Гозба. 8).

Опис идеалне љубави код Платона је дат у "Федру" (255-256). Онај, ко га макар једном прочита, заувек ће се већ уздржати од узвишене употребе израза "платонска љубав"...

Тако су Грци подражавали своје богове. На Олимпу је увек било довољно "чудних љубави": љубавник Зевса је био дечак Ганимед (у наведеном фрагменту "Федра" Платон се директно позива на овај пар); љубавник Херакла - Хилас; Посејдона - Пелоп. Према Овидију, нико други до Орфеј "није постао кривац, што за њим такође и трачки народи, преносећи на недозреле младиће љубавно осећање, кидају прво цвеће" (Овидије. Метаморфозе. 10, 83-84).

И одједном над овим светом су одјекнуле речи апостола Павла: "Не варајте се... мужеложници... неће наслиједити Царство Божије" (l Кор,6,9-10).

Мушка љубав је враћена женама и освештана Светом Тајном Цркве... Хришћанство је вратило мушкарце женама - између осталог, и у знак захвалности за то што за време јеванђељских догађаја ниједна жена није учинила ништа нажао Христу - ни речју, ни поступком (чак се и жена Понтија Пилата заузима за Исуса).

Али данас се и овај дар хришћанства оспорава и исмејава. Данас је поново престижно и модерно припадати специфичној "мањини".

Ограничићу се само на једну новинску вест: "Министар правде Француске Елизабет Гигу се радовала као дете. Скочила је с места, смејала се,  аплаудирала. Заједно са свим депутатима левих фракција Националне скупштине. Заправо, леви су имало зашто да се веселе. Ипак им је пошло за руком да донесу закон, који дозвољава бракове између хомосексуалаца у Француској. Овај закон се назива "Пакт грађанске солидарности" или PACS. Они, који су потписали овај споразум, одсада се по закону налазе у међусобним односима, који одговарају брачним. Они могу један другом да преносе имовину - као супружници. Да плаћају мањи порез - као ожењени људи. Да живе под истим кровом. Да воде домаћинство. Да добијају један за другог пензију. Они, који су ступили у PACS већ кроз годину дана могу да дају изјаву о натурализацији у Француској (обичан брак не даје такво право). Одсада ће хиљаде мушкараца и жена - странци-хомосексуалци, који живе са Французима или Францускињама, - претендовати на француско држављанство. Да би се донео сличан закон, левима је било потребно годину дана. И 120 сати заседања парламента. Десни су се жестоко супротстављали доношењу PACS. Па ипак, 13. октобра закон је донела Национална скупштина. Већина од 315 гласова социјалиста, комуниста и "зелених" против 245 десних депутата. Леви, нарочито социјалисти, су испуњавали предизборна обећања, дата још 1997. године. Подршка бирача-хомосексуалаца, је била, иако не пресудан, а оно битан фактор, који је нагнуо тас ваге у корист леве коалиције на тим изборима. Још је значајнија била помоћ левима од стране одговарајућег лобија у круговима предузимача и интелектуалаца. Ето, следбеници идеја Карла Маркса и Владимира Лењина нису изневерили своју улогу. Они су већ много пута доказали да нема таквог закона, који они не би могли да донесу, да би се дуже задржали на власти... Није случајно прва против закона иступила Француска Католичка црква. "После овог гласања", каже се у обраћању епископа Француске, "све важније постаје питање да ли желимо у будућности да сачувамо институцију брака. Да ли желимо да припремамо омладину за стварање правих породица? Да ли желимо да обезбедимо овим породицама могућност да преживе, да изврше своју мисију у васпитању човека - своју незамењиву улогу?". Досад свештеници нису добили одговор од политичара" (Е. Гусејнов).

Ни ми нећемо чекати одговор. Просто ћемо бити свесни које се управо "хришћанско наслеђе" проглашава за преживело и застарело у односу на "нови светски поредак", које громко декларише своје претензије на приватизацију трећег миленијума. У школама Сан-Франциска прваци већ пишу диктате, у којима је уместо традиционалног почетка "Били једном деда и баба" постављен нови модел "породичних" односа: "Били једном Џон и Џек...".

Да ли Вам је већ мука? Значи, у Вама је још жива хришћанска култура. Значи да сте родом из хришћанског Средњег века. Значи да ћете у "новом светском поретку" XXI века имати проблеме.<<

Али, како је било могуће да се овакве идеје јаве у Православној Цркви? Видели смо да извесни „православни“ теолози у Финској допуштају могућност „благословености“ содомитских веза.

Све се десило захваљујући постепеном претумачивању основа светоотачког богословља. У свом огледу о философији Њу Ејџа која упливише на неосхоластичку богословску мисао Цркве од Истока, архимандрит Лука је записао:

>> Током неколико протеклих година повећао се број чланака и књига које су објавили православни писци на тему брака и брачних односа. Идеје које су изражене у тим радовима нису yвек сагласне са православним предањем. Суштина тих идеја је обоготворење телесних односа или, како се неки изражавају, освештање еротских жеља. Аутори тврде да те жеље човека могу одвести Богу - остварењу Бога у нама - и да је такво јединство одраз Божанске природе.

Те идеје нису оригиналне. Оне се налезе у паганским списима и делима гностика. Врло су популарне у философији покрета Новог доба ("New Age"-a). Философија "New Age"-a ("Новог доба") верује да се свет налази пред ступањем у нови период постојања, у нови поредак у свим животним сферама/.../

Ha први поглед чини се да је свеукупна атмосфера философије "New Age"-a атмосфера толеранције и отворености, али подробнија истраживања откривају нешто друго. С једне стране, иако је свака религиозна пракса или уверење прихватљиво за покрет "New Age", с друге стране се "New Age" строго противи сваком покушају да се једно верско убеђење или философија прикаже као једина истинска вера, а посебно хришћанство које исповеда да је једини пут спасења. Покрет "New Age" верује да је хришћанство само један од многих унутрашњих духовних путева од којих сви воде ка истом циљу. Следбеници "New Age"-a покушавају да нас убеде да узрок свих проблема двадесетог века (као и прошлости уопште) лежи у несигурним вредностима старих верских, друштвених и политичких система. Трагање за одговорима мора се, како они верују, одвијати изван традиционалне религиозне мисли ("Нови век", Православна Русија, Бр. 24,1996, стр. 8). Ти одговори су, тврде они, нађени у хуманијем и мање строгом приступу питањима која се тичу човека, Бога, живота и смрти. У суштини јe човек, према учењима "New Agе"-a, бољи и способнији за савршенство него што ми претпостављамо; Бог се може пронаћи свуда, у свим религијама и (верским) праксама кроз разумевање нашег мистичког потенцијала путем самореализаније и достизања више свести, живот би могао бити пријатно духовно искуство; смрт је чудесан улазак у "светлост", у јединство са Богом који од нас захтева иного мање него што смо склони да верујемо. Следбеници "New Age"-a тврде да човек не напредује процесом разликовања, "испитивања духова" и моралном борбом, него путем интуитивне "спознаје'' а "креативности".

Да бисмо илустровали везу између "New Age"-a и нетрадиционалних идеја различитих православних писаца, нудимо следеће одломке из различитих дела са коментарима.

У есеју Лоре Џонс, названом "Начињен по лику Св. Тројице; како се полност уклапа у ту слику?", који се може пронаћи у Журналу Московске патријаршије. One church,"vol. XLVIII, No. 5, 1995, у уводном делу пише: "Можемо рећи да је живот Тројединог Бога живот вечите екстазе три божанске Личности, јер екстаза означава излазак из самога себе... Како онда ми можемо одразити Божанску екстазу Тројице у Јединици? У полној екстази човек излази из самогa себе да би се физички изгубио у другој особи. Код духовних писаца често се користе еротске метафоре, а такође и у Светом Писму, да би се описала мистичка екстаза изгубљености у Богу. Таква веза често се налази у традицијама нехришћанских религија, где нема веровања у Свету Тројицу. На који начин мора постојати наша посебна тринитарна духовност? Како, шта више, таква духовност преображава наше разумевање наше, сасвим људске, полности? (стр. 166).

Да би објаснила своју теорију, ауторка у великој мери користи мисли америчког "мистика", Херберта Шварца. Она тврди да уз одговарајућу спознају љубави, полности и Тројединог Бога, човек може доспети до вишег духовног стања. Она пише да нас "...када на прави начин користимо свој ум, спознаја одводи ка љубави", а у продужетку: "Та спознаја није нешто што можемо достићи искључиво разумевањем. Оно што можемо учинити са нашим разумевањем јесте да трагамо за оним што ће нас присније сјединити са Богом, јер нам Бог унутар тог јединства открива Себе". Она нас учи да морамо исправити своје схватање љубави да би се оно сложило са новом дефиницијом, коју сумира на следећи начин: "Истинска љубав према другој особи није само осећање, него осећање које потиче од тога, и испуњено је врло рационалним убећењем да нас Бог воли. Радост коју оно надахњује јесте рационална екстаза оне непобедиве вере која има снаге да помера планине (Мк. 11; 23) (Џонс, стр. 169).

Да би објаснила своју замисао, она цитира свог вођу, мистика Шварца: "Исто као што у тренутку када је човек обузет полном чежњом све друго може бити поништено, тако ће и када се вратите Исусу на овај начин постојати натприродно поништење свега осталог, и уколико то будете више чинили, утолико ћете више осећати ову радост..." На овом месту она исправно поставља питање: "Можемо се запитати како се то доводи у везу са полним сједињењем". Занемаривши њен одговор, довољно је да овде наведемо њен закључак: "Исправно схваћено, истинско и свето брачно јединство одражава Дух Речи од Највишег. То је као тајинствена љубав Оца према тајинствено рођеној Речи".

У књизи New Age Lies to Woman( Wanda Marrs, Austin, Living Truth Publishers, 1989), писац цитира Миријам Стархок, која учи да је "полност сакрална јер она представља размену енергије...". Предавања, семинари и курсеви на ову тему одржавају се широм Америке и читавог света. Мисао да телесно јединство има очишћујуће или ослобађајуће дејство и да може водити духовном стању, па чак и духовном јединству са божанством ("енергија која је страст Божија") представља добро познат аспект паганских култова (В. Марс, стр. 58). Аутор ове информативне књиге исправно закључује да, док су цревни пагани "мешали телесну жељу са духовним достигнућем", модерни учитељи New Age-a такође уздижу чин телесног јединства "са световног на више нивое узвишене духовности" (В. Марс, стр. 65).

За разлику од горенаведених учења, Св. Оци нас доследно упозоравају да не мешамо телесно са духовним јер то спречава духовно узрастање. Епископ Игнатије Брјанчанинов пише следеће о јединству духа и срца (циља духовног живота и услов истинске молитве Богу): "Не само да свако грешно осећање и свака грешна мисао нарушава то осећање, него чак и свака природна мисао и осећање, ма како префињени и замаскирани били привидом праведности, уништавају јединство духа и срца и супротстављају их једно другом" ("Арена", Џорданвил, манастир Свете Тројице, 1991, стр. 87). Св. Марко Подвижник саветује: "Ако више не удовољавамо жељама тела, онда ће уз помоћ Господњу зла која су унутар нас лако бити уклоњена" ("Philokalia" /Добротољубље, vol. 1, London, Faber & Faber 1983, стр. 122). Св. Нил Синајски поучава: "Ако желиш да се молиш у Духу, немој зависити ни од чега телесног" (М. А. Новоселов., Мистика церкви и мистика западних исповедании, Москва, 1995.г, стр. 59).

Покрет New Age-a („Новог доба"), потпуно супротан православној мисли, испуњен је учењима о "продуховљеној чулности". Још један пример тог учења, тако страног традиционалној православној мисли је књига "Брак, полност и целибат, грчка православна перспектива" ("Marriage, Sexuality and Celibacy, a Greek Orthodox Perspective, Minneapolis, Light and Life Publishing Соmpany, 1975), коју je напиcao свештеник Димитриос Константелос. Димитриос описује физичку везу у браку на скоро литургијски начин:

"Полност, присни загрљаји између мужа и жене и њихово сједињење у једно тело које отуда следи јесте свети олтар. Тренутак када љубав води мужа и жену у остварење њихових бића је свети тренутак и освећен догађај. Полни однос у браку је чин опуштања, обнављања човечанства у микрокосмичком облику, поновног остварења човековог јединства" (стр. 23).                                 

За необавештеног читаоца, наведени цитат у најбољем случају може изгледати као претерано поетско маштање о. Димитриоса у вези са брачним односима. С друге стране, читалац би, чак и ако није много упознат са светоотачком књижевношћу, кроз здрав разум и осећање поштовања могао бити увређен неодговарајућом употребом израза "свети олтар" да би се описала та радња. Они, упознати са паганским и сатанистичким култовима који у своје ритуале укључују и телесни "олтар", овде ће видети сличност са њима. По чему се Свети Оци разликују од о. Димитриоса у свом погледу на брачне односе?/.../

Чувени византијски коментатор Псалама, Зигабен, каже: "Да Адам није згрешио, он никада не би имао потребе да ступи у телесни однос са Евом, јер грех рађа тај облик сједињења... Иако законити бракови због рађања постају достојни поштовања пред Богом, они су, ипак, по својој суштини, изданак греха... Зато не изненађује да се и сам Давид oceћao несрећним због греха, у смислу потчињавања природној потреби" (Евгении Зигабен, Толковаја Псалтир, Монреал, 1986, стр. 401).

Св. Атанасије Велики у истом духу даје коментар на 51. псалам: "Првобитна Божија замисао није била да рађамо путем брака и полног односа; кршење заповести увело је брак као исход Адамовог сагрешења, тј. као исход отпадања од заповести коју му је дао Бог" (Собрание сочиненија, т. 4. стр. 175).

Претпоставка да је Бог створио човека и жену са намером да буду у телесним, полним односима је погрешна и може водити опасним закључцима. Бог је људску врсту створио у непосрнулом, безгрешном, чистом, ангелском стању. Телесни односи су се, као што можемо видети из горенаведених светоотачких цитата, појавили као резултат пада. Најзад, у животу старозаветне цркве наступило је време да буде замењена новозаветном, коју је открио оваплоћени Логос Божији, у Коме је људска природа најзад постала целовита. Човекова целовитост није остварена кроз телесно сједињење у благословеним браковима какви се појављују у читавом Старом Завету, него је човекова целовитост остварена у Христу, до Чијег је ваплоћења дошло без телесних односа.

Погрешно схватање да је Бог од почетка дао полне односе може неке одвести ка оправдању греха прељубништва јер је, вероватно, Бог од самог почетка створио са том склоношћу. То затим може довести до тога да се Бог оптужује за грех у који пада прељубник./.../

Неки од савремених православних писаца би нам рекли да се горенаведено тумачење односи на човеково стање под Старим Заветом и да је сада благодат дала браку ново значење. Сада слушамо о „освећеним еротским жељама“ које се испуњавају на „светом олтару“. Могло би се очекивати да ће деца рођена у таквим освећеним сједињењима бити духовно јача (Нови Завет) и мање склона греху него што је цар Давид (Стари Завет). Да ли је заиста тако?

Отац Димитриос наставља са тврдњом да је у Православној Цркви полни однос описан као „синусија“, чиме се означава заједништво суштина, једносушност. Василије Велики користи управо тај термин да би означио односе између три Личности Св. Тројице. Атанасије и Ориген примењују исту реч да би означили да Исусово рођење није било резултат "синусије", тј. полног односа, иако он учествује у "синусији" Св. Тројице/.../

Користећи тај термин везано за Св. Тројицу, ни на који начин се његово узвишено значење не може пренети на, на пример, брачне односе. Напротив, сасвим је чудан чак и покушај да се пронађе типолошка аналогија између брачних односа створених људских бића и божанске егзистенције Св. Тројице. Та употреба људских атрибута да би се, дефинисао Бог више је у складу са евномијанском јереси која је покушала да одреди Божију суштину приписујући јој својство "не рођености". У садашњем случају савремени богослови покушавају да одреде суштину Божију примењујући на њу својство "копулације".

О. Димитриос завршава своју књигу следећим речима: "Теологија, као став или као институција, мора одговорити текућим потребама и искуствима ако жели да као конструктивна и утицајна настави да постоји кроз генерације". Иако су његове речи у складу са савременом философијом коју подржава у својој књизи, оне су противне црквеном ставу у односу на предање. Има много тога у савременим "потребама и искуствима" чему је потребно да "одговори" на традиционалну православну побожност а не обрнуто. Црква је вековима верне позивала на покајање и обнављање, али само у складу са стазом коју су утабали Апостоли и Оци Цркве.

Идеје сличне некима од горенаведених могу се наћи и у чланку Џона Перкинса "Снисхођење до Бога" („The Descent to God“) објављеном у St. Vladimir's Theological Quarterly, vol. 4, бр. 4 / 1996. Писац излаже своју тему на следећи начин: "Модерни људи често морају да сиђу доле - да се врате земљи, до богатог чулног искуства - да би се поново спојили са својом анималном природом, пре него што постану погодни кандидати за хришћански преображај". Он саветује: "Ми најпре морамо доћи до стварног искуства и прихватања наших "прљавих" порива и осећања која их прате... не смемо се... новести за искушењем да било шта одбацимо преурањено... Са љубављу морамо пригрлити своју анималну природу уместо да је оптужимо... Треба да схватимо да нас сексуална енергија, уместо да буде непријатељска према божанском, заиста може спојити са Богом" (стр. 315)./.../

Изостављен je сваки покушај да оспори или да подвргне сумњи горенаведено становиште овог писца: "Гледиште - свуда присутно у историји теологије - да се наша анимална природа, укључујући наш пол и нашу сексуалност, појавила или била накнадно додата као резултат пада, јесте кукољ који мора бити просејан из жита светоотачког предања" (Перкинс, стр. 310). Он овај израз који се тиче "светоотачког жита" и "кукоља" пребацује на епископа Калиста Вера. Код Перкинса бисмо се могли обавестити о томе од ког бисмо Светог Оца започели "просејавање" да бисмо, по овом писцу, дошли до исправног схватања живота. Можда бисмо требало да започнемо од св. Атанасија који је раније цитиран и чија дела нису у складу са савременим ауторима? Зар није гордост и надменост када неко за себе тврди да зна више од Светих Отаца? Какву поруку он преноси православним верницима? Зар то не води протестантском приступу где свако тумачи по својој вољи када га дух на то покрене?

Не постоји ништа јединствсно у теолошким новинама које изражавају ови 'православни писци'. Таоизам, тантристички будизам, хиндуизам и њихови огранци у савременој философији Новог доба (New Agе-а) препуни су информација и упутстава како да се постане продуховљенији кроз "освећени секс". У реклами за нову књигу Ричарда Крејза "Духовна традиција полности" (The Spiritual Tradition of Sex). овај наслов је објашњсн као "начин да се развије и истражи духовност". Један течај New Age-a (Новог доба) је понуђен посредством Интернета, са насловом "Истраживање полности: философска перспектива", где нам извесни професор каже да је "током читаве људске историје постојала веза између полности и духовности. Зашто? Зато што се нешто у суштини духовно налази у сржи полног чина". Инструктор Новог доба за духовно просветљење, Крис Гриском, тврди да је "наша сексуална енергија енергија која је најближа духу. То је енергија која је најближа божанској сили..." (цитирано са Интернета). Појавила се поплава књига под насловима који одражавају теме и дух тих писаца и којима се архиепископ Аверкије обраћа као "либералима и авангардним богословима". Следе наслови само неколицине примера: Гилсон: Eros Breaking Free: Interpreting Sexual Theo - ethics / Гилсон: Epoc ce ослобађа: тумачења сексуалне теоетике; Nelson: Body Theology / Нелсон: Телесна теологија; Graham: Making The Differеnce: Gender, Personhood and Theology / Грејем: Разликовање пола, личности и теологије; White: Eros Redeemed: Breaking the Stranglehold of Sexual Sin / Вајт: Искупљени Epoc: прекидање потиснутости сексуалног греха, и многе друге.

Са поменутом темом сучељавамо се поново у поглављу "Тајинство љубави" у недавно објављеној књизи Кларка Карлтона: Вера, разумевање православног хришћанства; православни катихизис/ Clark Carlton, The Faith, Understanding Orthodox Christianity, An Orthodox Catechism. Г. Карлтон изјављује следеће: „У Христу је откривена истинска природа брака; брак је испуњење по себи и за сeбе. Међутим, да би се то схватило, ми најпре морамо разумети природу и сврху човековог полног нагона. Рекли смо да човекова природа поседује извесне способности или енергије. Једна од њих је еротска снага, снага сексуалне жеље. У животињском царству та жеља је гаранција опстанка врсте. У људским бићима, међутим, та жеља је непосредно повезана са остварењем лика Божијег у нама“. (The Faith, Salisbury, Regina Orthodox Press. 1977, стр. 228).

Изрази слични овима сасвим су уобичајени међу следбеницима New Age-a. Вештица New Age-a, Ајрина Твиди је рекла: "Сексуална енергија је од највеће важности. Без сексуалне енергије, личност никада не би постала свесна јаства" (Sеlf, Selbst). Израз "јаство" (sеlf, selbst) често користе следбеници New Age-a да би "указали на остварење бога или богиње унутар нас" (New Agеs Lies to Women. стр. 68)./.../

"Остварење" лика Божијег онако како га је схватио Карлтон у ствари нас одводи далеко од спасоносног крсног пута, који је Сам Господ Својом промишљу одредио за нас. Св. ава Доротеј тумачи један одломак из текста св. Григорија Богослова: "Према томе, поштујмо праобраз, схватимо снагу тајинства и за кога је Христос умро", док св. Доротеј објашњава: "Снага тајинства смрти Христове је следећа: по много чему изгубили смо лик Божији у нама и кроз грехове и преступе били смо умртвљени, као што каже Апостол (Еф. 2; 1), а Бог нас је створио по Свом лику, био милостив према Свом створењу и Свом лику и ради нас постао човек... Дајмо Лику оно што смо дужни као они који су по лику створени. Како ћемо то учинити? Научимо се од Апостола, који каже: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа (2. Кор.7; 1) (Ава Доротеј, Душеполезнија поученија и посланија, Поучение 20, Изјаснение некоторих изречении свјатаго Григорија, которија појутсја с тропарјами на Свјатују Пасху -/ Душекорисне поуке и посланице, Поука 20, Тумачење неких изрека св. Григорија које се на Васкрс певају са тропарима/ Тројице - Сергејева лавра, 1900, стр. 195 - 96).

Никаква "полна жеља" није била присутна у људској природи пре пада, као што објашњава св. Јован Дамаскин: "Заповест рађајте се и множите не мора се неминовно односити на (рађање) путем брачног сједињења. Бог би и на друге начине могао умножити људcку врсту, ако би људи до краја неокрњено очували заповест (преп. Иоанн Дамаскин, "Точное изложение православнои вери", гл. 24,стр. 337, Собрание сочиненија, Санкт - Петербург, 1913).

Чувени отшелник, Георгије Задонски написао је духовној кћери која се распитивала о Адаму и Еви и брачним односима: "... Нека те света истина просветли да исправно схватиш речи Св. Писма. Имам задовољство да ти поводом твоје (за мене неочекиване) тврдње, наведем један пример из 18. беседе св. Јована Златоустог на 1. књигу (тј. Књигу постања) у којој Светитељ износи следеће речи: 'И Адам позна Еву, своју жену. Сети се, када се то догодило? После непослушности, након изгнанства из раја; тек онда је започело полно општење; пре непослушности, они су живели као ангели и нигде нема pомена о полном општењу. Будући да раније нисмо били потчињени физичким потребама, девственост је од почетка имала превласт. Када се, међутим, услед њихове слабости појавила непослушност, грех јe почео да напада и девственост се склонила у страну (повукла се), као од оних који су недостојни тако велике врлине. Тек тада се појавило упражњавање полног оpштења. Молим те, обрати пажњу на велики дар девствености и колико је то узвишено и велико дело, које је уздигнуто изнад људске природе и потреба. У књизи ових беседа даље можеш прочитати правилна објашњења наведених речи и схватити да се људска раса не умножава телесним сједињењем нити полним општењем него недокучивом силом Божијег благослова. Да ли ти је сада јасно да није било заповести о телесном сједињењу него да је оно заузело место након преступа и непослушности који су могли и да се не појаве (тј. који су се могли избећи)?

Са љубављу те упозоравам на важне сtвари: не упуштај се у разговор са онима који нису способни да објасне на одговарајући начин. Боље је избећи чуђење и не слушати оне са чијег језика речи испадају као зрна из вреће". (Писма, Санкт Петербург, бр. 115, стр. 110).

Погледи изражени у одломку "Тајинство љубави" у истој књизи, The Faith / "Вера", и радовима сличног карактера, поново враћају личност у стање пада, поткопавајући хришћански идеал који је дефинисао св. Павле за све хришћане (будући да тада није био установљен манастирски облик живота): А oвo кажем, браћо, да је остало мало времена; од сада и они који имају жене да буду као да их немају... А ја хоћу да сте безбрижни. Ко је неожењен брине за Господње, како ћe угодити Господу (1. Кор. 7; 29; 32). /.../

Поменули смо утицај философије "New Age-a" и неразумевање светоотачке терминологије као чиниоце који су допринели развоју наведених учења. Постоји још један могућ извор надахнућа за те нове идеје, односно јеретичко софиолошко учењс. Постоје извесне сличности између софиологије и ових продора философије New Age-a које се појављују у верској литератури. У тексту који следи испитаћемо те сличности.

Основна поставка софиологије јесте да постоjи и четврта "личност" у Св. Тројици, женски ентитет - Софија. Једна од најизопаченијих идеја у софиолошком учењу, које је раширио протојереј Cepгej Булгаков, била је подела недељиве суштине Божије на два принципа - мушки и женски. Архијереј С. Булгаков начинно је аналогију између овог двојног принципа и лика Божијег у човеку. У свом Указу из 1935. године Московска патријаршија износи следеће запажање: „Опасност од таквих размишлања о Богу и њихов крајње погубан утицај наглашен је Булгаковљевом жељом да види двојство полова у лику Божијем у човеку. То није далеко од обоготворења пола, како су то схватали поједини гностици или такозвани "продуховљени" хришћани, или пак неки од световних писаца, какав је В. В. Розанов. Ми нипошто не кажемо да тако учи Булгаков, али се из свега тога може развити мисао, и све што учитељ није окончао ученик или студент може окончати, може извести закључке који би престрашилии учитеља“ (Указ Московске патријаршије Митрополиту литовском и виљенском Елефтерију, цитирано пo архиепископу Серафиму Собољеву, Булгаковљева одбрана софијанске јереси / Зашчита софианскои ереси прот. С. Булгаковим. 2. изд. Џорданвил, Св. Тројицки манастир 1993. Прилог III, стр. 4).

Јеретички концепт о "дуализму полова у лику Божијем у човеку" може одвести "обоготворењу пола", јер ако у Богу постоји мушко и женско и ако у Његовом лику у човеку такође постоји мушко и женско, може се закључити да ће мушко и женско, сједињени телесним односима, одражавати Божанство. Те идеје је зачео сам Булгаков желећи да у Божанској и људској природи открије мушки и женски принцип. То је противно апостолском учењу које тврди да у Исусу Христу нема више мушког ни женског. (Гал. 3; 28).

Булгаковљево учење наводи на мисао да се одговорност за Адамов и Евин пад може пренети на Бога, у тој мери да је Бог вероватно желео да човек ступи у телесне односе и да је, према томе, човек морао да падне да би ступио у тај однос, јер у Рају телесно општење није постојало.

Московска патријаршија у свом Указу из 1935. објашњава да допуштајући помисао да се одговорност за грех може пребацити на Створитеља, то учење у личности слаби свест о греху, тј. потреса саме темеље духовног живота... (Указ, стр. 11).

Први пример тог слабљења свести о греху десио се када је Адам, након нада, покушао да пренесе одговорност за грех на Бога, рекавши: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох (Пост. 3; 12).

Други концепт, популаран међу 'богословима' New Age-a, онај о "остварењу" лика Божијег у нама, тј. о томе да је тај лик нешто као делић Божији (делић Божанског) који је Створитељ од самог ночетка положио у нас, доводи до истог закључка као и софиологија. Гроф Грабе у свом делу којим се супротставља том учењу резимира: На тај начин, следи да смо ми (вероватно) створени не само по лику и обличју Божијем, него и да смо делимично идентични са Њим. Делић Божанства и сада обитава у нама, не само кроз благодат и безграничну милост Божију (Ми ћемо се настанити у Њему - је речено у будућем времену) него и у суштини, независно од нашег личног односа према Богу и Његовом учењу (Гр. Павел Грабе, О париским "богословима' / "О Парижских "богословах", цит. по арх. Серафиму Собољеву, Зашчита софијанској ереси прот. С. Булгаковим, 2. издање, Џорданвил, манастир Св. Тројице, прилог V, стр. 7).

Из горенаведене теорије, у коју многи верују, а која се односи на делић Бога унутар нас (и разоткривa се процесом "остварења"), што је у супротности са учењем о судбини непокајаних грешника у будућем животу, можемо схватити један од разлога за широко распрострањену неуздржаност савременог друштва. Заснивајући се на том концепту о делићу Бога унутар нас, неуздржаност се може оправдати и може се рећи да смо такви створени, чиме ће се наше пало стање оправдати грешком Створитеља. Гроф Грабе закључује: Како да помиримо наведено гледиште са учењем Цркве о вечној пропасти грешника, када се може исправно закључити да се тај део Божанства не може послати у пакао и да за њега неће бити користи ако на суду буде присутан као оптужујући елемент. Најзад, сасвим је несхватљиво како грех уопште може надвладати биће које у себи има део Божанства (Грабе, стр. 7).

Ако грех не може "надвладати биће које у себи има део Божанства", онда се може закључити да свим радњама таквог бића, које се могу оправдати на овај или онај начин, управља тај део Божачства који се налази унутар природе тог бића.

Најзад, св. Јован Максимович, у својој књизи против софиологије, тумачи да концепт Софије (тј женског), као нечега присутног и у Богу и у човеку, повезује природу Створитеља и створеног, укидајући јасну разлику каква постоји међу њима. Св. Јован Максимович каже:

>> овде је јасно изражена жеља да се божанско изједначи са људским, да се, поред постављања људи у зависност од Бога, и Бог постави у зависност од људи.

... нови богослови нису дошли до Валентиновог закључка (Валентин је гностик, прим. В.Д). Још увек нема основе да се закључи да је њихово учење базирано на његовом. Без обзира на то, и на једној и на другој страни постављени су исти темељи - људско расуђивање задовољава своје сопствене циљеве радије него да се смири пред божански откривеним истинама (Св. Иоанн Максимович, Почитание Богородици и Иоанна Креститела и новое направление русскои религиозно - философскои мисли / Поштовање Богородице и Јована Крститеља и ново усмерење руске религиозно - философске мисли. цит. по Серафим Собољев. Зашчита софианскои ереси прот. О. Булгаковим, прилог IV, стр. 40,41).

Да закључимо, сви чланови Руске заграничне православне Цркве, као и сви православни хришћани који желе да спасу своје душе и да се удаље од мудрости овога света би требало да препознају и одбаце сва таква гледишта као супротна Светом предању и подвижничком духу Еванђеља. Ми не заступамо мишљење које се непријатељски односи према браку, како би неки могли закључити, али верујемо да није потребно да само у црквеној управи и пракси, него и у свим видовима православног живота све бива богообразно и уредно (1. Кор. 14: 40). Поседујемо жалосно сведочанство о различитим хришћанским сектама око нас које су омађијане "ослобођеном теологијом". Куда их је она одвела? У каквом су се моралном и духовном хаосу оне нашле зато што нису провериле опсег идеја непријатељских и туђих традиционалном хришћанству,  док су  још имале прилику да то учине? Будући да су послушале дух овогa света, сада су изгубљене. Архиепископ Хризостом Орејски је записао: Ново поколење православних научника, подстакнуто безумном жељом да измири живот Бога са животом оних који су заробљени у тело, започело је да искривљује природу хришћанске љубави. Одступајући од Отаца и пригрливши дух софизма који смо раније поменули, ти исти појединци - срећом, незнатна мањина - желели би да верују дa је људска љубав, са свим својим психолошким и телесним елементпма, на неки начин одраз духовне љубави (Themes in Orthodox Patristic Psychology / Теме из православне светоотачке психологије, стр. 64).

Двадесети век је посведочио чињеницу да се неслагања нису појавила због оних који су остали верни Предању и бранили Веру од новотарија, негo да су се она (неслагања) појавила због оних који су били под утицајем модернистичких токова и политике, који су у њиховом широком загрљају изгубили свој пут и многе довели до пропасти, потресајући и само срце Православља.

Незаборавни игуман манастира Cв. Тројице, архиепископ Аверкије је записао: "Да ли наша Црква такође мора да се спушта том помодном стазом и да "иде у корак са временом" да не би "заостала"? Каква ће то Црква бити ако све то себи допусти или бар на све то буде гледала са свеопраштајућом снисходљивошћу? Без обзира шта учине отпадници, који су напустили истинско Православље, подвижничку Bepу и Веру борбе, нећемо допустити модернизацију наше Цркве и нећемо ићи у корак са временом!" (Архиепископ Аверкије, В ногу со временем не поидем! Слова и речи / Нећемо ићи у корак с временом, Беседе и говори, Џорданвил, манастнр Св. Тројице, 1967, стр. 459).<<

Напуштање светоотачког погледа на свет срушило је православну етику у срцима и умовима многих православних. А све се то излило у праву реку идеолошког екуменизма, која у овом часу прети да потопи свет.

Екуменизам је блуд

Екуменизам је – увек када иде путем заједничких молитава са инославнима и признавања њихове благодатности –  својеврсни духовни блуд. Зашто? Одговор се може наћи у Светом Писму.

 Однос Бога и Израиља у Старом Завету представљен је сликом брачног савеза, у коме другим, лажним боговима нема места, и у коме Бог остаје веран Својој Невести и "љубоморан" ако Га она напушта. Он је увек спреман да за блуд суди и кажњава Израиљ, непокорну и развратну супругу. У тешким речима упућеним Својим људима због идолопоклонства, Господ указује на понашање њихово као на прељубу - још гору од проституције, јер проститутка бар узима новац за оно што ради, а Израиљци се клањају туђим боговима без ичег заузврат. У 23. глави пророчке књиге Језекиљеве дата је слика Самарије и Јудеје, као Оле и Оливе, које су чиниле блуд са Асирцима, и клањале се њиховим боговима, приносећи им на жртву своју децу.

Тајна антихристовог безакоња представљена је у Светом Писму сликама блуднице вавилонске, жене обучене у скерлет. Њу ће Бог, због блуда и убистава о којима се наслађивала најстрашније казнити - казна ће јој доћи изненада (Откр. 17). 

Доносимо одломке изј ових редова Светог Писма да би се видело колико је Богу мрзак грех духовног блуда, и колико је опасно бити му, ма у чему, причастан. Речи библијских пророка су невероватно оштре, испуњење одлучним прекорима, изречене без зазора, без устезања и замуцкивања, онако како само Господ уме.

Књига пророка Језекиља, гл. 23:

"Опет ми дође ријеч Господња говорећи:

2. Сине човјечји, бијаху двије жене, кћери једне матере.

3.  Оне се курваху у Мисиру, у младости својој курваху се, ондје им пипаше груди, и ондје им згњечише дојке дјевојачке.

4.  А имена им бијаху, старијој Ола а сестри јој Олива; оне посташе моје, и родише синове и кћери. Имена им бијаху Ола Самарији, а Олива Јерусалиму.

5. И Ола кад бијаше моја курваше се, и упаљиваше се за својим милосницама, Асирцима сусједима.

6. Који ношаху порфиру, и бијаху кнезови и властељи, све лијепи младићи, витезови, који јахаху на коњима.

7. И удари у курвање с њима, који сви бијаху најљепши између синова Асирских, и за којима се год упаљиваше, скврњаше се о све гадне богове њихове.

8.  А ни с Мисирцима не окани се курвања својега, јер спаваху с њом од младости њезине и они јој гњечише дјевојачке дојке, а с њом се курваше.

9. Зато је дадох у руке милосницима њезинијем, у руке Асирцима, за којима се упаљиваше.

10.  Они открише голотињу њезину, узеше јој синове и кћери, а њу мачем убише; и она изађе на глас међу женама кад судове извршише на њој.

11.  А сестра њезина Олива, видећи то, упаљиваше се још горе него она, и курварство њезино бијаше горе од курварства сестре јој.

12.  Упаљиваше се за Асирцима, кнезовима и властељима, сусједима, красно одјевенијем, витезовима који јахаху на коњима и сви бијаху лијепи младићи.

13. И видјех гдје се оскврни, и гдје обје иду једнијем путем.

14.  И ова се још више курваше; јер кад би видјела људе написане на зиду, ликове Халдејске написане црвенилом,

15. Опасане појасима по бедрима, са шаренијем капама на глави, који сви бијаху на очи као војвоце налик на синове Вавилонске из земље Халдејске своје постојбине,

16. Упаљиваше се за њима чим их виђаше очима својима, и слаше посланике к њима у Халдејску.

17. И Вавилоњани долажаху к њој, на постељу љубавну, и скрвњаху је курварством својим, и пошто би се оскврнила с њима, одвраћаше се душа њезина од њих.

18.  И кад откри курварства своја и откри голотињу своју, одврати се душа моја од ње као што се одврати душа моја од сестре њезине.

19.  Јер умножи курварства своја спомињући се дана младости своје кад се курваше у земљи Мисирској,

20.  И упаљиваше се за својим милосницама, у којих је тијело као у магарца, и течење као у коња.

21. И тако си се вратила на неваљалство младости своје кад ти пипаху груди у Мисиру ради дјевојачких дојака твојих.

22. Зато, Оливо, овако вели Господ Господ: ево, ја ћу подигнути милоснике твоје на те, оне од којих се одвратила душа твоја, и довешћу их на те отсвуда,

23. Вавилоњане и све Халдејце, Фекођане и Сојане и Којане, све Асирце с њима, лијепе младиће, кнезове и властеље све, витезове и људе чувене, који сви јашу на коњима.

24. И доћи ће на те с колима и с колицима и с точковима и с мноштвом народа, и опколиће те са штитовима и штитићима и шљемовима; и њима ћу дати суд да ти суде својим судом.

25. И ставићу ревност своју теби насупрот, те ће радити с тобом гњевно, нос и уши отсјећи ће ти, и што те остане пашће од мача, и узеће синови твоје и кћери твоје, и што те остане прождријеће огањ.

26. И свући ће с тебе хаљине, и узеће красни накит твој.

27.Тако ћу учинити крај грдилу твојему и твојему курвању у земљи Мисирској, те нећеш подигнути очију својих к њима и нећеш се више cjeћати Мисираца.

28.  Јер овако вели Господ Господ: ево, ја ћу те дати у руке онима на које мрзиш, у руке онима од којих се одвратила душа твоја.

29.  И они ће радити с тобом непријатељски, и узеће сву муку твсју, и оставиће те голу нагу, те ће се открити голотиња курварства твога. и грдило твоје и курварство твоје.

30. То ћу ти учинити што си се курвала за народима, што си се ocкврнила о њихове гадне богове.

31. Путем сестре своје ишла си, зато ћу дати чашу њезину теби у руку.

32.  Овако вели Господ Господ: чашу сестре своје испићеш дубоку и широку, бићеш потсмијех и руг, јер чаша много бере.

33. Напунићеш се пијанства и жалости чашом пустошења и затирања, чашом сестре своје Самарије.

34. И испићеш је и исциједити, и разбићеш је, и дојке ћеш своје покидати, јер ја рекох, говори Господ Господ.

35. Зато овако вели Господ Господ: што си ме заборавила и бацила ме за леђа своја, зато и ти носи грдило своје и курварства своја.

36. Потом рече ми Господ: сине човјечји, хоћеш ли судити Оли и Оливи? Покажи им гадове њихове,

37. Да су чиниле прељуби и да је крв на рукама њиховијем и да су чиниле прељубу с гаднијем боговима својим и водиле кроз огањ синове своје које су ми родиле, да их једу.

38. Још и ово ми чинише: скврнише светињу моју у исти дан, и суботе моје прзнише (- прљаше).

39.  Јер заклавши синове своје гаднијем боговима својим долазише у светињу моју истога дана да је оскврне; и гле, тако чинише усред дома мојега.

40. И још слаше по људе да би дошли издалека, и они, чим посланик би послан к њима, гле, одмах долазише, и њих ради си се купала, мазала очи своје и китила си се накитом.

41. И сједала си на красан одар, пред којим бјеше сто постављен, и нањ си метала кад мој и уље моје.

42.  И бијаше ондје вика веселога мноштва, и осим људи из гомиле довођаху Савеје из пустиње, који им метаху наруквице на руке и красне вијенце на главе.

43. И рекох за остарјелу у курварству: још ће се курвати.

44. И долажаху к њој као што иду к жени курви; тако долажаху к Оли и Оливи, женама неваљалијем.

45. Зато ће им праведни људи судити као што се суди женама прељубочиницама и као што се суди онима које прољевају крв; јер су прељубочинице и крв је на рукама њиховијем.

46. Зато овако говори Господ Господ: довешћу на њих људство, и даћу их да се злоставе и оплијене.

47. И људство ће их засути камењем, и исјећи ће их мачевима својим; синове ће њихове и кћери њихове побити, и куће ће њихове спалити огњем.

48. И тако ћу укинути неваљалство у земљи, и научиће се све жене да не раде по вашем неваљалству.

49.  И врћи ће ваше неваљалство на вас, и носићете гријехе гаднијех богова својих, и познаћете да сам ја Господ Господ."<< Свето Писмо је јасно: отпадија од праве вере је мистички блуд.

Свештеник Тимотеј Сељски је, у свом тексту „Духовна целомудреност и општење са инославнима“ најдубље показао природу екуменизма као мистичког блуда по преимућству:

>> Сама основа и брака и обраћања човека Христу је - љубав. Љубав је замислива само тамо где до њеног обраћења у веру (и после) влада морална слобода човекова. Брак по принуди, по вољи родитеља, још некако и бива, и оправдан је, али обраћање човека Христу без човекове воље - никад. Наравно, и у једном и у другом случају могуће је да се човек притрпи и прилагоди свом положају, а кад одрасте, схватиће да су старији, који су одлучивали о његовој судбини, њему желели добро и боље од њега самог видели где је истинско добро. Али, то је, углавном, изузетак, а правило је - слободан и самосталан избор супружника (или монашког живота, или вере уопште) по своме срцу.

Бирајући невесту (или идући у манастир), свако суди по спољашњости, још увек не знајући тајне, а нарочито тешке, црте карактера изабранице. Слично је и приликом избора вере, душа бива заплењена лепотом богослужења, спољашњим видом и начином понашања верника, површним речима. Ни заљубљени, ни онај који се Христу обраћа, још нису схватили своје обавезе, будуће тегобе и одговорности.

Али, гле, венчање (монашки постриг, обраћење вери) је завршено. У сва три случаја дају се свечана обећања Господу. И пре свега - то је обећање верности, јединитости свог избора до гроба. Зато је и дивна наша слобода, јер је, у часу обећања, сам човек приноси на олтар Господњи, сам себе упреже у јарам послушања за сав преостали живот. Христос нас тако и призива: узмите јарам Мој на себе. Једино код Њега у служби јарам на себе стављају сами подјармљени, подјармљују се свесно и добровољно, само из љубави, - и тај им јарам дарује и праву слободу и спасење.

Спочетка, пре свадбе (пострига, свесног обраћења у веру), праве љубави није било; била је то само заљубљеност. Права љубав (према супругу, према чистоти девства, према Богу) дуго ће израстати из заљубљености, проверавајући се тешкоћама, снажећи се невољама, кајући се после падова. Дај Боже да се пред крај живота достигне љубав. А док се она још у нама саздава, у помоћ нам притичу правила целомудрености.

Почиње рад над собом. Најпростије правило истог, прво правило целомудрености - јесте самоограничење спољашњих утисака, чување чула (за обичну чедност), и исто такво спречавање празног лутања ума по свим човечанским учењима кад је у питању чедност духовна. Неопходно је принуђавати себе на то да душе буде близу објекта верности: породице, свог монашког послушања, нужно је и дубинско изучавање своје вере. Мора се водити стална борба против било какве лакомислености, ветропирства, бленења. Сећај се чешће датог обећања - и увек ћеш пребивати у спасоносном и богоданом за тебе поретку: у породици, у манастиру, у својој једино спасавајућој Цркви.

Нарочито се морају чувати оне стране живота које се сматрају обичном или духовном интимом. Упад у те области неког излишног је просто-напросто злочин. Шта то значи кад се примени на супружничке односе - не треба објашњавати, јер само мали део супружанских односа може бити доступан погледу са стране. Монаси, по древном правилу, ни сами не смеју да виде своје тело, осим у изузетним случајевима. Сама реч "монах" значи усамљеник, зато што већи део његовог живота мора да буде сакривен од свих. Што се вере тиче, интима је - наше општење са Богом, то јест исповест, молитва, богослужење. И зато је разглашавање оног што си рекао или чуо на исповести (то се не тиче само духовника, него неретко и покајника), није само грех издаје ближњег, него и срамоћење самог себе, слично нарушавању супружанских тајни.

Управо тако је и молитва са неким ко није једнодушан с нама у питањима вере (јеретицима, расколницима, свесним непокајаним одступницима) - духовни блуд. За нас нема ничег што је унутарњије од нашег односа са Богом, који се изражава молитвом. Како верујемо, тако се и молимо. И ако је наша молитва саборна, она је то само због узајамне љубави и потпуне једнодушности свих који се моле, како и позивамо на Литургији: "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали". Молитва је централни чин духовног живота, који има за циљ да у нама рађа и узгаја духовног новог човека, у кога смо призвани да се обучемо, почевши од Св. Крштења. Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују нас, по мери нашег сјединења са Господом, и једне са другима. И одједном се у тај скривени духовни чин, у то сједињавање, убацују они са којима смо разједињени по питању вероисповедања, богослужења, припадности Цркви. То је директни аналогон прељубе. А такве су све екуменистичке молитве, шта год да им је предмет. Обудови најпре духовно, престани да припадаш религији са којом си сада повезан и, умревши за лажну веру, пређи у истиниту веру, Православље, и тада ћемо се скупа помолити. Овде је свима нама Богом дата слобода. Али, остајати у једној вери, а молити се са представницима друге вере - то је издаја, и то издаја на обе стране. А како назвати оне молитве које се дешавају на великим екуменистичким скуповима и окупљају представнике многих и различитих религија? Никако другачије до духовно оргијање.

Није само заједничко учествовање у молитвено-литургијском животу оно што може бити отворено само једноверцима, него је праћење исте за стране људе допуштено само делимично. Најважнија свештенодејства Цркве се не називају случајно Тајнама. Говоримо, прилазећи Светом Путиру: "Нећу рећи Тајну непријатељима Твојим". Наравно, богослужење је у извесној мери окренуто и онима споља, чак и више од тога - помаже им да нађу пут до Цркве. А ради тога је и олтар, и символика свештенослужења, ради тога је и посебан, не разговорни језик богослужења, ради тога је и удаљавање оглашених са Литургије, да би тајне вере тиме биле прекривене као неком одеждом. И слично томе као што одећа разних степена слободе увек на известан начин сведочи о чедности онога ко је носи, тако је и у Цркви - усмереност ка потпуној отворености и доступности свега свима међу којима су и они који нису ступили у веридбени савез са Христом и Православљем, већ отворена духовна бестидност. Како онда назвати "преношење" Литургије на телевизији, нарочито када ТВ-камере шарају по Светом Престолу? То није ништа друго до духовни стриптиз. Није свим православним Хришћанима корисно да до танчина знају све начине свештенослужења - то је опасно за душу која није утврђена у вери, која на тај начин ризикује губитак самих почетака побожног страхопоштовања. Али, када се цела Литургија из олтара преноси преко телевизије милионима неверујућих зазјавала - то је онда већ нешто стравично, то је својеврсна издаја.

Ниједна брачна издаја не пролази без лажи. Издаја сама по себи јесте лаж, преступање заклетве, гажење завета датог Богу. Али, та главна лаж увек за собом вуче и врећу "малих" лажи.  Ове последње су двоструке: скривење греха и његово оправдање. Екуменистичка делатност, као духовно блудничење, садржи у себи и једно и друго. Организатори крију екуменистичке сусрете од верујућег народа, нарочито прећуткујући вероломничке погодбе, на пример са римокатолицима, монофизитима, јудаистима... Сами екуменисти у току своје делатности једни од других крију најбитније разлике својих религија. А свих врста "оправдања" екуменизму смишљено је више но довољно.

У прељубничкој љубави никада није могућа права срећа. Прељубничка привлачност никада није од Бога, она прогони праву љубав коју нам Господ дарује као одговор на обећање верности. Оно што није од Бога никад с нама неће прећи у вечност. Таквом прељубничком љубављу човека воли ђаво, желећи да нас отме од Бога, да би своје мучење улепшао вечним изругивањем човеку.

Супружници по разним питањима могу комуницирати са разним лицима. Они могу имати сасвим невине симпатије према особама супротног пола. У томе још увек нема греха, само ако захтев чедности постави извесне границе: то се још увек може, а ово се већ не сме. Границе ово су више унутарње него спољашње.

Целомудреност - то није само заповест Господња о неприкосновености супружанске постеље. Усвојена целомудреност помаже човеку да "прикочи" много пре опасне црте. Но то је неспојиво не само са грубом издајом, него и са лакоумним понашањем, са флертовањем.

Слично је и са нашим општењем са инославнима. У разним инослављима постоје различити степени одлуталости од истине. Свака религија има свој молитвени живот и своја духовна преживљавања. Наша духовна чедност не само да не сме да обнажује оно своје, него не сме да без потребе буде радознала о туђем. Уважавајући слободу савести инославних, немојмо продирати у њихове религиозне тајне, осим ако то не захтева заштита наше вере. Не осуђујмо "нагомилу" све неправославне на бездан паклени. Спољашњима суди Бог - тако нас учи Апостол. Важно је то да је инославље безусловно погубно за нас. Прешавши у инославље, бићу осуђен због духовне издаје, због прељубништва, због издајништва као таквог. Још више ћу бити осуђен због екуменистичког "братимљења" са инослављем, које је двоструки блуд, и против своје, и против туђе вере.

Општење са инославнима по нерелигиозним питањима није грешно, а делимично је допустиво и по питањима вере, само кад на стражи стоји наше духовно целомудрије, које је спремно да нам каже: стани, даље се не сме. Овде, такође, нема оштре граничне линије: служити Литургију и узајамно се причешћивати не сме се, а остало је, тобож, допустиво. Не! Сваки конкретни случај има своју границу општења и духовно незалутала душа је мора осећати. Духовно флертовање са инослављем исто тако је одвратно и недопустиво, као и оно уобичајено (мушко-женско) флертовање.

Када нам сада буду рекли да су и јеретици, такође, људи које треба волети, па се зато с њима скупа треба и молити, напросто им можемо одговорити овако: "Извините, ви имате једну жену? А зар друге жене, такође, нису људи?"...

Кад се говори о заједничким молитвама са јеретицима, многи су склони да се позивају на своје незнање. Али, чини се, овде није узрок незнање, него нецеломудреност и неверство.

Интимна и духовна распојасаност увек иду руку под руку. Ко је навикао да има „частан брак и постељу неокаљану“, тај ће и Жртвеник Божији, подигнут и у храму и у души својој, чувати од сваког скрнављења и прекора.<<

Блуд је, наравно, грех, и то обичан грех, него грех који растаче име и имање човеково. Зато блудници непрестано лажу, тражећи оправдање у ономе што чине (то јест, блуд називају љубављу, као што екуменисти своју делатност занивају „дугом хришћанске љубави“). И зато је екуменистичка теологија мутна и нејасна; и зато фински и други новотарци долазе до оправдања содомије. Јер, ко квари догматику, мора кварити и етику, које су у Цркви нераздвојне.

Ево још једног примера, који изводи грчки свештеник Атанасије Гоцопулос.

Црква канонима ОШТРО забрањује молитве с расколницима и јеретицима. Ево тих канона (отац Јустин је рекао да су ови канони јасни и за свест комарца:

>> 1. Десети канон св. Апостола: „Ако се неко са одлученима, макар и у кући, заједно буде молио, нека такав буде одлучен."

2.  Једанаести канон св. Апостола: „Ако се неко, будући клирик, буде заједно молио са свргнутим као са клириком, нека се свргне“.

3. Четрдесет пети канон св. Апостола: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се с јеретиком буде само молио, нека се одлучи; а ако им је допустио као клирицима да нешто чине (= да чинодејтвују), нека се свргне."

4. Шездесет четврти канон св. Апостола: „Ако који клирик, или лаик (= световњак) пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен."                                                    

5. Седамдесет први канон св. Апостола: „Ако неки хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свеће пали, када су празници њихови, нека буде одлучен."

6. Шести канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у дом Божији."

7. Девети канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба допустити, да они који припадају Цркви, полазе ради молитве или службе у гробља или у такозвана мученичка места ма којих јеретика; а они који то чине, ако су верни, морају бити изван заједнице неко време. Покају ли се и исповеде да су погрешили, нека се опет приме."

8. Тридесет други канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба примати благословене хлебове од јеретика, јер су њихови благослови бесмислени."

9. Тридесет трећи канон Лаодикијског помесног Сабора: „Са јеретицима или расколницима не сме се заједно молити."

10. Тридесет четврти канон Лаодикијског помесног Сабора: „Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичким, или који су пре јеретици били, јер су ови далеко од Бога. Дакле, нека су анатема који се к њима обраћају."

11. Тридесет седми канон Лаодикијског помесног Сабора: „Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати;, нити заједно са њима празновати."

12. Девети канон Тимотеја Александријског: „Питање: Да ли може клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му ништа неће шкодити када се при њима моли, то јест приноси Жртву? Одговор: Током божанствене службе а пре светог узношења, ђакон каже: „Који сте ван заједнице изиђите." То јасно значи да служби не могу присуствовати аријанци или други јеретици осим ако обећају да ће се покајати и да ће напустити јерес."

Наведеним канонима би требало додати још и ове:

13. Други канон Антиохијског помесног Сабора: „Сви они који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се уклањају од светог Причешћа по неком беспоретку, такви морају бити искључени из Цркве, док се не исповеде и не принесу плодове покајања и тада, кад измоле, моћи ће да добију опроштај. Не треба имати заједницу са онима који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима, који се не сабирају и не моле у цркви. Нађе ли се пак неки епископ, или презвитер, или неко други из клира, да заједничари са њима, тј. са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек који помућује ред у цркви."

14. Први канон Четвртог Васељенског Сабора: „Признали смо за праведно, да морају важити правила која су од Светих Отаца до сада била изложена на сваком Сабору." (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског)

15. Други канон Шестог Васељенског Сабора (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског.)

16. Први канон Седмог Васељенског Сабора (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског.)

Већ нa основу самих цитата из Канона, јасно је следеће:

1. За Свете Оце је, са духовног гледишта, особито пресудно питање општења са јеретицима у оквиру молитве и богослужења. То се јасно види по великом броју канона који обрађују ту тему.

2. Питање заједничке молитве са јеретицима заокупља Цркву у свим епохама. Зато канони који то забрањују временски покривају цео период у коме је настајало њено канонско право.

3. Очигледно је да су се непрестано преступале одредбе из ових канона. Црква, међутим, на њима инсистира, поново се на њих враћа и поново формулише исте забране.

4. Канонске одредбе су јасне, искључиве и категоричне у забрани саучествовања у заједничкој молитви и богослужењу са јеретицима или расколницима.<<

Све ове каноне јасно потврђују тумачења Светих Отаца:

>> Теодор Валсамон (патријарх Антиохијски):

§ „Клоните се тога да се заједно молите макар и у самом њиховом присуству а и да се дуже задржавате на молитви јеретика. Јер таквих се морамо гнушати као гнусобе, а никако се не смемо с њима зближавати."

§ „Канон је јасан. Јер не допушта јеретицима који упорно остају у својој јереси да црквено заједничаре са православнима."

§ „А пошто си чуо канон који каже да треба одлучити епископе и остала свештена лица која се моле са одлученима, немој рећи да мирјани нису одговорни што поступају супротно канону. Јер и они ће бити одлучени према Првом канону светих Апостола који не прави разлику између клирика и мирјана."

§ „Јеретик је... онај, дакле, који и мало застрањује од Православне вере. Како се, дакле, сви који су набројани у овом питању (Латини, Јермени, монотелити, несторијанци) нису мало, него непремостиво много отуђили од Православне Цркве, у сваком случају не заједничаре са нама ни као духовна чеда по примљеној благодати, ни посредовањем и молитвама светитеља и многим освећењима..

Јован Зонара:

§ „Јеретика и њихових обреда православни треба да ce гнушају и епископи и презвитери свакако треба да их разобличују."

§ „Канон говори да је велики грех да хришћанин одлази на сабрање Јудејаца или јеретика ради молитве. Како се слаже Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником, по мишљењу великог Апостола? Сабрање јеретика је противно ономе што заступају православни, и православни не треба да га уважавају, већ треба да га се гнушају..."

Свети Никодим Светогорац:

§ „Овај канон (45. Апостолски) одређује да се епископ, презвитер, или ђакон који би се само молио, али не и чинодејствовао са јеретицима одлучује... Јер онај који се са одлученима заједно моли (будући да су такви јеретици) треба да буде заједно са њима одлучен по 10. канону светих Апостола. А ако би допустио јеретицима да чинодејствују као клирици, мора да се свргне, јер онај клирик који саслужује са свргнутима (јер такви су јеретици по 2. и 4. канону Четвртог Васељенског Сабора) исто тако се, по 11. канону светих Апостола, свргава."<<

Свештеник Атанасије Гоцопулос даје нам до знања зашто Црква ако строго поступа:

>> Да видимо, пак, из којих је разлога Црква строга и категорична када забрањује заједничко богослужење са јеретицима или расколницима, па заједничку молитву описује чак као „велики грех".

Због велике љубави према Богу: због вере. Заједничка молитва са јеретицима је литургијско, еклисиолошко и догматско изопачење

1. За Предање и живот Цркве, то јест за православно богословље, спасење је човеку доступно једино уколико је органски део „Тела Христовог", коме је глава Сам Господ, то јест ако је део Цркве. Тело Христово свакако постоји од апостолске епохе до данас и јединствено је. И оно је „Једна Света Саборна и Апостолска Црква" Православна Црква. Не постоје многа тела, јер је Глава само једна - Христос.

2. Према томе, божанствена Литургија није лична ствар вернога, већ је он део органске целине удова Тела Христовог. Средиште и суштина хришћанског богослужења је свакако божанствена Литургија, уз коју су везане и остале службе и Тајне наше Цркве. Другим речима, божанствена Литургија није само једна од молитви Цркве, него се поистовећује са самом Црквом: „Црква се оглашава кроз Тајне“ напомиње св. Никола Кавасила, мислећи на божанствену Литургију. То значи да божанствена Литургија није средство да људи постигну јединство у Христу, него је и сама јединство, пројављивање већ постигнутог јединства у једном Телу Христовом. Зато у божанственој Литургији заједничаре искључиво и једино они који су крштењем већ постали делови Тела Христовог. Чак ни оглашени, који се припремају за крштење, нису могли да остану и да је прате. Према православној еклисиологији међусобно евхаристијско општење потпуно је незамисливо у било ком облику (intercommunio), јер су за Православну Цркву питања евхаристијског општења, еклисиолошког општења и заједнице у вери међусобно повезана.

3.  Пошто је, дакле, јерес ниподаштавање и прекид, а у крајњој анализи одрицање од заједничарења у Цркви, у Телу Христовом, заједничарење у богослужењу је не само без икаквог смисла, него и незамисливо. Како могу да учествујем у богослужењу, то јест у пројављивању јединства Тела Христовог, када сам одабрао да се одвојим и да му не припадам? За онога изван  - Цркве - јеретика или расколника - у најмању руку је ствар доследности да не жели да се сматра делом Тела, будући да је, у крајњој инстанци, он сам свесно изабрао да се од њега одели!

Једино кад бисмо Православно богослужење схватили као призориште, без икаквог суштинског личног учешћа, било би легално присуство неправославних на њему! Али, тешко нама ако храм и божанствена Литургија постане... позориште! Другим речима, саучествовање јеретика на божанственој Литургији је извртање саме њене суштине, то је литургијско изопачење.

4. Очигледно је, дакле, да, што се тиче Цркве, богослужбени простор не може да се користи као простор за сусрете и друштвену комуникацију, јер је он најсуштаственији део њене природе....

То што се, у богослужбеном смислу, јерес признаје као нека друга „црква" која легално постоји - са еклисиолошке [црквене] тачке гледишта - упоредо са „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом" - представља основу за развој „теорије грана" која води у еклисиолошко изопачење.

5. На крају, када без икаквог оклевања и ограда примам јеретике на заједничку молитву превиђајући многобројне суштинске разлике по питању вере, ја практично ниподаштавам све векове постојања Цркве, ниподашта вам њене Светитеље који су се борили за очување наше вере од новотарија, потцењујем вредност тачног (веро)учења и, на крају крајева, изједначавам истину са преваром. Другим речима, сматрам да је лажно учење само друга могућност тумачења јеванђелске Истине. Такав приступ еклисиолошком [црквеном] животу свакако води у догматско изопачење.

Закључак: Строг став Светих Отаца према заједничкој молитви са јеретицима је последица њиховог учења о Цркви.<<

Као што је догматско и еклисиолошко учење Отаца јасно, тако је и њихово морално учење јасно. Ево шта Свети Јован Златоуст, тумачећи Апостола Павла, каже о содомитима.

>> Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другогa, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду (Рим. 1, 26-27).

Према томе, све страсти су срамне, но нарочито је срамна безумна љубав (мушкарца, прим. В.Д.) према мушкарцима, зато што у тим гресима душа страда и понижава се више него тело у болестима. Погледај како Апостол и овде лишава незнабожце опроштаја, рекавши о женама слично ономе што је рекао о учењу: претворише природно употребљавање. Нико не може рећи, говори Апостол, да су оне до овога дошле будући лишене уобичајеног начина сједињења, и још да су се предале овом тако необичном беснилу зато што нису могле да задовоље своју похоту. Јер је могуће претворити само оно што имају, као што је Апостол и рекао у слову о учењу: замијенише истину Божију лажју. Такође исто, али унеколико другачије, Апостол је рекао и с мушкарцима: оставивши природно употребљавање жена. И женама и мушкарцима он подједнако одузима могућност оправдања, окривљујући их не једино зато што су они имали насладу и, оставивши то што су имали окренуше се другоме, него и због тога што презревши природни начин прибегли су противприродном. Али оно што је противприродно, већма је неумесно и непријатније, тако да се не може назвати задовољством. Знај да је истинско задовољство саобразно са природом, а када Бог остави (нешто или некога, прим. прев), онда све долази у неред. Услед овога, код незнабожаца није само учење било сатанско, него је и њихов живот био ђаволски, када је Апостол говорио о учењу, онда је он указао на свет и човечји разум, рекавши да су људи силом разумевања, даног им од Бога, и посредством свега видљивога, могли подићи се до Творца. Но, нису ово пожелели, и остали су без оправдања. А овде уместо света, он указује на задовољство, саобразно са природом, којим су они са већом слободом и са већом пријатношћу могли да се наслађују, ослободивши се стида. Али, незнабожци не пожелевши ово и повредивши саму природу, обрели су се изван сваке могућности за оправдање. Срамније од свега је то, што су и жене стремиле таквим односима, од којих би требало да се стиде више него мушкарци. И овде је достојна дивљења Павлова благоразумност, заправо то, како је он, нападајући на два опречна дела са свом тачношћу достигао свој циљ. Знај да је он хтео и да се изрази пристојно и да троне слушатеља, али једно и друго није било могуће; једно се другоме препречивало. Изразивши се пристојно, немогуће је тронути слушатеља; а да би исти био снажније поражен, било је потребно јасније представити дело у свој његовој наготи. Но, разумна и света душа Павлова с тачношћу је савладала и једно и друго. Оснажила је оптужбу именом природе и послужила се овом речју као некаквим покровом за пристојност говора.

Према томе, поменувши најпре жене, Апостол затим говори о мушкарцима: а исто тако и мушкарци оставивиш природно употребљавање жена. Доказ крајње искварености је развраћеност оба пола, када мушкарац, који је постављен за учитеља жени, и жена, којој је заповеђено да буде помоћница мужу, једно према другоме поступају као непријатељи. Примети још, какве снажне изразе употребљава Апостол. Није рекао да су они гајили узајамну љубав и жудњу, него - распалише се жељом својом један на другогa. Примећујеш ли да је све произишло од преобиља похоте, која је показала да нема снаге да остане у својим сопственим границама? Све оне који преступају Богом установљене законе, похота подстиче на оно што је необично и противзаконито. Као што многи, изгубивши потребу за уобичајеном храном, неретко једу земљу и каменчиће, а други, мучени силном жеђу често пију прљаву воду, тако су и незнабожци узаврели овом противзаконитом љубављу. Ако пак ти упиташ: откуда толика напрегнутост страсти? - Одговарам: отуда што их је Бог оставио. А од чега је произашла ова богоостављеност? Од безакоња оних који оставише Бога. Мушкарци са мушкарцима чинећи срам (Ст.27).

2. Ти пак (говори Апостол), чувши о томе да се они распалише, не помишљај да је у њих била само једна болест похоте. Све превасходно зависи од немарности, која је и распаљивала страсти. Стога он није рекао саблазнивши се, или – павши (Гал.6.1), како се уосталом изразио на другом месту. А како се изразио овде? Чинећи. Они нису грех сматрали занимањем простим, него таквим, да су га с ревношћу творили. Апостол такође није рекао - жудња, него првенствено - срам, зато што су они посрамили природу и нарушили законе. Погледај, каква је велика сметеност произашла од ове и друге стране? Не само да се глава изместила доле, него су и ноге горе. Људи су постали непријатељи сами себи и једни другима јер су пронашли некакву жестоку борбу, која безакоњем превазила зи сваку међусобну размирицу; борбу многоразличну и разновидну. Сви ови сујетни и преступници разделили су је на четири вида, тако да ова борба између њих није била двојна или тројна него у четири вида. Расуди сам. У двојном сукобу подразумевам учеснике жену и мужа, јер је требало саставити једно, као што је речено: биће двоје једно тело (Пост.2,24). А ово је побуђивано жељом за општењем, које је и сједињавало оба пола један са другим. Ђаво пак, истребивши ову узајамну склоност и давши јој други смер, на овај начин разделио је полове међу собом и противно закону Божијем, из једне целине начинио је два дела. Знај да је Бог рекао: и биће двоје једно тело; но ђаво је једно тело раздвојио на два. Ово је прва борба. Међутим опет, сваки од ова два дела заратили су како сами са собом, тако и један против другога. Зато што су жене почеле да наносе срамоћење не само мушкарцима него и женама. А мушкарци су устајали један на другога и против женскога пола, као што се уобичајено и догађа у било каквој ноћној битки. Видиш ли другу и трећу борбу, четврту и пету? Али постоји још једна: осим овде реченога, они су устали и на саму природу. Пошто је ђаво видео да сама жеља више од свега сједињује полове, зато се и постарао да разори овај савез како би уништио људски род не само противзаконитим расипањем семена, него и узајамном борбом и побунама: Примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду (Ст.27). Погледај како Апостол опет прелази на источник зала - безбожно учење, и говори да је срам био плата за onнo безакоње. Апостол, говорећи о паклу и казнама, да се не би људима нечастивим који изабраше овакав живот, показао као онај који не заслужује поверење па чак и смешан, објашњава да само ово задовољство садржи казну. Немој се чудити због тога што они ово не осећају, него још и испробавају насладу. Знај да и безумни и обузети болешћу лудила много муче сами себе и, бивајући у жалосном стању, подједнако се и смеју и радују својим делима, која код других људи изазивају плач над овим болесницима. Али ми не говоримо да су они због тога ослобођени од казне. Напротив, баш због овога они се налазе у ужасном мучењу, а то је да нису свесни свога положаја. Не треба болесни да суде о стању ствари, него здрави. Зна се да је у прошлости такво дело сматрано чак за законито. Један незнабожачки законодавац забранио је робовима да се мажу уљем по сувом телу и да имају младиће ради блуда, давши такву 'част', а боље рећи срамоту, само слободнима. Уопште, незнабожци ово дело не сматраху за бестидно. Него за почасно и веома узвишено; и то у таквој мери да робовима (лишеним слободе, прим. прев.) даваху слободу само за њега. Тако је мислио 'мудри' народ атински и велики Атињанин Солон. Могуће је пронаћи и много других философских дела која су заражена овом болешћу. Међутим, ми нећемо због тога ово дело назвати законитим. Напротив, изјављујемо да су у жалосном положају и достојни многих суза људи који донеше овај закон. Оно што чине блуднице гадно је, а боље је рећи: најгадније дело чине мужеложници. Телесни однос са блудницама, премда је безакоње, али је природно. А мужелоштво је и противзаконито и противприродно. Када не би било геене, и када не би претила казна, онда би ово дело било горе од сваке казне. Ако се они наслађују, онда ово говори само о појачању казне. Ако бих видео да трчи наг човек који је сво своје тело умазао прљавштином, и не само да се не стиди него се још и хвали тиме што је учинио, ја се не бих радовао заједно са њим. Плакао бих због њега више него он сам, јер он ни не осећа бруку. Да бих вам јасније представио поругу, чујте од мене и други пример. Рецимо да се неко уверио у кривицу девице и сазнао да је у својој спаваћој соби имала спаривање са неразумним животињама. Ако и после тога настави да се наслађује таквим спаривањима, није ли тада достојна суза првенствено услед тога што није могла да се избави од ове болести, не увиђајући порок? Свакако, ово jе свима јасно. Ако је ово безакоње тешко, онда и оно (мужелоштво) није мање од првога, јер жалосније је трпети поругу од својих него од туђих. Ја тврдим да су ови (мужеложници) гори од убица, јер је боље умрети него живети после такве поруге. Убица одваја душу од тела, а овај погубљује и душу скупа са телом. Ни један од свих грехова није раван овоме безакоњу. Они који падају у њега, када би схватали шта чине, примили би безбројне смрти само да се не подвргну овоме греху.

3. Ништа, ништа није нсразумније и теже од овакве поруге. Ако је Павле расуђујући о блуду, рекао: сваки гриjex који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши (l.Kop.6,18), онда шта рећи о овом безумљу које је толико горе од блуда, да га је немогуће изразити? Не кажем да си ти само постао жена, него више од тога: ти си уништио своје постојање као мушкарац. У женску се природу ниси изменио, а ону коју си имао ниси сачувао. Постао си општи издајник и једне и друге природе, достојан изгнања и од мушкараца и од жена, и да будеш каменован јер си повредио један и други пол. Да би ти схватио како је велик овај грех, замисли следеће: ако би неко дошавши код тебе рекао ти да ће тебе човека претворити у пса, зар не би побегао од њега, као од најопаснијег човека? Али ево, ти си самога себе од човека претворио, не у пса него у животињу презренију од пса. Он је још и подесан за нешто, а онај ко се предао разврату ни за шта није употребљив. Кажи ми дакле, ако би неко запретио да ће учинити да мушкарци носе и рађају децу, зар се ми не бисмо испунили гнева? Али ево, они који се предају таквоме греху сами са собом поступају кудикамо горе. Јер они не само, као прво, претварају се у женску природу, него, као друго, остајући мушкарци постају жене, а боље је рећи не остају ни једно ни друго. Ако желиш да сазнаш прекомерност зла и у другом виду, онда упитај, зашто законодавци кажњавају оне, који ушкопљују друге, и сазнаћеш да их кажњавају ни за шта друго него за сакаћење природе. Они који шкопе друге, не наносе човеку толико поругу (колика се наноси мужелоштвом), зато што су ушкопљени и после ушкопљења у многим случајевима корисни. Међутим, ништа није непотребније од мушкарца који је постао блудница. Зато што не само душа, него и тело које је допустило такву поругу, постаје ништавно и достојно изгнања са сваког места. Какве ли су адске муке довољне за такве! Ако ти, чувши о геени, смејеш се и не верујеш, онда се присети огња содомскога. Заиста и у садашњем животу видимо приличје геене. Пошто су многи били потпуно спремни да не поверују онима који се јавише по васкрсењу и објавише да и сада постоји огањ неугасиви, онда их је Бог уразумио догађајима из садашњега живота. Такав (догађај, прим. прев) је био сажежење Содома и истребљење овога огњем, о чему знају они који су били тамо и сопственим очима видели трагове божанске казне и небеских муња. Појми дакле како је велик био грех који је побудио пакао да се јави превремено. Са друге стране, пошто су многи презирали речи (о паклу), Бог им је на делу показао његову слику у неком новом виду; киша она била је необична, као што је и спаривање Содомљана било противприродно. Она је натопила земљу као што је и похота наводњавала њихове душе. Ова киша била је, по своме дејству, супротна обичној киши; јер не само да није покренула земљу да даје плодове, него је исту учинила неспособном да прима семена. Такво је било и спаривање мушкараца Содомљана, које је њихова тела чинило још бесплоднијим. Шта је гнусније, шта је одвратније од таквога мушкарца који је постао блудница? Каква јарост, какво безумље? Од куда је продрла ова похота која је повредила људску природу чак толико, колико је ни њени непријатељи не би повредили? Боље је рећи да је толико ужаснија ова похота од непријатеља, колико је душа превасходнија од тела. О, ви, који сте бесловеснији и од бесловесних, који сте бестиднији и од паса! Јер код ових никада не бива такво спаривање јер природа зна за границе. А ви, срамотећи свој род, учинили сте га бешчаснијим и од неразумних створења. Стога, откуда је произашло ово зло? Од раскошнога живота, од незнања Бога. Увек када људи одбацују страх Божији оставља их и свако добро.

4. Зато, да тога не би било, имајмо пред очима истински страх Божији. Ништа тако не погубљује човека ако се одвеже од сидра; ништа га толико не спасава, као ако се држи за њега. Ако ми, имајући пред очима човека, са мањом решеношћу приступамо гресима, а често не чинимо ништа неумесно стидећи се више од поштованих слугу, онда расуди, каквом ћемо бити безбедни тада, када пред очима будемо имали Бога. Ваистину, при таквом нашем настројењу нигде ђаво неће напасти на нас јер би његов труд био бескористан. Када ђаво примети да ми блудимо којекуда и пловимо без крме, онда он, послуживши се нашим немаром, на крају задобија могућност и да нас сасвим одвоји од стада. Немарне слуге, које, оставивши неопходна дела на која су их господари послали на тргове, и без потребе и узалуд почну да се задржавају са пролазницима, трошећи овде слободно време, претрпеће штету. Оваквој штети и ми ћемо бити подвргнути када будемо одступили од заповести Божијих. Ево и ми стојимо и дивимо се богатству, лепоти тела и осталоме што се нас не тиче. Исто као ове слуге које гледају представе мађионичара, а затим вративши се кући касно, трпе тамо жестоке батине. А многи, поводећи се за другима који чине сличне непотрепштине, чак су оставили пут који лежи пред њима. Али немојмо тако радити, јер смо послани да учинимо много неопходнога. Ако дакле занемаримо ово и, зауставивши се, почнемо са дивљењем да посматрамо на непотребне предмете онда напрасно и узалудно изгубивши све своје време, бићемо подвргнути жестокој казни. Ако желиш да се занимаш, треба да су пред тобом ствари којима ћеш се запањено дивити и посматрати их све време, које нису достојне смеха, него дивљења и многих похвала. Међутим, ако почнеш да се дивиш ономе што је смешно, и сам ћеш постати смешан, па чак и гори од смехотвораца. Бежи брзо даље да се не би подвргао овоме.

Реци ми, дакле, зашто стојиш, са запањеношћу гледајући на богатство и спреман си да полетиш ка њему? Шта видиш на њему дивно и достојно задржавања твојих погледа? Да ли су то коњи украшени златом, и слуге-варвари, или евнуси, скупа одећа и у њој сладострасна душа, подигнуте увис обрве, или трчање и метеж? Није ваљда да је све то достојно дивљења? Чиме се ови људи разликују од бедних, који играју на трговима и свирају на свиралама? Они, обузети силном глађу због недостатка врлина играју своју игру, која је смешнија од игре бедних, тако трчући и обрћући се по раскошним гозбама, по кућама непотребних жена, затим у масу ласкаваца и беспосличара. Премда су и у злато одевени, но у жалосном су стању... Не гледај на одећу, него отвори њихову душу и пажљиво погледај није ли она пуна безбројних рана, није ли обучена у дроњке, није ли усамљена и беспомоћна? Каква је корист од ове безумне пристрасности за спољашње? Много је боље бити сиромашан али живети врлински, него бити цар, али порочан. Сиромах се сам у себи наслађује сваким душевним зацовољством и, услед унутрашњег богатства не осећа спољашњу беду. А цар, наслађујући се оним што му уопште не приличи, кажњен је оним што је особито требало да му буде својствено, и мучи се у души помислима и савешћу, који га прогоне и усред задовољстава. Знајући ово, одбацимо раскошну одећу и присвојимо себи врлину и задовољство које происходи од врлине. На тај начин, и овде, и тамо, ми ћемо се насладити радошћу и достигнућемо обећана блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим нека је Оцу и Светоме Духу слава, част, моћ, сада и увек, и у векове векова. Амин.<<

Али, сами содомити – „хришћани“ имају сасвим друго становиште. Као што екуменисти поричу учење Цркве о односу са иновернима, тако и содомити поричу учење Цркве о содомском греху. Џон Акнерберг и Џон Ведон овако излажу њихову аргументацију:

>> За хомосексуалце, основни аргумент је да Свето Писмо, када се схвати на "прави начин", у ствари не осуђује хомосексуалност саму по себи. Она једино осуђује хомосексуални промискуитет - који је типичан за древну храмовну проституцију. Тај аргумент је стога историјски. Пошто се библијска поглавља о хомосексуалности баве специфичним историјским ситуацијама из древне прошлости, она су "културно условљена" и нису релевантна за хришћанску сексуалну етику данашњиие.

Ово значи да су све библијске референце која наводно осуђују хомосексуалност као грех биле погрешно протумачене од стране Цркве. Више од 3 500 хиљаде година Јевреји (и 2000 година хришћани) погрешно тумаче сопствено Свето Писмо, иако је Свето Писмо, наизглед, јасно у својим учењима. Модерни хомосексуалци не би били срећнији ни да су сами написали целу Библију/.../

Прво, библијско одбацивање хомосексуалности заснива се пре свега на причи о Постању, која важи за све културе. Ова прича се десила пре Мојсијевог закона и израиљске теократије, и према томе, није културно ограничена.

Библијско одбацивање хомосексуалности чврсто је засновано на томе што је Бог у почетку створио људски род у облику мушкарца и жене, и на томе што је Он установио хетеросексуални брак и породицу - што Христос благосиља (Мт19,4,5). Ово је учење које надилази културе, и култура га не може учинити застарелим.

Друго, оно што нас Стари Завет Светог Писма учи о моралу, учи нас и Нови Завет. Ова јединственост такође показује да Свето Писмо надилази наводна културна ограничења; због тога што се свети карактер Господњи никада не мења, не мења се ни Његов морални закон. Бог надвисује   културу, а није јој подложан. То што друштво мења своје вредности не изазива промене у закону Божијем, јер он увек важи за све културе, без обзира на њихова веровања.

Заиста, када Бог жели да нагласи да је нешто пролазно или "условљено културом" он то и чини. На пример, церемонијални аспекти закона Мојсијевог, који су били успостављени у Старом Завету, укинути су у Новом Завету. Из овога можемо да закључимо да би нам, да су Божје забране против хомосексуалности биле ограничене на одређена времена или обичаје који више нису релевантни, Бог то сигурно рекао у Новом Завету.

Најзад, аргумент о култури се свети сам себи. Све културе су ограничиле хомосексуалност, и ниједна позната култура никада није допуштала одраслима да буду хомосексуалци током већег дела свог живота.<<

Све је јасно. Али, тамо где се оправдава духовни блуд ( а то је екуменизам као издаја вере) ту се нађу оправдања и за телесни блуд. И та оправдања увек буду „теолошко – културолошка“ (сад су друга времена, зар не?)

Средином деведесетих година 20. века, руски Комитет за морални препород Отаџбине, који се, с благословом патријарха Алексеја II , борио против медијског и сваког другог развраћења народа, издао је саопштење „Пут ка развраћењу и сатанизму“ да би показао куда екуменизам заиста води („Светигора“ 54-53/1996):

>> Сумњивост такозваног екуменистичког покрета била је, из перспективе Православља, добро позната од самог почетка његовог. Учествовање православних у њему под изговором "дијалога" у "духу љубави" показало се као неосновано. Екуменизам се, у интерпретацији Екуменистичког савета "цркава", претворио у надјерес, која подразумева могућност игнорисања Истине као такве ради зближавања православних са инославнима, па чак и са нехришћанима, на основу"општељудских моралних вредности".

Екуменизам, који је јерес сам по себи, у лицу Екуменистичког савета цркава поприма све злокобније облике у мери у којој тзв. "општељудске вредности", неутемељене на Камену Христовоме, брзо губе не само спољашње црте Хришћанства, него и људске црте, постајући све демонскије.

O еволуцији Екуменистичког савета цркава на путу моралног развраћања и отвореног сатанизма сведоче следеће чињенице.

Према извештају америчког часописа "One World" ("Уједињени свет") бр. 195 за 1994. годину Генерални секретар Екуменистичког савета цркава др К. Рајзер поздравио је феминистички скуп у држави Минеаполис (одржан у новембру 1993. године) назвавши га "једним од најекуменистичких скупова". Помоћница генералног секретара, професор Ана Лонди, која је лично руководила организовањем тог скупа,управо због истог је касније и унапређена на дужност помоћника Генералног секретара. Њена конгрегација ју је протерала из својих редова, званично жигошући тај скуп као "новопагански, јеретички, богохулни, који одбацује појам Тројичнога Бога".

И не само то: учеснице су се клањале некаквој "Божанској Софији", као "трећем лицу" Свете Тројице; ту су "Софију" представљале као "нови тип христологије"; подвлачиле су како је придавање женских својстава Божанству под именом "Софије" веома битно за жене. Не можемо отворено ни да цитирамо ужасне речи, наведене у америчком часопису, којима су жене - учеснице Екуменистичког скупа вређале Господа нашега Исуса Христа. Смисао је био у томе да њима није нужан Распети Христос.

Одслужиле су такозвану "литургију меда и млека". Такође не можемо да опишемо богомрске порнографске обреде и песме које су почињале богохулним речим: "Слатка наша Софија, ми смо створене по твоме лику"...

Лезбејке су на скупу читале реферате на сексуалне теме.

Представница Екуменистичког савета цркава Аруна Ханадазон је изјавила: "Као жене, ми осећамо да се морају тражити вредности које су изнад библијских";   :

Наступила је и презбитеријанка - теолог из Јужне Кореје, др Чанг Хју Конг, која је изјавила да је „Хришћанска Црква врло патријархална и потчињена мушкарцима; зато смо се овде и сабрале, да бисмо разрушиле то патријархално идолопоклонство Хришћанства". Она је сопствено "хришћанство" под знацима навода описивала према "подобију" три богиње: Кали Индуса, Кван Јин будиста и древне Ине Филипина. (Овде треба приметити да је индуска Кали, богиња чији је жрец био од индуиста пропагирани Рама Кришна, - богиња ужаса смрти и слика се са огрлицом од људских лобања.)

Пред сатанистичким скупом који је организовао Екуменски савет цркава у држави Минеаполис (САД) бледи чак и аустралијска филијала Екуменског савета цркава, која себе назива "Националним саветом цркава Аустралије" и у себе укључује 13 вероисповести - између осталих, православне јурисдикције Цариградске, Антиохијске и Румунске патријаршије.

Видеозапис аустралијске телевизије (програм "Компас") снимио је читаву службу отварања те филијале Екуменског савета цркава у јулу 1994. године. Служба у којој су учествовали православни архијереји и свештеници, била је одржана у папској катедрали Светог Христифора у Канбери. Осим заједничких молитава са инославнима и паганима, као и разних јеретичких исказа, пажњу заслужују следеће особености скупа: службе су отпочеле три незнабошкиње - урођенице, непристојно одевене, скупа са младим мушкарцима - урођеницима. Та група је пред престолом катедрале обавила паганске обреде очишћења димом лишћа и култних плесова са непристојним покретима тела.

Збила се и друга непристојна представа са плесовима и симболиком, уз учешће жена пред катедралом.

Вход са Еванђељем обавиле су, такође уз плес, три непристојно одевене младе жене - урођенице, од којих је прва носила Еванђеље.

Нешто слично десило се на Седмој генералној конференцији Екуменистичког савета цркава у Канбери.

Сваком Православном Хришћанину је јасно да учешће (пасивно или активно) у сатанистичким збориштима претвара Хришћанина (или онога, ко се тим именом назива) у отвореног поклоника култа ђавола.

На жалост, наша црква формално је члан Екуменистичког савета цркава. Ако чак и такво формално чланство, на овај или онај начин, баца љагу на сву Цркву и може учинити објектом гнева Божијег, шта се онда може рећи за оне православне хришћане који са спремношћу и ентузијазмом, у потпуном сагласју са својом савешћу, активно и постојано учествују у збориштима оних које је забрањено чак и поздрављати, "јер ко се поздравља са њима учествује у њиховим злим делима" (II Јн, 11).

Овде нећемо разматрати екуменистичке теорије "нових богослова". Додирнућемо само оно што се тиче делатности нашег Комитета.

Још 1991. године на Скупу православне омладине био је учињен покушај (једна од садашњих сарадница нашег Комитета је покренула иницијативу) да се у резолуцију Сабора унесе тачка о борби против разврата. Један од организатора Сабора јој је рекао: "Сестро, то је сложено питање. Оно још ни на Западу није решено". Несумњиво је да су слични "богословски" погледи погодовали томе да смо се, углавном, показали инертни и безгласни пред налетом разврата, у време кад је гласно изрицање позиције наше Цркве по том питању било наша директна обавеза. Зато није ни чудо што су представници наше Цркве у данашње време активни учесници сатанског зборишта које себе назива Екуменистички савет Цркава и које своју јеретичку суштину уобличава преко развратних демонских обреда. Не треба се зато чудити што неке руске новине пропагирају разврат као елеменат "хришћанске" религије, па у тој пропаганди учествују и неки свештеници, посебно Петар Коломјенцев и Александар Борисов (преко новина "Московски комсомолац" и "Севодња"). Рубрику "Вјерују" у новинама "Московски комсомолац" и "Религија" у новинама "Севодња" морамо окарактерисати као штампану реч религије антихристове и упозорити вернике о започетом убацивању жреца те религије, под маском свештених лица, у Православну Цркву. Блажени Августин пише о народу антихристовом као о "злима и притворицама, који се налазе у Цркви, док њихов број не порасте толико да ће за антихриста они представљати велики народ, што и јесте "тајна безакоња", пошто је скривена (од очију људи, нап.прев.)".

Још једном позивамо све православне да обрате пажњу на смртну опасност покушаја уједињавања лажних учења и разврата са учешћем Цркве у томе. Наше питање не сме остати без одговора. Може ли се православна Црква налазити у Екуменистичком савету цркава скупа са јеретицима и развратитељима? Могу ли они који такво општење подржавају да буду чланови Православне Цркве, јер "каква је сагласност Христа са Велијаром? Или какав дио има вјерни са невјерником? И какво је слагање храма Божијег са идолима?" (II Кор. 6,15-16).<<

Антихристов народ – то је будућа, хиперекуменистичка антицрква, Блудница вавилонска.

Остајући верни Христу, Жениху душа наших, остаћемо Невеста Његова, Црква Православна. А за то вреди живети и, мада смо недостојни и не призивамо мучеништво на своје слаба плећа, умирати. Јер је Христос за нас умро и васкрсао, дарујући нам живот вечни и непролазни.