ЛИЦЕМЕРЈЕ И АПСУРД У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Поштовано уредништво,

Дуго сам размишљао да ли да вам упутим ово своје писмо. То из разлога што видим да на вашем сајту пишу наши угледни духовници, свештеници, доктори теолошких и правних наука, канонисти, књижевници, професори... Шта бих ја могао да кажем, а да они нису рекли? Шта бих ја могао да кажем, а да то нису рекли у својим писмима многи од ваших цењених посетилаца? И ко сам ја да уопште нешто говорим? Нико и ништа. И ако свој текст потпишем, они који ме познају презриво ће се насмејати, а и ви ћете га сами сигурно одбацити, јер ја немам ни др, ни мр, ни проф...

Али ево, охрабрио сам се, могуће је мало и погордио, па реших да пишем. Охрабрили сте ме, и делимично подстакли, ви цитатом Св. Теодора Студита: „Заповест је Господња, да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Кад је у питању вера, нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти да останеш нем и незаинтересован“? (Свети Теодор Студит). Охрабрили сте ме и тиме што понекад објављујете и текстове обичних људи – мале браће Христове. Лепо је и похвално што тако чините.

Међутим, ово што ја желим да кажем, умногоме одудара од онога што ви објављујете, па нисам баш ни уверен да ћете ово моје писмо објавити. Али, ко зна.

Молим вас да, док читате оно што сам написао, имате на уму да је Христос Господ похвалио Натанаила због нелицемерја: „Филип нађе Натанаила, и рече му: за кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо га, Исуса сина Јосифова из Назарета. И рече му Натанаило: из Назарета може ли бити што добро? А Исус видевши Натанаила где иде к њему рече за њега: ево правога Израиљца у коме нема лукавства“ (Јн. 1, 45-47).

Дакле, браћо, пратећи ваш сајт уочава се једна константа кроз све текстове које објављујете. То је један поглед, једно виђење ситуације у СПЦ. Донекле то је и нормално. Таква вам је уређивачка политика, рекао бих. Међутим, пошто видим да љубите Истину, морате је љубити до краја. Љубав према Истини мора бити неподељена. Зато сам истакао похвалу Господњу Натанаилу. Натанаило је оним што је рекао похваљен од Истине као слуга Истине. Погледајте шта он говори о Господу Славе: „...Из Назарета може ли бити што добро“. И шта се догађа? Истина га похваљује за нелицемерје. Зато и они који љубе Истину, неће вас осуђивати и презирати због тога што им истину говорите, ма колико да им је она непријатна. Ако вас осуде и презру, ништа је то. Јер вам је суд и презрење од оних који нису у Истини. А сви судови, осим Суда Божијег, јесу трице и кучине.

Константа у вашем раду је готово црно бела слика о ситуацији у нашој Цркви. На једној страни су новотарци („рушитељи вере и црквеног поретка“), а на другој ревнитељи (бранитељи Вере и црквеног поретка)? Да ли је то баш тако? Одговорићу вам: није! Ево и доказа:

- Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве потписао је читав Сабор наше Цркве – сви епископи. Понављам: сви епископи! У Посланици се каже, између осталог, и ово: „...Уз то, свето Јеванђеље нас опомиње да се клонимо „парасинагога”, што значи засебних окупљања секташког типа, као и лажних пророка и учитеља, јер они „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” (Мт 17, 15)“. Као што су пажљиво испратили аутори „Посланице верног народа епископима СПЦ“ (Видети: http://borbazaveru.info/content/view/2190/1/), израз „парасинагога“ Администратор Атанасије употребио је у свом напису „Коментар на отворено писмо парасинагоге 'артемијеваца''“, објављеног на новом сајту Епархије рашко-призренске 25.3.2010.  Изразом „парасинагога“ Администратор Атанасије жигоше потписнике „Апела свештенства,  монаштва и верног народа СА Сабору СПЦ“. Молим вас, браћо, монаси рашко-призренске епархије страдају од зулума Администратора Атанасија, исповедају веру неустрашиво, бескомпромисно, а епископат их осуђује као „парасинагогу“! Имајте на уму, осуђују их СВИ ЕПИСКОПИ! Чињенице су следеће: неки епископи („ревнитељи“) читајући Посланицу изоставили су спорне делове. Дакле, овим чином су de facto признали да се са спорним деловима Посланице не слажу. Међутим, за  њихов поступак зна занемарљиво мала група људи. Огромна већина верника СПЦ зна да су сви епископи потписали Посланицу и да се јавно нису оградили макар од неких њених делова.  И шта ћемо онда рећи о поступку СВИХ ЕПИСКОПА? Хоћемо ли ускликнути „ево правих Израиљаца у којима нема лукавства“?! Ја не. За вас не знам. Али вас позивам да размислите. Јер, у чему је овде разлика између „новотараца“ и „ревнитеља“?!

Рећи ћу вам, браћо, и шта је апсурд у овом случају. Апсурд је да они који бране Веру, и страдају због одбране Вере, буду осуђени од оних у које се уздају, и у које гледају као у последњи бастион одбране Вере! А зашто ови који су осуђени као „парасинагога“ бране Веру? Зато што је нису бранили они који су Богом позвани да је бране! И сада, уместо да ови који су спавали кад је требало Веру бранити, свој грех окају дајући макар речи утехе онима који бране Веру, они то не чине, већ јавно осуђују и жигошу бранитеље Вере! То су чињенице, браћо! То су АПСУРДИ и ЛИЦЕМЕРЈЕ!

Погледајте шта о лицемерју потписника Васкршње посланице рекоше аутори „Посланице верног народа епископима СПЦ“: „Није ли лицемерство над лицемерством злоупотреба имена Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Није ли фарисејско лицемерство позивање на „измирење, братску љубав и слогу“ у исто време у које епископ Атанасије разваљује браве и катанце усред Грачанице, а дечански монаси предвођени својим игуманом песницама спречавају неодметнуту духовну децу владике Артемија да уђу у Свету Грачаницу? Није ли фарисејско лицемерство причати о светосавској слози у време кад епископ Атанасије, не презајући пред светошћу Страсне седмице и страшног спомена на Јудину издају (Велика Среда), забрањује причешће Светим Тајнама и Свете божанствене службе Црноречким монасима, којима, као и монасима Светих Архангела, Атанасијеви ласкавци нису достојни ни ремења на обући да одвежу?“ Подсећам: испод текста Васкршње посланице потписани су СВИ ЕПИСКОПИ!

Ја верујем да ви све ово знате. Али, зашто онда, браћо, не судите право? Зар сте заборавили речи мајке Краљевића Марка Јевросиме: "Марко сине једини у мајке! Не била ти моја рана клета. Немој, сине, говорити криво. Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога Истинога“. Зар сте заборавили речи Господа нашега Исуса Христа: „Не судите по изгледу, него праведан суд судите“ (Јн. 7,24).

Добро је и похвално, браћо, што сте објавили текст митрополита Августиноса Кандиотиса „Борба пада на народ“ (Видети:http://borbazaveru.info/content/view/2199/1/). Овај текст је, барем мени, разјаснио много тога нејасног у вези догађања у нашој Цркви, али и у Православној Цркви уопште.

Ваљало би, свакако, да размотримо зашто је терет борбе пао на народ. Покушаћу да кроз неколико питања дам и одговор.

1. Шта су радили епископи, које називамо ревнитељима и благочестивима, док су реформатори почињали своје реформе у Српској Цркви? Ови наши реформатори почели су, рецимо, да новотаре у Литургији пре двадесетак година. И шта су тада радили епископи ревнитељи да то спрече, пре него што је болест новотарског литургијског беспоретка метастазирала?

2.  Кад је догматика оца Јустина избачена са Богословског факултета у Београду, и уведене јеретичка Јована Зизиуласа, шта су радили епископи ревнитељи?

3. И кад је потписана издаја Вере у Равени, шта су радили епископи ревнитељи? Зар нису СВИ ЕПИСКОПИ потписали саборско саопштење у коме је речено да је „Сабор усвојио извештај Комисије Светог архијерејског сабора о дијалогу са представницима Римокатоличке цркве у Равени (Италија) и констатовао да се тај дијалог није водио на штету Православне Цркве“.

(Видети:http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_sa_redovnog_zasedanja_svetog_arhijerejskog_sabora_spc_15-21_maj_2008)

4. Шта се догодило са одлуком донетом на пролећном заседању СА Сабора 1997. године о иступању СП Цркве из Светског савета цркава? Шта су урадили епископи ревнитељи да се раскринка и казни један епископ који је после ове одлуке Сабора на екуменистичком скупу у Грацу изјавио да СПЦ није изашла из ССЦ? (Видети: http://borbazaveru.info/content/view/1422/30/)

Овако бих могао још много да питам, али мислим да је и ово довољно.

Зато, браћо, ствари нису црно-беле каквим их ви приказујете (наравно, и сви остали сајтови чине исто, на свој начин).

И на крају овог свог муцања желим да кажем да је већина православних Срба у овом последњем Косовском Боју, Боју за одбрану Вере, заузела неутралну позицију. То су ЛАОДИКИЈЦИ – ни студени, ни врући. То су рачунџије - калкуланти. Ови нису међу правим Израиљцима у којима нема лукавства. Они нису са Натанилом. Стање таквих најбоље је описао Свети Владика Николај:

„Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни/.../

Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!“

П. С.

Браћо уредници, молим вас, ако одлучите да ово моје писмо објавите, да ме потпишете псеудонимом (потпишите ме са „Нико и ништа“). Једини разлог томе је тај што ће једино тако оно што сам рекао добити на значају. Јер, као што рекох, ја немам ни др, ни мр, ни проф, ни... Стога нама, малој браћи Христовој, само псеудоним може надоместити немање титула и високих школа. Једино тако оно што говоримо и чинимо бива запажено од оних који људским мерилима мере човека и оно што он говори и чини.

"Нико и ништа"