Томислав Ерић, адвокат САДАШЊА НЕДОСЛЕДНОСТ - НАСПРАМ УГЛЕДА ПРВИХ ВЕКОВА ХРИШЋАНСТВА Не прихватам квалификације типа псевдобранитеља, псевдозилота, аутора текстова на црквенорушитељском сајту и слично, не препознајући се у таквим одредницама у ситуацији када својим скромним настојањем само покушавам да сачувам наслеђе својих предака - свевремено - оно које припада и тим прецима, садашњости и потомцима.
Не постоји ничија "тапија на истину" ако таква истина која се пропагира као обавезујућа није прошла своју одговарајућу верификацију. Међународни уговор постаје обавезујући када се верификује у Скупштини Републике Србије, нацрт Закона се озваничава у Закон после скупштинске процедуре његовог усвајања, потом нацрт Устава као највишегдржавног акта, нацрт неког Статута као нижег правног акта и слично, увек и по правилу се озваничавају у своју употребну форму после обавезне верификације тих аката. Форма обрасца црквених богослужења, ново - измењених по угледу на прве векове хришћанства, није прошла верификације Васељенског и Сабора СПЦ, а такав образац се ипак намеће, па стога они верници који на то упозоравају нису никакве парасинагоге, обзиром да сваки грађанин има на располагању Уставну жалбу, одељење за притужбе при Министарству правде Републике Србије и друге законске могућности да реагује и упозори на кршење примене законске регулативе у држави. Па тако није преседан нити у Цркви као верник реаговати када се ради о сличним нарушавањима принципа регуларног обављања свих Служби Божијих прописаних у одговарајућим верификованим Служебницима. Инсистирањем данашњих "реформатора Цркве" на повратку у прве векове хришћанства као оправдањем "новотарске" измене Свете Литургије, све праћено налогом верницима за прибегавањем чину учестаног причешћивања без стварне припреме - само на основу уредног поста свих годишњих постова, а потом и обезвређивањем постојећих црквених вредности - Иконостаса, Двери и других вековних тековина наших црквених унутрашњости, налазимо се на новом почетку нечега - само не знамо чега. Ваљда смо на почетку неких модернистичких реформи наше Српске Православне Цркве, које нам благочестиви Свети Оци у континуитету векова својих предања нису најавили!?! Наша је неспремност да се наслеђа вере кроз векове одрекнемо, нити предања Светих Отаца, и ту нема компромиса, али неки резултат свега тога ипак постоји - рекапитулацијом последњих догађаја, добијамо резултат у виду могућег избора опредељења у нашој свести. До скоро, једномислије свештенства и верног народа било је априорно, мислили смо да сви - верни, следимо исти традиционални Светосавски пут утрт нам кроз векове, да нико од духовних учитеља и челника наше СПЦ, заједно са корпусом верног народа, не може и неће скренути са тог пута. Историја нас учи кроз петовековни повратак унатраг, да је ИЗБОР увек био једноставан и ОЧИГЛЕДАН, без неких варијација-подваријанти тог избора. Неко је у ропству под Турцима могао изабрати фес и Алаха да олакша своје овоземно трајање, као једно од опредељења, или је у тој муци и невољи изабрао да остане следбеник Господа нашег Исуса Христа - тако пристајући на сваку могућу последицу тог избора, чак све до губитка свог живота и мученичког усхода душе директно у Царство небеско - сигурним избором једино извесног спасења, као своје друго примарно опредељење. У континуитету даље, неко је постајао атеиста у доба комунизма, опет да ојача своје земне позиције у очекивању овоземаљских титула и добара, док су опет верни Хришћани пристајући на све последице свог избора, прихватали да буду унапред проказани као "назадни чланови друштва", те су избором Цркве Христове као свог животног путеводитеља тада постајали некаква њихова "пета колона". Данас, је избор много суптилнији, јер се не нуди оваква оштра подела. И да се осведочени "новотарци" нису до краја разобличили прогоном благочестивог Архијереја Артемија и њему верних благочестивих монаха и манастира Светих Архангела у Призрену, Манастира Црна река и другде, не би ни знали да смо поново пред таквим избором - достојном оном из првих векова историје нововековне - после рођења Господа Исуса Христа . Јер све је на страни "новотараца": и састав Синода СПЦ, и медијско покриће њиховом сталном подршком-промоцијом од већине свих могућих електронских и штампаних медија, и њихова подршка од стране органа власти, уз истовремени изостанак подршке благочестивим од стране назови опозиције која се самопропагира као наводно "национално опредељена", све као у дане Римског царства и прогона ранохришћана. Само још фале "катакомбе" за преостале верне - благочестиве као у време ранохришћана прогоњених од силе Римскога Царства. Ово из разлога што се од стране Државе судски процесуирају за кривично дело из Члан 131. КЗРС Повреда слободе исповедања вере и вршења верских обреда, не они свештеници који стварно нарушавају верски обред својим богослужењем противно важећем Служебнику, већ заменом теза верници који их на то легитимно упозоравају, током одвијања таквих неправилних Служби Литургија од стране тих свештеника. Сугерише нам се литургијски приступ вери као у првим вековима, у данашњем времену које нема идентификацију садашњих верних са онима који су своју веру исповедали у тим прадавним временима. Први хришћани имали су све заједничко, у материјалним и духовним стварима, а слика данашњег човека је његово затварање у своју појединачну "љуштуру" где је већина просечних људи егзинстенцијално угрожена, усмерена само на себе и своју породицу као извор опстанка. Односно, данашњим верницима преостаје само заједничко учешће на Службама Божијим када се после њиховог завршетка, међусобно размењују лична искуства у сукобу са стварношћу. Исповедање праве вере у првим вековима Хришћанства резултирало је излагањем мучењу које је најчешће водило у сигурну смрт. Изјавом да си Хришћанин, одбијањем да се поклониш идолима прихватао си своју једину извесност - главу на пањ, бацање зверовима или најстрашије муке док се не збуде мученичка смрт и директни усход душе у Царство небеско. Како се онда ово садашње време може изједначити са ондашњим првим вековима Хришћанства, садашњи верници са ранохришћанима? Прилике и околности кроз време многих векова су се мењали, верници су бивали излагани различитим тешким искушењима у свако од тих времена, носећи свој Крст сагласно различитим изазовима које су та времена доносила. Када се питамо - какве су ОДГОВОРЕ могли дати верни различитим изазовима са наступањем тих надолазећих времена, видимо да су их константно црпели из искуства - опита Светих Отаца, који су сваки у свом делићу овоземаљског трајања у континуитету давали обележја свим наслаганим епохама исповедања вере све до данашњих дана. Сада, напротив, нам се нуди некаква "мешавина", искуства првих векова и либерализације свега у обележјима данашњих времена, као свеобухватна промена у комплетној доктрини досадашњег општег приступа вери, што нас једновремено - нашим прихватањем тога наводно "ослобађа робовању" постојећем целокупном корпусу предања Светих Отаца.* Живимо у "опуштеном" времену разних "Ријалити шоуа" а хоћемо да се уподобимо припадајућим плодовима строгости живота ранохришћана. Хоћемо, да на исти-индентичан начин као они упражњавамо благодати свих светих дарова које нам дају Света Литургија, причешће, пост и сви други кроз које благодатне Божије силе примамо, а живећи - како живимо, само правећи некакву непостојећу апсолутну идентификацију са њима - ранохришћанима, сада када је протекло више од две хиљаде година. Наш данашњи избор није исто што и избор ранохришћана, али наш избор није лишен опасности због супростављања трендовима које сматрамо неспојивим са наслеђем Светих отаца и традицијом предатом нам од наших предака. А главни тренд опште "глобализације" раса, народа, култура, и на крају вере кроз екуменизам - супростављен је нашем исповедању вере духовно и практично везаном за Свето предање посведочено од Светих Отаца цркве. Значи - одреци се целог себе да би постао "унијат свих унија" и склопи у себи "мозаик" свих вера, нација, култура, боја, сексуалних и других опредељења... исходиште је те и такве глобализације а следствено даље и екуменизације - што правовернима Христу апсолутно није појмљиво и прихватљиво. Апостол каже да су верни хришћани у самом почетку ломили погачу током својих првих богослужења, потом су кроз векове дошле измене и развој црквених обреда дејством Благодати Духа Светога, па стога "новотарци" не могу упрети прстом у само једну - самоодабрану тачку историје у наводном трагању за "идеалном ранохришћанском истином" јер би се буквално могли вратити и на сам почетак - ломљења погаче, зашто да не? Значи призивом Духа Светога одвијали су се Васељенски и помесни Сабори и верификовале богослужбене измене од стране Отаца Цркве кроз њену историју, да би Црква Христова и њена богослужења били данас какви јесу. Наша Српска Православна Црква следила је такав светоотачки пут и чувала га вођена духовним вођењем Светог Саве, Светог Кнеза Лазара, Светог Василија Острошког, континуитетом све до Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Кроз дуги период историје који смо као народ провели у ропству, нисмо имали никакве институције - школство, здравство, војску, полицију, и остало - али смо имали нашу Православну Цркву као једини услов нашег опстанка, па је сачувати је и даље наш примарни циљ и задатак во вјеки вјекова. У Чачку, дана 09.04.2010. године Томислав Ерић, адвокат |