header image
Архимандрит Рафаил Карелин: Календарско питање Штампај Е-пошта
понедељак, 02 август 2010

Aрхим. Рафаил Карелин

КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ

ИКОНА ВРЕМЕНА

 Међу непознаницама у природи  која нас окружује

најмање  познато је време, јер нико не зна шта је време

 и како њиме управљати.

Аристотел

Време је стални фактор нашег постојања. Међутим, ни античка ни савремена философија нису дале било какво задовољавајуће објашњење овог свуда присутног феномена. Дефинисати нешто значи наћи његова карактеристична својства. Време нема ни природу, ни својства осим једног својства - неповратности. Философи који су радили на овом проблему су или одустајали признавши свој интелектуални пораз или су покушавали да једну непознаницу дефинишу другом непознаницом, падали у таутологију или у најбољем случају, језик философских расуђивања и одредаба замењивали језиком поезије: алегоријама, метафорама или сликовитим приказима, односно сликовитим језиком древних мислилаца.

Најдубља расуђивања о времену налазимо код Платона и блаженог Августина. Платон је у својим знаменитим „Дијалозима" указивао на то да до стварања света време није постојало. У вечности је постојала Божанствена идеја као узорак космоса. Време је настало заједно са створеним светом, оно је само сенка и подобије вечности. „Време је настало заједно са небом, како би се они, будући да су истовремено рођени, распали истовремено, ако за њих наступи такав распад" (под „небом" је Платон подразумевао космос). Карактеристично је да се Платонови погледи на феномен времена подударају са одредбама теорије релативитета која такође говори о немогућности разматрања времена пре момента стварања света, односно о „привремености времена". Платон је учио да су Сунце, Месец и звезде створени ради одређивања времена, као стражари, као „чувари" времена. Овде Платон готово дословно понавља Мојсија (хришћански апологети су сматрали да је древним философима било познато Петокњижје Мојсијево).

Низ глава познате „Исповести" блаженог Августина епископа Ипонијског је посвећен покушају да се осмисли време. Августинова заслуга је у томе што је указао на две димензије времена:

1) објективне оријентире који постоје ван наше свести,

2) субјективне оријентире - ритмове и доживљаје времена који су уграђени у самог човека.

За мерење времена може да послужи било која природна појава уколико се равномерно и периодично понавља: окретање Земље око своје осе (дан и ноћ), смена месечевих фаза - лунарни месец, кретање Земље по орбити око Сунца - година.

Приликом стварања јединственог система времена настају потешкоће, јер основне јединице времена - година, месец дан и ноћ - нису сразмерни (на пример година не садржи цео број дана и ноћи и тако даље).

Календар је један од покушаја да се открију временски ритмови, да се створи модел времена, слика времена, да се састави његов периодични систем. Ради тога се узимају различити оријентири који се условно сматрају непроменљивима. Календар није само производ науке, није само таблица математичких формула, већ такође и религиозно и философско осмишљавање времена исказано језиком математике. Немогуће је говорити о тачности времена. То је неспоразум који је за нас постао уобичајен и због тога га не доживљавамо као бесмисленост; јер оно што је главно, а уједно и једино својство времена јесте његова непоновљивост. Не понавља се време, него условни оријентири за одбројавање времена. Пример је картографско понављање положаја космичких тела кроз одређене периоде, које ми условно узимамо као путоказе и етапе времена. Али чак су и просторне подударности космичких временских оријентира привидне и илузорне, јер се читав космос налази у кретању: милијарде Галаксија као „бродови пливају у свој непознати пут... ко зна: куда" (Верхарн).

Одлике календара су ритмичност структуре (периодичност и хармонија) и тачност у односу на задате оријентире (односно на њихово привидно просторно подударање). Осим тога, црквени календар мора да одговара библијском учењу о времену то јест да узима у обзир: седмодневну недељу која одговара етапама стварања; дан и ноћ - као најпростији временски циклус; космичка тела - Месец, Сунце и звезде као укупност временских оријентира. Наш задатак је да размотримо могућности и одлике два календара -јулијанског и григоријанског - углавном о односу на литургијски живот Православне Цркве.

Једна од основних мерних јединица свих календарских система јесте година. Међутим, многима није познато да се година као временски период не одређује једнотипски. Савремена астрономија има неколико математичких слика године.

1. Сидеричка, односно звездана година је време за које се Сунце једном окрене у небеској сфери међу непокретним звездама. Она садржи 365,2564 просечних сунчаних дана. Ова година узима у обзир фактор звезда (на пример, положај Сунца у односу на звезду Малу Медведицу), због тога има најчвршће сталне оријентире и одговара библијском учењу: И створи Бог Сунце, Месец и светила ради одређивања времена" (в. 1 Мојс. 14-19)

2.  Тропска година - период проласка Сунца између тачака пролећне равнодневице, она је једнака 365,2422 просечних сунчевих дана. Њен фактор је Сунце (положај Сунца у односу на Земљу).

Математичка слика тропске сунчеве године је мање постојана од звездане.

3.  Аномалистичка година је период проласка центра Сунца кроз перихелијум своје видљиве геоцентричне орбите - 365,2596 дана.

4. Драгонска година - период проласка Сунца кроз један чвор Месеца на еклиптици (кругу небеске сфере којим пролази видљива годишња путања Сунца) - 346,6200 дана.

5.  Календарска година - 365 дана у простој години, 366 - у преступној (дан и ноћ су условно узети као недељива целина).

6.  Лунарна година која се састоји од 12 лунарних месеци -354,367 дана.

Јулијански календар је оријентисан на сидеричку - звездану годину. Григоријански на тропску, сунчеву годину, и због тога је немогће поредити њихову тачност у односу једног према другом. Овај фактор многи критичари јулијанског календара испуштају из вида или га намерно прећуткују. Међутим тачност јулијанског календара се не може разматрати у мерама тропске године. Ова грешка која је научницима јасна обично остаје непримећена од стране широке публике.

У врлине јулијанског календара спадају: строга наизменичност простих и преступних година у ритму 3:1; подједнак број преступних година у календару; веза и симетричнст јулијанског календара с лунарним календарем; циклус од 28 година, када се у данима недеље понављају исти бројеви дана у месецу; циклус од 19 година када се понављају исте фазе Месеца у односу на датуме месеца. Пасхални циклус или Велики Индикт који садржи 532 године (28 х 19) - циклус након којег се понављају Месечеве фазе, дани, недеље и датуми месеца се понављају, односно празник Васкрса постаје периодичан.

Кроз јулијански календар, кроз његов математичко-символични знаковни систем време се оцрквљује у ритмовима богослужења, нарочито у Пасхалији. Оцрквљено време постаје символ и икона Вечности.

У григоријанском календару је четрстогодишњи период 3 дана краћи од јулијанског због претварања три преступне године у обичне, и ова наизглед незнатна разлика нарушава хармонију и ритам календара.

Григоријански календар је лишен цикличности. Његови периоди су толико велики да је он практично праволинијски; у односу на лунарни календар он није симетричан него паралелан, узима у обзир мање космичких фактора од јулијанског (одсуство звезданих оријентира; његови фактори - пролазак Сунца кроз геоцентричну осу су промењиви). Григоријански календар је од свих библијских оријентира концентрисан само на кретање Сунца, које се разматра са геоцентричке позиције. Изгубио је везу са лунарним календаром и због тога је постао туђ библијском мерењу времена. Григоријански календар је у поређењу са јулијанским по својој структури примитивнији, а његове мерне таблице су незграпније и тромије.

Циклус омогућава да се предвиди будућност и да се репродукује прошлост. Ритам је живот, свако биће - физичко, биолошко и психолошко протиче у одређеним ритмовима. Нарушавање ритмова представља распад и смрт. Сама реч „космос" значи „уређена васељена", космички ритмови су манифестације његове логизације. Где постоји закон постоји и ритам. Ван ритма ће се космос претворити у хаос.

Григоријански календар је приземље., он уместо ритмова фиксира климатске периоде на Земљи; јулијански календар је космоцентричан, он покушава да ухвати пулс Васељене. У јулијанском календару по сликовитом изразу питагорејаца и платоничара „звучи музика небеских сфера", а његове мерне таблице су ноте „звездане симфоније". Циклус и круг су символи вечности.

Григоријански календар је као што је већ било речено, право-линијски. Права линија је слика „одвратне бесконачности", символ овековљавања времена, односно неодухотворене материјалности. Јулијански календар је есхатологичан. Грторијански је утилитаран и технократичан. Он је лишен сваког мистичког потекста. Јулијански календар је космичка поема. Григоријански је суво књиговодство. Григоријански календар је изгубивши ритмичност постао деструктурализирајућа сила.

Шта је позитивно дао такозвани „нови календар"? У григоријанском календару полугодишта, квартали и месеци садрже различит број дана. Дани недеље се не подударају са датумима месеца. Смена „расцепљених" недеља се одвија независно од дужине месеца. Број дана у вековима у григоријанском календару није једнак. Преступне године немају периодичност. Григоријански календар у односу на космос представља провинцијализам (Сунчев систем уместо Васељене). Он је везан за земаљске појаве, климатска годишња доба, што представља главни аргумент присталица григоријанске Пасхалије. Међутим, не треба заборавити да је поштовање тачног календарског датума за одређивање Васкрса уз игнорисање осталих фактора, укључујући недељу у седмици, било пракса неких малоазијских заједница: они су Васкрс славили 14. нисана тежећи ка тачном понављању историјског датума Христовог Васкрсења. Овај малоазијски обред је био осуђен на I Васељенском Сабору, а његови следбеници су од тада сматрани за јеретике - називани су четрдесетници или квадродецимани. Дакле, тачност других библијеких фактора таква пракса је чак, како је горе наведено, сматрана једнаком јереси (питања о Пасхалији ћемо се дотаћи касније и размотрићемо га посебно, јер је то питање од кардиналног значаја за црквени календар).

Календар као осмишљавање и логизација времена садржи у себи духовни потенцијал погледа на свет епохе и друштва у којима је настао и формирао се. Јулијански календар је дело александријских астронома. Александрија је била један од главних философских, религиозних и научних центара света. У Александрији је живела највећа јеврејска колонија (до 200000 људи). Тамо се одвијала плодотворна синтеза између старозаветног монотеизма и античке философије. Тамо је касније створена школа библијске егзегетике, која се одликовала приврженошћу алегоричном тумачењу Светог Писма.

У Египту и на Синају су живели монаси и аскети јудаисти и њихови прозелити (терапеути). У Александрији су широко биле распрострањене библијске књиге преведене на грчки језик. Александрија је представљала раскрсницу култура Египта и Рима, Јудеје и Хелде. Египат је био уроњен у мисли о вечности, а колосалне пирамиде су представљале стремљење ка њој.

Година јулијанског календара је везана за звездану годину, али се њена формула не подудара са звезданом годином, већ је за 9 минута и 1 секунду мања од ње; година јулијанског календара је већа од сунчеве тропске године за 11 минута и 14 секунди. Созиген1 је имао у рукама Хипархове2 таблице, али их није прихватио, због чега се може рећи да година јулијанског календара по бројчаној карактеристици представља неку средњу величину између сидеричке и тропске године, њихову хармонизацију која је ближа звезданој годи ни. У томе видимо провиденцијални значај јулијанског календара за Цркву. Када би се година јулијанског календара у потпуности подударала са сидеричком годином празник Васкрса би се убрзо удаљио од земаљских координата; када би се подударала са тропском био би искључен из космичких фактора, из такозване „истинске године" и везан само за годишња доба на Земљи. У другом случају би се изгубила сама идеја Васкрса, преображење не само Земље, већ и свецелог космоса кроз преображење човечанства. Јулијански календар узима у обзир и космичке факторе, годишња доба на земљи и лунарне (синодичке) месеце.

Савремени критичари јулијанског календара говоре о нетачности календара као о његовој грешци или несавршенству. Међутим, они губе из вида очигледну чињеницу да грешка не може да створи хармонију, да из несавршенства не може да произађе читав низ временских циклуса који чине слику времена необичну по својој лепоти међу другим календарима.

Време је неухватљива супстанца, време је тајна и као тајна оно може бити изражено и забележено кроз символе. Јулијански календар је иконографско изражавање времена, то је свештена икона времена.

 

УКЉУЧИВАЊЕ КОСМОСА У ВЕЧНОСТ

У Библијској књизи „Постање" је речено: И видe Бог (највиши степен поузданости) да је све што је створио добро веома3, односно прелепо (1 Мојс. 1, 31).

Полазим од Библијског Откровења и постулата древних философа да је лепота својство истине, и због тога је лепота - звезда-водиља, која води ка истини. Ако је јулијански календар у поређењу са григоријанским леп (његова математичка слика је складна, префињена и хармонична) онда он има допунску могућност да тачније и потпуније изрази „физичку суштину" онога што философи називају ноуменима и целисходним идејама, а физичари динамичким законима Васељене. Мисао о гноси красоте може изгледати парадоксално, али је она стара као и сам свет.

Познати теоретичар физике А. Поенкаре је у књизи „Математичко стваралаштво" тврдио да су „лепе формуле најкорисније", и писао је о нарочитом естетском осећању научника (попут научне интуиције), а које је непознато профанима у науци који у њега сумњају и чак се томе подсмевају.

Познати шведски физичар, добитник Нобелове награде Ханес Алвен је проучавајући стваралаштво истакнутих савремених научника дошао до следећег закључка: „Премда су имена великих научника-теоретичара добро позната нема свако представу о томе како они раде. Део њиховог рада подсећа на делатност ученика. Као што сликар изражава своје мисли и осећања у бојама, скулптор у глини, музичар у звуцима, тако и професионалац у научној уметности користи формуле и законе, који попут сваког богатог одраза света који нас окружује представљају степен лепоте. Највећа похвала коју теоретичар може да заслужи показујући ново изведену формулу је одушевљени усклик његовог колеге: „Како је лепа!"

Фактички, лепота формуле се од лепоте музике разликује не више него лепота музике од лепоте слике... Стари Грци су астрономију убрајали у лепе уметности, њена муза је била Уранија.

Многим нашим савременицима се чини да физичка формула није уопштена типска и у бројевима кодирана слика, него скулптура, фотографија физичког феномена. Међутим, математика и физика представљају преламање слика појава кроз човекову свест с циљем проналажења општих закона и законитости, ритмова и циклуса неких постојаних принципа својствених појавама. Математичару-теоретичару је потребна моћ замишљања како би изградио сложене и често неочекиване комбинације, и способност за философско апстраховање како би нашао опште законе. Познати физичар Бор је за свог друга рекао: „Није имао довољно маште за математику па је постао песник."

У синтетичком мишљењу древних философа лепота је била категорија највиших реалија. За Платона је лепота дубоко мистична. То је светлост Божанствене идеје, праслике света. Душа у стању мистичког надахнућа „божанственог ероса" созерцава лепоту првобитних идеја (дијалог „Филеб").

Свет из питагорејце и платоничаре као производ Највише Лепоте садржи у себи принципе хармоније и сенку-одраз прелепог. За питагорејце је „небо - хармонија и број". Космос није само поредак, већ и украс и лепота.

Велики научници старих времена и многи научници новог доба - Максвел, Бор, Ајнштајн, Хајзенберг су приликом решавања физичких и математичких задатака полазили од принципа лепоте и хармоније Васељене. Оснивач квантне механике Хајзенберг је писао: „Наука новог доба показује да у свету који нас окружује нису непромењиви геометријски облици него динамички закони, (и) хармонију питагорејаца тражимо у математичким структурама." Бор се трудио да физичке законе представља у видљивим сликама.

У древном свету су астрономија и математика сматране за сакралне науке. Платон је учио да без знања математике и музике нико не сме да преступа праг философских школа.

Математика и музика представљају проницање у тајне светске хармоније. Бројеви су питагорејце доводили у стање интелектуалне екстазе; музика у стање емоционалне екстазе. Душа мудраца слушајући музику, нарочито дорске мелодије, је у својој подсвести созерцавала свештене бројеве. Музика је била здање бројних низова и формула изван граница знакова и рефлексија у царству логоса душе.

Математичар који је сачињавао формуле осећао је музику, напеве и хармонију ових формула. Он је осећао њихову хармонију и савршенство, или обрнуто, њихову деструктивност и распад. Број за питагорејце није био само мерна јединица, већ и квинтесенција појаве, њен стални индекс. Бројеви нису одрећивали само мере и односе измећу предмета, у бројевима су били кодирани феномени Васељене, њена прошлост и будућност.

Александрија је имала посебан значај у духовној историји античког света. Она је била легура предања, цивилизација и култура Азије, Африке и Европе. Она је била наследница древних несталих цивилизација, сахрањених као у огромном саркофагу, испод врелог песка Сахаре. Гомила камена, поцрнеле и испуцале од сунца, и пешчана брда Сахаре су налик на у бури и изненада подигнуте окамењене таласе бескрајног мртвог мора у којем су погребени, као потонули бродови, градови и насеобине хамитских држава.

Египатске пирамиде не запањују човека само грандиозношћу облика већ и високом тачношћу математичких и астрономских прорачуна, и моћним стваралачким генијем њихових твораца који су налазили неочекивана и непоновљива решења за сваку архитектонску композицију. Савремени научници не престају да се чуде дубоким познањима звездане карте неба, инжењерским талентима безимених градитеља пирамида и храмова. Пирамиде, уроњене у летаргични сан, те рукотворне стене-гробнице стоје на обали пустиње као надгробни споменици на гробљу древних цивилизација.

Хамитска цивилизација је рано дошла у додир са семитском (халдејском и израелском), а затим аријском (персијском и грчком). У древним рабинским предањима постоје приче о беседама Халдејца Авраама с египатским мудрацима, они размењују знања из математике и астрономије. Од времена Александра Макесонског Египат улази у орбиту хеленског света. Александар Велики је решио да створи светску империју. Његова замисао се није остварила, али је Александрија - Александрово чедо - постала интелектуална престоница огромне регије и целе епохе. (Касније је калиф Омар у VII веку после Р.Х. спалио Александријску библиотеку која је била највећа на свету. Старим рукописима од пергамента и папируса освајачи су ложили градске сауне 8 месеци. Заједно са библиотеком умрла је и Александрија: она је била сахрањена испод пепела спаљених књига као Помпеја под пепелом Везува. На њеном месту се родио нови град - Ал-Искандар).

За време боравка Јулија Цезара у Египту царица Клеопатра му је представила познатог александријског астронома и математичара Созигена, којем је Цезар дао налог да сачини календар. Созиген није познавао само хелиоцентрични систем Аристарха Самоског, већ и космоцентричне системе питагорејаца који су центром Васељене сматрали космички пламен - енергетски извор који се не види са земаљске орбите. Александријски астрономи предвођени њиме, су створили један од најсавршенијих календарских система на свету (створен 46. г. пре Р.Х., подвргаван је незнатној корекцији у V и IV в. после Р.Х.). Созиген је за основу календара узео звездану годину узимајући у обзир тропску годину и створио астрономску табелу такве лепоте и хармоније, која је могла да одушеви и самог Питагору. Постоји мистика бројева. Питагорина школа је за нарочито значајне у мистичком смислу сматрала оне бројеве из којих се може извући корен. Платонска традиција, која има много заједничког са пнтагорејством је издвајала 1,3 и 10 (1 - тачка, ванматеријални број; 3 - први реалан број, трокраки атом ватре и основа других вишекраких - модела атома; 10 - пунина, плерома, садржи у себи цифре од којих се граде сви бројеви).

У хришћанској символици се јединица и тријада односе на Божанство и Његове Ипостаси, а десет означава савршенство, пуноћу и завршеност. Приказаћемо математичку слику јулијанске године у њеним елементарним циклусима - данима:

35(243) + 34(81) + 33(27) + 32(9) + 31(3) + 30(1) + 0,52(0,25)0365,25 - број дана јулијанског календара

Три основна циклуса јулијанског календара нам дају следећу слику: први циклус је смена три просте и једне преступне године (3 и 1), тријада и јединица - свештени символ Божанства.

Други циклус је подударање бројева месеца и дана недеље сваких 28 година; збир ових бројева (2 + 8) даје 10 (плерома, савршенство и завршеност).

Трећи циклус је подударање Месечевих мена с бројевима месе-ца сваких 19 година (1 + 9 = 10). Такоће плерома.

Свештени циклус христијанизованог и оцрквљеног јулијанског календара јесте Велики Индикт - Пасхални круг, то су 532 године. Збир бројева 5+3 + 2 поново даје плерому - 10.

Да ли овакве једначине могу бити проста подударност или је то мистички потекст календарско-астрономске таблице?

Три циклуса јулијанског календара имају збир цифара 10, а по учењу хришћанских егзегета 103 = 1000 - означава вечни живот, савршенство у Богу које нема краја, већ служи као символ вечности. Ритмови и циклуси јулијанског календара представљају укључивање космоса у вечност.

Јулијански календар, као звездани узима у обзир и истинску годишњу путању Земље око Сунца. Тропска година је кретање тачке равнодневице ка замишљеном кретању Сунца. Ово кретање тачке равнодневице чини разлику између звездане године и сунчане за отприлике 21 минут годишње, а код јулијанског календара за 1 минут, што за 128 година износи 24 часа. Не може се рећи да је тропска година тачнија од звездане, али је видљивија и очигледнија, она решава утилитарне задатке везане за климатске периоде и органске фазе живота на земљи. Звездана година је година философа и мистичара, тропска година је година земљорадника и занатлија.

Човекова свест, која се рационализовала и опредметила у „ново доба" престала је да осећа космичке ритмове, пребацујући се на периодичност земаљских појава, везаних за практичан утилитарни човеков живот, и звездану годину је потиснула сунчева година. Највећу врлину јулијанског календара - ритмове и цикличност - материјалистички прагматички ум је почео да доживљава као грешку у мерењу (иако су још Вавилоњани у XI веку пре Р.Х. и Сумери у II миленијуму пре Р.Х. знали за разлику између сунчеве и звездане године4).

Као присталице календарских реформи су наступале папе Сикст IV, Климент VII, Гргур (Григорије) XIII - инспиратор Вартоломејске ноћи, и у његово време је реформа била остварена. У раду на григоријанском календару најактивније је учествовао језуитски орден. Комисију је предводио језуит Христов Клаудије. Рад је завршен 1582. године. Због тога је у Риму направљена медаља са ликом папе Григорија и натписом (Григорије - најбољи врховни жрец". Али је календар изазвао бурну полемику у самом католичком свету. Водећи научници XVI века, а нарочито Вијет који се назива оцем савремене алгебре су тврдили да је григоријански календар астрономски неоснован5. У противнике новог календара спада познати Скалиђери - оснивач научне хронологије.

Многи истакнути астрономи су иступали против реформе или су уместо ње предлагали своје системе. Да би прекинуо опасне спорове папа Григорије је издао декрет којим је претио изопштавањем из цркве онима који одбију да прихвате нови календар.

Разлика између јулијанског календара и тропске године - 24 сата за 128 година - до увођења григоријанског календара је износила 10 дана (тачније око 11). У новом календару је ово време било анулирано, календар је оријентисан само на тропску годину; број преступних година у веку је измењен, због чега је календар практично изгубио периодичност и ритмичност.

 

Црква је заборавивши на своје мерење времена, на саму идеју времена потчинила себе опсерваторији, за коју григоријански календар ни из далека није савршен систем тропске године. Постоје тачнија мерења сунчеве године, створена како пре григоријанског календара, тако и после њега. Пре григоријанског календара су то календари древних Инка, Омара Хајама и Скалиђерија (лунарни арапски календар је астрономски такође савршенији од григоријанског). Тачнија бројчана мерења тропске године дају календари XX века - Сике и Светски календар који је ООН прихватила 1954. године. Интензивно се разрађују нови календарски системи са различитим бројчаним карактеристикама недеља и месеци.

Због тога ће Црква ако крене путем календарског реформаторства и ако се буде оријентисала на технократски свет морати непрекидно да мења астрономске календаре, стално да ломи и деформшие устав и форме свог богослужења.

Симптоматично је да се недавно Атински универзитет обратио Грчкој Цркви с низом препорука, укључујући и савет да прихвати нови, такозвани универзални календар.

Црква мора да сачува ceoja мистичка знања, ceoje духовно виђење времена и вечности, ceoje Свето Предање. Секуларизација је посветовњачење и умртвљавање Цркве. Таква Црква неће моћи да стоји изнад света, већ ће се наћи иза њега, свет ће је презирати као да је он издржава, и она ће протраћивши своје благо на крају краја бити непотребна свету.

 

ЖУДЊА ЗА РЕФОРМАМА

Календар је систем за мерење времена. Али шта је време?

Време је једнодимензијална величина која претпоставља три фазе: прошлост, садашњост и будућност.

Реално - прошлости нема. У односу на човека прошлост постоји као сећање. Реално - будућности нема. У односу на човека будућност је предвиђање. Будућност је могућност, прошлост је оно што у садашњости има своје последице. Ми осећамо да све наше дефиниције времена имају неке мане.

Блажени Августин је у својој бесмртној књизи „Исповест" писао: „Знам шта је време када ме за то не питају, а када ме питају, што више размишљам у већој сам недоумици." Будућност је небиће, прошлост је небиће, садашњост је граница између два бездана не-бића, зрак, танак као геометријска линија који непрестано клизи од будућности ка прошлости.

Никола Кузански је рекао: „Вечност је завијени свитак, а време је развијени свитак." За пантеисту Кузанског вечност је потенција времена, а време модификација вечности. Али и прелазак времена у вечност, а вечности у време приморава човека да претпоставља пролазно небиће вечности или трајање вечности као неког интервала између два временска периода, односно доводи до апсурдног закључка о почетку и крају вечности.

Хришћанство на вечност гледа као на исконско бивство, где су заједно будућност, садашњост и прошлост, где нестаје неповратност, непоновљивост и једнострано трајање времена, односно асиметрија времена. Време протиче на фону вечности, али вечност не зависи од феномена времена. У времену: небиће гута биће: биће не бива прогутано од стране небића, већ само гута потенцију небића.

Време је по нашем мишљењу дискретно кретање физичке и духовне материје. Савршенство дискретног кретања је хармонија, ритам и цикличност. Несавршенство дискретног кретања је дисхармонија његових таласних енергија која се условно може назвати ентропијом времена.

Вечност је већа тајна од времена. Али говорећи незграпним људским језиком, условно и метафорично, може се претпоставити да вечност као савршена форма савршеног бића представља одсуство дискретног кретања, енергетску збијеност, где енергија добија својства неповратности и не претвара се у ђубре ентропије, где се биће не остварује у молекуларно-атомским структурама него у простим енергетским монадама којима слично постаје васкрсло човеково тело и преображени космос.

Време као дискретно кретање јесте ритам и хармонија. Вечност је безмолвије - не као одсуство већ као пуноћа њеног савршенства. Комуникативни символи вечности јесу космички ритмови. Јулијански календар узима у обзир космичке ритмове, додирује се са њима, одражава их. Дакле, сам јулијански календар је хармонична икона вечности.

Црква је икона вечности на земљи, то је појава вечности у времену, односно могућност преласка из времена у вечноспи Пулс Цркве - календар - мора бити звездани, а не сунчев, космоцентричан, а не хелиоцентричан.

У Светом Писму нам је откривено да ће бити ново небо и нова земља (2 Петр. 3,13; Откр. 21,1). Због тога поље дејства Цркве није гео или хелиопланетарно већ метакосмично. Мисија Цркве је преображај и одухотворење Васељене кроз спасење и преображај њене ипостаси - човека.

Календар је облик историјског сећања, запечаћеног у периодима и ритмовима као у акордима. Многима ова мисао изгледа чудно и несхватљиво. Поређења ради обратимо се феномену људског сећања. Памћење и присећање се одвија по принципу сличности и аналогије. Присећање личи на репродуковање слике на основу њених сачуваних фрагмената или пак на решавање алгебарског задатка. Ови фрагменти представљају кодирана сазвучја која сачињавају акорд. Сав садржај нашег психичког живота се смешта у сећању по кодираним системима, од којих сваки има свој индекс. Навикли смо да сматрамо да сећање оперише речима и чулним сликама. Међутим, у човековој подсвести у складиштима и подрумима сећања, чувају се кодирани записи налик на генетски код који се само на нивоу свести репродукује у виду слика и речи. Могуће је да се овај огроман рад на састављању каталога сећања одвија у сну. Постоји мишљење да у дубоким фазама сна нема снова. Нема облика снова као интерпретације писама и кодова у слици и речи, али се одвијају процеси сновиђења као образовања снова и конструкција од самих кодова, без њиховог рефлексивног дешифровања. Један од најбитнијих елемената кода памћења јесте ритам и сазвучност. Пастернак је писао: „Акорди су дневник." Песници се углавном баве својом подсвешћу. У стара времена они су поштовани заједно са пророцима, али и сада песници понекад говоре истину.

Конструкције кодова сећања се граде на ритмовима. Дискретно кретање мисли као и свако дискретно кретање захтева ритам. Иначе се оно претвара у дисхармонију и хаос. Зашто музика обузима и плени дух? Зашто поезија даје насладу? Зато што су мелодија и ритам сродни процесима наше подсвести, биоритмовима и психо-ритмовима. Склероза и психичке болести нарушавају симетрију и хармонију у електропрограму људског мозга. Због чега јаки емоционални потреси (радост и туга) изазивају инстинктивну потребу за певањем? На пример, плач на гробу и нарицање? Баљмонт је рекао: „Мало је плакати, треба складно-хармонично ридати." Кроз ритам и хармонију певања доводе се у ред психофизички ритмови нарушени експлозијом емоционалних доживљаја. Певање представља важну страну богослужења, расположење људског духа. Због тога је древна Црква строго пазила да у појање у храмовима не проникну светске и страсне мелодије.

Кад се говори о хармонији треба се сетити познатог Окамовог закона: „Не сме се без потребе умножавати број суштина." Овај закон одговара истом принципу: у хармонијском низу се тражи мање суштина и напора него у нехармоничном за достизање истог резултата. У целој Васељени од мегагалактике до атома могу се уочити ритам и поредак, закон и хармонија. А модерна музика се често претвара у антимузику. Музика која је лишена мелодије и ритма носи у себи експлозивни набој. Она разорно делује на човека и околну природу. Цветајева је писала: „Музика је бунт." Музика је у њеној подсвести била бунт и због тога њени стихови личе на слике Валпургијеве ноћи. Пастернак је у једној од својих песама претпостављао да ће у „четвртој генерацији" музика постати „лет валкирија".

И савремена апстрактна уметност представља испадање из космичких ритмова. То није само фиксација, већ и индуковање експлозије, катастрофе. Рок и поп музика представљају дисонантну лавину звукова, конвулзије и агоније, слику првобитног хаоса и будуће богоостављености. После концерата рок и поп музике одвијају се сцене масовне психозе и хистерије када долази и до убистава и самоубистава. Доказано је да звуци сличне музике чак и на знатној удаљености код животиња могу да изазову болест и смрт. Такође постоје подаци да мелодична музика поспешује раст биљака, а да их хаотични звуци гуше и заглушују. Живот човека и друштва у мерама и структурама календарског система, у периодичном и ритмизираном времену носи у себи сећање на прошлост и предвиђање будућности. Промена форми мишљења је везана за нове ритмове, зато се у историји човечанства могу наћи паралеле између социјалних потреса и интензивне израде нових календарских система.

У паганском свету су постојали различити календарски системи. Најтачнија година је била година староегипатског календара где је као оријентир служила звезда Сиријус. И Јулије Цезар је за време боравка у Египту наложио познатом астроному Созигену да сачини савршенији астрономски календар. Не зна се да ли је Созиген био монотеиста или паганин, али је у сваком случају као изузетно образован човек из свог времена био упознат са учењем Библије. Његова префињена научна интуиција која се граничила са мистичким прозрењем даје могућност да се претпостави да он није био лишен Божанственог откровења - макар на нивоу сибилских пророчанстава. Египатске пирамиде по свом облику подсећају на атом ватре у облику у којем су га приказивали питагорејци и платоничари. По сликама на египатским пирамидама, које су израђене готово у иконографском стилу без директне илузорне перспективе може се судити о мистичким знањима и прозорљивости њихових твораца. Хелада је размишљала, Рим је ратовао и управљао, Египат је созерцавао. Хелада је створила европску философију, Рим - политику, Египат - математику и астрономију. Египат је на земљу гледао кроз звездани индого неба. Созиген је брзо завршио колосални рад.

Године 46. пре Р.Х. календар је био завршен, 45. Године је он постао државни календар. Године 44. био је убијен Јулије Цезар, као да је смрт само чекала да се заврши овај огроман рад, величанственији од изградње Кеопсове пирамиде. Созиген је као велики композитор написао непревазиђену симфонију времена.

Јулијански календар је био створен на основу староегипатског календара. Звездана година узима у обзир реалан положај Сунца у односу на удаљене звезде, тако да је практично стална. Сунчева година узима у обзир кретање тачке равнодневице у сусрет сунцу, која се одвија са постепеним убрзањем; од проласка сунца кроз тачку пролећне равнодневице зависе климатски периоди. У древна времена они су обично садржали само лето и зиму, а касније - четири годишња доба.

Звездани календар се у астрономији назива истинским, он је машематички тачнији и постојанији. Сунчева година је везана за пољопривредне радове, сточарство и занате и зато је мање тачна, али је практичнија и „очигледнија".

Знаци зодијака кроз које пролази сунце представљају слику звездане године. У сунчевој години слика знакова зодијака се помера. Знаци зодијака су сакрални хијероглифи космичког света. Приказивање знакова зодијака у древним храмовима сведочи о томе да се за годину богослужења у храму признавала звездана година. Разлика између звездане и тропске Године износи отприлике 20 минута, али се ова разлика стално повећава.

Када се Христос родио Јудеја је била у саставу Римског царства. Она је улазила у састав Сиријске провинције. Датум Христовог Рођења и све главне догађаје из Његовог земаљског живота Црква обележава по јулијанском календару. Историја Цркве је такође била забележена у знаковном систему јулијанског календара. Променити календар значи отргнути се од ових бројева. Може нам се рећи да ми славимо догађаје, а не бројеве, али бројеви остварују ритам, поступност и редослед догађаја. Библијски догаћаји су дати у космичким акордима, чије ноте представља календар. Замена календарског система нарушава или мења ову хармонију. Напоредо са јулијанским календаром су у низу провинција постојали локални архаични календари, који су углавном имали култни значај. До IV века они су постепено нестајали (међутим, у неким местима су постојали заједно са јулијанским до V-VI века).

Јулијански календар је имао огроман значај за Цркву. Она је добила јединствено мерење времена, јединствен календар за богослужење у храму и могла је синхроно да обележава празнике, постове и друге црквене датуме. Поштовање јулијанског календара је повезивало прошлост са садашњошћу и будућношћу у истим временским ритмовима.

Из ког лагера су изашли први критичари јулијанског календара? У Византији су најпознатији од њих Григорије Никифор и Исаак Аргик.

Григорије Никофор је представник рационалистичког крила византијске философије, која се родила из пантеистичког система Јована Итала. Он је био енциклопедијски образован човек - историчар, философ, математичар и астроном. Уосталом, неки од његових савременика (Акиндин) су указивали да су његова познања више опширна него дубока и темељна и да се он често лаћа посла не проучивши га како треба. Григорије Никифор је био противник и опонент светитеља Григорија Паламе, заштитника светоотачког учења о Таворској Светлости, о вечним Божанственим енергијама у које се укључује и човек кроз православну аскезу. Антипаламити нису признавали вечне Божанствене силе и енергије, а Таворску Светлост су сматрали за атмосферску појаву. Противницима Григорија Паламе је исихазам, заснован само на безмолвију и молитви био несхватљив. Они не само да су га негирали, већ су га чинили предметом подсмеха, па чак и политичких интрига. Григорије Никифор је био присталица уније са Римом и саставио је свој програм за обједињење који се одликује релативизмом.

Као други противник јулијанског календара је, као што је горе речено, наступао Исак Аргик, византијски монах. Касније је Црква открила да је он био тајни паганин и анатемисан је на Помесном сабору. Могуће је да је он припадао мистеријском кружоку философа који су маштали о препороду велике Грчке са њеним паганским култовима и философским школама. Овакви савези су постојали до самог пада Византије.

У XI веку католичка Црква је прекинула везу са Васељенском Црквом. Пре свега било је изгубљено мистичко јединство. Католичка Црква је била оријентисана на светску културу и цивилизацију. Исток је, ако је о томе могуће говорити у психолошким уопштавањима созерцатељен u дубок, а Запад делатан. Црква своју паству припрема за Царство Божије, које се рађа у дубини људских срца у патњама и несталности земаљског бивствовања и открива се у вечности. Запад жели да сагради Царство Божије овде, на земљи: Цркву са институцијама и прерогативима државе на чијем челу стоји монах и теург - папа са влашћу самодршца.

Православна Црква је саборна. Истину може да чува само заједничка црквена свест. Католичка Црква је мобилна. Дисциплину у војсци може да оствари јединствени центар са неограниченим законодавним и извршним правима. Исток гледа на Цркву као на једину и јединствену духовну живу средину, где се одвuja општење душе са Богом. Запад на Цркву гледа као на војску која се бори са пакленим силама, где свима припадају победнички трофеји. Исток субјектом Богоопштења сматра личност, Запад сматра да је то Црква. Зато је у западној Цркви личност потчињена колективу са тенденцијом ка нивелисању личности. Непријатељи Рима често желе да представе римске првосвештенике и јерархе као носиоце свих могућих грехова и пророка. Овакви подаци су најчешће нетачни и анегдотски. Римске папе су биле представници своје средине ни гори ни бољи (пре ће бити - бољи) од ње. Међу њима је било људи различитог моралног и интелектуалног нивоа. Али сам метод управљања Цркве државом са армијом и репресивним апаратом потчињеним Риму, са непрекидним модификацијама и реформаторством, који су неопходни држави, захтевао је решења и дејства које су површном погледу изгледала као испољавање личних слабости и амбиција самих папа. Примат колектива над личношћу, узет као стратегија, изродио је појаве као што је заштита колектива идеолошком шпијунажом (орден доминиканаца), политичком шпијунажом (језуитски орден), репресивним апаратом (инквизиција), који су деловали исто као репресивни апарат било које државе. Критичари католицизма често заборављају на исламску, кинеску и друге инквизиције.

Сикст и Јулије су напунили Рим уметничким делима антике и Ренесансе. Они су били штедре мецене. Украсили су Вечни град као што га је некад био украсио Помпеј. Уметност је служила као средство да се свет привуче у Рим, и зато је она била оријентисана на свет. Oea уметност је била страсна и чулна, као сам свет. Свеци су чак и на фрескама приказивани у обнаженом виду.

Један римски папа је ушавши у Ватикан узвикнуо: „Исусе мој, па то су пагански богови!" Њему су се касније много смејали у Риму; овај случај се препричавао као виц - за њега се говорило да је сељачина и профан. Материјални свет је био апсолутизован. Небо - стешњено у категорије материјалног вештаственог бића. Углавном је oвдe сазревала потреба за новим календаром као новим дахом времена. Никола, епископ Кузански, претходник Ђордана Бруна којег је и сама католичка Црква основано сумњичила за пантеизам, је већ на Базелском Сабору изнео питање о измени календарског система. Давани су разни пројекти различитих система, али се показивало да су они нетачни или претерано незграпни.

Календарска реформа је остварена 1582. године за време папе Григорија XIII. То је био истакнути јерарх, аскета у личном животу, али је у његова морална правила улазило „насиље у име добра". То је било доба када је католицизам водио жестоку борбу са протестантизмом, прелазећи из одбране у контранапад. Григорије XIII је своју владавину започео организацијом Вартоломејске ноћи, јер је хугеноте сматрао Божјим непријатељима које треба уништити. Примио је главу вође хугенота као символ победе католицизма и наредио да се за ту прилику искује медаља, као император после блиставе победе. Сматрао је да је спровео величанствену операцију, одстранио одумрло ткиво и спасио организам од заразе и гангрене. Сматрао је да је за саме хугеноте боље да пострадају на земљи и на тај начин делимично искупе грехове него да шире лажно учење и иду у пакао. Одлучио је од цркве енглеску краљицу Елизабету како би њене поданике ослободио заклетве на верност. Помагао је Филипу Шпанском да у крви угуши устанак у Холандији плашећи се да ће власт освојити протестанти. Слао је језуите у протестантске земље - Енглеску и Холандију - под маском учитеља и васпитача. Он је ударио темељ уније у Западној Украјини кроз привлачење православних у католичке богословске школе којима су руководили језуити. Притом се у тајним циркуларима забрањивало поспешивање преласка православних у католичанство. Сматрало се да је уносније имати присталице католичанства међу самим православцима него јавне католике који нису могли да утичу на народ.

Римска Црква је канонски била одвојена и мистички искључена из Васељенске Цркве. У новом календару је сунчано-планетарни систем издвојен и искључен из космоса. У самој католичкој Цркви су центар постали Рим и папа. А у новом календару је једини оријентир Сунце. Римска Црква је оријентишући се на светску цивилизацију еволуирала и мењала се. У григоријанском календару истинска година, космичко време је замењена променљивим земаљским временом, које зависи од кретања тачака равнодневице и од убрзања овог кретања. Цркви-држави потребан је земаљски календар.

Од симфоније јулијанског календара у григоријанском календару су остала два циклуса: дан и година, остала хармонија је нарушена. Многим људима изгледа да је сачувана смена простих и преступних година, али није тако. Из четири века су испале три преступне године. Пулс календара је постао аритмичан. Неки астрономи - савременици Григорија XIII су сматрали да је григоријански календар кварење јулијанског. Међутим, ствари су биле сложеније. Били су измењени главни принципи и оријентири јулијанског кален-дара. Григоријански календар игнорише космос. Струне космоса су код њега покидане, остала је само једна струна времена, затегнута између Земље и Сунца.

Године 1792. је у Француској проглашена република. Победила је револуција, била је објављена декларација Грађанских права и укинута смртна казна. Истовремено је краљевски пар био јавно погубљен, а њихово дете је кришом убио обућар којем га је Конвент дао на преваспитавање. Гиљопшна је уништила euiue људи него што је било погубљено злочинаца за векове краљевске владавине. Да би се народ приморао да заборави своју прошлост био је посечен знатан део аристократије, клира и научника. Револуционарна влада је створила „религију људског разума" - с карневалско-циркуским обредима, у којима се исмевало и пародирало хришћанство. На престо Богородичне саборне цркве у Паризу стављена је гола глумица - алегорија људског разума и чланови Конвента су је поздравили. Париског епископа су натерали да се одрекне чина. Већина чланова париског Синода је следила његов пример. Међутим, захтеване су и друге реформе, како би се створио „нови човек", који је прекинуо везу са својом прошлошћу. Једна од њих је била календарска реформа. Њу је остварио револуционар и астроном Ром, који је касније живот завршио самоубиством.

У револуционарном календару седмодневна (библијска) недеља је била замењена десетодневном декадом. За почетак ере је било проглашено објављење Француске Републике, а не Христово Рођење. Календар је био лишен завршености и хармоније; у свакој години је остајало неколико дана који нису улазили у број месеци. Они су били проглашени за празничне дане и добили су имена која су подсећала на револуцију. Oвo мртворођенче је живело десет година.

Године 1921. је победила револуција у Турској. Султан је био свргнут са власти. Нова влада је прогласила себе за ванконфесионалну. Турска империја се распала. Патријарси су били искључени из новостворене државе. У Цркви је подигао главу покрет који се обично назива обновљенчеством. Константинопољски патријарх Мелетије је наступио са програмом по којем се свештеницима дозвољавало да поново ступају у брак после примања чина, епископима да имају жене итд.

Поред тога било је постављено питање о новом календару. Ново време револуције и потреса, које је пољуљало црквене традиције није могло да уђе у оквире календара који је учвршћивао и чувао ове традиције. Ататуркова влада је благонаклоно гледала на календарске реформе видећи у томе један од елемената европеизације Турске.

Тако је било и у Русији - међу прве Лењинове декрете спада прихватање Григоријанског календара, такозваног „новог календара". Од 1923. до 1940. године више пута су предузимани покушаји да се седмодневна недеља замени петодневном и шестодневном.

Да, управо је тако: обично се календарска реформа oдвuja при насилном ломљењу народне свести, најчешће за време друштвених потреса, револуција, приликом тежње да се човек одрекне традиције, прекине са прошлошћу, заборави на своју историју, створи нови ритам мишљења, нови поглед на свет, да се изађе из духовног тока прошлости, да се текући догађаји ставе изнад вечних реалија, да се видљиво и конкретно претпостави својој идеји, њеном вечном садржају.

Цивилизацијски прогрес се претвара у еволуцију суровости и инволуцију духовности. У наше време ће промена календара означавати нову етапу у приземљивању и срозавању духа, девалвацију религиозних вредности.

_____________

1 Александријски астроном, један од главних твораца јулијанског календара, I век пре Р.Х. - Аут.

2  Астроном и математичар, из II века пре Р.Х. Хипарх је одредио сунчеву годину уз одступање од 6 минута (по другим подацима од 4 минута) од данас прихваћеног времена обрачуна, а звездану годину са одступањем од само 20 секунди. Разлнку између звездане и сунчеве године која износи око 20 минута он је одредио уз одсту-пање од 5 минута - Аут.

3Српски текст у преводу Ђ. Даничића гласи: И гле, добро бјеше веома.

4 В. Бикерман, „Хронологија древног света". - Аут.

5  В. Гордон Мајер, „Григоријански календар". - Аут.

 

Извор: „Свети кнез Лазар“ 1-2(2002).

Приређивач: „Борба за веру

Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.