Прошли су вијекови, готово један миленијум од шизме изазване у западном дијелу Хришћанства (Римокатоличкој цркви), када је, 1054. године, дошло до коначног раскида и узајамних анатема између Римокатоличке и Православне цркве. Кроз настале вијекове дошло је и до новина које је Римокатоличка црква донијела, а што је узроковало и силно осипање и дијелење у западном дијелу хришћанства на стотине и стотине разних секти. Многима од њих, осим имена, и не препознаје се основна Истина Цркве Христове. На жалост, и данас се све више и више цијепа Тијело Христово новим и новим сектама.

Како је тема овог написа тзв. уједињење са Римокатоличком црквом, ми ћемо се задржати на томе: које је све новине начинила Римокатоличка црква и шта је то што нам говори да је до тако жељеног јединства пут исувише далек.

Христос је рекао да ће на вјери апостола Петра, а не на Петровој личности, основати Цркву своју коју ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18). Дакле Црква је једна. Од самог почетка, а што је својствено људском разуму, хришћани су имали дилема и проблема како да Цркву одрже у јединству. С тим циљем, превасходно, одржавани су сабори: Апостолски (71. године), васељенски - има их седам (од 325-787) - који су регулисали настале проблеме. На Апостолском сабору, у Јерусалиму (71), предсједавао је Епископ Јерусалима, апостол Јаков. На васељенским саборима су, потом, донијете одлуке о тзв. Канонском поретку и редоследу, по части. У том Кодексу је прво мјесто заузимао Епископ Рима. Првенствено ради тога што је у то вријеме Рим важио за престоницу Царства. Касније, када је престоница пренијета из Рима у Константинов град (Цариград), част другог у том рангу је припала Цариградском патријарху. Слиједиле су патријаршије: Александријска, Антиохијска, Јерусалимска. То су биле прве Патријаршије (Цркве). Касније су настале Руска, Бугарска, Српска, Кипарска, Румунска и све до цркве на Синају Манастир Свете Катарине, који је такође у Кодексу побројаних цркава. Ту су, касније, додате друге цркве, сходно времену добијања аутокефалије.

Сва ова подјела није имала за циљ да некој Цркви одређује већу власт већ само част и редослед у Сабору. А то се опет одређивало тако што је утицај државне власти регулисао и положај црквене власти. Како иначе другачије објаснити да Јерусалимска патријаршија, тамо гдје се Господ Христос родио, проповиједао, погубљен био, Васкрсао, Вазнео се и Духа Светога послао, није на првом мјесту?

Покушаћемо да у најкраћим цртама укажемо шта дијели Западне групе (Римокатоличке цркве) од Источне (Православне Цркве) и шта треба да претходи да би дошло до јединства за које се молимо свакодневно „за постојаност (непоколебивост) светих Божијих цркава и сједињење свих“.

Отпадништву Римокатоличке цркве (1054) узрок је био гордост и славољубље. Временом, Римокатоличка црква уносила је разна нова учења, тако да се тај дио хришћанске цркве постепено удаљавао од свога стабла и од учења и одлука Светих Васељенских сабора и саборских општеобавезних одлука. Набројаћемо само оне општепознате:

1)  првенство власти, тврдњом да је апосгол Патар био први апостол, и то првенство се пренијело на папу,

2)  безгрешност папе;

3)  папа је изнад Сабора (Устројство Цркве је саборно, што потврђују Сабори, горепоменути);

4)  да Рим надмашује остале патријаршије;

5) да је трон Рима судија у сваком случају и да не подлеже ничијем суду;

6)  да трон Рима има право апелације над цијелом Црквом;

7) да се папа сматра епископом Саборне (Васељенске) Цркве. Тако се и потписује, негирајући осталим епископима то право;

Поред тога папоцентричног погрешног учења постоје и друге догматске грешке:

8) безгрешно зачеће Пресвете Богородице;

9) Филиокве (filioque) у Символу вјере.

Да би могло доћи до јединства помјесних Цркава у "Једну Свету, Саборну и Алостолску - Христову Цркву", потребно је да се све ове заблуде римокатолика укину. Јединству тежимо, за јединство се молимо. Али да би до истинског јединства дошло, прво морају да се превазиђу новотарије које је Римокатоличка црква увела, да увидимо истинску искреност њених намјера. Када дође до јединства вјере и заједништва Светога Духа, онда ће доћи и до братског цјелива мира. Пошто, за сада, нажалост, немамо доказа добронамјерности са њихове стране на путу до јединства, ма колико се на њему радило, у скорије вријеме неће бити великог помака. Зато, "нека се не збуњује срце ваше" (Јн. 14,1), драги моји. Остајте у вјери отаца својих. Схватите покушаје напрасног уједињења као слабости људске или муку и невољу љуту, са којом се актери тога и таквога помирења боре.

   Ваш молитвеник пред Господом