|
БОГОРОДИЦА БРАИНСКА НИЈЕ НЕКАНОНСКИ МАНАСТИР
У саопштењу за јавност, које је у среду, 21. априла дао епископ Атанасије поводом отвореног писма рашко-призренских настојатеља манастира и монаштва СА Сабору, поред многих неистина и клевета (што је, нажалост, постало епископу Атанасију основни материјал при писању саопштења, а које тренутно у овом саопштењу нећемо да анализирамо), изнета је и страшна клевета којом је Манастир Богородица Браинска назван неканонским манастиром, подигнутим без благослова ("...Браина код Медвеђе – јесте неканонски манастир подигнут на територији Нишке епархије без благослова, те се и не зна којој Епархији припада".)1
Као настојатељ ове свете обитељи, а у име Истине и ради објективног информисања јавности, дужност ми је да смирено, но јавно и аргументовано, демантујем и изобличим ову тендециозну клевету. Манастир Богородица Браинска налази се на двадесетак километара од Медвеђе, а пет километара од административне линије са Косовом и Метохијом и у копненој је зони раздвајања са КиМ. Ову древну светињу у селу Мала Браина саградио је Св. Благоверни Српски Цар Урош Нејаки (син цар Душана) 1355 год. и у њега населио руске монахе из светогорског манастира Св. Пантелејмона. Нешто више о овој светој обитељи може се прочитати у капиталном делу Задужбине Косова,2 где се Богородица Браинска убраја и посматра као светиња Косова, и чак територијално убицира на Косово. Оно што је интересантно је да се у Уређивачком одбору ове књиге, уз блаженопочившег Патријарха Павла (тадашњег Епископа рашкопризренског), Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (тадашњег епископа банатског) и бројних других уважених личности, налази и Епископ Атанасије (тада још јеромонах), за кога се наводи и да је одговорни уредник, овлашћен за издавање. Због свега овог Епископ Атанасије требало би потпуно друкчије да данас говори о Богородици Браинској. Ове чињенице чине клевете изнесене у епархијском саопштењу још тежим и мучнијим. Стога, још мало чињеница! Крајем деведесетих година прошлог века код честитог домаћина Марка Ђуричића (сада већ покојног) из села Мала Браина, родила се богоугодна идеја да део свог имања, на коме се налази црквиште, а од мештана одвајкада сматрано за свето место, (где су побожне Српкиње из тих крајева о великим празицима долазиле да упале свеће и помоле се Богу), поклони Цркви, како би се саградио манастирски конак и обновила црква. Једина жеља брата Марка при даривању свог имања Цркви била је да поклон припадне Рашко-призренској епархији, нашта је своју сагласност путем званичног акта дао Његова Светост Патријарх Иринеј, тадашњи Епископ нишки, с обзиром да се поменуто имање налази на територији епархије нишке. Манастир Богородица Браинска је замишљен да буде руски метох због чега су оба епископа, један од њих данашњи Патријарх, једнодушно у црквеноградитељском духу дошли до закључка да је зарад унапређења и јединства двеју Помесних Цркава (руске и српске), и два братска народа, неопходно надићи канонско-бирократску ситничавост (у духу које је упућена недобронамерна критика на рачун нашег светог манастира) и на обострану радост и задовољство обе Епархије, узети учешћа у тако великој идеји и вишеструкој корисној намери, а имајући свагда на уму унапређење црквеног живота и Православне духовности верног народа јабланичког краја. Везаност Браине за Епархију рашкопризренску надопуњује и чињеница да је, све до 1999, окупације Косова и Метохије и прогона српског народа и свештенства из Подујева, парохијске потребе брајиског краја опслуживао свештеник из града Подујева. Да је оно што смо о манастиру Богородица Браинска навели истина, потврђујемо у прилогу и копијом два документа, један са потписом Епископа Артемија и други са потписом садашњег Патријарха Иринеја, где се јасно из приложеног види да је Богородица Браинска канонски манастир и да припада Епархији рашко призренској. Настојатељ манастира Протосинћел Варнава ______________ 1http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-povodom-nove-peticije-samohvalnih-odmetnutih-monaha-pristalica-parasinagoge-ar 2 Задужбине Косова, издање Епархије рашкопризренске и Богословског факултета у Београду, Призрен-Београд, 1987 Сл. 1  Сл. 2  |
