Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

УСПОМЕНЕ:

Посета Хиландару и пријем у Цариграду, Јануар  1970.

У Цариграду сам био три, а у Хиландару пет  пута, али прва посета, јануара месеца 1970. године, била је најузбудљивија и остала најнезаборавнија.

Прва посета манастиру Хиландару је била веома радостан догађај и несвакидашње искуство. Осим тога, имао сам срећу да сам имао пријем код Његове Светости Атинагоре, Цариградског патријарха.

Увек сам веровао да  ће, ако бих икада имао прилику да посетим Хиландар, мој сусрет са овом светињом  бити узбудљив  сусрет са славном прошлошћу и живом историјом Српске православне Цркве и српског народа. Очекивао сам да ће неколико дана које будем провео на овом светом месту и великој светињи  бити незаборавно духовно искуство, и то је заиста било тако.

Међутим, оно што сам доживео у Хиландару превазишло је сва моја очекивања.  Нисам био припремљен за блаженство које сам осетио у Хиландару, јер сам се обрео у свету који је био потпуно различит од онога у коме сам живео, један свет у коме је духовност  стварна   а стварност  је духовна.

Хиландар, као и цела Света Гора су оаза неузнемирена журбом  и узнемиреношћу које су типичне за модерни свет, недодирнута таласима и буром времена и непромењена  током историје. То је одувек био свет молитве, свет мира и спокојства непознат нама деци динамичног друштва. Ту, у Хиландару, повезаност прошлости са садашњицом  је  веома јака и потпуно очевидна.  Прошлост очима светаца са икона и фресака прате вас на сваком месту у и око овог средњевековног манастира.  Прошлост је присутна у самој згради главне цркве и у зградама поред ње;  у дивним фрескама, иконама и другим предметима црквене уметности;  у древним одеждама, у старим рукописима и књигама, у  самом начину живота монаха. То је једоноставан али богат духовношћу живот, посвећен молитви, богослужењу, раду и размишљању.

Дан монаха у Хиландару почиње заправо у 2:00 сата ујутру. У  Хиландару се  још увек користи стари визнатијски начин одређивање времена. Мало пре 2:00 сата ујутру монаси устају и спремају се за одлазак у цркву. Тачно у 2:00 сата почиње богослужење које траје пет часова,  до 7:00 сати ујутру.  После тога почиње служење свете литургије.  По завршетку свете литургје, сваки монах одлази да врши своја послушања, то јест да обавља дужност, рад  који му је додељен. 

Дан се завршава присуствовањем вечерњем богослужењу. После тога монаси се повлаче сваки у своју келију где се посвећују  индивидуалним молитвама и размишљању пре него што одлазе у постељу.

Присуствовање богослужењима у Хиландару је узбудљиво искуство и духовна обнова. Док стојите у полумрачном  вековима старом храму, не можете а да не замишљате хиљаде светлих ликова монаха који су током векова ту били на богослужењима. Чини вам  се да чујете њихово појање и молитве. Обузети сте привиђањем света који је некада био и још увек је ту. Чини вам се да осећате да  све молитве које су у том храму узнете  још увек лебде у ваздуху и мешају се са димом из кадионице, и као неке лествице које се уздижу од унутрашњости храма до самог небеског престола.  Осећате као стварност присуство не само молитава већ и оних који су их овде узносили и почињете да се осећате у њиховом присуству и недостојни и почаствовани и срећни да и ви са њима учествујете у молитви. И док звона звоне, њихова песма обузима сво ваше биће  и  осећате неку сетну радост у себи и око себе.  Придружујете се појањем песми звона  и сузе почињу да клизе низ ваше лице, а не знате зашто, и није вас брига јер само је једно осећање  у вама кога сте свесни, осећање потпуне, неизмерне, никада раније доживљене такве радости.

Морали бисте присуствовати богослужењу у Хиландару да би сте доживели такву срећу, јер  немогуће је речима изразити срж ове и овакве радости.  Још  мање је могуће да разумом схватите шта се осећа када сте у олтару  главне цркве у Хиландару и стојите пред светим престолом  и чинодејствујете на светој литургији.

На Богојављење 6./19. јануара, о. Никанор, епитроп манастира, понудио ми је да саслужујем на светој литургији са њим и о. Хризостомом (садањим жичким епископом). Ту, у олтару, ја сам најзад схватио значење позива са страхом Божијим и вером приступите.  Реч страх  ту нема  значење које  има иначе. То је страхопоштовање а не страховање.  То је блажено предавање Богу и блиско  присуство Божије кога постајемо потпуно свесни.

Био сам у олтару, а имао сам утисак да сам у самом небу. Однекуд, из полутаме коју је пробијало треперење пламена свећа и кандила допирали су  гласови монаха који су у себи имали анђеоску лепоту и непојмиљиву звучност.  Истог квалитета је био глас о. Мирона  када је после завршетка свете литургије, док сам употребљавао свете дарове напамет изговарао молитве које се том приликом читају.  Никада  нисам никога пре тога чуо да тако побожно, тако искрено и  смирено изговара те молитве.  То је заиста био диван разговор између  Небеског Оца и Његовог верника и  свака реч је садржала и објављивала своје оригинално значење које се нажалост губи при пребрзим, механичким изговарањем или читањем тих молитава. Осећао сам жељу да слушам изговарање молитава о. Мирона за увек. Заправо, осећао сам жељу и потребу  да   да останем у Хиландару  заувек.  Само присуство хиландарских монаха инспирише вас  жељом да да будете бољи,  чини вас свесним  вашег  несавршенства и  чини да вам је жао због тога.

Нећу никада заборавити гостопримство које су ми указали Хиландарци. Сада, далеко од њих, са њима сам у свакодневним  молитвама у којима их помињем појединачно по имену.   Помињање њихових  имена спаја се са визијом њихових ликова, оживљава успомене и односи ме назад у Хиландар. Тако је дивно опет бити са њима, макар у мислима и молитвама, макар да неки од њих нису више међу живима. За мене, сви они су живи, живи за увек. Изговарам имена и видим ликове:  о. Никанор, о. Мојсеј.  о. Сава, о. Павле, о. Зосима, о. Хризостом, о. Митрофан, о. Петар, о, Арсеније (Агатон), о. Григорије, о. Дамаскин (Јован), о. Гаврило, о.имеон, о. Доментијан , о. Михајло,  игуман о. Мојсеј, о. Сава вратар. 

Иако сам први пут био у Хиландару само неколико дана, духовно сам се много обогатио. Хиландар је постао неизбрисиви део мене.

Касније сам Хиландар посетио још неколико пута и остајао много дуже него први пут, али прва посета је остала најнезаборавнија. И Цариград сам посетио још једном и добио благослов и одобрење за посету Хиландару од патријарха Димитрија, али ништа није било исто као први пут.

Пријем код Патријарха Атинагоре

Да бих посетио Хиландар, морао сам најпре имати дозволу и благослов Цариградског патријарха.  Зато сам  пре одласка у Грчку одлето у Турску  и у  Цариграду  добио благослов и одобрење патријарха Атинагоре.  Он лично није био присутан, већ ми је у име његово дозволу за осету Светој Гори дао митрополит Габриел.

Када сам се враћао из Хиландара, опет сам свратио у Цариград. Пред одлазак на аеродром да полетим за Америку, свратио сам у патријархову резиденцију. На повратни пут за Америку  сам кренуо  12./25. јануара.  У Фанар (патријархоа резидеција) сам  стигао управо док је у цркви служена света литургија.

Ушао сам у цркву и остао до краја богослужења.Чим сам ушао у цркву видео сам високог растом патријарха Атинагору који је стојао код епископског трона. Лепа, иако веома скромна црква, одјекивала је од појања и молитава.  Није било хора, већ су чланови синода, митрополити и епископи , а  и неколико свештеника певали .

Када смо изашли из цркве, пришао сам патријарху и на енглеском језику му захвалио за благослов и одобрење да посетим Свету Гору. Патријарх је одлично знао енглески јер је једно време пре хиротоније за патријарха службовао у Америци.  Он ме је благословио и срдачно поздравио.  Извинуо сам му се што нисам био у мантији, а разлог то нисам био је тај што сам из патријаршије одлазио на аеродром ,па сам био обучен за пут. Патријарх ми је одговорио: А да сте у мантији, не би ни стигли до мене!  Никоме од нас није у Турској дозвољено да будемо изван цркве у мантијама. Да сте били у мантији, били бисте ухапшени!  

Замолио сам га да ми дозволи да га сликам.  Он ми је узео фотоапарат из руке, дао га једном свештенику, стао поред мене и дао знак свештенику да нас слика.  Свештеник нас је снимио неколико пута и када сам у Стази православља објавио чланак о тој посети, уз чланак је објављена и једна од тих фотогтрафија. 

Када се фотографисање завршило, Патријарх ми је стегао руку и  на српском, који је такође знао, рекао ми је: Приђите  ближе. Дајте  да будемо близу један другом!  Нека други виде да смо ми православни браћа! Ми смо браћа, - одговорио сам му дрхтавим гласиом. У себи, био сам близу да заплачем, јер наше православно братство јесте диван идеал који је тако често  оповргнут нашим делима. 

На путу ка  патријарховој канцеларији  патријарх ме је питао да ли знам који светац се тога дана прославља.  Рекао сам му да не знам. Па, ваш свети Сава! - одговорио је.  Одговорио сам му да је празник светога Саве кроз два дана,  14./27. јануара.  Касније сам постао свестан тога да и Грци и Руси прослављају светога Саву 12./25. а не 14./27. јануара.

Канцеларја Цариградског Патријарха је веома, веома скромна. Много скромнија него канцеларје многих наших свештеника у Америци. Ипак, то је било топло и гостољубиво место. И сви мирјани којису били на богослужењу позвани су и били су у канцеларји. Поседали смо сви, а онда је донето послужење: кашичица шећера, чаша воде, и шољица црне кафе. Патријарх је онда говорио присутнима о православљу у Америци и о Србији и Србима. Ја сам седео одмах до патријарха и имао сам прилику да посматрам присутан народ како је пажљиво слушао Патаријарха.  Патријарх ми је изгледао уморан, сед и стар, стар као само православље.

Ја бих још дуго остао и Патријарх ме је задржавао, али сам морао да идем да на време стигнем за полазак авиона којим сам летео за Америку Пре одлазка замолио сам патријарха  да ме благослови што је он учинио. Рекао сам му да имам намеру да напишем чланак о овој посети и објавим га у нашем црквеном листу  Стаза Православља.  Патријарх је једно време ћутао, а онда ми је рекао: Нека Вам Православље буде начин живота,-  а онда, после кратке паузе је додао: Православље јесте живот!  То је била његова порука, кратка,  али је садржала велики изазов и доживотни задатак свију нас!