НИКОМЕ НЕ СУДИМ, МЕНИ НЕКА СУДИ КО ХОЋЕ

За владику Василија Качавенду једни кажу да је најзначајнији, други да је најконтроверзнији епископ Српске православне цркве.

И напади и похвале стижу дословно са свих страна, од недавног писма владике захумско-херцеговачког Григорија Дурића, који га је прозвао пре свега због његовог конзервативизма и нескривеног национализма, па до недавних натписа у жутој штампи, у којима се владика Василије напада због некаквог новца који је наводно дао, као стипендију, свом даљем рођаку са незгодним занимањем. Ни на један напад владика Василије није директно одговорио.

Разговор смо водили баш уочи почетка заседања Светог Архијерејског Сабора, на коме ће бити дотакнути многи проблеми из живота наше Цркве, почевши од судбине владике Артемија...

_________________________

Енергија јача од сваког отпора

Владика Василије је рођен као Љубомир Качавенда у Сарајеву, на Никољдан, 1938. године.

Живот га је вукао на различите стране: у Славонском Броду завршава основну школу, средњу богословску школу у Призрену, а Теолошки факултет у Београду. Замонашио се у манастиру Светог Николе на Озрену, 1957. године, а 1978. наслеђује епископа Лонгина као владика Зворничко-тузланске епархије.

Василијевим доласком на чело ове велике и значајне епархије (основане практично још у тринаестом веку, у време српског краља Драгутина Немањића), она доживљава истински препород и тако је било све до самог почетка грађанског рата у Босни, када је владика Василије принуђен да напусти своје седиште у Тузли, дословно под гранатама муслиманских оружаних снага. Тада, 1992. године, прелази у своје привремено седиште у Бијељину, тде и сада столује.

Упркос најтежим могућим околностима, владика успева да стабилизује стање ствари у својој епархији, подигне готово 200 нових, потпуно довршених и осликаних цркава и још много тога другог. Такве активности су ретко кад бележене и у срећнија времена него током ове три деценије од како је владика Василије на челу Зворничко-тузланске епархије.

И они који га не воле, не могу а да му не признају велику енергију и још већу вештину управљања епархијом, упркос свим неповољним историјским и друштвеним околностима.

__________________________

Подвизи живе...

Много се прича о случају владике Артемија. Оно што се дoгодило са њим многима личи на прави прогон. Какво је Ваше мишљење о томе?

- Компликовано је то питање и не може се преко колена решавати, посебно не у јавности и преко медија. По мени, важно је бити трезвен и праведан у мерењу свега онога што је урадио владика Артемије током свих ових година колико је провео на Косову, као најодговорније и најважније лице Рашко-призренске епархије. Једноставно, мора се заштитити и признати све оно добро и ваљано што стоји иза њега, jep то он није радио у своје приватно име. Све добро што је урадио, а урадио је много тога, он је чинио у црквено име и то никада неће пропасти. Као и са свима нама, то ће остати забележено за вечност, без обзира шта с њим буде било. Наши подвизи живе, чак и онда када се говори о нашим грешкама и пропустима. Не бих више говорио на ту тему, јер ћемо се њом позабавити озбиљно, али и братски, ношени јеванђелском мудрошћу на седници Светог Архијерејског Сабора.

А када је реч о протосинђелу Симеону Виловском и његовом случају, шта мислите: може ли он бити oдговоран, a да за то бар делимично не сноси кривицу и његов надлежни владика?

-  Сви знамо да заједно могу да расту и жито и кукољ, и коров и руже. Није ово баш толико једноставно као што то, можда, неком изгледа.

Предањски принципи

Bac оптужују и дa сте националиста, дa увек инсистирате на важности националног идентитета?

- У питању су предањски, а не етнички принципи. И ту постоји искуство Цркве, тако да ми њега увек треба да имамо на уму. Наиме, веома је важна наша црквена независност, наша различитост, она само наша посебна боја у духовном спектру. И то је тако, већ вековима. Још је Свети Сава, а у име свих нас, дефинисао за сва времена важност „помесности". Без ње смо у опасности да дођемо у вештачки централизам на бирократски начин, где ће нама управљати некакви глобални, наводно „универзални" центри моћи. То није предањски. У националним црквеним заједницама је од пресудне важности очување независности и аутокефалности - како читаве Цркве, тако исто и независности епископа на помесном подручју. Док на супротној страни имамо нама туђе механизме папистичке централне власти, а такође и нову тиранију политичког глобализма. Зато је веома важан народ као носилац црквене свести и наше дуготрајно и поуздано духовно-историјско наслеђе, наше српско светосавско православље, које ми покушавамо да изнова протумачимо и тако увек на нови начин уведемо у свест и будућих генерација. Ова свест о важности националног идентитета и наших древних завета је, као предање, у животу наше Цркве важна допуна најважнијим догмама и исконском литургијском духу. И ми нипошто нећемо одустати од чувања ове националне димензије нашег народног живота, хришћанског српског народа, крштеног и колективно освештеног - духовно пробуђеног - пре више од хиљаду година...

Чувам ново и старо

 Зa Bac тврде дa сте конзервативнн. Да ли Вас то вређа?

- Не, напротив. Пошто ја веома добро знам све вредности које стоје иза овог сада тако критикованог појма. Очигледно, бити конзервативан није по вољи духа данашњег времена. И ту долази до намерне и опасне замене теза. Јер оно што је ново може да буде добро само ако извире из предања. Конзервативност по дефиницији чува и ново и старо. Остаје само питање: шта треба чувати а шта мењати; шта преображавати, а шта одбацивати. Ми смо ту као баштован који чува да не удари мраз, бори се против биљних болести, подрезује старо и сади ново - и све му је богатији род. За баштована су чување и развијање исто. Право питање је само да ли ми негујемо коров или чувамо руже и љиљане? У оба случаја имамо чување, али то није исто. Све се, као и увек, своди на оно јеванђелско „разликовање духова". То је кључ у свему и за све. Ја сам, понекад, верујте ми, просто поносан на овај израз „бити конзервативан", који се данас готово по правилу погрешно схвата и користи. По изворном пореклу речи, то би значило: чувати, одржавати, неговати домаћински. А ја управо тако доживљавам своју мисију у животу и Цркви, као домаћин и чувар оних вредности које су нас пратиле и формирале у дугим вековима српске историје. Конзервативно у ствари значи „чуварно", „предањски", дакле са пуном свешћу о важности наслеђене традиције. Без икаквих помодних убрзавања и исхитрености у одлукама о којима се расправља вековима. Дух модерног времена, та како кажу „тиранија тренутка", може да буде зао друг и лош саветник. Што, наравно, не значи да се ствари не требају мењати и преображавати, али никако не преко колена и без братског, саборног договора. Живот није читаоница каквог теолошког института, нити лабораторија за теоријске маштарије. Црква није полигон за експериментално испробавање свега што вам падне на памет. Треба увек имати будност и опрез, да би се сачувало оно што никако не би смело бити угрожено и промењено без истинског разлога. Јер оно ново није увек и боље од старог.

За прави мир

Haпадају Bac дa сте подржавали Радована Караџића и Ратка Младића док су водили српски народ и нашу војску током деведесетих. Чак се ни на томе оптужбе не заустављају, па кажу да сте благосиљали младиће при одласку у рат. Имате ли нешто да кажете на ову тему, данас, после cвегa?

- Ствари нису тако једноставне као што на први поглед изгледају. Имамо и рат и мир Христов, али и рат и мир антихристов. Дакле, постоји и рат који нам није духовно погубан, као што постоји и мир који је по ђавољем духу, онај тобожњи универзални мир без Христа. То је мир свевласти кнеза овог света, где су покорени сви који му се противе. Христос је дошао да донесе мир и да донесе мач. Мир је за живот на преображени, јеванђелски начин, а мач за борбу са злом и антихристом. Зато у православној традицији постоји појам „војујуће цркве", „војинствене цркве", наравно у најширем духовном значењу те речи. Јер, не заборавимо, сви који се крштавају у ствари ступају у рат  и полажу војничку заклетву у борби са силама нечастивог и сопственим греховима. Владика Николај Велимировић одлично говори о томе у књизи „Библија и рат". Постоји онај духовно и душевно опасни лажни пацифизам, тај атеистички псеудо-хуманизам који тражи мир искључиво по својим условима. Он под плаштом мира тражи само сопствени тријумф. И тај лажни мир је у ствари само непротивљење злу и коначна капитулација пред силом и моћницима овог света. Његош нас учи као треба „нечовјештву стати ногом за врат", а није био „ратни хушкач" већ владика и истински великан. Неко је једном одлично рекао: „За потпуну победу зла довољно би било да сви добри људи престану да пружају било какав отпор".

Како је Вама изгледао рат у Босни? Били сте директан сведок збивањима која нису изгледала баш онако како нас то данас уче...

- У православној традицији постоји грех непротивљења злу, када пустиш да се чини зло око тебе према твојим најмилијима. Човек не сме да бежи из судбине свог народа, као обична кукавица и издајник. Сетимо се, пред хришћанским војскама су се носиле иконе. Свети цар Константин је управо током ратног похода видео крсно знамење и речи: „Овим побеђуј!" Свети Сергеј Радоњешки, чији орден носим, је благословио руску војску и кнеза Димитрија Донског, па је чак и послао своје монахе да иду са њим у поход на Мамаја. Током чувене Куликовске битке, његов монах Пересвет је чак лично у двобоју пред битку победио најбољег ратника Златне хорде. Свети кнез Лазар се са мачем у руци борио против непријатеља, па Свети Александар Невски је силом оружја зауставио тевтонске витезове у њиховом походу на Русију. И то нису фразе, то нису историјске анегдоте, већ сушта реалност живота. Живот није само рат, али је и рат. А Свети Ратници нису никакви бандити, а овај православни појам није вербални украс, већ сушта реалност оног дела вечности који зовемо прошлост. Наравно, ја знам да је у срцу нашег народног јуначког етоса то да је он нераскидиво везан за чојство, па се нашим ратничким идеалом не могу правдати злочини над невиним и немоћним становништвом. Али се, исто тако, не може овим злочинима правдати напад на све српско и предањско, нити изједначавати родољубље са шовинизмом. Ја знам да ће ово некима звучати непопуларно и анахроно, али то није мој, већ њихов проблем. Ја сам рођен у Сарајеву, школовао сам се у Хрватској и на Косову, и одувек сам био свестан веома тешке ситуације у којој се налази наш народ, обезглављен свађама и кратковидошћу својих политичких вођа. И био сам директни сведок тешких злочина почињених над српским народом, злочина о којима се данас скоро и не говори. Али, да се зауставимо на овом месту.

Двор за понос

Већ дугo се медији обрушавају на Вас због луксузних салона у Владичанском двору у Бијељини. Нападају Вас како живите „у свили и кадифи" док обичан народ гладује. Како Ви гледате на то?

- Исто тако људи могу да се питају зашто сам помогао да се изгради скоро 190 цркава, а било би довољно, по њима, само пет или десет. Или безброј других грађевина, конака, кућа. И нико при том не помиње да сам у Бијељину дошао када је дословно гранатирано моје седиште у Тузли, силом ратних неприлика. И да ништа од свега што се овде подигло, не само мојом заслугом, не припада мени лично. Код нас се изгледа још увек не разумеју многе ствари, а под утицајем комунистичког вишедеценијског васпитања. Ја сам само привремени корисник бијељинског Владичанског двора, који ће и после мене остати мојим наследницима и свима који буду били њихови гости. И као да се не разуме разлика између монументалности и комфора, као да нико не жели да види наш покушај да направимо нешто за понос, управо у најтежим околностима. Али, они који не верују виде само оно што желе. Вероватно су, истом логиком гледано, и иконе за неког само позлаћене даске. И црквена звона су, исто тако, нешто без чега се може. И рестаурирана стара столица постаје тако трн у нечијем завидљивом оку. И поклоњено огледало, и даровани мозаик, и тако редом. Све увек највише зависи од онога који гледа, од ока које нешто види овако или онако. Чистима је све чисто, а нечистима све нечисто. А постоје и они којима сметају знаци опоравка народа, па им смета и златни крст и мермер на манастирским зидовима и ко зна шта све још. На сцени имамо и данас комунистички метод мржње према средњовековним владарима и нашом тадашњом елитом као наводним „експлоататорима". Јер се од свега везано за њих у школама искључиво обраћала пажња на то како су живели, како су били обучени. Свођење човека искључиво на материјално је опасно за душу човека, јер у њему рађа мржњу, завист и грех завидљивости... Да, у праву сте, све чешће се говори о тој наводној „раскоши" у власништву Цркве, а посебно у граничним, како просторним, тако и временским областима и епохама. Важно је нагласити упадљиву сличност улоге Српске православне цркве у Републици Српској данас са улогом наше Цркве у Војводини у време Хабсбуршке монархије. И тада, баш као и сада, то није била искључиво Црква молитве, већ истовремено и најважнији заступник српског народа и његове хришћанске и светосавске мисије. И нису сремскокарловачки митрополити и патријарси „живели у раскоши", возили „луксузне шестопреге" и градили високе торњеве и упечатљиве палате где год су стигли по панонској равници - за себе и због себе, већ и због народа који су представљали. Као граничници и камен-темељци нашег останка и опстанка на врућем политичком тлу размеђа цивилизација, у скоро немогућим околностима страшних историјских искушења. Али су наши мудри преци умели да препознају важност оваквог става водећих личности наше Цркве и нашег народа, да се и јавно покаже да нисмо никакав „ситниш за раскусуривање великих", да се нисмо предали судбинској матици и спремили за нове велике сеобе. Такође, прича о раскоши и томе „колико је могло да се спреми ручкова уместо градње какве велике цркве или катедрале" је, својевремено, и направила онај велики раскол реформације и протестантизма са све крвавим верским ратовима који су поделили и скоро истребили велики део Европе. Велика је то и незаобилазна тема, јер се у њој крије само језгро садашњих и будућих напада вештих пропагандиста на нашу Цркву.

Невидљиви прљави рат

У једним београдским новинама се недавно пojaвиo и некакав интервју са извесним Дејаном Несторовићем. Он тврди да је Ваш унук по некој линији и да сте му наводно „дали неке силне новце" за студирање у иностранству? Он је на cвoj фејсбук профил на интернету поставио и читаву серију фотографија из салона Владичанског дома у Бијељини.

- Мој обичај је да се не бавим залудним послом такозваног демантовања оптужби и клевета, јер лаж разобличава временом саму себе. Нека дела наша говоре уместо нас. Оно што смо заиста урадили је оно чему нам је Бог довољни, једини прави сведок. Не желим да судим другима, а други ако хоће нека ми суде, па макар и без икаквог разлога. Ја свој крст и своју судбину схватам другачије. У православљу се свештеник схвата пре као лекар, него као судија, а Црква не као судница, већ као болница душа. Лекари се, знамо, не расправљају са пацијентима, већ их гледају као оне којима је потребна помоћ, болесну браћу и патнике. И разбојник са крста може да се покаје. Знамо из оног најпознатијег примера да се један покајао, а један опет није. Злоупотреба гостопримства, жеља за зарадом, рушење кредибилитета и активирање разних сумњи и неповерења као суштина сваке пропаганде, део су пропагандног рата у који не верују само они без икаквог осећања за реалност. А овај невидљиви рат је често много прљавији и са тежим последицама од оног класичног рата. Зато јер је то рат за душе, рат за поверење народа у коме и са којим живимо. А када је о народу реч, они који ишта знају о мени упознати су са тим да ја помажем људима, не само својим парохијанима, кад год и где год се може, јер то доживљавам као своју обавезу. А када некога не помогнем или му се нечим замерим, е то је већ почетак могућег проблема. И онда се, наравно, од тога, као и од свега, може правити комедија. Посебно када све то заврши на столу уредника појединих новина и тако постане окидач за овај медијски преки суд. Само што су у комунизму директно мучили, хапсили и убијали, па тако стварали мученике народа и Цркве, а данас понижавају и исмевају - што ће имати неупоредиво теже последице. Чим почну да с вама испирају уста у јавности, унапред верујући да сте криви, пошто их нервирате по било ком основу, вама ће бити битно отежан живот и даљи рад. Уместо о најважнијим стварима, ту се одмах почиње разговор о потпуним глупостима. Ја се на то не осврћем, јер, као што рекох, знам да од правдања и објашњавања нема вајде. Када вас ставе на стуб срама и медијску ломачу, онда никог и не интересује шта ви говорите и ко сте уопште. Некада, под комунистима, ово је следовало такозваним „народним непријатељима", данас се то ради суптилније и много перфидније. Али је, очигледно, иста кухиња у питању.

Избор новог Синода

О чему ће се говориги на седници Сабора?

- Најважније од свега, као и увек у оваквим приликама, је да сви епископи поднесу неку врсту извештаја о свом раду. Ту ћемо се сви заједно уверити шта се најважније дешава у нашој Цркви, шта је добро и за похвалу, а на чему треба да се још поради и тако исправи што год се може. Такође, говориће се и о избору Светог Архијерејског Синода, што је веома важна тема за укулни живот Цркве. По нашим правилима, патријарх предлаже чланове Синода Сабору и тако се ствара ово важно тело, ви бисте рекли „црквена влада". Сада имамо новог патријарха и све треба да поново поставимо у Уставом наше Цркве одређени поредак. Срећом, нови српски патријарх Иринеј је управо личност по мери наших садашњих потреба, тако да сам ја потпуно сигуран да ће и он са своје стране, већ познатим особинама и квалитетима које поседује, умети да нам свима помогне да постојеће проблеме решимо на најбољи могући начин.

В. Николић

Извор: „Правда“ бр. 958, субота-недеља, 24.-25.април 2010, стр. 8-10.

Приређивач: „Борба за веру“