ВАСКРШЊА БЕСЕДА ОЦА СИМЕОНА (РУКУМИЈСКОГ) Христос воскресе, браћо и сестре! Господ наш Исус Христос, Превечни Син Оца Свога Небескога, из савршене послушности према Оцу Своме претрпео је тешка страдања и смрт на крсту, али ево данас славимо Његово славно и победоносно васкрсење из мртвих.
Бог у кога ми верујемо је Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух. Оно што хоће Отац, то хоће и Син, то хоће и Дух Свети. Воља Очева је била да Син Божији постане човек, да се оваплоти ради нас и ради нашега спасења, да пострада (да би нас тако спасао), да васкрсне из мртвих и да Он буде та прва ласта која ће нам пропутити пут до Оца нашег Небеског. У Цркви Божијој, која слави свој рођендан на силазак Светог Духа на Апостоле, дакле, за педесет дана, савршен је ред и поредак и зна се тачно ко, какву и колику власт има у њој. Угледајући се на Свету Тројицу, у Цркви Божијој треба да буде, или да се тежи савршеној послушности мањих према већима.* А то значи да Црква Божја треба да се покорава својој Глави, то јест Господу нашем Исусу Христу, распетом и васкрслом из мртвих. Он је глава Цркве, а Црква је Његово Тело. Његово Тело чине Бесплотне Небеске Силе - милијарде и милијарде анђела и сви људи (и старог и новог завета) који се упокојише у истинитој вери у Истинитога Бога. И те душе славе Бога на небесема онако како то Бог хоће, а овде на земљи би, такође, требао Бог да се слави онако како Га славише наши Свети Апостоли, онако како Га славише наши Свети Оци. Не могу а да као пример не поменем Светог Владику Николаја Жичког и Охридског. Дакле, како они Бога славише, тако треба и ми данас да Га славимо. Свака Помесна Црква треба да се покорава врховној власти, то јест Живоме Богу, односно да поштује Његово Свето Јеванђеље. И сви чланови једне Цркве треба да поштују реч Божију, Седам Васељенских Сабора, Десет Помесних Сабора и правила Светих Отаца која су део нашег Свештеног Предања. Иначе, једна Помесна Црква нема власт да ишта мења у своме поретку, а нарочито у својој Вери. Она нема ту власт. Ове речи, које вам сада говорим, говорим вам из одређених разлога. Дакле, једна Помесна Црква треба да је сагласна и по питању Вере, и по питању богослужења, са осталим Помесним Црквама. Ако неко, па макар то био и патријарх у једној Помесној Цркви, или Синод, или два-три епископа, или један епископ, ако чине нешто несагласно богослужбеном поретку, нарочито Светој Литургији, ако нешто мењају по своме, такве не треба слушати. Значи, ако неко нешто новачи у Цркви, такав не заслужује ни послушност ни поштовање које уживају православни епископи у Православној Цркви. Такви могу бити само за трпљење од стране правоверних - оних који поштују богослужбени поредак своје Цркве. Јер ако је Сабор наше Цркве три пута донео одлуку како треба да се врши Света Литургија, Синод је требао ту одлуку да спроведе до епископа, а епископи да је спроведу до намесника, а намесници до манастира, односно до Црквених општина. Таква је процедура спровођења саборских одлука. По Уставу наше Цркве, те одлуке морају да се спроведу. Ако неко то не учини, он мора бити позван на одговорност. На пример: ако Синод једне Помесне Цркве не спроведе одлуку Сабора, Сабор мора такав Синод да позове на одговорност; ако је Синод упоран у непослушности, Сабор ће морати да такав Синод на свом првом заседању распусти. Јер, не може бити непослушности у Цркви. У Цркви мора да буде послушност, и да она инстанца која је донела одлуку позове на одговорност непослушну инстанцу. Ако је Синод једне Помесне Цркве послушан Сабору, и спроведе одлуку Сабора до епископа, а епископ не послуша ни Синод ни Сабор, он мора бити позван на одговорност, односно на црквени суд. Исто тако, ако је епископ послушан, па спроведе одлуку Сабора до намесника, а овај до манастира, односно Црквене општине, а тај манастир не послуша одлуку свог епископа, онда такав старешина манастира, или свештеник на парохији, мора бити позван на одговорност. То је свакој души јасно, како се одлуке спроводе. Значи, онај ко не спроводи одлуку, он мора да се позове на одговорност. Јер он је кривац. А не да тај кривац проглашава неког другог за кривца. Ја сам много пута поновио да се нећу покоравати таквим (непослушним) епископима. И даље тако остаје. Да не мислите да ће можда Симеон да попусти пред неким силама овога света, или пред некима који не слушају своју Главу, Господа нашега Исуса Христа. Дакле, од попуштања нема ништа, ако се неко надао томе, него ће бити још жешћа борба! Ми ћемо се борити за Цркву своју, за Господа Христа. Јер Он је наш живот. Он је наше васкрсење. Ко то не зна из искуства, да му Бог да да се увери, и да му да снагу да исповеда Истину, да исповеда свето Православље, нарочито на Косову и Метохији, које желе да ставе под шиптарску власт. Али на њихову жалост неће то дуго потрајати. Они ће успети у томе, имају они силу и успеће у томе. У тој њиховој работи, на жалост, учествују и неки из Српске Цркве. Знате ви добро ко учествује. Али неће то дуго трајати. Даће Бог, па ће се остварити старачка пророчанства да ће доћи православни цар да ослободи наше земље, нарочито Косово и Метохију. Доћи ће ти дани. Они који мисле да продају нешто своје на Косову, нека то не чине. Ви који сте са Косова, не продајите ни земљу ни куће. Све ће то бити поново наше, односно ваше, оних који су власници тих кућа и земље. Дакле, доћи ће дани, по пророчанству и наших и руских светих калуђера, када ће Православље да ојача тако да ће се врхунити у једној глави, најпре у нашем Господу Исусу Христу, а после и у његовом помазанику, нашем православном цару, који ће бити силан да ће наши непријатељи дрхтати од њега. И зато се не треба плашити никога осим Живога Бога. Треба се плашити само греха, јер се грехом отпада од Живога Бога. И никога се другог немојте плашити. Трудимо се само да живимо по закону Божјем, и чувајте се удица језуитских да их не прогутате, па да вас после не избаце негде на огањ, да вас не испрже и да вас не поједу звери. Чувајте се тих удица, јер су се оне данас намножиле по Србији. Римокатолички старешина у Београду каже да нису никада били ближе циљу - да никада нису били ближе да се Српска Црква сједини са њиховом јересју, са латинском јересју. Неће од тога бити ништа, ако Бог Живи да! Неће бити сједињења са Латинима никада, јер ми знамо ко су нам крвници. Ако то не знамо, онда треба то да сазнамо ко су они који су нам највише проливали крв. Као детету су ми причали моји стари, пошто сам ја рођен у Мачви, недалеко од реке Саве, да су видели преко пута Босута како свадба иде повезана... Младожења и млада и сватови жицом повезани и плове Савом. То су нам они радили. И не само то. Ко зна каква су нам зверства све чинили ти људи. И то у име њиховог бога. Не у име Живога Бога, него у име њиховог бога, јер њихов бог није наш Бог. Они су Господа Христа унаказали. Као што је Св. Сава рекао за неког ко хоће да из муслиманске вере пређе у православну, да мора најпре да се одрекне Мухамедовог бога. То значи да ми немамо истога Бога, као што то данас екуменисти проповедају и труде се да ту лаж људима убаце у главе. Наш Бог је Истинити Бог, а они који злочине у име Божије, они не служе Богу, него служе сатани. И гледано по делима, сатана је њихов бог. Јер ако ја нешто чиним рђаво, и окрвавим своје руке у име Бога, то није по Божјем благослову, него су то ђаволска посла. И за своја злодела сваки ће човек да одговара. А Латинима можемо да желимо да им Бог да покајање. Исто тако и Муслиманима и осталим народима треба да јављамо Радосну вест, да сведочимо Господа Исуса Христа. Као што је Св. Сава, наш духовни родитељ чинио, тако и ми треба да чинимо, да будемо људи, Православни Хришћани. Јер за њега Муслимани – Арапи рекоше, када је био у Палестини, када је био на Истоку на поклоничким путовањима, говорили су да такав Хришћанин још њима није долазио. Такве је он био побожности. И зато желе нас Србе да смакну одавде са планете Земље – због Светосавља, због нашег светог Православља. Е то ми треба да чувамо, и да се трудимо да више радимо, а да мање говоримо. Али кад је Истина у питању, не сме се ћутати! Ја ћу вам прочитати Васкршњу посланицу, али од извесних њених делова ја се јавно ограђујем. Не тајно, него се јавно ограђујем! Јер не можемо да хвалимо некога ко је насилнички избацио канонског епископа са Косова и Метохије. И да он „чини тамо мир“ да је он „миротворац“. Он никада није био миротворац, нити ће, изгледа, икада бити миротворац. Као да га је задојила вучица! Можда су ово тешке речи, али таква су му дела. Јер како да онај чија је то епархија буде тако насилнички избачен?! Кажем, гледајући по делима, гледајући како је то све ишло, како се то кретало, ја сам и изговорио ове речи. Јер, заиста, тај човек узнемирава нашу читаву Цркву, и то узнемирење је почело на почетку Часнога поста. То је нешто недопустиво! Постоје реакције и других Православних Цркава. Можда оне за нас нису толико јавне, али Патријарх Српске Цркве за то сигурно зна, и Синод то сигурно зна, какве су реакције на оно што су они учинили владики Артемију. То ће се чути. Све ће се то обелоданити. И не можемо ми да прихватимо то што је богопротивно, што је противно поретку црквеном, не можемо то да прихватимо и још да хвалимо у дане Васкрса кроз Посланицу. Ја то не могу да прихватим. И ја сам спреман за ове речи да одговарам, ако ме неко буде прозвао због тога, што тако чиним данас. Јесте данас Васкрс, велики празник и треба свима да опраштамо. Сваком оном ко ме је икада увредио у животу ја му опраштам. Али онај ко је крив, он треба да се каје за своје грехе. Ја се кајем за све своје рђаве речи које сам упутио на адресу овдашњег епископа, на адресу Синода Српске Цркве, ја се кајем за све такве речи и то сам исповедао до сада... Можда поново треба непослушне епископе у Српској Цркви замолити да буду послушни Светој Цркви, да спроведу одлуке Сабора, да би тако био мир у нашој Цркви. Али се поставља питање: ако не слушају Сабор, кога слушају? И то је то основно питање: кога слушају они који не слушају свој Свештени Сабор?! А по свему судећи, гледајући колико се Латини радују овоме Васкрсу 2010. године, и говоре да никада Српска Црква није била ближа њима, онда по томе можемо видети до кога они нама поравнавају пут. Свети Сава никада није био у Ватикану, а до прошлог века на знам да је ико од наших епископа ишао у Ватикан. А данас имамо и оне који се школују у Ватикану, а знам и за једног ђакона који држи папину слику на зиду у својој кући. Пошто живимо у тако тешким временима, морамо се старати да нашој деци предамо истиниту веру, која се најкраће изражава кроз две речи: Христос воскресе! __________ * Угледање на Свету Тројицу по послушности значи да нам је Света Тројица узор саборне љубави која се нарочито пројавила у личности Господа Исуса Христа, који, иако савечан Оцу по природи, као Бог који је постао човек, каже: „Отац мој већи је од мене“ (Јн. 14, 28). |