НЕКОЛИКО ПИТАЊА И КАНОНСКИХ ОПАСКИ Пошто је СА Синод “утврдио канонску одговорност” епископа рашко – призренског Артемија, драго ми је видети да СА Синод не “качи каноне мачку о реп” као што чини привремени администратор ЕРП. Верујући у приврженост СА Синода канонском поретку Цркве, исти желим подсетити на догађаје од пре готово две године који су резултовали вишеструким тешким кршењем канона.
СА Синод тада није реаговао и устао у заштиту канонског поретка Цркве, а виновници су на волшебан начин прошли некажњено. Но, све приписујем нехотичном превиду, а никако лицемерној злоупотреби канона по потреби, њиховом омаловажавању или примени канона по принципу двоструког аршина. Овај превид СА Синода не приписујем ни игнорисању канона у једном случају, а ригористичком примењивању истих у другом случају. Ово подсећање треба само да помогне СА Синоду да искаже своју приврженост канонском поретку Цркве и исправи нехотични пропуст. Догађаји од пре две године о којима је реч јесу одбијање послушности надлежном епископу рашко-призренском Артемију, игнорисање његових одлука и изричитих наредби. Овај чин самовоље и грубог кршења канона предводио је викарни епископ липљански Теодосије, а у свему су му следовали монаси манастира Високи Дечани. Не презајући ни од надлежног епископа, ни од завета које су дали и пред Богом и пред својим епископом, ни од каљања угледа епархије и Српске Православне Цркве уопште, ни од поста који је тада био у току (очигледно да је пост постао минорна ствар за неке монахе), монаси манастира Дечани су на најгрубљи начин прекршили низ правила и канона који регулишу како понашање свештенства, тако и понашање монаштва. 1. Дечански монаси су прекршили завет послушности надлежном епископу, а овај преступ санкционише 8. канон IV васељенског сабора. Санкција за овај преступ је одлучење тј. изопштење из Цркве за монахе и лаике, а за клирике свргнуће. По 2. канону Софијског сабора, суштина монаштва је послушност и учеништво што подразумева безусловну послушност старијим монасима, а да не говоримо о послушности надлежном епископу. 2. Дечански монаси су направили и преступ против црквеног поретка по члану 47 Правила и прописа СПЦ (свако отказивање послушности својој јерархијској власти и свака буна и завера...). 3. Дечански монаси су својом побуном и анархијом покушали да наметну начин одлучивања који је апсолутно стран Цркви и противан устројству Цркве. Овим поступком су довели у питање одлуке надлежног епископа као и спречили спровођење истих. Тако су починили преступ претресања и критиковања закона и наредби надлежних власти и њихових поступака. Овај преступ санкционише 4. канон IV васељенског сабора, 55. правило светих Апостола, 13. правило Прво-другог цариградског помесног сабора, 17, 19, и 45. члан Правила и прописа СПЦ. Иначе, санкција за монахе и лаике је одлучење од Цркве, а за клирике свргнуће (рашчињење и лишавање сваког свештеничког достојанства). 4. Својим смишљеним одвајањем надлежног епископа Артемија од његове пратње, избацивањем исте из круга манастира и покушаја да епископа без пратње уведу у просторије, дечански монаси су показали планско завереничко деловање. Преступ завере санкционише 18. канон IV васељенског сабора, 34. канон VI васељенског сабора као и члан 47 Правила и прописа СПЦ. У сва три случаја казна за клирике и монахе је свргнуће односно одлучење. 5. Физичким насртајем на клирика о. Симеона Виловског и наношењем физичких повреда истом, дечански монаси су прекршили 27. правило светих апостола и 9. правило Прво-другог цариградског сабора. Санкција за овакав преступ је свргнуће клирика. 6. Својим понашањем, монаси манастира Дечани су извршили низ преступа против владања које доликује свештеничком чину и положају као и низ преступа против хришћанског морала и црквене дисциплине. Обе групе преступа канонски су санкционисане. |