Проф. др Марко Павловић

Нови инквизитори

            април 30, 2010 ат 15:29

Једне новине су објавиле вест да је штампана једна књига, али да се „не зна се ни ко ју је платио, ни штампао. Потписани су једино приређивачи магистри на Правном факултету у Крагујевцу Зоран Чворовић и Соња Спасојевић. Руководство факултета оградило се од ове књиге [...] после чега ће одлучити о судбини приређивача“. Прво што би, поводом ове вести, обичан читалац могао да помисли јесте да се ради о новинама из неке године периода титоистичке диктатуре, и то периода теже репресије када се због израженог мишљења ломила судбина појединца. Они са дужим памћењем или ширим читањем, могли би се, на пример, сетити ситуације из октобра 1945, када су комунисти покренули хајку против опозиције коју је оличавао Милан Грол. Тада су, између осталог, хорови деце певали песму „Грола и Перу о бандеру“. Гролов недељник Демократија био је подвргнут јавном спаљивању, што је уредништво тог листа прокоментарисало као част која је „указивана од Свете Инквизиције па до Јозефа Гебелса, свима документима истине“.

Укинули слободу изражавања и мишљења: Декан Правног факултета П. Стојановић и ректор универзитета у Крагујевцу Асенијевић у посети патријарху Иринеју

Да разрешимо могућу енигму око датирања вести с почетка. Вест није од јесени 1945. Реч је о 22. априлу 2010. године. Новине које су вест објавиле зову се Блиц, а излазе у „европској Србији“. Крај наведене вести, у потпуности гласи овако: „Руководство факултета оградило се од ове књиге. Блицу је речено да чекају одговор СПЦ после чега ће одлучити о судбини приређивача“. Дакле, због једне књиге, „руководство Факултета“ поставило је питање „судбине приређивача“. У ствари, већ сама употреба речи „ограђивање“ опомиње на систем комунистичког тоталитаризма. Наиме, онај од кога су се комунисти „ограђивали“ требало је да сам буде ограђен, односно да буде изложен некој мери екскомуникације, која је могла бити избацивање с посла или слање у затвор.

БРИЖНА ЧЕДА СРПСКЕ ЦРКВЕ

Дан после објављивања вести у Блицу, Његова Светост Патријарх Српски г. Иринеј примио је делегацију Универзитета у Крагујевцу, у којој су били ректор проф. др Слободан Арсенијевић, декан Правног факултета проф. др Предраг Стојановић и проф. др Ненад Ђурђевић. Ректор Универзитета у Крагујевцу, поздрављајући Његову Светост Патријарха г. Иринеја „посебно је нагласио да добри односи између Универзитета и СПЦ не могу и не смеју бити нарушени самовољним и неодговорним иступима појединаца као што су јавни иступи мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, асистената Правног факултета, који су се укључили у својеврсну кампању против легитимних одлука Светог Архијерејског Синода поводом ситуације у Епархији Рашко-Призренској“. Декан Правног факултета П. Стојановић придружио се Ректору у „ограђивању“ од асистената: он је рекао „да ниједан орган Универзитета и Правног факултета не стоји иза ставова које у јавности износе двоје поменутих асистената и од истих се јавно ограђује“.

Заједничко у изјавама Ректора и Декана јесте то да на Универзитету у Крагујевцу појединци (научници!) немају право да мисле (и изражавају мишљење), него да то за њих имају да раде органи Универзитета и Факултета. Очигледно, ради се о менталном склопу наслеђеном из времена када се за мишљење морало ићи у комитет (компартијски). Реч је о времену у којем је било згажено „ја“ за рачун свемогуће колективистичке фирме садржане у једино „ми“. У складу са овом идеолошком матрицом, Ректор и Декан увукли су („самовољно и неодговорно“, да се послужимо њиховим речником) Универзитет у Крагујевцу у један верски уобличен спор, који се  тиче Универзитета у Крагујевцу исто толико колико и било које друге друштвене установе у Србији. Ипак, Ректор и Декан препоручили су се за инквизиторе и џелате, који би да „среде“ две судбине (наравно, са ефектом „генералне превенције“).

Наводно „самовољни и неодговорни“ иступи, који су предмет инквизиторских порива једног Ректора и једног Декана су једна конференција за новинаре на тему „извештавање јавности о најновијим догађајима у Епархији Рашко-Призренској СПЦ“ и једна књига. „Страшна“ књига (стављена на Индеx либрорум прохибиторум универзитетских власти у Крагујевцу) има наслов „Истина о случају владике Артемија“. Књига је компилација различитих текстова, сачињена са циљем, како су навели сами приређивачи „да се случај уклањања епископа Артемија са управе епархијом рашко-призренском осветли с разних страна“.

Приређивач Зоран Чворовић је иначе магистрирао са тезом „Хришћанске норме у Еклоги“. У Извештају на основу кога је изабран за асистента, Комисија (коју су чинили проф. др Сима Аврамовић и проф. др Мирјана Стефановски, са београдског Правног факултета, и потписник ових редова) је закључила да З. Чворовић је „заслужио епитет најбољег међу правним историчарима најмлађе генерације“. Мр Соња Спасојевић је после вишемесечних боравака на „Мацx Планцк“ институту у Минхену, израдила изузетно квалитетну магистарску тезу, из које су два предлога преточена у законска решења.
Компилацију текстова „Истина о случају владике Артемија“ мр Чворовић и мр Спасојевић нису приредили у оквиру „описа“ асистентског посла, него као брижна чеда српске цркве. Ипак, без обзира на карактер књиге, против приређивача су покренути механизми какви су постојали у време комунистичких прогона, за које се чинило да су завршени са чистком проф. др Михаила Ђурића и асистената на Правном факултету у Београду.

ЈУНАЦИ АФЕРЕ ИНДЕКС

Ко су личности које се јављају у улози најновијих инквизитора против двоје младих научника? Ректор Арсенијевић је досад био познат као доктор-гинеколог, као близак рођак Славице Ђукић Дејановић, као професор који је (са братом, деканом Медицинског факултета) пливао за богојављенски часни крст и као „јунак“ акредитације Правног факултета у Крагујевцу под бременом „афере Индекс“. Предраг Стојановић је досад био познат као најистакнутији комунистички омладински функционер на Правном факултету у Крагујевцу, као потпредседник „Батићеве странке“ и као један од хапшених и оптужених у „афери Индекс“. Трећи нови инквизитор је др Ненад Ђурђевић за кога се не би могао наћи разлог за учешће у „делегацији“ ако се не би знало да је у пријатељским односима са Шумадијским Епископом. Иначе, Н. Ђурђевић је познат као истакнути комунистички омладински функционер, као кандидат за градоначелника Крагујевца на првим вишестраначким изборима, као председник црквене општине, као члан у законодавним комисијама из области спортског права и као један од хапшених и оптужених у „афери Индекс“.
П. Стојановић и Н. Ђурђевић су на основу (језичког тумачења) претпоставке невиности (по којој се свако сматра невиним док се правноснажном пресудом не утврди да је крив) враћени у наставу и изабрани на факултетске и универзитетске функције. Међутим, ова двојица нових инквизитора (доктора права) „заборавила“ су да, претпоставка невиности важи не само за њих, него и за све друге оптужене, а нарочито за оне против којих још није подигнута оптужница, као што је случај са владиком Артемијем. Што се тиче Декана, против кога се води кривични судски поступак, благо речено, неумесно је да он узима себи за право да решава о било чијој судбини, а посебно о судбини двоје младих научника, због израженог мишљења.

Када се отвара питање слободе изражавања мишљења ваља имати у виду одредбе Етичког кодекса наставника Универзитета у Крагујевцу, у чијем чл. 2 стоји: „Основни поступали Кодекса, односно наставничке етике су: професионална слобода, односно морална и интелектуална независност од политичких ауторитета и економске моћи било које врсте; слобода говора и истраживања; истинољубивост, односно откривање и одбрана истине, онако како је наставник схвата и препознаје…“ (Иначе, „ректор и проректор Универзитета не може бити лице које је [...] прекршило Кодекс професионалне етике“ – чл. 70 Статута.) Следствено, учесници пријема код Патријарха, у својству нових инквизитора, тј. оних који би да „одлучују о судбини приређивача“ требало би да буду предмет пажње Суда части Универзитета у Крагујевцу. Требало би, али то ће бити онда када наша мајка Србија оздрави.

ГРЕХ „НИШКОГ ПЛЕМИЋА“

Најзад, симулирајући средњевековно начело симфоније, Ректор је рекао да „академском особљу Универзитета не припада право да угрожава аутономију српске цркве која постоји осам векова и која је одржала српски народ кроз његову историју“. Патријарх г. Иринеј „је гостима заблагодарио на посети и израженој подршци одлукама црквене власти“. То што је Партијарх захвалио „на израженој подршци одлукама црквене власти“ значи да је, као поглавар Цркве, прихватио да се Универзитет у Крагујевцу меша у аутономију Цркве. Јер, онај који је данас имао легитимитет да подржи одређену одлуку Цркве, по логици ствари, има право да сутра не подржи, односно да оспорава одлуке црквених власти.
Флоскула о СПЦ као институцији „која је одржала српски народ кроз његову историју“, коју је ректор Арсенијевић употребио као тешку артиљерију против два млада, сјајна научника, апсолутно је безвредна. У овој црквеној-световној хајци на магистре Чворовића и Спасојевић, суштина је нешто друго, нешто што је запрепашћујуће и застрашујуће. Наиме, српска Црква је у знатном делу своје историје била гоњена и прогоњена; речју, то је многострадална црква. То је Црква у чије је темеље, зидове, фреске узидан прах спаљених моштију њеног оснивача, Светога Саве. То је Црква која је имала једног ђакона Авакума,  Николаја Жичког и Аву Јустина Ћелијског.

Српска Црква никад није тражила да се због неподобне мисли неко избаци с посла и професије и остави без хлеба насушног. Српска Црква је, пак, данас доживела, у лику Патријарха Иринеја, да учествује у прогону двоје младих научника. Поводом тога, што се у њеној историји никад није десило, морамо да завршимо овим опорим речима, увиђајући да сва одговорност лежи на Патријарху (без обзира на то ко је и како на њега утицао из окружења). Примајући трочлану делегацију Универзитета у Крагујевцу, која је дошла у својству инквизитора, и прихватајући њену подршку, Његова Светост Патријарх Иринеј много је погрешио и много се огрешио. Због тога, „убоги“ Чачанин, који је на дугом животном путу постао „нишки племић“, и који ће овај земни век завршити као српски Патријарх, требало би да, као добри отац и благи пастир, у Патријаршију позове Соњу и Зорана, и замоли их за опроштај. Јер, повредио их је много; повредио их је до Светог Саве и до Бога. У њиховом случају, повређени смо и сви ми чија душа пре свега зна за „крст часни и слободу златну“.

Преузето са: http://www.pecat.co.rs/2010/04/novi-inkvizitori/