„Руска Народна Линија“:

Архимандрит Јован Крестјанкин

  "Тако се Христос удаљио од католичке цркве..."

         - Проповед на дан преноса моштију св.Николаја Чудотворца-

          ОД РЕДАКЦИЈЕ: У последње време у вези са активизацијом контаката РПЦ и руског државног руководства са Ватиканом, почело је активно да се разматра питање односа православних са католицима. Ми смо већ публиковали доста материјала на ту тему. Данас публикујемо проповед чувеног сверуског старца, архимандрита Јована (Крестјанкина) коју нам је послао један наш читалац.

                                                       +++

Већ хиљаду година Русија исповеда веру у Христа и хиљаду година се у Русији поштује име светитеља Божијег Светог Николе. Он нам је стигао заједно са Православљем, његова света ревност за веру и његова благочестивост су васпитавали руски народ. Пуно храмова уздигнуто је  уз молитву њему и у његово име, свака црква, свака кућа, чувала је његову икону као светињу узимајући га за свог помоћника и покровитеља.

Историјски пут Цркве није био лак, трагичан је и пут Руске Православне Цркве. Али не смемо ни ми, ни ви, драги моји заборавити, да је Христова Црква полазећи на тај пут са Сионске зборнице, благословена од свог оснивача Христа, скоро одмах, заједно са њим, кренула на пут страдања. И не једном се она на том путу пела на Голготу. И да је судити по томе колико је смрти преживела Црква, давно  је већ не би било на лицу земље.

Но она је жива! "...сазидаћу Цркву своју и врата пакла јој неће одолети", рекао је Господ (Матеја 16,18). Жива је Црква Господом и молитвама светих својих, који прелазећи крсни пут живота и све претрпевши, добијају снагу за верност своју да уђу у Цркву Победоносну Небесну и буду стубови Цркве земаљске.

Свети оче Никола помози нам јер си и ти стуб наше Цркве! Помози нам, јер је као и пре, дух века, дух овога света захуктао на нас, на Цркву, својим смрадним задахом, поражава нас маловерјем, малодушним неверовањем  и смртоносном хладноћом према вери.

Колико несреће носи у себи наше незнање у вери, наша лењост и небрига у делу њене спознаје. "Како и у шта ми верујемо?" - то је једна страна проблема. Друга страна су учитељи и ласкавци, као вукови пљачкаши, лове улагивањем и обманом, појављујући се у овчијој кожи, доносећи учење које је пријатно за ухо али је супротно Духу Истине.

А лажним учитељима се сада омогућавају свакакве привилегије и користи у послу ширења њихове јереси. У Русији која није знала за другу веру осим Православне, сад су се појавили новојављени просветитељи-католици. Њима су доступне високе трибине, они се емитују на радију и телевизији, они не знају за стешњеност у материјалним питањима. Они покушавају у Русији, измученој атеизмом, да се прикажу као истински проповедници Христовог учења и истински ревнитељи славе Божије.

Но да ли је то тако? "Познаћете их по плодовима њиховим", - каже Јеванђеље (Матеј 7,16). А плодови су животно дело. Лажна учења не могу довести човека ка истински добродетељном животу.

И ето, ми видимо како се они који себе зову хришћанима подижу на Православне светиње, како са оружјем у рукама отимају православне храмове и плаћајући неправедним ценама купују своје саучеснике, оне којима ништа није свето и који не верују ни у шта осим у новац.

А ако ми са вама, бацимо поглед у дубину историје, погледамо на дела новојављених спаситеља Русије (Римокатоличку цркву), видећемо да се она код нас сваки пут појављује у смутна времена. Њен циљ је одувек био само један - подчинити Русију под власт Рима.

Још је свеже памћење на унију у Русији у 17 веку, а ево наступа време нове уније у 20 веку. Опет се Православна Русија на западу гуши тугом а римски мисионари нежно проповедају у Сибиру и на исконски Православну земљу припремају наступ римског папе.

Шта ће они донети са собом, са чим ће доћи у нашу земљу?

У 17 веку, мач који је уметнуо Рим у руку Лажедимитрија, прошао је по Русији, свргнуо је цара, тражећи предају Русије "на вољу" пољског краља а тајне инструкције Рима су наређивале да се опрезно но неумољиво води посао ка подчињавања Руске Цркве римском папи, то јест ка унији. У том страшном тренутку Русију је спасио њен патријарх. Он не само да није потписао повељу о капитулацији већ је по целој Русији разаслао своје повеље, откривајући Русима суштину протеклих догађаја, подижући и надахњујући на борбу руско оружје. Сам патријарх Ермоген примио је мученичку смрт и придодат је лику светитеља.

Извлачећи поуке из историје Русије тога периода, следећи руски патријарх Филарет говорио је: "Латини-паписти су суштински у сржи најсквернији и најзлобнији од свих јеретика јер су они у свој закон прихватили проклете јереси свих древих јелинских, јеврејских, агарјанских и јеретичких вера и потпали под тај део 95-ог правила, у коме се говори о јеретицима".

Разликују се времена 17 и 20 века али су дела иста. И дела откривају и посведочују све католичке лажи, извршаване са фанатичном мржњом, са помрачењем којим католици-унијати истребљују православне храмове, православне људе, подвргавајући их хулењу и ужасном изругивању све до насилне смрти.

Драги моји, све до 1054 године није било поделе у Цркви Христовој, већ је била једна Васељенска Православна Саборна и Апостолска Црква, састављена од пет помесних Цркава међу којима је била и Римска Црква. И било је "Једно тело и један дух... један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих, Који је над свима и кроз све и у свему..."(Ефесцима 4, 4-6). Али шта се десило? Ко је отишао а ко је остао? Ко је прав а ко је крив?

Одступање од истине десило се у Западној цркви још у 7 веку кад се појавило неистинито мудровање о томе да Дух Свети исходи не од Оца него од Сина. И то мудровање, упркос речима самог Христа када је Он рекао Својим ученицима: "И Ја ћу умолити Оца и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавијек, Духа истине..." је породило грех и израсло у јерес. Да би надзиђивали себе, хајде да видимо како рушилачки делује грех кад се једном појави.

У почетку су против новог умовања устали поједини епископи Римске Цркве називајући га јеретичким. "Ко о Оцу и Сину мисли право а о Духу Светом мисли криво, тај је јеретик" - тако је папа Дамас окарактерисао то мудровање у својој окружној посланици.

Али, људске страсти су разједале душу каснијих прејемника, световне угодности а највише гордост били су извори истрајности које је довело до устанка на решења Сабора светих отаца. Никаква убеђивања Васељенске Саборне Апостолске Цркве на помесну Римску Цркву нису деловала, Божанствени Симбол Вере који су Богоносни мужеви установили на Васељенским Саборима, био је погажен.

Дух лажи и злобе је тријумфовао. Свети Василије Велики, разобличавајући епископе Римске цркве је писао: "Истину они не знају и не желе да знају; са онима који им доносе истину они се споре а сами учвршћују јерес". По заповести апостола Павла: "Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се. Знајући да се такав изопачио и греши, самог себе је осудио" (Титу 3, 10-11).

Због своје јереси Римска црква је отпала од једне Васељенске Цркве. Одбацивши православни догмат о исхођењу Духа Светог од Оца, они су самим тим одбацили и дела седам Васељенских Сабора, одбацили су речи Самог Господа. И укоренивши се у јереси, они су порађали све веће и веће зла. Они су мирјанима одузели Свету Чашу, причешћујући их само наизглед хлебом; уместо квасног хлеба на литургији користе хлеб без квасца не обазирући се на речи апостола Павла: "Јер кад год овај хлеб једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете докле не дође" (1 Коринћанима 11,26).

Они су из Божанствене литургије искључили призивање Свесветог, Животворног, Свеосвећујућег Духа, Тога Духа, Кога је Господ послао Својим ученицима и Који јесте Дух Живота. "А када дође Он, Дух Истине, увеђће у вас сву Истину..." - рекао је Господ (Јован 16,13). Римска црква, одбацивши Божански Дух, примила је духа угодности. И још много другога измислило је људско мудровање вођено духом таме.

Уставши једном против Светог Духа они су доследно устали и против Главе Цркве - Христа - који је свим верним чедима Своје Цркве обећао: "... и ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека... " (Матеја 28,20). Католици ради световне превласти над браћом, стављају свог папу за намесника Бога на земљи, прогласивши га непогрешивим, заборавивши да нема човека "који ће бити жив а неће сагрешити".

Тако се од католичке цркве удаљио Христос, Тај, који ратује са начелницима, властима и световним владарима таме свих векова, са духовима злобе поднебесне. И обнажили су се отпавши  од силе Божије и остали су без Главе-Христа. А велијар ратује са њима свом снагом свог покварењаштва држи их у својој прелести и погибељи. Католици су измислили нову главу цркве, понизивши једину истинску Главу Цркве - Христа Господа. И код њих нема Цркве јер је раскинут савез са Главом. Римски епископи су почели са гордошћу са гордошћу ће и завршити.

Ето куда ће повести католици своје присталице - треба заборавити Христа и истину Његовог учења, заборавити Свете оце који су се подвизавали за веру; оце древне, светог Николу, светог Спиридона, светог патријарха Ермогена и стотине других; заборавити свете оце нашег времена - светог праведног Јована Кронштандског, светог патријарха и иповедника Тихона; заборавити Свету Православну Цркву, која је од Христовог времена живела Њим, очекивала Га и по обећању Његовом постојааће до скончања века. Нека тако не буде са нама!

Треба да памтимо и увек да имамо на уму потресне речи светог праведног Јована Кронштадског упуђене нама: "Постоји много одељених вероисповедања хришћанства, са различитим спољним и унутрашњим устројством, са различитим мишљењима и учењима, нередко супротних Божанској истини Јеванђеља и учењу светих апостола, Васељљенских и Помесних Сабора и светих отаца. Не треба их све сматрати истинитим и спасоносним: безразличност у вери или признање сваке вере за једнако спасоносну води ка безверју или охлађењу од вере, ка неиспуњавању правила и постројења вере, ка охлађењу хришћана једних према другима".

"...Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу" (Лука 22,31). То је он, сатана и урадио и ради, то јест породио је расколе и јереси. Строго се држи једне истините вере и Цркве: "...једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих" (Ефесцима 4, 5-6). А због тога се бори са сваким злом, одмах га гаси, ратуј са њим оружјем које ти је Господ даровао, оружјем свете вере, Божанском мудрођћу и истином, молитвом, благочестивошћу, крстом, храброшћу, оданошћу и верношћу. Памтимо увек и свагда и савесно исповедајмо Симбол свете Православне вере, будимо у Богу и са Богом.

Ми смо са вама драги моји, чеда Свете Православне Цркве не по нашем праву, него по Божијој љубави према нама. И та љубав је безгранична, она не зависи од времена, него увек има снагу. И та љубав ће нас сачувати у све дане до окончања века.

   Свети оче Никола моли Бога за нас! Амин.

            Са Руске Народне Линије (www.ruskline.ru) превео:

            Гојковић Ранко