header image
НАСЛОВНА СТРАНА
СА Сабор СПЦ посебно су обележила два догађаја Штампај Е-пошта
среда, 12 мај 2010

СВЕТИ ЈУСТИН И НЕПОЖЕЉНИ АРТЕМИЈЕ

  Сви се питају шта се збива у Цркви кад се на истом сабору духовни отац канонизује, а његов верни ученик дискредитује

 Oвогодишње редовно заседање Сабора обележиле су две значајне ствари - уношење оца Јустина, Новог, Ћелијског у диптих светих Срба и трајно уклањање епископа Артемија с трона и из Епархије рашко-призренске, с правом да као „умировљени епископ" задржи досадашњу титулу.

 +++

Први догађај су радосно огласила звона, већ исте вечери по проглашењу, на свим црквама у владичанству ваљевском, у коме је, од комунистичких власти протеран са Београдског универзитета, отац Јустин провео више од три деценије као духовник манастира Ћелије. Други је ожалостио не само монаштво Епархије рашко-призренске (две трећине укупног броја монаха и монахиња СПЦ), којима је владика Артемије био духовник, него и све оне правоверне хришћане који су у најузорнијем ученику и следбенику Јустина Поповића видели светило чистог православља и светоотачког предања.

Ако се за прву одлуку може са сигурношћу рећи да је плод Духа светога и саборности, Артемијев прогон, ма како увијен у обланду „већине", сушта је негација деловања епископских сабора по надахнућу Духа светога, рекли бисмо, сасвим по оној народној да сила Бога не моли, а Бог силу не воли.

- Одлуком да неканонски уклоне Артемија, владике су изазвале срамну атмосферу и једно безакоње озваничили другим. Како довести у везу сушту супротност - кривични поступак није спроведен, а изречена је пресуда? - пита саговорник Арене", који је желео да остане анониман и додаје да је гласањем нарушен догматски принцип доношења саборских одлука по надахнућу Духа светога, јер нико не може да каже изволи се Духу светоме, ни они који су гласали за Артемијево уклањање из епархије, ни они против, ни уздржани (што није јеванђелски принцип)".

Епископ ваљевски Млутин је још прошле године поднео молбу Светом архијерејском сабору СПЦ, за време редовног мајског заседања, да се преподобни отац Јустин, „проповедник Јеванљеља, богослов и исповедник Свете Вере Православне, богоугодник светог живота саборно унесе" у Хеортологион и Календар светих Православне цркве, најпре наше помесне, а затим обзнани и осталим православним црквама. Да ли због болести патријарха или из неких других разлога отац Јустин тада није канонизован, иако је „већ одавно" имао написано житије и живописан светачки лик на десетинама икона и фресака по црквама и приватним кућама и уживао огромно поштовање широм православља. Потписник ових редова упознао је пре три године у усамљеној келији Св. Нила, атонског, мироточивог, на југу Свете Горе, монаха који нам је, чувши да смо Срби, рекао да је на монашењу узео име по нашем Јустину а не по св. Јустин Философу. Монаси светогорског мана Симонопетра написали су му службу.

У манастиру Ћелије, како нам је речено, "управа није прихватила никакав говор о канонизацији оца Јустина за  новине", за коју се у саопштењу СПЦ истиче да је најважније и најблагодатније дело Сабора на овогодишњем заседању".

- Не желим да бацам сенку на проглашење оца Јустина за светитеља, али чини ми се да је један догађај требало да покрије други. Стичем утисак да је неко желео, условно речено, да релативизује озбиљност једног значајног догађаја какав је канонизација оца Јустина - вели професор Драгиша Бојовић, управник Центра за црквене студије у Нишу.

Поводом ова два догађаја професор Бојовић поставља питање: шта би рекао отац Јустин? Каже: „Чини ми се да знам одговор, али можда увек не би требало све рећи".

- Што се тиче мог личног става, без обзира на тенденције оних који су, не пензионисали, него сменили владику Артемија, чини ми се да је тај чин још више допринео чврстом загрљају духвног оца и духовног сина, односно учитеља и ученика.

Као што се у оно комунистичко време, истиче професор Бојовић, ишло по зрак светлости код оца Јустина, тако ће се и у ово неокомунистичко време по исти зрак ићи код владике Артемија, ма где он био. Владика Артемије остаје светило цркве, стуб цркве, неокрњен камењем које на њега бацано у последње време. Нити судим нити осуђујем, али ми се све чини да светлост нико не може помрачити, предвиђа овогодишњи добитник признања пољске цркве „Кнез Константин Острошки", за научни допринос изучавању православне духовности, признања које симболизује борбу православља против унијаћења, а које је пре четири године добио управо владика Артемије.

Иако се у општој хајци против још једног духовног горостаса из Лелића, у правом дневно - политичком маниру лансира теза администиатора ЕРП Атанасија како је градио култ личности", и да га тамо где буде био може изнова стварати" (значи ли то да је и Јустин чинио нешто слично, када су му жељни духовних разговора долазили млади богослови и књижевници?), проф. Бојовић се нада „да ће и духовна чеда владике Артемија остати постојана и да ће им у подвигу и даље бити узор њихов духовник. Он је заиста духовна величина. Све ово га још више приближава оцу Јустину".

За историчара права Зорана Чворовића, асистента на Правном факултету у Крагујевцу, који је у јавност доспео поводом „случаја Артемије" (са колегиницом Соњом Спасојевић приредио је и зборник објављених текстова Истина о случају владике Артемија") уношење имена оца Јустина Поповића у диптих светих Православне цркве и његово прослављање као светитеља Божјег на светој архијерејској литургији 2. маја у храму Светог Саве на Врачару „представља завршни чин његове канонизације".

- Овом одлуком је Сабор, како се и истиче у његовом саопштењу, само потврдио оно дубоко молитвено поштовање које је отац Јустин Ћелијски већ деценијама уживао у српском народу, како због свог богоугодног и мученичког живота, томова књига које је написао, а које је као благодатну заоставштину оставио целом православном свету, тако и због свих оних посведочених чуда која су се збила крај његовог светог гроба.

Међутим, разложно указује Зоран Чворовић, док је верујући народ годинама уназад прослављао Јустина као угодника Божјег, „његова дела су, најпре постепено и у потаји, а потом потпуно отворено и званично проглашавана неподобним и превазиђеним, па као таква стављена на Index librorum prohibitorum Православног богословског факултета у Београду. Млади богослови, који данас као свештеници треба да прослављају оца Јустина Ћелијског, учили су о основним догматима хришћанске вере из књига које су у много чему супротне предањском православном учењу изложеном у његовој чувеној „Догматици".

- Овакав однос који на појединим катедрама београдског Богословског факултета постоји према духовном наслеђу Јустина Поповића, наводи Чворовић, симболички се осликава кроз пежоративни израз „јустиновштина", који су промовисали поједини професори овог факултета. Познато је да су кључне личности Богословског факултета, које креирају његову наставну и кадровску политику, управо они епископи који су били Јустинови ученици и који су, с дируге стране, као чланови Синода и Сабора учествовали у његовом канонизовању.

Врхунац таквог „двојаког, фарисејског односа" према Јустину Ћелијском догодио се на управо завршеном Светом архијерејском сабору, истиче Чворовић.

- Канонизацијом, Сабор излази у сусрет дубинском религиозном доживљају верујућег народа, који одавно слави Јустина као једног од светих Небеске Србије. Истовремено, саборска „већина" изгони са епархијског трона најдоследнијег бранитеља православног учења Јустина Поповића - епископа рашко-призренског Артемија. Жртва оваквог саборског поступка није сам владика Артемије, већ духовна свеправославна заоставштина аве Јустина, његова апостолска реч упућена православним хришћанима у XX веку. Шта остаје од светитељског лика Јустина Ћелијског, ако његове књиге избацују са Православног богословског фекултета, а његове верне следбенике прогоне и конфинирају по српским манастирима, пита се наш саговорник.

На питање ко стварно стоји иза „случаја Артемије", Зоран Чворовић вели да „дубље, суштинске разлоге, као и идејне креаторе уклањања владике Артемија са управе над епархијом, треба тражити ван саме СПЦ".

- Појединци у СПЦ су само, свесно или несвесно, послужили као реализатори оног што је испланирано у центрима моћи евроатлантске цивилизације. Поставља се питање - зашто баш владика Артемије. Одговор се налази у једном краткорочном и једном дугорочном циљу евроатлантских институција. Први геополитички циљ у овом делу света јесте завршетак процеса конституисања Косова као независне државе. Један од најупорнијих и најауторитативнијих бораца у српском националном корпусу против овог краткорочног циља евроатлантске политике био је од две хиљадите године, управо, владика Артемије.

Међу њене важне дугорочне геополитичке циљеве Чворовић убраја и уништење традиционалних религија, стварањем религиозног melting pot-a. (лонца за претопљавање), кроз идеју и покрет екуменизма. „У СПЦ један од најдоследнијих и најагилнијих бораца против те свејереси модреног доба како је говорио отац Јустин, није нико други до владика Артемије".

Због тога је годинама фабрикован „случај Артемије", а преосвећени у медијима представљан као непослушан и некооперативан па га треба уклонити. Милом или силом. Пошто се није дао сломити, као ни својевремено његов духовни отац, био је то згодан повод да појединци у врху јерархије, уз подршку дижавних власти суспендују устав и канонски поредак СПЦ и широм отворе врата пракси да се чисто духовна питања решавају по парламентарном моделу.

Како, Арена" сазнаје, владика Артемије је тражио да се прво отвори расправа о грешкама Синода од 13. фебруара али је постојећи однос снага у Сабору то онемогућио. Подељене владике на проекуменистичко и светоотачко предањско крило (Јустин је увек себе проверавао Светим Оцима, наводи се у предлогу за канонизацију) ни канонизација Јустина није суштински могла измирити. Владика је прихватио неканоску одлуку Сабора, иако се са њом не слаже, јер није тражио да буде пензионисан. Али ту одлуку нису прихватили и Артемијеви бројни, како их саборско саопштење, не без омаловажавања назива, „самозвани бранитељи".

Сам отац Јустин Поповић је, кажу, предвиђао да ће од све његове духовне деце Артемије ићи најтежим путем. Ако је судити по овоме што се догодило добро је познавао Артемија и његову природу.

 

Аналитичар

„Верски аналитичар" Живица Туцић је смену владике Артемија дочекао као „добру вест, коју је етнолог Драгомир Антонић овако прокоментарисао: - Када вам господин Живица Туцић каже да је нешто исправно знајте да је погрешно. А кад вам каже да треба урадити тако и тако, ви увек урадите супротно и бићете у праву, јер господин Туцић је човек који од својих ментора добија домаћи задатак.

 

Бранитељи

- Сви православни Срби који ових дана бране владику Артемија, не бране лично њега, нити се око њега окупљају и стварају некакву парасинагогу и расколничку групу, како их оптужују поједини оци архијереји. Ја, на пример, владику лично и не познајем. Овим јавним иступима верујући народ жели да сачува своју веру, каноне Православне цркве, да, остајући послушни својој цркви, упозоре архијереје да се безакоњу мора стати на крај - каже Зоран Чворовић.

 Извор: „Арена 92“ бр. 17, 11. мај 2010, стр.12-13.

 Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( среда, 12 мај 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.