header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Разлика између екуменизма и верске трпељивости Штампај Е-пошта
субота, 15 мај 2010

Владимир Димитријевић

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЕКУМЕНИЗМА И ВЕРСКЕ ТРПЕЉИВОСТИ

Уводна реч

Да се унапред разумемо: екуменизам нема никакве везе с верском трпељивошћу, тако својственом србском народу. Јер, Срби су вековима умели да живе с људима и народима других вера, о чему пише Лазо М. Костић, у својој студији „Толерантност српског Православља“.

>>Познати мађарски статистичар Швартнер је писао почетком прошлог века: „Ако се не варам, то је једна значајна црта карактера грчке цркве, која је у духу истока са собом задовољна, да она мало полаже на мисије и на дело обраћања других (у своју веру), мање него иједна хришћанска црква у новије доба..."

У II књизи тог свог дела, Швартнер је рекао: „Нарочито је непоколебљива верност Граничара према владајућој кући само ако се не чине никакви покушаји њиховог сједињења са римокатоличком црквом..."

 Цитирајући те исте речи Јан Чапловић каже: „Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет само ако њих пусте у миру!“

Посебно се бавио питањем толеранције словачки правник и етнограф Јан Чапловић, који је три године (од 1809. до 1812.) био у Пакрацу саветник православне конзисторије, и на тај начин у сталном контакту са свим црквеним властима наших северних крајева. Као лутеран он посматрао конфесионалне прилике у Славонији.

„Сад узимам слободу да посветим пажњу духу који провејава у Источној цркви и о расположењу ове цркве према другим конфесијама у колико будем у стању.

У том погледу, и са ограничењем које сам баш навео, ја не могу друго него да слободно и отворено признам да их ја заиста сматрам за најбоље хришћане (подвлачење писца).

Они живе у спокојној свести да је њихова вера одлична, они се зову православнима - и која ће друга црква на њих бацити први камен? - Али они пуштају на миру цео други свет, они не прогоне никога; они - колико ја знам - не настоје уопште да себи привуку туђе вернике, они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији.

Док друге хришћанске цркве шаљу мисионере у најудаљеније делове света, Источна црква све то игнорира, и нека ми је дозвољено да своје незнање отворено исповедам: Ја сам до данас о прозелитској акцији ове Цркве тако мало читао и чуо!...

Па и евангелику, по миме мишљењу, више приличи да узме за жену неку српску или влашку девојку него католичку, јер он нема шта да страхује да ће ово свештенство вршити икакав утицај а камоли силу у погледу деце. Многостране непријатности којима су изложени протестанти у Србљи у Угарској кад закључе брак са католичким партнером, већ су многе дубоко, веома дубоко разочарале и они, следствено, имају да се кају због непромишљеног акта.

Нека ми се не приговори да је та велика толеранција источних хришћана нужна последица њихових ограничених политичких односа овде."

У књизи „Српски свадбени обичаји" изашлој у Пешти 1826. пише Еуген Весели:

„Махом у бојевима који се предузимају да се заштити вера, желе се својим непријатељима наметнути догме: код српских витезова, који се појављују у епским песмама, то није случај; они не траже ништа друго него несметану слободу у уживању њиховог физичког, моралног и верског деловања, они не нападају, они се само бране".

У једном Статистичко-географском опису Угарске, Хрватске и Славоније из год. 1834. стоји:

„Славонски грчко-несједињени воле своју веру и своје сувернике сасвим јако, али не ометају друге у вршењу њихове религије и не гоне их; они не бацају мрежу ка прозелитизму".

Ту се описује стање у Карловачкој архидијецези и Пакрачкој дијецези; књига је скоро званична и јако прокатоличка. Тиме њене констатације добивају само на важности.

Познати француски географ и етнограф Ами Буе писао ie 1840:

„Не желећи ослободити Источну цркву сасвим пуне интолеранције, ипак она има преимућство над оном Римском да показује нешто више верске толеранције".

Говорећи о Србији, тада још турском пашалуку, Ами Буе пише (цит. дело, III, стр. 288):

„Књаз Милош је увек следио паметну политику према муслиманима. Он их није ни најмање бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице (користи) онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије".

Француски писац Адолф Бланки писао је почетком четрдесетих година прошлог века и ово о Србима:

„Они поуздано верују масу ствари које су мало вероватне чак у очима вере; али су њихова веровања умилна, и нема ту ништа од фанатизма и од интолеранције муслимана".

Немачки (шлески) теолог и правник из прве половине прошог века, Ј. Ф. Наигебаур, који се прославио својим разним описима земаља и народа, у својој књизи о Јужним Словенима каже ово о разлици православних и католика 1851. године:

„Католички Хрват говори са извесним презиром о Србину, који следује источну веру; он га зове Рац. Обично, ако неко пита о имену, пореклу, занимању једног које је случајно акатолик (које није католик), никад не пропусти католички Хрват да дода: он није католик, он је несједињен, он је шизматик, чак и тада кад га нико о том не пита. Ове особине није писац могао да нађе код припадника Источне цркве, тако да они изгледају много толерантнији. Томе свакако доприноси и то, што њихови свештеници не стоје ван државе и ван породице, јер су жењени и не зависе од једног страног, далеког поглавара духовног. То им стално даје право да кажу: Богу се треба више покоревати него људима..."

Бечко-пештански археолог и историчар Фелике Каниц (Јеврајин) много пута је пропутовао Србију, и дао низ радова о њој. Између осталих и систематски приказ њеног стања под називом „Кнежевина Србија и Српски народ од римских времена до данас". Та је књига изашла први пут 1869, после је прештампана, док је почетком овога века изашла као „Краљевина Србија..." са неким додацима. У њој стоји исто што и у прво-битном издању од 1868:

„Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању и прозелитизму. Он је религиозан у колико се ради о црквеним заповедима".

Француски књижевник и научник (слависта) Луј Леже писао је 1873:

„Једна евангеличка (протестантска) црква била је подигнута у Београду 1854. Једна немачка школа јој је придодата; она је била под заштитом књаза Михаила који је желео, да толеранција буде најлепши урес своје владавине...

У Србији једва има више од четири хиљаде католика. Влада се носи мишљу да за њих створи цркву, која би зависила од епископа аустриског...

Један од последњих аката књаза Михаила био је да понова отвори једну од старих турских џамија за верску употребу Срба муслимана који из Босне долазе у Београд. Врло умесна мера и веома погодна да покаже Србима муслиманима да ће будућа Србија обухватити општом толеранцијом све религије и све обреде".

Један Италијанац добровољац у Српско-турском рату 1876. писао је још тада са чуђењем описујући свој боравак у Београду:

„Хоџа и католички свештеник имају по 60 форината годишње; синагога и лутеранска капела примају већу помоћ; православна црква је званична црква државе. Пре кратког времена министар је казнио новчаном казном турског хоџу зато што је једног петка прегрешио и није обавио верску службу. Необичан и, ако се хоће, нелибералан начин, али ипак такав да показује колико трпељивости и, према томе преданости према слободи има овај народ о коме Маџарска труби да је способан да буде само роб".

Француски историк Ернст Дени писао је за време Првог светског рата:

„Српски народ није мистичан; Његов дневни, мучни посао је сувише опор да би му дозвољавао да често диже очи ка небу. Он није нетрпељив (нетолерантан), јер га живот доводи без престанка у контакт са разним верама".

Познати слависта, професор Немачког универзитета у Прагу, Герхард Геземан је писао мало пред овај рат: „Великодушно је српска држава, чак на врхунцу своје моћи, оставила на снази самосталну архиепископију охридску.

Горњокарловачки владика Симеон (Злоковић) сматра да је толерантност последица Светосавља. Он пише (стр. 16)17):

„Светосавски дух је створио код нашег народа и ону ширину толеранције према човеку друкчијег мишљења и веровања. Мада чуварка Православља и у догматском и у организационо-дисциплинском погледу, Светосавка црква још од Средњег века гаји дух толеранције. На подручју светосавске црквене организације несметано живи и делује архиепископ барски који је потчињен Риму. Епископ Котора такође је у саставу римске црквене организације, и то остаје како је и било и онда када је Св. Сава поставио православног зетског епископа са седиштем на Превлаци, неколико километара далеко од Котора. Са подручјем которског епископа римске оријентације, граничио се и хумски епископ, под чијом је духовном влашћу била цела северозападна обала Бококоторског залива. Две црквене јурисдикције и већ прилично оформљена и два црквена менталитета живели су један поред другог, и начело трпељивости тек се нарушава после пропасти државе Немањића, када се духовна деца Св. Саве почињу називати јеретицима и шизматицима и када, под Венецијом, почиње систематско покатоличавање. Српска средњевековна држава и њена светосавска црква прве су у културној историји познавале начело верске толеранције, што служи на част и држави и цркви..."<<

То су, дакле, Срби: живи и пусти друге да живе!

Уосталом, из романа „На Дрини ћуприја“ види се како су се, у Вишеграду, слагали верски вођи православних, римокатолика, муслимана и јудаиста.

То и јесте смисао босанске изреке: „Добар човјек, не хвалећи му вјере!“ Скраћено: „Алал ти вера!“ Ово значи: „Нека ти је Богом проста твоја, за мене погрешна, вера, али ти јеси добар човек!“

Али, Православље и инославље се не могу мешати без обзира на Истину, Која је Христос. Цело Св. Предање сведочи о томе.

Свети Теофан Затворник каже:

По учењу Отаца и Учитеља Цркве јересју се назива оно лажно учење које подрива саме основе хришћанске веронауке, изопачује верске догмате и своје следбенике потпуно отуђује од Православне Цркве... дао што говори Св. Василије Велики: јеретик је онај ко је туђ по вери.

"До самог краја века не треба да очекујемо никакво ново откривење. Шта онда треба мислити о ономе ко би дошао и почео да нас уверава да нам од Бога доноси ново откривење? Морамо га сматрати за лажова и преваранта. Ако би он, чак, говорио да му анђео или неки други дух говори и тада га треба одлучно одбацити, не допуштајући да се у нама појави дух радозналости или неке ласкаве наде. "Један је Господ, једна вјера, једно Крштење" учи Апостол (Еф. 4,5). Шта још друго у вери и богоугађању треба да очекујемо, да желимо и прихватамо?! И каква нам је нужда да слушамо свакога кога сретнемо тим пре  кад он другог Исуса и други начин спасења проповеда, ког нису проповедали Апостоли, или предлаже да прихватимо други дух којег до сада нисмо прихватали или нас наводи на другу благу вест за коју раније нисмо чули (2. Кор. 11,4)? Какво је још учење потребно кад је оно које ми имамо тако спасоносно и кад је оно на тако много начина доказало своју спасоносност?! На ово може да наводи само испразна жеља за променом. Чујте шта о овим духовима - проповедницима нових учења пише Апостол и Јеванђелист Јован Богослов: "Љубљени! Не вјерујте свакоме духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свијет. По овоме познајте Духа Божијега, и духа лажнога; сваки дух који признаје да је Исус Xpистос у тијелу дошао, од Бога је; А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи и сад је већ на свијету (1. Јован. 4, 1-3).

 

Свети Игњатије Брјанчанинов додаје:

 

"Велико мноштво Светих је примило венац мученички, они су изабрали најгоре и најдуже муке, тамницу и прогонство, само да не пристану да учествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква је увек сматрала даје јерес смртни грех, увек је сматрала да је човек који је заражен страшном болешћу јереси мртав душом, да су му благодат и спасење туђи, да је он у вези са ђаволом и његовом погибељи. Јерес је грехума. Јерес је више ђаволски него људски грех: она је кћи ђавола, његов проналазак – нечастивост блиска идолопоклонству. Оци обично идолопоклонство називају нечастивошћу, а јерес злочастивошћу. У идолопоклонству је ђаво присвајао себи божанску част од заслепљених људи, а путем јереси он заслепљене људе чини учесницима у свом главном греху - богохуљењу. Ко пажљиво прочита "Дела сабора" лако ће се уверити да је карактер јеретика потпуно сатански. Видеће њихово ужасно лицемерје, огромну гордост - видеће понашање које се састоји од непрекидне лажи, видеће да се они предају разним ниским страстима, да се они, када имају могућности, одлучују на све могуће најужасније преступе и злодела. Нарочито је уочљива њихова непомирљива мржња према деци истинске Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је повезана са окрутношћу срца, са страшном помраченошћу и болешћу ума, она упорно стоји у његовој зараженој души - и човеку је тешко да се исцели од ове болести! Свака јерес у себи садржи хулу на Духа Светог: она или хули на догмат Светог Духа или на дејство Светог Духа, али обавезно хули на Светог Духа.

Суштина сваке јереси је богохуљење... Занимљиво је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка истом циљу: одбацивале су Божанство Речи и изопачавале догмат о Оваплоћењу (Христовом). Најновије највише теже ка томе да одбаце дејства Светог Духа: са ужасним хулама одбациле су Божанствену Литургију, све Свете Тајне, све оно где је Васељенска Црква увек признавала дејство Светог Духа..."

Свети Оци Цркве су увек учили да се треба чувати и клонити јеретика. Још у 2. веку, Свети Игњатије Богоносац је говорио:

"Неки имају обичај да лукаво носе Име Христово, а чине дела недостојна Бога. Од њих треба да бежите као од дивљих звери, јер су то бесни пси који подмукло уједају. Морате их се чувати, јер они пате од неизлечиве болести. За њих постоји само један лекар... Господ наш Исус Христос"

"Дакле, молим вас, не ја, него љубав Исуса Христа, храните се само хришћанском храном, а клоните се туђег растиња, као што је јерес. Отрову свог учења јеретици додају Исуса Христа, чиме и стичу поверење: али они дају смртоносни отров у заслађеном вину. Онај ко не зна жудно га узима и заједно са погибељним задовољством прима смрт".

"Не заваравајте се, браћо моја! Они који кваре домове, Царство Божије неће наследити. Јер, ако се они који то чине телом бивају подвргнути смрти, неће ли још много пре смрти бити подвргнут онај ко злим учењем квари веру Божију, за коју је Исус Христос разапет? Такав човек ће као бестидник отићи у неугасиви огањ, исто као и онај ко га слуша".

O чувеном ави Агатону ce причало следеће: "Дошли су код њега неки монаси чувши за његов велики дар расуђивања. Желећи да испитају хоће ли се он наљутити питају га: "Јеси ли ти Агатон? Чули смо за тебе да си горд човек?" Он договара: "Да, то је тачно." Они га опет питају: "Јеси ли ти Агатон, празнослов и клеветник?" Он одговара: "Јесам." И опет говоре: "Јеси ли ти Агатон јеретик?" Он одлучно одговара: "Не, нисам јеретик." Затим га упиташе: "Реци нам, зашто си на прва питања давао потврдан одговор, а последње ниси издржао?" Он им одговори: "Признајем да имам прве пороке, јер је то признање корисно за моју душу, а бити јеретик значи бити отпадник од Бога, а ја не желим да будем отпадник од Бога." Чувши ово они се зачудише његовом дару расуђивања и одоше, добивши поуку.

Свети Иринеј Лионски пише:

"Од светог Поликарпа Смирнског смо чули да је Јован, ученик Господњи, у Ефесу дошавши у сауну и видевши у њој Керинфа (познатог јеретика), истрчао из парног купатила, не окупавши се и рекавши: "Бежимо да не падне купатило зато што је у њему непријатељ истине Керинф." И сам Поликарп је приликом сусрета са Маркионом који му је рекао: "Знаш ли ме?", одговорио овоме: "Знам првенца сатаниног." Апостоли и њихови ученици су били толико опрезни да, чак, ни речима нису долазили у везу са некима од оних који су извртали истину као што је и Павле рекао: "Човјека јеретика по првом и другом свјетовању клони се, знајући да се такови изопачио, и гријеши, и сам је себе осудио" (Тит. 3, 10-11)".

Није грешно само читати него и чувати код себе неправославне књиге, на пример, јеретичке и расколничке. Презвитера Киријака који је у својој келији држао јеретичка дела Несторова, уразумила је следећа визија: видео је жену како стоји поред његове келије, обучену у гримизни плашт и са њом два мушкарца у којима је препознао Пресвету Богородицу, Јована Претечу Господњег и Јована Богослова који су је пратили. У неизрецивој радости презвитер се пун страхопоштовања бацио пред ноге Богородице и молио Је да посети његову келију, али она није пристала без обзира на његове молбе у сузама и на крају је рекла: "Како желиш да уђем код тебе кад у својој келији држиш Мог непријатеља?"

Пробудивши се из сна Киријак је у дубокој патњи почео да размишља: "Ко би то могао да буде непријатељ Пресвете Богородице? Осим мене у келији није било никога." После неког времена кад је читао књиге презвитер је међу њима нашао поуке јеретика Нестора, осуђеног на 3. Васељенском Сабору зато што је Пресвету Богородицу називао Христородица, а не Богородицом, као да се од Ње родио обичан човек, а не уједно и Бог. Тек тада је Киријак схватио ко је у његовој келији био непријатељ Пресвете Богородице. Истог тренутка је спалио јеретичку књигу рекавши: "Нека од сад код мене више не буде непријатеља Пресвете Богородице".

У житију великог Оца Египатске пустиње, преподобног Пајсија Великог (слави се 19. јуна) налазимо потресан пример о томе како се благодат Божија лако губи.

Ово се десило у Египту. Његов ученик се једном приликом упутио у град да тамо прода своје рукотворине. На путу до тамо срео је Јевреја који је, приметивши његову простодушност, почео да га саблажњава овако говорећи: "Љубазни, зашто верујеш у простог човека који је уз то још и разапет на крсту? Па Он уопште није очекивани Месија. Треба да дође други, а не Он." Ученик, будући слабе памети а простодушног срца, поче пажљиво да слуша ове речи и, чак, се дрзну да каже: "Можда говориш истину." Кад се вратио у пустињу преподобни Пајсије се окренуо од њега и није му рекао ни речи. На крају је после његових дугих молби преподобни рекао ученику: "Ко си ти? Не познајем те. Онај мој ученик је био Хришћанин и благодат Светог Крштења је била на њему, а ти ниси такав. Ако си ти стварно мој ученик онда те је оставила благодат св. Крштења и Христов лик у теби је уништен." Ученик је у сузама испричао свој разговор са Јеврејем на шта је Преподобни одговорио: "О несрећниче! Шта може бити горе и подлије од речи којима си се одрекао Христа и Његовог Божанственог Крштења? Сад иди и плачи, код мене за тебе више нема места, твоје име је запечаћено међу именима оних који су се одрекли Христа и заједно са њима чекају те осуда и муке." Пошто је ученик од Преподобног чуо такву пресуду, обузело га је покајање и као одговор на његове молбе Преподобни се затворио у келију на молитву. Молио је Бога да опрости ученику његов грех. И услишио је Господ молитву преподобног, и даровао му знак да је ученику опроштен његов гррех. А тада га је Преподобни упозорио: "Чедо, узнеси славу и хвалу Христу Богу нашем са мном за то што је нечисти и богохулни дух прогнан из тебе, и што се уместо њега Дух Свети спустио на тебе и повратио у теби благодат Светог Крштења. Дакле, сада се чувај да не би због лењости или немара поново пао у вражију замку, јер ћеш ако сагрешиш морати да гориш у огњу пакленом".

Религиозна равнодушност данашњих људи је запањујућа. По њима, свеједно је којој вери припадаш – сви ће се спасти. Свети Игњатије (Брјанчанинов) писао је о томе, у 19. веку, једној Рускињи:

>> Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.

Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"

Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад - не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху.

"Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим", говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог.

Казне - судбина рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла" (Јн. 6,28 - 29).

Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је - дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничење) са Богом уз посредство њиме дарованих тајни. Али узалуд и погрешно ви мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд ви гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала.
Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад.

Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством - вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела.

Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења. "Мислимо, дакле", говори свети апостол Павле, "да ће се човек оправдати вером без дела закона" (Римљ. 3, 28.). "И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу" (Римљ. 3,22 - 24).

Ви ћете приговорити: " Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела - мртва". Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела пале природе наше. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божје, као дело вере.

Загледајте се у Нови завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божјих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божјих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. А насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе - од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца - недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуда га, с каквим правом, налазите, и препознајете код себе? Ако сте хришћанин, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима.

Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену оно се зида и зато се не колеба, не пада. А то што називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као здрав, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством.
Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божјем? Није, него здрав разум показује ово.

Ах, ваш здрави разум!... Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божјем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божјем, које превазилази свако умовање, и свако поимање човеково недоступно је за њих. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи... кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!... Имаш име да си хришћанин, а не знаш учење Христово!

Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине - бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божјег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. То је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога.
То је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј просуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божје о дејствима Божјим, откривено од Самога Бога.

Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати у Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити уму своме сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна сопствена самоизмишљања и скитања ума човечијег.Кажете: "Јеретици су такође хришћани". Откуд вам то?
Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства - богохулне јереси?

Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, - бешчашће, блиско идолопоклонству.

Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес - зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха - богохуљења. Ко прочита пажљиво "Одлуке Сабора", тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански.
Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када имају могућност, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу!

Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, - упорно се одржава у души њоме зараженој - и тешко је човеку исцељење од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима:

"Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховом богохулству, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу".
Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, а потврђено је Васељенским Халкидонским сабором. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!...

Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. То лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, - само понеку разлику у обртима речи - тек толико!
Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима "нема ничег за осуду", одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа - само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску - тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу.

Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским - дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божји, ту је одбачен и похуљен Дух Свети - само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе - он је предиван човек!
Како може Бог њему да ускрати спасење!... Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, а са учењем сатанским.

Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је - одрицање од Христа.

Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Терезе, не Фрање и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце).

Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима - посредством Хришћанства.<<

Дакле, исповедање праве вере повезано је са спасењем. Судбину инославних стављамо у руке Божје, али знамо – ако одступимо од праве вере, губимо душу, јер смо за праву веру знали, али је нисмо поштовали и исповедали.

Па зашто данашњи човек прихвата екуменизам?

Зато што је постао равнодушан према вери, па је изгубио подвиг и покајање, и остао без благодати Светог Духа. Свети Игњатије Брјанчанинов о томе каже:

>>/.../Човеку је остављено на вољу веровање у Христа, а одбачено је живљење по заповестима Христовим; прихваћен је живот који је са њима у супротности, због чега вера никако не може да пређе из теоријске у делатну, тим мање у живу, т.ј. у духовну. Вера без дела вере, т.ј. без испуњења заповести Христових је мртва. Сама теоријска познања за човека остају крајње мрачна, замршена и неразумљива, јер их он не сазнаје преко дела, а још мање га поучава Духом Свети. Видимо да се данас многи који себе сматрају Хришћанима, па чак и учитељима Христове Цркве налазе у овом стању збуњености и таме, неки од њих не верују у Христова чуда, наведена у Јеванђељу, други верују једном делу учења Христовог, а други одбацују, трећи не верује у постојање демона: неки, опет, не умејући да разликују дела вере од дела природе, мисле да ће се сви спасти због својих добрих дела и др. и др. Из овог разлога веома ретко се може чути истинита Реч Божија из уста људских, а често може чути лажна. Глад за слушањем Речи Божије - ето несреће, неупоредиво теже несреће од свих несрећа које су икад задесиле Хришћане..." /.../

Наше стање због недостатка живих сасуда Духа, који би нас руководили и због безбројних опасности, у којима се налазимо достојно је горког плача и неутешног ридања. Злопатимо се, заблудели смо, и нема гласа који би нам помогао да изађемо из своје заблуде...

"Помагај, Господе" вапио је Пророк, пророкујући пророчанским духом нашу несрећу и узимајући на себе улогу онога ко жели да се спасе "јер неста Светих". Нема духоносног наставника и руководиоца који би непогрешиво указао на пут спасења и којем би онај ко жели да се спаси могао да повери себе са попуном сигурношћу.

"Лаж говоре један другоме, уснама лажљивијем из срца дволична" (Пс. 12, 2-3) по наговору душевног разума који је способан само да рађа и уобличава заблуде и таштину"<<

И отац Серафим Роуз нас, поводом те равнодушности, опомиње:

>> На Западу је, без сумње, благодат Божија изгубљена пре много векова. Римокатолици и протестанти наших дана никада нису ни окусили благодат Божију. Зато и не чуди њихова неспособност да разликују њену демонску лаж. Али, авај! Данашњи успех лажне духовности међу православним Хришћанима показује да су и они изгубили спасоносну силу Хришћанства у тој мери да више нису способни да разликују истинско Хришћанство од лажног. Православни Хришћани превише дуго нису довољно поштовали драгоцено благо Светих Отаца и нису се потрудили да употребе чисто злато њихових учитељских речи. Колико православних уопште зна за постојање основних текстова православног духовног живота који заправо уче како да човек разликује истинску духовност од лажне, текстова у којима је приказан живот Светих - мушкараца и жена који су у свом животу у изобиљу стекли ризницу благодати Господа Бога? Да ли је међу њима много оних који су прожети учењем које се садржи у "Лавсаику", у "Лествици" Св. Јована Лествичника, у "Невидљивој борби" Преп. Никодима Светогорца, у књизи "Мој живот у Христу" Св. Јована Кронштатског?

Себичност и самоувереност којима је прожет живот већине данашњих "Хришћана толико су продрли у све, да је за њих поимање тога шта је то "духовни живот" запечаћено са седам печата и када се такви људи прихватају "духовног живота код њих се тада добија само друга форма задовољства собом /.../<<

Без оваквог стања, не би било екуменизма. Екуменизам је, за разлику од древних, суптилних јереси, попут монотелитства, јерес за људе последњих времена, отупелих од комфора и медијске кретенизације.

Па добро, шта је онда екуменизам? Свети човек наших дана, архиепископ Серафим (Собољев), чије мошти почивају у Софији, у Бугарској, још 1948. године записао је:

>> Eкуменисти као најважније истичу јединство или Јединствену Цркву. Међутим, појму "јединствена" они дају свој неправилан, изопачени смисао, јер под том Јединственом Црквом они не подразумевају само све православне, већ и све инославне хришћане, тј. јеретике.

Ова екуменистичка тачка гледишта се у потпуности разилази са православним погледом који под Јединственом Црквом увек подразумева само православне људе који истинито верују. Наша Црква никад није сматрала да у њен састав, у састав самог Тела Христовог, улазе јеретици. А и како је могуће сматрати ову тачку гледишта православном када су Васељенски Сабори јеретицима увек изрицали анатему, тј. изопштавање из Цркве? Очигледно је да екуменисти у свом учењу о Цркви не признају над собом ауторитет Васељенских Сабора. Међутим, то је једнако одрицању ауторитета читаве Православне Цркве и признавању у датом случају за једини критеријум истине свој сопствени разум уз одрицање православне вере у Цркву.

Исти овакав рационализам и исто овакво неверје у истинску Христову Цркву екуменисти умећу у своје тумачење назива Цркве "Саборна". Ми заједно са Светим Оцима Цркву називамо Саборном или Васељенском зато што се она "не ограничава никаквим местом, ни временом, ни народношћу, него садржи у себи истинске вернике свих места, времена и народа." (Опширни катихизис митрополита Филарета). Међутим, екуменисти под овим називом Цркве подразумевају не само истинито верујуће Хришћане него и све јеретике.

Исту овакву заблуду показују и у свом односу у погледу назива Цркве "Апостолска". Ма како то чудно било, екуменисти под овом Апостолском Црквом подразумевају и такозване "хришћанске цркве" које уопште нису апостолског порекла и наслеђа. Они сматрају да све јеретичке исповести припадају Апостолској Цркви без обзира на то што Павле, највећи Апостол, изопштава све јеретике из Православне Цркве и предаје их анатеми говорећи: "Ако и ми или анђео са неба јави вам јеванђеље друкчије него што примисте проклет да буде" Гал. 1, 8).

Међутим, православни екуменисти највише се огрешују о десети члан Символа вере у погледу назива Цркве "Света", када у састав ове Свете Цркве укључују јеретике. Црква се назива Светом зато што је она та која даје благодат Светог Духа, која се даје верницима у Светој Тајни Миропомазања приликом њиховог Крштења.

Ова препорађајућа, освећујућа и спосоносна благодат је најдрагоценије и највеће благо за нас, јер је циљ Христовог доласка у свет, и Његових страдања на Крсту и смрти био да нам дарује управо њу... Симеон Нови Богослов говори: "То је и био циљ и крај читавог домостројитељства Христовог да они који верују примају Духа Светог да би Он био као душа наше душе и да би се дејством Овог Духа освећивали, обнављали и препорађали наш ум, савест и сва осећања."

Али, овог за нас најдрагоценијег блага, ове препорађајуће благодати Светог Духа са њеном светошћу нема и не може бити код протестаната, јер код њих нема Свете Тајне Миропомазања. У Крштењу се ми само чистимо од грехова, умиремо за телесни живот и Дух Свети нас поново рађа за нов и свет живот. Али, ово друго је за нас могуће само уз помоћ оне благодати коју добијамо у Светој Тајни Миропомазања. У овој Светој Тајни нам се предаје Дух Свети са свим Својим даровима, који нас снаже и бодре у духовном светом животу.

Овај благодатни и свети живот није могућ за оне инославне хришћане који имају Свету Тајну Миропомазања, али за које ова сила није важећа и није спасоносна, због тога што их је Православна Црква одбацила због јереси.

Због овога потпуно греше православни екуменисти када у Свету Цркву укључују све јеретике...

Они не праве разлику између чланова Православне Цркве као грешника и немоћних људи од инославних Хришћана и њихових "црквава", сматрајући да ће и једни и други постати свети кроз благодат Божију и кроз љубав општења.

Међутим, између њих постоји огромна разлика. Чланови Православне Цркве иако су грешни, ма како велики њихови греси били, кроз Свету Тајну Покајања и уз помоћ делатне и спасоносне благодати увек могу да постану свети да достигну истинску и савршену светост. Али, појединачним јеретицима или читавим групама, организацијама, ова светост никада неће бити својствена, јер на њих не делује благодат Свете Тајне Миропомазања и благодат Свете Тајне Покајања. Јеретици могу бити свети тек после покајања или одрицања од свих својих јереси и тек после поновног сједињења са Православном Црквом. Тек тада инославни хришћани могу да се укључе у састав Свете Христове Цркве...

Међутим, тумачење у погледу назива Цркве "Света", као и у погледу других назива није само проста заблуда. Ова заблуда у ствари представља рушење наше православне вере у Цркву. Она од нас захтева веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву са тим да ми ове особине примењујемо искључиво на нашу Православну Цркву. А православни екуменисти јој отказују послушност. Због тога они до непрепознатљивости изопачују девети члан Символа вере. Резултат овога је некаква неприродна мешавина истине и лажи, Православља и јереси, што православне екуменисте доводи до крајњег изопачавања истинитог схватања о Цркви и то у тој мери да су они, иако су чланови Православне Цркве истовремено постају и чланови екуменистичке цркве, или тачније речено, неког васељенског јеретичког друштва са његовим безбројним јересима. Требало би да увек имају на уму Христове речи: "Ако ли не послуша ни Цркве, да ти буде као незнабожац и цариник" (Mт. 18, 17).

Ова непослушност православних екумениста доводи до тога да они изјављују да "зидови који деле Цркве не досежу до самог неба, до Христа-Главе, и не спуштају се до самог срца Цркве, до Светог Духа."

Међутим, ови зидови који деле, односно разлике између Православне Цркве и јеретика појавили су се на Васељенским Саборима. До њих је долазило у циљу очувања православне вере од погибељи која настаје од мешања са погубним јересима. До ових подела је долазило да би се испуниле Христове речи: "Мислите ли да сам Ја дошао да дам мир на земљу? Не, кажем вам, него раздор" (Лк. 12, 51). На Васељенским Саборима су се оствариле и речи Господа казане Апостолима и њиховим наследницима који стоје на челу Православне Цркве - епископима: "Јер вам кажем заиста: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу" (Мт. 18, 18). Јасно је да ове поделе досежу до самог неба. Како да ове поделе не досежу до Христа кад су оне засноване на сопственим речима Христа Спаситеља?

Догматичке одлуке Васељенских Сабора са анатемом против јеретика доносиле су се на основу апостолских речи: "Јер нађе за добро Свети Дух и ми" (Дап. 15, 28). Дакле, одлуке против јеретика нису потицале само од Светих Отаца Васељенских Сабора него и од Самог Духа Светог. У датом случају велику важност имају Христове речи, изречене за време Његовог јављања ученицима после Васкрсења: "Примите Дух Свети. Којима опростите гријехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће им се (Јн. 20, 22-23).

Јасно је да је анатема Васељенских Сабора, која у својој основи има Христове речи, заједнички изрицана јеретицима: и од Светог Духа, и од Цркве. Поставља се питање да ли догматичке разлике могу да не досежу до Светог Духа кад од Њега потичу?

Међутим, то није све. Из Христових речи: "Што свежете на земљи биће свезано и на небу" је очигледно да анатемисање јеретика, односно њихово изопштавање из Цркве прелази и у будући живот и да сви јеретици после смрти доспевају у паклене муке...

Православни екуменисти не само да не слушају Православну Цркву него је, чак, отворено окривљују за грех деобе.

Али, није Православна Црква стварали јереси већ јеретици. Православна Црква је до мученичке крви од јеретика штитила чистоту православне вере. Да није било ове борбе православна истина би кроз мешање са јеретичком лажју престала да постоји, а Православна Црква би уједно нестала са лица земље...

Тешко је рећи где православни екуменисти више одступају од Православне Цркве - у својим делима или тако што присуствују на екуменистичким конференцијама. Ово присуство је у ствари издаја нашег догматичког православног учења о Цркви, које је изражено у деветом члану Символа вере. Присуствујући на јеретичком скупу који екуменисти називају "свецрквена конференција", "скуп свих хришћанских цркава" и "једина света Христова црква" православни представници самим тим потврђују постојање ове "једине свете цркве Христове" са свим њеним јеретичким заблудама...

Осим тога на свим екуменистичким конференцијама обавља се заједничка молитва јеретика са православнима, а заједничка молитва се забрањује светим канонима наше Цркве (10, 45. и др. Апостолска правила).

У свом тумачењу овог последњег правила епископ Смољенски, Јован говори: "Правила не теже само ка очувању православних од заразе јеретичким духом него и њиховом чувању од индиферентности према вери и Православној Цркви, која лако може да се роди у општењу са јеретицима у стварима вере. Овакве одлуке, уосталом, нимало не противрече духу хришћанске љубави и трпељивости којима се одликује Православна Црква, јер је велика разлика између трпљења заблуделих у вери... и живљења са њима и ступања са њима у религијски контакт без размишљања, јер последње значи да не само да се не старамо да их обратимо у Православље него се и сами у њему колебамо."

Св. Кипријан, епископ Картагински, каже да јеретици никада неће прићи Цркви ако их ми сами будемо подржавали у убеђењу да они такође имају Цркву и Свете Тајне...

Православни представници би могли да присуствују на екуменистичким конференцијама само уколико би њихови организатори у име такозваних хришћанских цркава које улазе у екуменистички покрет изјавили Православној Цркви да су оне спремне да се одрекну својих религијских заблуда и да се са њом сједине у православној вери. Међутим, они који управљају читавим током екуменистичких конференција овакве изјаве никад нису давали и неће их ни дати зато што инославним хришћанима не пада на памет да се одрекну својих јереси и да се сједине са Православљем. Не сме се заборавити са каквом тврдоглавошћу и фанатизмом јеретици бране своја религијска убеђења. Сједињење са Православном Црквом, као што стварност показује, односи се на појединце и притом је то веома ретко и у изузетним случајевима. Памтимо увек пророчанске речи Христове: "Али, Син Човјечији кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?" (Лк. 18, 8).

Због свега овога не можемо имати основа да се надамо да такозване "хришћанске цркве" могу да се сједине у вери са Православном Црквом. Треба да очекујемо да ће се број истински верујућих људи стално смањивати.

Уосталом, ни сам главни екуменистички савет уопште ни не помишља на то да инославни хришћани треба да се сједине са Православном Црквом...

Иза екуменистичког покрета стоје исконски непријатељи Православне Цркве - масони... Организатори екуменистичких конференција не теже ка догматичком сједињењу свих такозваних хришћанских цркава са Православним Црквама него ка мешању једних и других, кроз одступање православних од своје вере и њихово екуменистичко дружење са јеретицима, нарочито са протестантима. А ово мешање је једнако уништавању Православља.

Наравно, кад је реч о екуменизму не смемо губити из вида да на самом извору екуменистичког покрета пред нама не стоје само исконски непријатељи наше Православне Цркве, већ и отац сваке лажи и погибељи - ђаво. У претходним вековима он је хтео да уништи Свету Цркву кроз мешање православних са јеретицима. Он ово чини и сада кроз исто ово мешање преко екуменизма са његовим неисцрпним масонским капиталом.

Ипак, раније је ђаво, као подстрекач мешања истине и лажи, имао више препрека него сада. Тада су Хришћани имали ватрену ревност према православној вери и штитили су је до мученичке крви. Данас су православни обузети нечувеном равнодушношћу према својој вери, што је толико мрско Господу Који је рекао: "O да си студен или врућ! Тако будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својијех” (Апок. 3,15-16). Тада су због ревности према вери и чистоту хришћанског живота православни имали богопознање. Богословски непросвећени људи, чак и на пијаци, расправљао је о томе да ли је Христос једносуштан или сличносуштан Свом Божанственом Оцу. А данас међу православнима царује свеопште слепило у погледу питања вере. Користећи све ово, екуменистички покрет се брзо шири читавом васељеном, хватајући у своје лукавством исплетене мреже, чак, и православне Хришћане...

Имајући у виду суштину екуменизма и његове циљеве, одбацимо у потпуности екуменистички покрет, јер је то одступање од православне вере, издаја и неверство Христу, што на све начине треба да избегавамо да се не би на нама оствариле речи преподобног Серафима: "Тешко ономе ко макар за једну јоту одступи од светих Васељенских Сабора." Овде је свет непријатељски према Христу и Његовој Светој Православној Цркви. Зато је пријатељство са овим светом, по речима апостола, "непријатељство према Богу" (Јаковљ. 4, 4).

Наша Света Црква се увек борила против јереси и то чак до своје крви, али је људе који су по наговору ђавола пали у јерес Православна Црква увек жалила, и покретана љубављу према њима изрицала им епитимију, све до одлучења од црквене заједнице.

Међутим, она никад није престајала и неће прекидати своју молитву, овај уздах благодатне истинске љубави за уразумљивање и обраћење јеретика на пут спасоносне истине. Ево како нас Света Црква учи да се за њих молимо: "Оне који су одступили од православне вере, и који су заслепљени погибељним јересима, светлошћу Твог познања просвети и Светој Твојој Апостолској Цркви присаједини" (молитве за живе - Молитвеник).

На тај начин Света Црква, захтевајући бескомпромисну борбу против јереси, разликује саме јереси од људи који су пали у ове јереси, и увек за њих отвара свој матерински загрљај пун љубави...

Због овога немојмо имати апсолутно никакве везе са екуменистичким покретом. Руководимо се у овом случају речима Светог Писма: "Јер шта има правда са безакоњем? Или какву заједницу има светлост са тамом? Како ли се слаже Христос са Велијаром?" (2. Кор. 6,14-15). "Благо човјеку који не иде ма вијеће безбожничко" (Пс. 1, 1)<<

Године 2009, шест деценија после Св. Серафима Софијског, у Грчкој се појавио Апел против екуменизма, који је, поред низа јелинских епископа, духовника, свештеника, монаха и теолога, потписао и владика Артемије (Радосављевић), са својим монаштвом. Ево шта се, у том апелу, каже о екуменизму:

>> ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА

Са сабора православног свештенства и монаштва  

Грчке Православне Цркве, април 2009. године

 Ми који смо благодаћу Божјом одгојени догмама благочешћа и који у свему следимо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:

Једини пут спасења људског рода1 јесте вера у Свету Тројицу, у делo и учење Господа нашег Исуса Христа, које се продужава у Његовом Телу, Светој Цркви. Христос је једина истинита Светлост2; нема друге светлости која би нас обасјавала, нити другог имена које би нас могло спасти: "Јер нема под небом другог Имена, даног људима, којим бисмо се могли спасти"3. Сва друга веровања, све друге религије које не познају и не исповедају Христа "дошавшег у телу"4 јесу плод људског умовања и ђаволског деловања5 који не воде правом познању Бога ни новом рођењу кроз божанско крштење, него уместо тога, прелешћују људе и воде их у пропаст. Као хришћани који верују у Свету Тројицу, ми немамо истог Бога са било којом другом религијом, нити са такозваним мототеистичким религијама, јудаизмом и исламом, који не верују у Свету Тројицу.

Христом основана и Духом Светим вођена Црква остала је, током две хиљаде година, постојана и непоколебана у спасоносној Истини коју је Христос донео својим учењем, Апостоли пренели, а Свети Оци сачували. Црква није поклекла под суровим прогонима, најпре Јевреја, а после незнабожаца - током прва три века; Она је изнедрила јата сведока-мученика и изашла као победник, доказујући тиме своје божанско порекло. Као што је Јован Златоусти дивно рекао: "Ништа није јаче од Цркве... ако се бориш против човека, или побеђујеш, или биваш побеђен; али ако се бориш против Цркве, не можеш никако победити, јер је Бог најјачи"6.

Када су прогони Јевреја и незнабожаца престали и Црква тријумфовала над тим спољним непријатељима, унутарњи непријатељи Цркве стали су да се умножавају и да јачају. Почеле су да ничу различите јереси, које су настојале да потру и искваре предату нам веру, како би тиме збуниле верни народ и ослабиле његову веру у Еванђеље и Предање. Описујући стање у Цркви које је, чак и административно, трајало преко 40 година, а било проузроковано Аријевом јереси, Свети Василије Велики каже: "Догме Отаца су биле сасвим занемарене, апостолско предање пресахнуло, навотарије млађих људи биле запажене у Црквама; зато су људи богословствовање (theologizing) заменили вештим умовањем (technologizing); мудрост овога света као да је уклонила похвалу Крста. Пастире су одгонили, а на њихово место постављали грабљиве вукове, који разгоне Христово стадо"7.

Али оно што се збило са спољним непријатељима, збило се и са унутарњим непријатељима - јересима. Преко великих и просвећених светих Отаца Црква је, у случајевима специфичних, сумњивих учења, разграничила и осигурала православну веру одлукама Помесних и Васељенских Сабора, и уз сагласност свих Отаца (Consensus Patrum) у свим стварима које се тичу вере. Стога смо ми сигурни када следимо свете Оце и не померамо међе које су они поставили. Изрази "следећи наше свете Оце" и "Не померајући међе које су наши Оци поставили" представљају поуздан и исправан пут и сигурносни вентил за православну веру и начин живота. Због тога, ово су основне поставке нашег Исповедања:

1. Ми неодступно и неизмениво чувамо све што су Сабори и свети Оци установили. Прихватамо све што они прихватају и одбацујемо све што они одбацују; осим тога, избегавамо општење са онима који уводе новине у стварима вере. Ми не додајемо нити одстрањујемо било које учење, нити га мењамо. Још је свети Игњатије Богоносац у својој Посланици упућеној светом Поликарпу Смирнском писао: "Свако ко говори супротно од онога како је установљено - макар тај био достојан поверења, макар постио, девственик био, чуда чинио, сматрајте га вуком у јагњећој кожи, који хоће да науди овцама". Свети Јован Златоусти, тумачећи речи Апостола Павла "ако вам неко проповеда еванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде" напомиње да Апостол "није рекао - ако би они проповедали нешто супротно, или ако би све изврнули, него - ако би проповедали макар и најмању ствар која вам није предата, чак и ако би само нашаптавали, нека буду анатема"8.

Објављујући свештенству Цариграда одлуке против иконобораца, Седми Васељенски Сабор пише: "Следисмо предање Саборне Цркве, ништа не изостависмо нити додасмо, него, будући научени у апостолском духу, ми чувамо предања која примисмо, прихватајући и поштујући све што је Света Саборна Црква примила од почетка, неписано и писано... јер истинит и најисправнији суд Цркве не допушта било какве новотарије у Њој, нити покушаје да се било шта уклони. Стога ми, следећи законе наших Отаца, примивши благодат кроз једног Духа, исправно сачувасмо, без икаквих новотарија и одузимања, све оно што се тиче Цркве9.

Скупа са светим Оцима и Саборима, и ми одбацујемо и анатемишемо све јереси које се појавише кроз историју Цркве. Од старих јереси које преживеше до данас осуђујемо аријанство (које још опстаје код тзв. "Јеховиних сведока") и монофизитство - екстремни вид код Евтихија и нешто умеренији код Севира и Диоскора, у складу са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем истакнутих светих Отаца и Учитеља као што су свети Максим Исповедник, свети Јован Дамаскин, Фотије Велики и богослужбене песме.

2. Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Учење о "Филиокве" - то јест да Дух Свети исходи и од Сина - супротно је свему што је Сам Христос учио о Светом Духу. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим "Филиокве" изнедрио још гомилу других погрешних учења, као што је примат и непогрешивост папе, бесквасни хлеб (хостија), чистилишни огањ, учење да је Пресвета Богородица била безгрешно зачета, створена благодат, куповина опроштајница (индулгенција)... Скоро у потпуности су измењени учење и пракса када је реч о крштењу, миропомазању, Божанској Литургији и осталим светим Тајнама, а Црква је претворена у овосветску државу .

Савремени папизам je чак више неголи средњовековни папизам одступио од учења Цркве, до те мере да он више не представља настављача древне Западне Цркве. Он је увео мноштво нових претеривања у своју "мариологију", као што је учење да је Богородица са-искупитељка људског рода. Папизам је оснажио (наводно светодуховски) "харизматски покрет" пентикосталних група. Усвојио је даље иновације у богослужењу, као што су плес и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божанску Литургију. У области екуменизма , својим Другим Ватиканским концилом поставио је основе за једну светску религију, признајући постојање "духовности" код народа који припадају другим религијама. Догматски минимализам одвео га је, услед тесне повезаности догме и морала, у минимализовање моралних захтева, што је довело до моралног пада црквених великодостојника и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија.10 Настављајући да подржава "унију" - ту карикатуру православља, уз помоћ које заводи верујуће људе и спроводи прозелитизам, папизам саботира дијалог и оповргава своје наводно искрене намере да дође до уједињења.

Уопштено говорећи, после Другог Ватиканског концила дошло је до радикалне промене унутар папизма и до окретања ка протестантизму, па чак и до усвајања разних "спиритуалних" покрета "Новог доба".

Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца. Због тога са сваким таквим папом "ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком". Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог, Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. "Дакле, новотари хуле и далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа... и зато Дух Свети није међу њима и ништа духовнога нема код њих , пошто је све њихово ново и измењено и супротно божанском предању"11

3. Исто ово се, чак и у већој мери, односи и на протестантизам, који је, као потомак папизма, наследио много јереси, али је додао и много нових. Он је одбацио Предање и прихватио само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укинуо је свештенство са посебном светотајинском благодаћу, као и поштовање светитеља и светих икона; унизио је личност Пресвете Богородице, одбацио монаштво; од светих Тајни прихвата само крштење и Божанску Евхартистију, мада је и у њима изменио и учење и праксу Цркве; он учи о апсолутној предодређености (калвинизам) и оправдању само вером. Штавише, његов "напреднији" сектор је увео женско свештенство и брак хомосексуалаца, које чак примају и у свештенство. Али протестантизму, изнад свега, недостаје еклисиологија, јер појам Цркве, онако како се она схвата у православном Предању, код протестаната не постоји.

4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да се они одрекну својих погрешних учења и да се покају, како би то могло бити истинско јединство и мир: јединство са Истином, а не са заблудом и јересју. Канонска акривија захтева да јеретици буду присаједињени Цркви кроз крштење. Њихово претходно "крштење", обављено ван Цркве, без трократног погружења у посебно освећеној води, и од стране неправославног свештеника, уопште и није крштење. Њему недостаје благодат Светог Духа (Који не пребива код јеретика и расколника), и у њему таквом нема ничег заједничког што би нас обједињавало, како указује свети Василије Велики: "А на онима који се одвојише од Цркве више не почива благодат Светог Духа јер је предавање (благодати) престало са онима који су прекинули прејемство...А они који су се оделили и сада постали мирјани, нису имали власт ни да крсте ни да рукополажу, јер нису могли другима предати благодат Светог Духа од које су сами отпали".12

Зато је неоснован и неодржив нов покушај екумениста да створе мнење да ми имамо заједничко крштење са јеретицима, као и њихова тврдња да је могуће подупрети јединство Цркве овим непостојећим крштењским јединством, које наводно постоји где год се може сматрати да постоји крштење.13 Међутим, у Цркву се улази и постаје се њен члан не било каквим крштењем, него само једним, јединственим крштењем, које су обавили свештеници који су рукоположени у Цркви.

5. Докле год јеретици остају у својим заблудама, ми избегавамо општење са њима, поготову избегавамо општење кроз заједничку молитву. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко богослужење и заједничке молитве у храму него чак и обичне молитве по кућама. Строг став Цркве према јеретицима извире из истинске љубави и искрене заинтересованости за њихово спасење, као и пастирске бриге да верујући људи не залутају у јерес. Онај ко воли, износи истину и не оставља другога у ономе што је лаж; у супротном, било каква љубав и слагање са њиме била би лажна и притворна. Постоји и добар рат и рђав мир: "јер хвале вредан рат бољи је од мира који одваја од Бога" каже свети Григорије Велики.14 А Јован Златоусти саветује: "Ако видиш да се благочешће потире, немој више волети хармонију истине, него стој чврсто све до смрти... не издајући истину ни у чему". А на другом месту он истиче: "Немој прихватити никакву погрешну догму која се прикрива иза љубави".15 Овај став Отаца усвојио је и велики бранитељ и исповедник православне вере против Латина, свети Марко Ефески, који своје Исповедање вере у Фиренци закључује следећим речима: "Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије верују и да одступимо од заједнице са њима. Дакле, зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа?[...] Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда ово - благочешће".16

6. Све до почетка 20. века Црква се непоколебиво и неизмениво држала става да одбацује и осуђује све јереси, као што је јасно формулисано у Синаксару који се чита у Недељу Православља. Јереси и јеретици се анатемишу, свако од њих понаособ; штавише, да би се обезбедило да нико од њих не остане без анатеме, на крају текста је стављена и општа анатема - "Нека су сви јеретици анатема".

Нажалост, овај јединствен, чврст и непоколебив став Цркве постепено је, од почетка 20. века, напуштан, тиме што се следила Окружна посланица коју је 1920. године Цариградска Патријаршија упутила "Свим црквама Христовим". Тада су први пут јереси званично окарактерисане као "цркве" које нису одвојене од Цркве, него су јој блиске и сродне. У Посланици се препоручује да "изнад свега треба опет распламсати и оснажити љубав међу Црквама, тако да не мислимо више једни о другима као о странцима и туђинима, него као о блискима и сроднима у Христу, као о онима који су са-насленици и са-учесници у обећању Божјем датом у Христу (видети Ј. Кармирис, "Догматски и символични споменици Православне Католичанске Цркве, т. 2, стр. 958).

Тиме је отворен пут за усвајање, уобличавање и развијање, у оквиру Православне Цркве, јереси екуменизма, тог првобитно протестантског изума, који је сада прихватио и папа; ово је свејерес, која све јереси прихвата и озакоњује као "цркве", чиме вређа догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Патријарси и епископи сада развијају и намећу као учење нови догмат о Цркви, нову еклисиологију. Према том догмату, ниједна црква не може претендовати да искључиво она има својство католичанске и истинске Цркве. Уместо тога, свака од њих представља одломак, део, а не целу Цркву, а све оне скупа сачињавају Цркву.

Порушене су све међе које су свети Оци поставили; више нема линије разграничења између Цркве и јереси, између истине и заблуде. Сада су јереси "цркве", а многе међу њима - као на пример папизам - сада се сматрају "сестринским црквама", којима је Бог поверио да се, заједно са нама, старају о спасењу људског рода.17

Благодат Светог Духа сада (наводно) постоји и у јересима, па се и њихова крштења - као и све друге "свете тајне" - сматрају пуноважним, ваљаним. Сви који су крштени, ма којој јереси да припадају, сада се сматрају члановима Тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме које су изречене на Саборима нису више валидне и требa их уклонити из богослужбених књига. Сада смо под окриљем "Светског савета цркава" и суштински смо издали - чак и самим пристанком да тамо учествујемо - своју еклисијалну самосвест. Уклонили смо догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви - догмат о "једном Господу, једној вери, једном крштењу".18

7. Овај међухришћански синкретизам сада се проширује на међурелигијски синкретизам, који изравнава све друге религије са јединственим, богооткривеним кроз Христа поштовањем Бога, знања о Богу и христоликим начином живота. Дакле, подрива се не само догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси него и основни догмат о једном и јединственом Откривењу и спасењу људског рода кроз Исуса Христа у односу на друге светске религије. То је најгора могућа прелест, највећа јерес свих времена.

8. Ми верујемо и исповедамо да је спасење могуће само у Христу. Све светске религије и јереси воде у пропаст. Православна Црква није тек само истинита Црква; она је једина Црква. Једино је она остала верна Еванђељу, Саборима и светим Оцима, и зато једино она представља истиниту католичанску Цркву Христову. Према блаженом старцу Јустину Поповићу, екуменизам је заједничко име за псеудо-цркве Западне Европе; у ствари, њихово заједничко име јесте - "свејерес".19

Ову свејерес су прихватили многи православни патријарси, архиепископи, епископи, свештеници, монаси и мирјани. Они је проповедају "откривене главе"; они је примењују, они је спроводе у пракси, општећи са јеретицима на све могуће начине - кроз заједничке молитве, размену посета, пастирску сарадњу, и на тај начин они суштински себе изопштавају из Цркве. Наша позиција, заснована на свештеним канонима Саборa и примеру Светих, очигледна је. Свако сада мора преузети сопствену одговорност.

9. Постоји, такође, и колективна одговорност - и то понајвише наших екуменствујућих јерараха и богослова - и према васцелом православљу, и свакога од њих према сопственој пастви. Њима, са страхом Божјим и љубављу, изјављујемо да је овакав њихов став и њихова отвореност према свим екуменистичким активностима подложна осуди у сваком погледу, зато што:

а) у пракси оспоравају нашу православно-светоотачко предање и веру;

б) сеју сумњу у срца своје пастве и збуњују многе, водећи тиме ка подели и расколу, и

в) део верних заводе у прелест и тиме у духовну пропаст.

Зато изјављујемо, из горе наведених разлога, да се они који се крећу у оквирима овог екуменистички неодговорног понашања - какав год положај заузимали у Цркви - супротстављају предању наших Светих и, следствено томе, супротстављају се њима.

Због тога њихова позиција мора бити одбачена и осуђена од свих јерараха и од васцелог верног народа.

Напомена:

Ко год од свештеника, монаха, монахиња и мирјана жели да учествује у овом малом сведочењу православног исповедања, може то учинити тако што ће написати:

"Сагласан сам са Исповедањем вере против екуменизма, и потписујем га"

Ову изјаву могу, наводећи своје име и свој црквени, манастирски или професионални статус, послати на ову адресу:

 

Часопис "THEODROMIA", п.фах. 1602, Солун 541 24, Грчка

Факс +302310276590

email : Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.

Ово Исповедање вере су потписали, као први наговештај, доле потписани, а потписаће још многи:

Митрополит пирејски Серафим

Митрополит гортински и мегалуполијски Јеремија

Митрополит китеријски и антикитеријски Серафим

Архимандрит Јосиф, игуман ман. Ксиропотама, Света Гора

Протопрезвитер Јоргос Металинос, почасни професор Богословског факултета Атинског универзитета

Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Богословског факултета Солунског универзитета

Архимандрит Марко Манолис, духовник и председник "Свегрчког православног савеза"

Архимандрит Атанасије, игуман ман. Ставровуни, Кипар

Архимандрит Тимотије Сакас, игуман ман. Параклит, Оропос

Архимандрит Кирил Кехангиоглу, игуман ман. Пантократор, Мелисихору, Ланкада

Архимандрит Саранти Саранту, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусија, Атика,

Архимандрит Максим Каравас, игуман ман. Св. Параскеве, Милохори, Птоломеида

Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман ман. Велики Метеори

Архимандрит Теоклит Болкас, игуман исихастрије св. Арсенија Кападокојског, Халкидики

Архимандрит Хризостом, игуман киновије Јосија Никодим, Панталофос, Гуменица

Архимандрит Теодор Дијамантис, игуман ман. Панагија Молинтоскепасти, Коница

Архимандрит Палама Кирилидес, игуман ман. Рођења Пресвете Богородице, Калипетра, Верија

Архимандрит Лаврентије-Грацијас, Митрополија Флорине, Преспе и Еордије

Архимандрит Мелетије Вадраханис, Митрополија Флорине, Преспе и Еортије

Архимандрит Павле Димитракопулос, ман. Преображења Господњег, Муцијала, Верија

Архимандрит Игњатије Калицопулос, ман. Св Параскеве, Милохори, Птоломеида

Архимандрит Симеон, ман. Свете Тројице Ано Газеја, Волос

Архимандрит Августин, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Архимандрит Амвросије, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Старац Григорије, јеромонах, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора

Старац Евстратије, јеромонах, ман. Велика Лавра, Света Гора

Старац Филип, јеромонах, колиба св. Атанасија Великог, Мала Света Ана, Света Гора

Јеромонах Атанасије, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора

Јеромонах Никодим, Даниловска исихастрија , Катунакија, Света Гора

Јеромонах Нифон, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора

Јеромонах Хризостом, колиба св. Ђорђа, Мала Света Ана, Света Гора

Јеромонах Онуфрије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане

Јеромонах Азарије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане, Света Гора

Јеромонах Гаврило, колиба Панагије Јоргепикос, ман. Пантократор, Света Гора

Јеромонах Пантелејмон, колиба Светог Пантелејмона, ман. Пантократор, Света Гора

Јеромонах Тихон, колиба Пантократора, Малихори

Протопрезвитер Ламброс Фотопулос, старешина храма Светог Козме Етолског, Амарусија, Атика

Протопрезвитер Јован Фотопулос, старешина храма Св. Параскеве, Атика

Протопрезвитер Атанасије Менас, Лутраки, Коринт

Протопрезвитер Елефтерије Палама, Свети Христофор, Птоломеја

Протопрезвитер Константин Магдалис, старешина храма Светог Константина, Волос

Протопрезвитер Фотис Везинас, професор, Митрополија Лагаде

Протопрезвитер Антоније Буздекис, старешина храма Светог Николе, Никеја, Пиреј

Презвитер Дионисије Тацис, Коница

Презвитер Димитрије Псарис, старешина храма Светих Архангела, сесклон, Есонија

Презвитер Евтимије Антонијадис, Митрополија Ларисе

Презвитер Анастасије Гоцопулос, старешина храма светог Николе, Патра

Презвитер Јоргос Папагеоргиу, Митрополија Димитрије

Презвитер Петар Хирш, Петрокереса, Халкидики

Презвитер Теофан Манурас, старешина храма Светог Атанасија, Велестино, Магнезија

Ђакон Теолог Костопулос ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Презвитер Пасхалије Јинудис, Митрополија Ларисе

Презвитер Јоргос Дијамантопулос, Лавра, Митрополија Мезогије

Презвитер Василије Коколакис, старешина храма Часног Крста, Холаргос, Атика

 

НАПОМЕНЕ:

1 Погледај расправу Генадија Схолариса, Патријарха Цариградског: "О једином путу спасења људског рода" у "Сабрана дела 1-8", Париз, 1928-1936, publ. L. Petit - X. Siderides - M. Jugie, Vol. III, 434-452.

2. Јн. 8,12 : " Ја сам светлост свету; ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота". Јн.3, 19: "Светлост дође на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост".

3 Д.Ап. 4,12.

4 1Јн. 4,2-3: "Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за који сте чули да долази, и сада је већ у свету".

5 Види Поуке Св. Козме Етолског, И. Менунос, "Учење Козме Етолског (са биографијом), Атина, А1, 37, стр. 142: "Све вере су лажне, кривотворене, све су од ђавола. Ово сам схватио као истинито, божанско, небеско, исправно, савршено, из мојих и ваших речи: да је вера побожних православних хришћана добра и света, и да ми морамо веровати и бити крштени у име Оца и Сина и Духа Светог".

6 "Беседа пред прогонство" 1, ЕПЕ 33, 186.

7 Писмо 90, "Најсветијој браћи и епископима на Западу", 2, ЕПЕ 2, 20.

8 Гал. 1, 9. Беседа на Посланицу Галатима, 1, ПГ 61, 624.

9 Манси, 13, 409-412.

10 Моралну распуштеност и декаденцију, чак и међу свештенством, уочио је још почетком 15. века свети Симеон Солунски ("Шеснаеста догматска посланица" у Д. Балфур, свети Симеон Солунски, "Богословска дела", Владатонска збирка одломака 34, Cолун 1981, стр. 218: "Штавише, они уопште не сматрају, чак ни свештеници, да је пакао плата за блуд, него бестидно блудниче са конкубинама и младићима, и притом сваки дан служе у цркви". Исто, 15, стр. 216: "Они не следе еванђелски начин живота; јер за њих никаква раскош ни блуд нису ствар достојна осуде, нити било шта друго што није допушено хришћанима". Морална декаденција која се у новије време запажа чак и код православних свештеника, јесте последица екуменистичког либерализма и секуларизма.

11Дијалог 23, ПГ 155, 120-121, Посланица о блаженству 5, у Д. Балфур, Симеон Архиепископ солунски, "Богословска дела", Влатадонска збирка одломака 34, Солун 1981, стр. 226.

12 Прва канонска посланица, Амфилохију Иконијском, Први канон.

13 У тексту 9. Генералне скупштине Светског савета цркава одржаног у Поро Алегреу у Бразилу 2006. године, који су прихватили и представници Православних Цркава, а који је насловљен "Позвани да будемо једна црква", у 8. одељку пише: "Сви они који су крштени у Христа, уједињени су Његовим именом". Одељак 9: "То што сви ми кроз крштење у име Оца и Сина и Светог Духа заједно припадамо Христу, пружа црквама могућност и позива их да ходе заједно, чак и када се не слажу. Ми смо уверени да постоји једно крштење, исто онако као што постоји једно тело и један Дух, једна нада нашег звања, један Господ, једна вера, један Бог и Отац свих нас (в. Еф. 4, 4-6)" Митрополит пергамски Јован (Зизиулас) у свом чланку "Православна еклисиологија и екуменистички покрет" Сурошки епархијски часопис (Енглеска, август 1985, бр. 21, стр. 23) утро је пут оваквом гледишту, тврдећи: "Унутар крштења, чак ако и постоји нека подела, подвојеност, раскол можете још увек говорити о Цркви... Православље, барем по мом схватању, учествује у екуменистичком покрету као покрету крштених хришћана, који су у стању поделе зато што не могу заједно да изразе исту веру. У прошлости се ово догодило због недостатка љубави, што сада, Богу хвала, ишчезава".

14 Правдање бекства у Понт 82, ЕПЕ 1, 176.

15 Беседа на Посланицу Римљанима 22,2, ПГ 60,611. На Посланицу Филипљанима 2,1, ПГ 62,119.

16 Исповедање вере изложено у Фиренци у Documents relatifs au Concile de Florence, II, Oeuvres anticonciliaires de Marc d'Ephese, par L. Petit, Patrologia Orientalis 17, 442.

17 Видети заједничко саопштење папе Јована Павла II и патријарха Вартоломеја приликом његове посете Риму 29. јуна 1995. године. Исто је прокламовано и раније од стране Мешовите теолошке комисије за дијалог између Православља и паписта, у Баламанду у Либану, 1993.године.

18 Еф. 4,5.

19Архимандрит Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, Солун, 1974. год., стр. 224..

Превод са енглеског:

Родољуб Лазић <<

Последњи пут ажурирано ( субота, 15 мај 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПРАТИТЕ НАШ "ТЕЛЕГРАМ" КАНАЛ:

ЛИНК:

 https://t.me/+SR3oKR0k2lVmODNk

+ + +

 Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.