header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Како је владика Никодим Милаш отеран са катедре Штампај Е-пошта
уторак, 27 јул 2010

Владимир Димитријевић

КАКО ЈЕ ВЛАДИКА НИКОДИМ МИЛАШ ОТЕРАН СА КАТЕДРЕ

         Један од највећих србски јерарха новијих времена, епископ далматински Никодим (Милаш), био је трн у оку хабзбуршком двору и папистима који су желели да поунијате православне Србе. Блистав канониста, црквени историчар, изванредан црквени организатор, Милаш је био познат и признат у целом православном свету. На крају, непријатељи правоверја су решили да га уклоне. То им не би пошло за руком да међу Србима нису нашли лоше карактере и продане душе.

         Ево како Љубомир Дурковић – Јакшић описује оно што се десило с владиком Никодимом (Др Љубомир Дуровић – Јакшић: О животу и делу епископа далматинског др Никодима Милаша, у књизи: Др Никодим Милаш: Словенски апостоли Кирило и Методије и истина православља, СА Синод СПЦ, Београд, 1985, стр. 0436-0439):

>>Када је Милиш 1907. објавио своју расправу Рукоположење као сметња браку дочекан је на нож од стране оне са које се није томе надао. Напао га је Стеван Веселиновић неприхватљивим начином у научној критици. Због тога му је Милаш писао 22. јула 1907. и питао га шта га је навело да тако пише противу њега. Осим овога, ове године задесила га је тешка невоља. После смрти епископа которског Герасима Петрановића изабран је на његово место задарски конзисторијски архим. Доситеј Јовић, који је у Конзисторији био и благајник. Својим држањем био је стекао поверење код Милаша, који је био заузет научним радом и спољним и унутрашњим пословима у Епархији, па је пропустио да контролише његов благајнички рад. Осим тога, Јовић је уживао »највишу протекцију« у Намесништву па је то коришћено да би се корисно обавили многи послови за православну цркву. Пошто је Јовић наименован, па и 1908. хиротонисан, на тражење Милаша да изврши предају касе у Конзисторији Јовић то није урадио, изговарајући се да ће то што пре учинити. Међутим он је предају одугловачио, па чак и одлазак у Котор да прими Епархију. Због тога је и намесник Никола Нардели, Дубровчанин, долазио Милашу да му каже »како би морао настојати да већ једном Јовић пође у Котор на своје мјесто«. После овога, када је Милаш био 4. маја болестан у постељи, јавио му се Јовић и саопштио му да мора ићи у Котор, али и да не може предати касу. Тада је Милаш тек сазнао да је Јовић трошио новац из касе »за своје неке личне ствари«, па је затражио да овај одмах попуни и преда касу. То Јовић није могао учинити, већ је дао часну реч да ће за два месеца доћи из Котора и то урадити. Сва Милашева настојања, чак и помоћу далматинске владе, нису уродила плода, јер Јовић није могао наћи новац, а касније се сазнало да је недозвољено узео и из касе Конзисторије у Котору више хиљада круна. На крају, у августу 1910. јављено је Милашу да ће доћи државна званична комисија да прегледа касу и рачунске књиге, »и да је наређено Јовићу« да до 5. септембра »мора послати« Милашу »кључ од касе, који се код њега налазио и све рачунске књиге«. Преглед касе и књига извршен је 5. и 6. септембра 1910, у присуству Милаша и конзисторијских референата, »и нашло се да у каси фали 73.000 круна, и да је узрочник тога мањка сам Јовић«. Тада је влада далматинска позвала Јовића »да резигнира на мјесто епископа у Котору, и пријепис тога позива послала је« и Милашу. Јовић је ту резигнацију поднео, »а дана 12. октобар 1910. убио се у Котору из револвера«. То је Милаша тешко потресло, јер је ово био велики удар угледу православне цркве у Приморју. Према Милашевом писму од 3. маја 1911. упућеном Pисти Кисићу, излавачу његових дела у Мостару, један Милашев пријатељ написао је »Izvestaj Zadarske konzistorije o kapitalima u pravoj svijetlosti«, чији je рукопис Милаш послао Кисићу да га одмах штампа у 150 примерака, јер је у њему Конзисторија бранила себе и свог епископа »од једне клике злих људи, који би хтели да лажју и клеветама заваћају свијет«. Намесништво, да би оправдало своју службу зато што није годинама тражила од Јовића да прегледа касу, јер јој је то била дужност, повела је акцију противу Милаша. Осим тога, новине су писале о Јовићевом случају, па су узгред критиковале и Милаша за то што није боље водио контролу рада у Конзисторији. То је нарочито истицао сплитски лист »Naše jedinstvo«. Тој акцији придружила се и група Срба, интелектуалаца: лаика, свештеника и калуђера у Далмацији, који су припремили и једну брошуру противу Милаша, коју су у јесен 1911. објавили латиницом у Загребу. Осим тога, неке црквене општине су слале »резолуције« и тражиле од власти да се »одмах« Милаш макне са владичанске столице. То је изазвало револт код Милаша, и одмах се решио да поднесе оставку, јер је знао да иза свега овога стоје власти, које су подбуњивале ове неразумне Србе, и отпутовао је у Беч, где је код аустријских власти сазнао да их је Намесништво о свему »информисало на свој начин«, због чега је 21. децембра 1911. поднео цару »оставку на задарску Епархију«, која му је после месец дана, тј. 19. јануара 1912. била и уважена, када је и пензионисан са 12.000 круна годишње. Тада је Милашу тек лакнуло кад је сазнао да није »више далматински владика«.

Кад се сазнало за Милашеву оставку протестовао је цео православни свет, а особито у Русији, где су о томе писале многе новине и давале велике коментаре, нарочито »Новое времја«, жалећи судбину православне цркве. Кијевска духовна академија именовала га је 2. марта 1912. својим почасним чланом. То је учинило 5. маја и.г. и Словенско добротворно друштво у Петрограду. И српске новине жалиле су Милаша и критиковале узрочнике његове оставке. У томе су се нарочито истицале: »Трговински гласник«, »Слога«, »Српство«, »Цетињски вјесник« и друге. Неки листови, који су раније писали противу Милаша, увидели да су грешили када су то чинили. Сплитско »Naše jedinstvo«, које је противу њега »написало толико зла, да би то могло бити довољно и за највећег зликовца«, кад је сазнало за оставку, и да је изабран за почасног члана Кијевске духовне академије, објавило је 23. априла 1912. чланак, у коме је писало:

»Против Милаша бјеше ојачала струја међу самим православнима и у православном клеру. О томе смо и ми примали дописа и чланака са више страна, и, ма колико смо их ублажавали, сад кад Н. Милаша нема на владичанској столици, јер је ради противне му струје било немогуће да остане, искрено ћемо рећи, да је против Милаша била струја онолико јака и све то јача, колко је он већи као ауторитет у православној цркви, а заиста је између првих ауторитета у православљу. Да је Милаш био обичан, незнатан владика, па да се је и десет пута горе огријешио, све би се прећутало оправдањима, да не пати углед владичанства и цркве. Али Милаш није обичан епископ, а у Срба, као и у Хрвата, обарамо оне чија имена значе, и колико су заслужнији, толико смо према њима безобзирнији. У другим народима је обратно. Ово је једна од најтежих болести, од којих болује и хрватско и српско име«.

Два месеца касније, кад је Милаша Словенско добротворно друштво у Петрограду именовало за почасног члана, »Naše jediristvo« je 11. јула писало:

»Ова нова почаст доказује опет, колико је у отменим круговима руске интелигенције уважаван др Милаш; потврђује што смо у »Naše jedinstvo«, без обзира на критике, које смо доносили о административној управи под њим, да он ипак православљу није обичан епископ и да је ту, можда, узрок да су га критике мање штедиле, колико је био већи над обичним епископима, што се догађа свима, који су изнад обичних. Место да зависност према овима има више обзира, више их напада. Ове истинске и искрене ријечи написали смо и проти нама, али смо их хтјели написати, јер је овако. Нијесмо критици затворили ступце листа, али ни затајали што мислимо, тако да смо се замјерили др Милашу и критичарили, што знамо; али рекли смо онако како је«.

Поред свега што је урађено против Милаша, било је на стотине разних »високопостављених лица« и епископа, који су изражавали писмено дубоко жаљење што је био такав поступак према њему. Један од таквих биo је и др Лазар Томановић, који му је 4. фебруара 1912. писао: »Твоју достојанствену одлуку и држање ја потпуно одобравам, јер ти нијеси ни смио друкчије поступити..., премда се страшим од посљедица у цркви далматинској, која је за вријеме блаженопочившег владике Стевана Кнежевића, па док си јој ти био на челу, цијелом раздробљеном српском народу првенствовала у сваком погледу«.

Милаш је по подношењу оставке отпутовао у Дубровник и ту се 26. јануара 1912. настанио, одакле је 29. јануара упутио »свему пречасном свештенству и богољубезном народу Православне далматинско-историјске епархије«, посланицу следеће садржине:

»Прошло је двадесет и једна година од кад сам ја примио управу Далматинско-истријске епархије.

За све вријеме, свјестан заклетве, што сам при својем посвећењу јавно у цркви Богу положио, ја сам настојао свим силама својим, да вијерно служим светој цркви и да радим о утврђењу и напредовању православне вјере у Богом дарованој ми Епархији, о мирном животу и благољепију цркве, о угледу и благостању подручног ми свештенства, о најбољем образовању свештеног подмлатка и о уздржању вјере и морала у народу, који је повјерен био мојем архипастирском старању. Да ли сам ја у свему и успио, судиће историја.

У личним односима у Епархији савјест ми је чиста, да нијесам никада никоме намјерно зло учинио, да нијесам никада никоме учинио нешто из хатара или личних побуда, него увијек по правди и правици, и намјери да свакоме колико могу помогнем, да сам свакоме пуним срцем праштао зло, што би ми нанио, и да сам увијек добрим одвратио свима, који ме по људској немоћи случајно увриједише. Овоме научило ме је Свето Јеванђеље, и то сам ја и извршавао.

Наступило је сада вријеме мојега растанка са пречасним свештенством и богољубезним народом ове Епархије.

Праштајући се са свима, дужношћу својом сматрам, да захвалим свима и свакоме, који ми је ма чиме помогао у тешкој мојој 21-годишњој служби, као епсикопа Далматинско-истријске епархије. Нека их Господ Бог за то награди. Ако сам икад икоме што на жао учинио, ја га молим да ми опрости, јер нијесам то хотимично учинио; исто као што ја праштам свима и свакоме.

Као што сам увијек се Богу молио о добру и благостању пречасног свештенства и благољубезног народа ове Епархије, тако ћу то ја непрестано и у напријед чинити, док ме Божја воља буде држала у животу. А Божјом Промислу препоручујем Православну цркву у Далмацији, да је сачува од свега, што би јој могло смањити онај значај и углед њезин, што је до сада имала у свијету.

Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога Оца, и опћење Свјатога Духа нека буде са свима. Амин«.

После свих »оних трзавица«, »оронуо физички«, али »умом здрав«, Милаш се у Дубровнику предао »сав у тишини и миру књизи«, своме старом савезнику, пишући и штампајући нова значајна дела.<<

Деценије су прошле. Клеветника Милашевих нико се више не сећа.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 27 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 93 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.