Поштовано уредништво,

У Бања Луци, у Републици Српској, одржан је 5. маја научни скуп - округли сто посвећен страдању преко 14 500 Срба на брегу Гаравица удаљеном око 2 км од центра града Бихаћа у Босни. Геноцид и покољ Срба извршиле су муслиманске снаге под вођством Енвера Капетановића у јуну 1941. године.

 +++

ГАРАВИЦА - СТРАТИШТЕ - СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ

На позив епископа Бихаћко-Петровачког Њ. П. господина Хризостома, обишао сам низ стратишта у којима почивају земни остаци невино побијених жртава хрватског и муслиманског геноцида над православним Србима, Јеврејима и Ромима у току Другог светског рата. Само у Јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу, побијено је преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома. На територији некадашње Независне држава Хрватске, односно у Хрватској и Босни и Херцеговини, постоји више стотина већих и мањих стратишта у којима до данашњег дана нису упокојене недужне жртве на људски и достојанствен начин. Познато је да су у току Другог светског рата србофобни, антисемитски и антиромски хрватски, клерикални и џихадски муслимански кољачи, убице, силеџије, пљачкаши и мучитељи починили стравичне, и за нормалног човека несхватљиве злочине, мучећи дуго и тешко своје жртве, да  би их на крају искасапили, побили или уморили. Међусобно су се такмичили у томе ко ће од њих бити у стању да нанесе што више мука и патњи жртвама и ко ће више жртава моћи да убије. Клали су их, убијали маљевима ударцима у главу, живе бацали у ватру итд. Сви ти жлочини су вршени под окриљем Хрватске државе и власти, уз знање Ватикана и Римокатоличке цркве, Сарајевског босанског надбискупа Шарића, загребачког надбискупа блаженог Алојзија Степинца, босанских, хрватских и херцеговачких бискупа и преко 1400 (према подацима из САД)  католичких свештеника и часних сестара, који су лично мучили, силовали и убијали жртве, уз подршку исламског сарајевског муфтије и бројних имама и хоџа. Геноцид који су починили Хрвати и муслимани над православним Србима, Јеврејима и Ромима проглашаван је у току владавине Комунистичког режима у Југославији за "жртве рата", "жртве фашизма", "жртве нацизма", због политике "братства и јединства",  иако се зна да у Хрватској није било ни фашиста ни нациста, а да су поред усташа већину злочина чинили обични људи, грађани и сељаци, свих професија, од најпримитивнијих до интелектуалаца, од домобрана до свештеника, од имама до обичних муслимана - дакле злочине су чинили Хрвати и муслимани задојени мржњом према православним Србима, Јеврејима и Ромима, јер нису били католици. Погрешна политика сакривања истине о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима довела је до тога да су  одгојене нове генерације србофоба  у Хрватској, у Босни и у Херцеговини, које су у току протеклог грађанског рата деведесетих године клале и убијале Србе и даље спроводиле геноцид и етничко чишћење и које су починиле злочине против човечности над недужним и невиним српским становништвом.

Бихаћ је једно од места поред кога се налази огромно стратиште 14 500 Срба побијених утоку Другог светског рата, на месту познатом под именом Гаравица. На том стратишту никада није извршено судско-медицинско и судско-антрополошко истраживање масовних гробница. Гробнице су необележене, зарасле у трње у и коров. Изнад гробница краве пасу траву и расипају балегу. На једном брегу који преставља центар стратишта, иако се зна да је већина гробница у подножју брега, налази се некаква гомила безличних камених обелиска, које су власти комунистичке Југославије поставиле наводно као споменике жртвама. Ти обелисци, са усташким симболима никоме не говоре о жртвама. Не зна се ко су биле жртве, ко су биле убице, ни ко је када и зашто вршио убијање, ни ко је и када наредио и зашто је наредио да се ти људи побију и изврши геноцид. Не зна се ни одакле су жртве доведене. По тим обелисцима сада хулигани жврљају свакојаке погрдне поруке. Цело место је запуштено, загађено смећем и балегом, а испод површине земље леже остаци много хиљада жртава које су побијене само зато што су били православни Срби, Јевреји и Роми. Били су друге вере, друге националности и нису били католици.

Организовани програм истребљења Срба у Другом светском рату почео је одмах по успостављању Независне државе Хрватске и формирањем локалних жупа Крбаве и Псат са седиштем у Бишћу (Бихаћу). Прво су покупљени Срби из самог Бишћа, одмах пошто је велики хрватски жупан Љубомир Кватерник издао проглас 20. јуна 1941. године у коме је речено: "У сврху сачувања хрватског народног значаја града Бишћа и његове ближе околине забрањује се свим Власима, тзв. Србима сваки приступ и задржавање у граду Бишћу и његовој околини до удаљености од 15 km.". Одмах су покупљени најугледнији и најбогатији Срби, 12. јуна 1941. године и побијени у злогласној "куки" после три дана мучења. У  ноћи између 23. и 24. јуна 1941. године око 1200 Срба је сабијено на фудбалско игралиште у Бишћу. Њих су измучене и унезверене, изгладнеле и преморене натерали да пешаче према Кулен Вакуфу и Босанском Петровцу одакле се никада нису вратили. Ове несретне људе побила је група херцеговачких муслимана коју је предводио познати крвник Енвер Капетановић, 28. јуна 1941. године. Убијање на Гаравици вршено је углавном у периоду од 3. јула до 3.септембра 1941. године. Према подацима које поседује Музеј у Бишћу на овоме месту је страдало преко 10 000 људи, док други извори говоре да их је било преко 14 450. Ту су страдали и Срби покупљени из околних места. Сам Бихаћ није имао толико становника Срба. Довођени су и убијани Срби из Босанске Крупе, Босанског Петровца, Цазина, Велике Кладуше па чак и из удаљнијих места из Лике као што су Доњи Лапац, Кореница и Слуњ. Хрватски и муслимански злочинци су се трудили да униште трагове овог страшног покоља, али се трагови убијања толиког броја људи не могу избрисати и затрти. Познато је да се само неколико жртава успело спасти и преживети и они су били сведоци овог ужасног покоља.

Партизански генерал Коста Нађ је у једном свом извештају од 4. новембра 1942. године написао као командант оперативног штаба за Босанску Крајину, пишући Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ, да је код једног заробљеног Хрвата нашао наређење за клање Срба и цифру од 12 до 15 хиљада ликвидираних "грко-истичњака" на подручју Бишћа. На овом документу се налази печат усташког логора Бихаћ. Наслов документа је "Налог за војника Раму Мелкоћа, да има све Влахе, били сумњиви или не, поубијати. То има извршити, јер сам данас добио налог од великог жупана да се побију сви од 16 до 100 година. И Влахиње које су сумњиве, које вам дођу под руку, не пуштајте". Докуменат се налази у Зборнику Војно историјског Института у Београду, том IV, књ.8.

Стање у коме се налази стратиште Гаравица у Бишћу је у најмању руку незадовољавајуће. Запуштеност, смеће, травуљина и остале гадости дају се очистити. То није тежак посао. Потребно је међутим што пре извршити судско антрополошка истраживања масовних гробница, бар оних које су најугроженије. Сваку гробницу треба обележити са јасним натписом. Постојеће камене обелиске треба очистити иако они ништа не говоре о самом стратишту, о жртвама и о убицама, колико је људи страдало и од кога, ко су и одакле су жртве, нити датуми када је убијање вршено. Зато је неопходно на Гаравици подићи једну капелу, која не мора да буде велика, али која треба да стоји као трајни споменик које су ту побијене само зато што су били Срби православне вере. Наравно у капели мора да се налази напис о жртвама геноцида, починиоцима геноцида, датумима и свим подацима за памћење. На Гаравици нису убијани људи зато што су били некакви антифашисти, политички противници Хрвата и муслимана, противници крижара и католика већ само зато што су били православни Срби. Нема потребе да се на Гаравици подиже црква. У њу нема ко да долази, јер су у току прошлог грађанског рата деведесетих година и преостали Срби истребљени. Власти Федерације БиХ би морале да заштите места страдања Срба која се налазе на њиховој територији, јер то од њих захтева не само међународна заједница, већ и основни етички и морални кодекс понашања сваке цивилизоване власти.

Професор Србољуб Живановић,

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, Лондон, Велика Британија  и

Председник Фонда за истраживање геноцида, Београд, Србија