Јереј Бобан Миленковић

ТРЕНУТАК  У ВЕЧНОСТИ

 Човек се рађа и умире као човек али ретко ко од рода човековог проживи тај трептај између тих на први поглед неизменљивих крајности, рађања и смрти, као човек. То је због царства људи које жели и хоће да се храни и господари човеком. Људи не умиру јер они немају лице ни име, али зато умире човек слободан и способан да буде оно што му име значи – чело – в(ј)ек = онај који гледа у вечност или што би у вечности силни Византинци рекли ан – тропос – онај који гледа у висину, у небо.

Уништити човека то је императив царства људи! Један од таквих ретких човека лежао је у својој  постељи будан и бодар као и увек да у дубини ноћи одговори на позив клепала и кораке неуморних Боготражитеља, који у тмини људи траже Онога који је Једини прави Човек,  Богочовека Христа. Његов лик они собом сликају по вољи Оца силом Духа Светога у овом свету. Он им је лучезарно сунце (а не свећа), у коме проналазе себе као човека. Знао је то и својим животом, по дару тог Богочовека, Савршеног Сина Божијег и Савршеног Сина Човечијег, несливеног и нераздељивог и посведочио као тачно  овај човек на асури у обичној монашкој мантији са искрзаном расом, први архиепископ српски, Сава.

Ко би у њега гледао очима људи не би могао чудом да се начуди ни соби ни човеку у њој. Мала, са дрвеним троношцем, без огњишта, са малом клупицом за узглавље наместо јастука, али са великим сталком за иконе. Клинови сталка, забијени у креч између камења зида, више личе на корење из кога израста сталак са Иконом која као да је жива. Бљешти живот из Ње, сјајне и величанствене, а опет смерне и тихе и то се огледа у свему. Кандило испред ње као да гори њеном вољом, а не силом природних закона. Ветар, када се ње дотакне, устукне се и повије у себе своју хладноћу јер где год да крене у овој соби наиђе на скут од њене хаљине. Хладноћа ветра овде не господари већ се мења, преображава у тиху светлост којом он одаје поштовање Оној Која је изнад Херувим и Серафима, Игуманији Свете Горе. Клања се пред Пресветом, Пречистом, Преблагословеном, Славном Владичицом и Увек Дјевом Маријом, Богородицом. Јер, на икони је Она изображена, Царица неба, руком Св.Луке насликана и окићена уздарјем Св. Јована Дамскина. Принео јој је сведок Сина Њеног руку од сребра јер му је Она измолила од свога Сина  руку од крви и меса када су заједно у погибао марширали безбожни калиф и безумни цар. Од тада је та икона, Тројеручица. У њеном присуству преклапају се две стварности: човек и царство људи.

 Човек, Сава, који лежи на асури ништа мање није чудан за поглед људи. Он, Архиепископ, први до Краља или Цара. Први у свом роду са тим звањем. Човек који је од голобрадог младића узрастао у човека који држи конце историје у рукама лежи на одру који је ниски  под за људе. Није се плашио демона у испосници нити је устукнуо пред Стрезом ни пред ''великашима'' Охрида. У Каиру је говорио са Калифом као себи равном, али у пратњи и у дому  његовом и најгубавији  несрећник од људи могао је да нађе уточиште као човек

 Имао је он добре корене и Оце за то којима је следио подражавајући их у свакој жртви за народ Христа ради, Свету и Равноапостолну браћу Кирила и Методија. Писменост, ту Логосну клицу Свете Браће свим словенским народима, коју је понео из очевог дома у Светогорски крш, украсио је словесношћу и као такву (словесну) повратио је  свом народу. Али од све силе власти и части двора, од злата и богатства којим је за  друге и ради других располагао, ни трага на Њему. Остала је Словесност, икона Славе Очеве, ради нас рођене по вољи Очевој од Духа Светога и Пресвете Богородице, Богочовек Христос.

Сав је Духом Светим Сава обучен у ту Словесност; сав је са Њом и у Њој, попут светих петочисленика Климента, Наума, Горазда, Саве, Ангеларија и оца му по телу Симеона Мироточивог, силног ратника међу људима и истрајног молитвеника у дому Човека, који је пре Саве ушао ту где Човек јесте Човек.

Много пута је Словесност дизала Саву на молитву и пут за његов народ. Не ретко је на рукама свог срца пред своју Игуманију износио све народне муке и заблуде, а народ је тврдоврат и јогунаст, попут Израиља у пустињи са државом без Бога, војском без Бога, просветом без Бога, писменосшћу без словесности ...

Кидао је Сава, својим примером, царство људи учећи човека да не убија земљу својим немаром, нерадом и грамзљивошћу. Да ливаде не претвара у пустаре и колевке у гробове јер природа око нас носи наш лик који је створен по лику Распетога на Крсту. Показао је Сава да није отишао из двора ради још веће славе међу људима или зато што их мрзи, већ да би се све преобразило, осмислило на такав начин да свако од људи буде човек слободан. Да воле људи једни друге као, по дару непоновљиви, човек истог таквог човека поред себе, јер смо орођени међусобно Ликом, Телом и Крвљу Распетога на Крсту. Видео је Сава и предивна уздарја која је за такве дарове добијао од Пресвете. Земља се показа као јака и плодна јер је Домаћин државе и сваког дома у њој осењен Крсним знаком. Краљеви и Цареви – Свети Краљеви и Цареви, Ратници – Свети Ратници, Домаћини у пољу и Домаћице у дому – Свети Очеви и Свете мајке, једни без других не могу!

 Видео је Сава и претрнуо од ужаса агарјанског оргијања по земљи Србији којом Господ умири крв Нејаког из тужног Породимља које гордост Слуге у сили претвори у Неродимаље. Али му руке не клонуше и пораз у победу преметнуше. Са Цветом изниклим на крви Светих Кнежева и ратника додирну агарјанског силника да он зацвокота од силе у коју се обуче дете рођено у тој ноћи на пар корака од њега у изби, на асури којом изби тло под ноге Орхану и прекла Османову лозу.

Као да Аги заборављена свест дошапну: гледај и види зашто у Дечанима стоји Христос Ратник. Ево га Онај Кога су твоји у теби заборавили, диже ово дете. Све оне од којих се плаши авет твоје власти, Он овде изводи  теби на мегдан. Симеона и Лазара, Страхињу и Милоша, Богдана и Бошка и све друге са њима Домаћине Новог Царства које није само од овога света. Умножили су се они и охиљадили. Дрхти Ага, Сава не престаје већ сузама Мајке Југовића, Милице, Оливере, Султаније Маре, Мајки знаних и незнаних  Предрага и Ненада опра Коџа Милоша и његову секиру којом Вожду подари Господ славу непролазну у незабораву Царства слободе.

Срце је Сави поскочило од радости кад угледа вашаре и панђуре у земљи Србији без чалме и полумесеца под песмом нових звона, али га погоди секира из Топчидера. Јекну Сава да га чуше Срби са обе стране Дрине и они са Цетиња и они преко у Војводини српској. Најрадосније се проломи јека у Грачаници где Српски војник дође на литургију. Дође али се одмах врати јер ране које Срби себи задаваху још не зарастоше. Мути се поглед од дима, вриске и вике оруђа и оружја душе и тела пред Кумановом и Овчим Пољем, али Сава не отступа. Пред Скадром пуче колан Мухамедовој кобили и прегази за сва времена Османа.

 Заигра коло насред Србије, на призренском шадервану под трубом Осветника разгоревајући пламен Дечанских свећа, заигра Полиелеј дечански. Погну главу пред том ниском Савиних суза Синан – пашина џамија признавши да је од Архангела сачињена. Паде минаре са Љевишке и ућута Хадум – џамију у Граду Јаковљевом.

Неда се хладноћа царства људи па са севера попут кошаве на Саву баца ширину равнице ка Албанским планинама. Постадоше планине већи пријатељи од оних однегованих у раскоши којима Вардар постаде препрека. У том вихору, у мећави и хадноћи људских срца када од напора пада и коњ и во, не пада са свог места Сава и брат му Првовенчани Краљ у срцима Срба. И они су као он сада у Трнову чудни цареви без царства, али са Светим Краљем Свети Ратници, у овом свету и опет имају све. Имају све јер су Цареви и Престо Царев, истог Оног Цара пред чијом Мајком стоји Сава. Вратили су се Мајци вођени руком Сина и нашли уточиште под њеним омофором оставивши скиптар и круну у Призрену у дому чика Симином, Богословији, знајући да ће ту добар род васкрсења родити молитвама Свете Браће. Показа се тада свест Константинова јачом од свести страних латинских краљева у земљи Еладској, јер и она је род са тим сведоцима Христовим. У њу је ушао Сава младић, а изашао је Сава архиепископ. Велика у светости Византија стресла је са себе латинску притворност и превртљивост да би децу своју сачувала.

Невоље не посустају, глад, тифус, острво смрти, плава гробница али Сава не одустаје. Тешке су руке срце је напрегнуто али те руке придржавају и Симеон и Стефан да не падну већ да наставе даље ка циљу. Чупа време и простор од људи и сваког од тих презрених и одбачених поименице дарује ликом човека. Што он више даје више њему Игуманија  пружа, јер од Сина то за Саву прима.

Откачи се петорога превара, расече Србе на пола. Показаше се пасја Гробља у земљи Његошевој, закука Шумадија на Голом Отоку. Искочи дроб и нечистоћа у Срба без Цара и царства у оба света. Распет је Сава попут Христа на Крсту али шије ране сузама мајки из Крагујевца. Тражи да споји брата са братом на Крушевачком ''Слободишту'' и Гарачком потоку. Одваја Крст од некрста у Великој Хочи. Хучи и бруји напета крв у жилама његовим али не падају руке на молитви. Дође у школу они га туку несловесном писменошћу, даје хлеба сељаку он нагони трактор на њега, оде војнику са победом чојства и јунаштва он бира пораз и огрезлост у невиној крви. Пред сваком и у савкој кући пружа руке да загрли и ублажи патњу, а они га распињу. Што га више распињу све им је ближи јер се у томе показа њихова немоћ. Он сам по образсцу свога господа руке шири и мир дарује.

Стоји и не одступа пред разнетим Мушутиштем, сабира и мије чика Симин гроб код Св. Марка недајући да пропадне љубав Симина зарад силе лудости обезбоженог народа. Спалише дом Симин у Призрену тражећи круну сакривену у њему да је униште и ненађоше, преметну се круна Краља у круну Цара Христовог у Нишу. Гледа Сава са Петром Коришу и дреши сапете Архангеле, подупире Љевишку и тврди Дечане са Стефаном. Удомљује расељене Свете Врачеве у дому Спасовом, клекну Сава испред Троједне Пећи иконе Спасове због Книна и Крајине, Бањалуке и Скелана и крви у Сребреници у којој се многих ратника угаси част.Гледа Сава даље ка циљу и кроз њега виде све што виде и нађе се слободан од свега у Њему, тј. Царству Христовом.

Бљесну светлост, јекну звоно гласним јецајем од кога претрну Трново због жалости у њему: Умро је Сава! Наслоњен на клупицу од узглавља стоји за људе чудан човек који и телесно мртав, као да је у напону снаге, спреман да похита где га благослов Игуманије упути. Јечи Трново од жалости али гле чуда Србија се потреса у темељу од радости. Као да се утемељи на нечему новом, нечему што тек сада постаде прави темељ на Камену од угла у Срба. Пронесе се громогласни трептај шапата ћутљивих богоискатеља у Србији о Сави у Трнову: не Умро, Већ даде нам се Свети Сава. Омофор из његовог кивота по дару Христа Богочовека и молитвама Пресвете покри време и простор у Србији. Пепео Његовог тела се Силом Духа Светога оприсутни у срцу сваког његовог сународника за сва времена и места. Трун пепела запали неугасли пламен из кандила пред Пресветом која својим застуништвом за нас Србе и измоли Светог Саву од свога Сина, по вољи Очевој.

Пламен и данас гори, а Св. Сава, како онда тако и сада, стоји на молитви међ Светом Браћом Сабором Срба Светитеља пред својом Игуманијом приводећи јој са Симеоном и Лазаром нове и нове и увек нове сведоке Христа Васкрслог. Само ту на том месту је Сава Свети Сава. Он није еколог, књижевник, политичар или философ већ само Сведок Христов који штити свој народ за вечност јер тамо је место човеку и свему оном што му је Распети Богочовек подарио.

јереј Бобан Миленковић

бивши ђак и наставник

Призренске Богословије