Владимир Семенко

Последња дејства црквених власти

нагоне на малодушност

Што је јача црквена бирократија, тим је слабија црква

У последње време много се говорило о „успесима“ и „учвршћењу“ РПЦ. Али при пажљивијем разматрању тих „успеха“ и „учвршћених позиција“ показује се да је то виртуелна стварност која нема ништа заједничко са црквом и делом спасења. Релативно недавно, ми смо доста подробно уз помоћ целог реда веома лепих примера већ показали да је реална позиција цркве у руском друштву ослабила. (види:http://ruskline.ru/analitika/2010/01/20100127/itogi_cerkovnogo_goda_perestrojka2_v_ispolnenii_rpc/)

Ипак, паралелно са тим црквена бирократија стварно учвршћује своје позиције и у Русији и у свету и при том, то ради тако да и најнепристраснија анализа показује доследан и нарастајући препород самих црквених институција.

Може се са одређеном жалошћу констатовати да време сложених аналитичких постројења, доказа заснованих на логици и богословским знањима муњевито нестаје и у том смислу, ми са горчином осећамо да наши лични, релативно недавни радови, брзо застаревају, губећи свој актуелни прикладни значај. Богословље, догмати, канони и слично у данашњој црквеној „елити“ мало кога интересују. На смену црквеном и духовном погледу на свет долази чиста дипломатија и политика на ивици политиканства.

Још сасвим недавно званична црквена средства јавног информисања  и разноразни писари су уложили велике напоре доказујући да је за време посете патријарха Алексеја у Сабору Париске Богомајке није било заједничке молитве са католицима него су се просто православн и паписти молили самостално, одвојено једни од других. Данас као под тетанусом укочена православна јавност пушта официјелна саопштења о томе да су католички епископи „присуствовали“ православној литургији коју је служио митрополит Иларион у једном од католичких храмова Милана. (види:http://www.patriarchia.ru/db/text/1161908.html). Мени није потпуно јасно како се   толико гостопримљиви католици уопште не озлојеђују тим стереотипним саопштењима патријаршијских средстава јавног информисања. Јер они фактички могу закључити да су толико неблагочестиви да престају да се моле у својим храмовима и својим светињама сваки пут када то почну да раде православни! Таква „дипломатска“ тумачења, природно претпостављају да се католички епископи и не причешћују. Остаје нејасно шта се дешава са многобројним позивима наших модерниста да се причешћује на свакој литургији...

Такве формулације, предвиђене за унутрашњу употребу, разматрају се у својству више него „убедљивог“ формалног спречавања свакога онога који почне са помињањем некаквих апостолских правила (наравно, услед своје неразумности и склоности ка мрачњаштву), која забрањују молитве са јеретицима. Јер није реч о саслуживању него о дипломатско-екуменистичком протоколу! Према многобројним разноврсностима литургије која постоји код савремених католика требало би додати још једну – дипломатску литургију. Али у овом случају иницијаива припада православнима!

Таква изоштреност екуменистичке дипломатије предпоставља да ће се у најглупљем, не бојимо се оштрине ових речи, доста непристојном положају наћи сваки онај који почне да проваљује у отворена врата и подсећа на метафизичку пропаст која раздељује Исток и Запад, (о чему смо недавно писали: http://ruskline.ru/analitika/2005/05/17/mezhreligioznyj_dialog_i_konec_moderna/), О томе да паписти нису осудили варламитску јерес са њеним светским значајем, о духовној прелести послекатоличког „подвижништва“, о догматској основаности учења о филиоквама, о лажном, папистичком поимању саме цркве. Изузетно образовани митрополит Иларион све то наравно добро зна. Смемо ли ми мислити да се принципијелна богословска разилажења, духовност, метафизика и друге раздвојености, могу свесно игнорисати и приносити на жртву глобалној екуменистичкој политици која је органски повезана са другом „глобалношћу“ - глобалношћу глобализма?

Али сав тај нови пљусак дипломатске активности ОВЦС (оделење за спољње црквене везе) у својој, да тако кажемо „респектабилној“ варијанти, личи на наивну шалу у односу на наредна екуменистичка дејства у Минхену (види:http>www.portalcredo.ru/site/?act=news&id=77866&topic=126) са учешћем представника РПЦ где је комплетна слика добила некакве уистину хипертрофиране и карикатурне облике. Ако данас православни „присуствујући“ на екуменистичким богослужењима, не користе иконе, да „не би озлоједили протестанте“, какав онда значај има продужавати на том фону у разним местима свакојаке „богословске дијалоге“? Живот и реалност треба да је у сваком случају на првом месту! Никаквих формалних решења у духу екуменистичкох „уједињења Цркви“ не треба прихватати. Али екуменистичка идеологија се све активније уњедрује у свакодневну праксу!

Све већи број православних који нису изгубили веру и црквено сазнање, почињу да осећају озбиљну духовну стешњеност, која не може да прихвати ово што се дешава као неки удаљени процес који нема никакве везе са њиховим животом у тој цркви. Но, велики број клирика и архијереја, уплашени историјом са случајем Диомида, продужавају да се понашају као да се ништа посебно не догађа, надајући се да ће „одседети у рововима“.

Дејства црквене бирократије данас су таква да се јавља сумња у било какву црквеност и саму веру тих људи. Због чега је одлучено да се традиционални крсни ход за празник светих Ћирила и Методија замени некаквом „патријаршијском шетњом“(већ опеваном од стране удворичких брзописаца) где су људи терани по службеној дужности од стране управитеља! Од 30 000 планираних учесника (медији су саопштили да се скупило 40), за православне парохије била је издвојена квота од 1000(!) људи а остало су били људи сакупљени са института у најбољим удбашким традицијама који су својеручно писали да не могу у својој немоћи (или нежељењу) да скупе на своју манифестацију сопствени црквени народ – што је веома илустративна слика реалности која се прикрива причама о „православном продору“!

Крсни ход – то је заједничка молитва, освештање града, када храмовна молитва излази на улицу. Учешће у таквој молитви је могућно само по зову срца. Питамо се, да ли су се молили људи које је воља начелника грубо одвојила од учења или рада због прехрањивања или других насушних брига? Да ли пиар све побеђује? Значи ли то да је циљ те цркве убедљива слика на тв екрану а не спасење?

Последњи шокантан потез који показује да црквена бирократија себе сматра апсолутним победником, јесте позив гламурозној тв звезди, којој нису потрбни допунски епитети и препоруке, К.Собчак, на Светски Руски народни сабор мотивишући то поново „мисионарским циљевима“ (http://ruskline.ru/news_rl/2010/05/21/ksyusha_sobchak_primet_uchastie_vo_vsemirnom_russkom_narodnom_sobore/). Зар неки не знају да је Христос, општећи са митарима и блудницама донео им Реч Божију, „Пут, Истину и Живот“ то јест Самога Себе, обраћао их у истиниту веру а није водио са њима политички дијалог? Зато ми обични православци можемо да окајавамо грехове на исповести а госпођа Собчак мора непрекидно да нас поучава са трибина Светског Руског народног сабора!¹

Саборност је одсутна у принципу, мишљење православног народа у црквеној „елити“ никога не интересује. Коме још није јасно да ће мећусаборска судница штампати решења, раније примљепремљена од гомиле црквених писара? Говорите и пишите шта хоћете, само тихо. Све се то непрекидно брижљиво прећуткује. Они немају одговор на наше богословске аргументе (по питању тог истог екуменизма), но он се и не планира. „Пси лају а каравани пролазе“.

Главни непријатељ црквене бирократије (чије се емоције периодично пројављују) је народ Божији, ти уистину православни људи који, осећају себе пред лицем Христовим, гледају на живот са позиције вере а не политичке целисходности, примитивне користољубивости и елитно-клановских расподела. Управо због тога, сваки пут када негде почне да се скупља згуснута истински духовна енергија и религиозни ентузијазам, црквена бирократија злобно пикира на тај огањ свим силама, по сваку цену се трудећи да га разори. Сада је потпуно јасно да је реални пројекат, чији су носиоци „симфонијски“ срасла црквена и световна бирократија, ни мање ни више него смена саме пастве (нама је то већ одавно било јасно). Катарина Собчак, рокери-бајкери и Иван Демидов неће задирати у богословско-канонска питања.

Али Промисао се не може победити. На парадоксалан начин се показује да општа офанзива црквене бирократије доводи до нечега насушно потребног: разгоревања вере, усијања религиозног осећаја. Јер све већи број црквених људи, пратећи видљиве црте последњих времена, избавља се од гордости, престаје да се узда само на своје слабашне људске силе и пред њима се открива бесконачна метафизичка перспектива древне Цркве, која живи од радосног есхатолошког очекивања: Да, дођи Господе Исусе! (Откровење, 22,20)

На дан силаска Светог Духа на апостоле, 2010 г.

________________

[1] Дигресија на наше прилике. На „духовске свечаности“ у цркви Свете Ружице се позива Горан Бреговић и сам патријарх седи поред њега. Да ли организатори знају да је тај човек написао стих „а он је био копиле и јад“ алудирајући на Христа Спаситеља? И још је био бесан што му загребачки Југотон који је издавао његове плоче  није дозволио да се у том срамном тексту директно спомене Христос него га је приморао да стави реч „он“. Да ли се Горан Бреговић покајао због тако страшног богохуљења? Да ли је то друштво за српског патријарха?  Има ли разлике у бахатости руске и српске црквене бирократије? - дигресија преводиоца за читаоце сајта.