Епископ Георгије: Расејање схватити као послање

             Извор: Срна

          

Епископ канадски Георгије

БИЈЕЉИНА, 29. АВГУСТА (СРНА) - Његово преосвештенство владика канадски Георгије у интервјуу за Новинску агенцију Републике Српске (СРНА) говори о животу Срба у далекој Канади, о њиховој носталгији за Отаџбином, о обавези успоравања и заустављања тихог разарања националне свијести и "губљења" српског језика које је неминовна посљедица живљења у расејању, али и о важности да се расејање схвати као послање, а не као повод за духовну капитулацију.

    СРНА: Какав је однос канадске државе, прије свега, према Вама као духовном вођи канадских Срба, као и према српским досељеницима у тој држави?

    ВЛАДИКА ГЕОРГИЈЕ: Веома коректан. Знате и сами да Канада зависи од сталног прилива имиграната, и то се осећа и у свакодневном животу и државној политици. Никада до сада нисам имао проблема око доласка свештеника у Епархију. Привелегије које имају друге цркве и ми у Епархији канадској имамо. Цркве су ослобођене по питању пореза на имовину. Верска настава се несметано обавља при свим црквама, а уступају нам грађанске школе за учење српског језика, где наши наставници, уколико се задовоље одређени услови, могу бити и плаћени. Рад у тим школама заснован је по узору на недељну школу (Sunday School), а настава се, углавном, одвија суботом. Углавном, наша искуства су позитивна. Никада није било ометања што се тиче верских обреда, саборовања око цркава, па и онда када Срби по традицији буду гласнији. Напоменућу само и то: По старој нашој традицији, ми упражњавамо за Божић и Васкрс уранак у 4.00 часа ујутру и тада одзвонимо, а да нам заузврат никада нису послали приговор, иако је то време тишине (Island Time). На специјалне промоције, прославе црквене или књижевне вечери одазивају се представници локалних власти.

   СРНА: Колико, према Вашој евиденцији, живи православних Срба у Канади, а колико је у тој земљи свештеника и монаха СПЦ?

    ВЛАДИКА ГЕОРГИЈЕ: Рачуна се да у Канади живи око 200 000 Срба. То су произвољне бројке. Нико, заправо, нема тих података колико је стварно Срба у Канади. Од неких ћете чути да их је много више, чак до 250 000, а неки сматрају да се та бројка зауставља на 150 000. Огромна је то држава, велика је разуђеност, многи се не изјашњавају о своме пореклу, или бар доскора то нису чинили. Приликом пописа 2001. било је још много оних који су се изјаснили као Југословени. Ми сматрамо да су такви, углавном, из мешовитих бракова, од чега се бар половина приписује Србима. Све су то, нажалост, непоуздане бројке. Многи од Срба се једноставно изјашњавају као Канађани. То је случај најпре код тзв. економске емиграције, људи приспелих овде педесетих година. Епархија канадска броји 26 парохија. Најудаљеније су парохије Светог Саве у Ванкуверу и Светог Илије у Келони у Британској Колумбији, на западу, а на истоку Халифакс, у Новој Скосији. Осим ових парохија Српске цркве, још увек је шест парохија Новограчаничке јурисдикције, на чијем је челу владика Лонгин (Крчо) са седиштем у Новој Грачаници, код Чикага, САД. Свештенике имају све парохије, сем једне која је у расколу.

   СРНА: Са каквим се проблемима сусрећу српски досељеници у Канади?

   ВЛАДИКА ГЕОРГИЈЕ: Првенствено са носталгијом за Отаџбином. А потом, у другој фази, са асимилацијом која тихо разара националну свест и губљењем језика као неминовној последици живљења у расејању. Наша је обавеза да тај процес успоримо, да увек задржимо одређену критичну масу националне свести која се доласком нових генерација обнавља, тако да знамо ко смо и шта смо и да сведочимо нашу веру православну. Важно је да расејање схватимо као послање, а не као повод да духовно капитулирамо.

   СРНА: Колико има српских православних цркава и манастира у Канади?

   ВЛАДИК ГЕОРГИЈЕ: Српска православна црква има храм у свим градовима где има парохију. Већина од њих (18) су грађене у српском стилу. Мањи број је купљен од Англиканаца или других протестаната. Такве цркве су адаптиране, тако да унутрашњост задовољава облик и форму православног храма. Имамо и један српски манастир, овде где је седиште Епархије, у Милтону, надомак Торонта. Манастир је посвећен Светом Преображењу Господњем. Простире се на горњем делу Нијагариног зеленог појаса (Niagara Escartment) и има посед од близу 200 дунума. У склопу манастира је црква, конак са 1 000 квадратних метара и гробље. У порти (парку) су још терени за фудбал, кошарку, одбојку, дечији вртић са 12 љуљашки, возићем (експресни воз Тавна - Милтон), речицом која протиче кроз имање. Дакле, предиван простор, колико молитвени толико и национални центар свих Срба Канаде.

   СРНА: Какав је Ваш однос са представницима других конфесија?

    ВЛАДИКА ГЕОРГИЈЕ: Са представницима других помесних православних цркава одржавамо врло блиске и молитвене односе. Ми смо овде и дословно браћа на истом светом послу, тако да у Савету православних епископа у Канади на чијем је челу митрополит Сотириос, (ја сам потпредседник) одржавамо састанке и посећујемо се у празничне и специфичне дане славља за одређене православне јурисдикције. Запажена је била прослава 2 000 година хришћанства када смо били домаћини свим осталим православним јурисдикцијама. На десетине хиљада људи је тада дошло у наш манастир. Служили су сви архијереји, а певала четири хора: грчки, украјински, Америчке православне цркве и српски. Сада су о Преображењу били гости митрополит Сотириос (Грчка), архиепископ Николај и епископ Јован Касијан (Румунска црква), поред госта из Ваљева владике Милутина. Однос према осталим конфесијама је само коректан. Немамо некаквих директних контаката, нити се баш они "претржу" да нас зову на своје. Једини директни контакт је посредством Канадског савета цркава у коме ја имам једног свога представника, господина Витомира Стегнајића, који присуствује седницама и подноси извештај о томе Епархији.

   СРНА: Јесте ли задовољни одвијањем литургијског живота нашег народа у Канади?

   ВЛАДИКА ГЕОРГИЈЕ: Литургија је центар црквеног живота и тако је и овде у Канади. Усред неких, непотребно изазваних недоумица у литургијској пракси Цркве, које су у Отаџбини изазвале буру, ми смо овде, нарочито у протеклих петнаестак година, успели да многе душе уведемо у литургијски живот. Када се има на уму да добар дио тих људи никада није пре имао везе са Црквом, сматрам да смо добро и часно радили. Врата наших храмова била су отворена за све, а свештеници су показали много стрпљења и труда. Лично мислим да би успех био и већи да се повремено не дешава неовлашћено и несврсисходно уплитање појединих црквених ауторитета из Отаџбине који не познају стање и ситуацију у овој епархији.

    СРНА: Припрема ли Издавачка кућа Епархије канадске "Источник" нова издања и колико је духовног трага оставила Ваша књига "Печат мојега владичанства"?

   ВЛАДИКА ГЕОРГИЈЕ: Своју књигу видим као природан завршетак читаве едиције проповеди мојих свештеника. То је седма књига у тој едицији која носи наслов "Свештеници својој пастви". По много чему, овај издавачки подухват одсликава наш рад у Епархији. Деценијама је ова врста обраћања верницима недостајала у Српској цркви. А ми смо се, овде, у овој даљини, са ово мало свештеника, усудили да се на овај начин огласимо, јер смо сматрали да само на тај начин можемо и сами, као пастири, да се свакодневно учвршћујемо у вери. Свака наша књига је одговор на неку насушну потребу коју осећамо. Тако је било и са овогодишњим издањем "Мисли Владике Николаја". Можда је било неминовно да ми, у расејању, сабирући расута, а драгоцена зрнца вере, овакву књигу коначно урадимо. У исто време, објавили смо и на наредном Београдском сајму књиге у октобру представићемо први том "Антологије српског песништва", коју је приредио наш сарадник из Русије др Андреј Базилевски. Дакле, радимо вредно и гледамо да свака наша реч има разлог за појављивање пред читаоцима, да наш говор не буде говор у празно.  

   Разговарао: Дарко Терзић

http://www.eparhija-prizren.com/default.asp?idvestra=3216