|
Павел Вјачеславович Тихомиров
НЕПОЗНАНИЦЕ НА СРПСКОМ КРСТУ Драги читаоче, Рад на овој књизи ја сам започео још у 2004. години и у то време руски читалац је већ имао могућност да се упозна са неким књигама светог владике Николаја Велимировића. Да се упозна и осети ту непоновљиву симфонију филозофије, богословља и поезије која је присутна у стваралаштву једног од највећих српских мислилаца и светитеља.
До данашњих дана је написано много о светом владици Николају, снимљен је и дугометражни документарни филм. У почетку се код мене јавила жеља да пробам да изложим житије светитеља у виду занимљивих и веома поучних историја везаних за владику Николаја које у виду апокрифа постоје код његових поштовалаца. Хаџи Владимир Радосављевић је сакупио такве повести и средином деведесетих година их објавио у невеликој књижици која је 2002. године доживела два издања. Но, без обзира што је у време почетка рада на обради народних повести, на руском језику већ било објављено неколико квалитетних текстова о животу светитеља,1 појавила се хитна потреба снабдети те текстове коментарима. Осим тога, током рада на текстовима постало је јасно да су, не само неке епизоде из владичиног живота него и карактеристике неких значајних личности у животу и житију светитеља, добиле благо речено, не баш објективан приказ. И сами текстови житија светог владике Николаја имају огромних празнина. Право речено, детаљно и објективно у тим текстовима су приказани само почетни период живота светитеља, а све оно што се дешавало од 1930. године па до кончине светитеља, околности које међутим ни до данас нису разјашњене, замењене су од стране благочестиве штампе фразама означеним као агиографски канони. Не сме се сметнути са ума да је свети владика Николај био велики друштвени делатник и није радио у некаквом вакууму него у конкретној епохи и наилазио је на конкретне и карактеристичне проблеме за своју епоху. Јавила се потреба да се напише неколико осврта о историји Југославије двадесетог века, удељујући посебну пажњу међуратном периоду и грађанском рату 1941-1945. године. Та тема је руском читаоцу практично непозната. У Русији је изашао одређен број књига о историји дојугословенске Србије, али о овоме периоду није практично ништа издато.2 Ускоро се обим осврта о историји грађанског рата приближио обиму основног текста, што је било претња стилистичком јединству књиге и захтевало је промену форме. Тада сам ја, по благослову игумана српског манастира Рукумија о. Симеона, тешка срца издвојио најважније фрагмнете својих осврта и унео их у основни текст. У нади да ћу у случају читалачког успеха, моћи обновити издање књиге где би први део представљао својеврсни опит описа светитељевог живота а други део покушај подробног приказа трагедије српског народа који се 1941 године нашао у лавиринту са три ћорсокака. И одлучено је да се уради самостално текст првог дела књиге. Захваљујући искреној помоћи мојих српских пријатеља - уредника часописа „Нова Искра“ Љиљане Поњавић, професора института за политичка истраживања Зорана Милошевића, преводиоца Ранка Гојковића као и српских патриота окупљених око уредника часописа „Збиља“ Момира Лазића, ја сам успео да скупим доста значајног материјала о српској историји тога периода. И то материјала написаног са различитих идеолошких позиција. Тако сам стилизацији српске историје у духу црквеног епоса као и доступне из совјетског периода интернационалисичке верзије догађаја, придодао истраживања урађена како са национал-демократске („четничке“) тако и са десне („љотићевске“) позиције. У првом реду хтео бих да наведем да сам користио темељна истраживања Ђоке Слијепчевића, Боривоја Карапанџића, Јакоба Хоптнера, Веселина Ђуретића, мемоаре патријарха Гаврила Дожића, књиге Бошка Костића, о. Драгољуба Цокића, Владимира Мајевског као и многе друге изворе. Посебно интересантне за рад биле су успомене значајног српског публицисте међуратног периода Милана Јовановића Стојимировића који је као и већина интелигенције из тог периода био неоцрковљен али су зато његови мемоари били лишени оних недостатка присутних код писаца који су били зависни од једне или друге унутарцрквене групације * ** Међутим, што је рад више одмицао то сам ја себи све чешће постављао питање: шта ме у ствари тера да то радим? Да ли је то жеља да прикажем себе као човека који је одшрикнуо завесу са наговештаја и полуистина? И загледајући владичин лик са фотографија питао сам се зар је могуће преварити самог себе? Шта ме то покреће? Да ли је то жеља да се представим уситњеном друштву руских србиста? Да ли је то гола сујета? * ** Још једном дошавши у Србију у пролеће 2009. године и поразговаравши на тему која ме интересује са књижевницима, политиколозима и монасима ја сам се уверио у то да је рад на изграђивању „руског погледа“ на српску историју епохе светог владике Николаја интересантан и самим Србима. И више од тога, у најразличитијим друштвима ја сам наилазио на исту реакцију – што је могуће пре формирати излагање тога погледа. Није ствар у томе да су нама доступне неке супертајне архиве КГБ-а. Не ради се о чињеницама већ о њиховом осмишљавању. Посматрачу са стране, ослобођеном партијских и идеолошких стега, који је при том искрени присталица управо Светосавског поимања српске историје, знатно је простије осмишљено то урадити него четнику, љотићевцу или партизану. И тако, неко време после тих предлога од стране српских пријатеља и чак и црквеног благослова, ја сам приступио следећем преписивању књиге о празнинама на крсту светог владике Николаја Српског. Пролог. Повест о 303 дуката. Подмукли хајдук Михаило Ђурђевић је чуо од саучесника да је Драгомир Велимировић из Лелића, отац будућег владике, купио за 303 дуката земљу на аукцији. И тако се једне вечери хајдук обрео код Велимировића и затражио новац. -Новаца више нема – у један глас су одговорили Велимировићи – ми смо дукате предали извршиоцима трговине. -Ја ћу се вратити за седам дана. Ако не угледам новац ви нећете угледати дечака! Драгомир није донео новац бандитима и тако је хајдук за недељу дана сишао у Лелић и украо дечака. Узевши из скровишта још једног дечака украденог због откупа из села Забрдице, хајдук је пошао у дубраву. Човек који трчи вукући за руку малишане који су се слабо опирали, привукао је пажњу војника на одсуству Љубомира Велимировића. Љубомир је косио сено на пропланку али чувши из села крик који се разлегао, војник је све схватио и појурио за хајдуком. У трку је запретио бандиту да ће га убити ако не остави дете. Али то није зауставило хајдука: -Пуцај, можда некога и погодиш! Љубомир се прекрстио и не оклевајући пуцао у хајдука који се брзо удаљавао. Карабин је, по српском обичају, увек био при руци. Метак је окрзнуо Михаила у ногу и он је, уплашивши се одгурнуо Бату (тако су звали укућани малог Николу у детињству) али је ипак покушао да се сакрије са другим дечаком. Међутим Љубомир није желео да остави хајдука и наставио је потеру. Тада је бандит заклао дечака и ослободивши се терета брзо се сакрио у честару. Касније, када се војник вратио у армију, хајдук Михаило се спремао да посети Велимировиће и настави изнуђивање. Осим тога, разбојник је осмислио освету Љубомиру за страх и срамоту коју је нанео „разбојничком ауторитету“ за време неуспелог хапшења. Без обзира на то што је Михаилов саучесник категорички одбијао да се замера Љубомировим рођацима, хајдук се устремио на Велимировиће и ... био од њих жестоко претучен. А ускоро је за њим кренула рација жандарма. Михаило није желео да се преда па су жандарми не желећи да непотребно ризикују, запалили колибу у којој је тај засео. Тако је хајдук Михаило Ђурђевић, страх и трепет округа, изгорео жив у напуштеној колиби. О маленом Бати од тада се говорило као о „златном детету“ које ће много вредети али коме је било суђено да много пропати од разбојника. |
