Сир Стивен Рансиман НАЦИОНАЛИЗАМ У ГРЧКОЈ ЦРКВИ Изводи из ''Велика Црква у ропству'' На Истоку, зарађивање новца није никада схватано као неприкладно за аристократију, као што је то био случај са феудалним Западом. Богато племство је почело да се појављује међу Грцима, блиско повезано заједничким добрима, интересима и брачним везама, али и отворено за новодошле.
Ове богате фамилије су биле амбициозне. Међу Грцима Патријарх је био личност која је поседовала ауторитет. Због тога је контрола патријарха постала њихов циљ. Називајући себе ''Архонтима'' грчког народа, они су градили своје куће у четврти Фанар у Константинопољу како би били близу зграда патријаршије. Успевали би да издејствују за своје синове позиције на патријаршијском двору и тако су, једна по једна, високе канцеларије Велике Цркве прелазиле у руке мирјана. Њихови чланови нису и сами улазили у Цркву. Сматрали су да им је то испод части. За Епископе и Патријарха су и надаље били бирани бистри дечаци из нижих класа који су се истицали својом памећу и врлином. Ипак, до краја XVII века фанариотске фамилије, како су их обично називали, успеле су да у потпуности доминирају централном организацијом Цркве... Патријархат такође није могао без њих; они су били у позицији да плаћају дугове као и да се при Великој Порти баве интригама у његову корист. (Стр.361-362) Било је добро за Цркву да се суочи са интелектуалним изазовом, али је он био веома велики. Снага Византијске Цркве је лежала у постојању високо образованих лаика који су били дубоко заинтересовани за веру. Сада су они почели да презиру традицију Цркве а традиционални елементи у Цркви су почели да не верују модерно образовање и да га не воле, повлачећи се и бранећи се нарастајућом опскурношћу. Расцеп између интелектуалаца и традиционалиста, који је отпочео када је нео-аристотелијанизам уведен у предавања на патријаршијској Академији, растао је све више и више. Под фанариотским утицајем много виших свештеника је следило модернистички правац. У старе дане Православље се радије усредсређивало на вечне ствари и смирено одбијало да веру увуче у замке помодарске философије. Фанариоти, у својој жељи да импресионирају Запад, нису имали никакве користи од таквих старовремских ставова. Уместо тога, видећи престиж старог грчког учења, они су пожелели да покажу да су они и по култури и по крви наследници древних Грка. Њихови синови, махом лаички образовани у новом стилу, сада су обављали административне послове на патријаршијском двору. Као резултат - Патријаршија је почела да губи везу са већим делом верних којима је вера значила много више него философија, а хришћански светитељи много више него ли софисти из паганских времена. Изнад свега, Фанариотима је требала помоћ Цркве у достизању апсолутне политичке моћи. То је била бесмислена моћ. ''Мегали идеја'', велика идеја Грка, може се пратити уназад и до дана пре турског освајања... Ширењем Ренесансе потврђивало се и поштовање старогрчке цивилизације. Било је природно да Грци, који су се налазили усред своје политичке пропасти, пожеле да извуку неку корист од тога. Они можда јесу тренутно у ропству под Турцима, али они су припадали великом народу која је цивилизовао Европу. Сигурно је да је њихова судбина да се поново уздигну. Фанариоти су покушали да комбинују националистичке снаге хеленизма у пасионираном али и нелогичном савезу са васељенским традицијама Византије и Православне Цркве. Они су радили на рестаурирању Византије, Новог Рима који би морао да буде грчки, на новом центру грчке цивилизације који би требало да пригрли читав православни свет. Дух који је водио ову ''Велику идеју'' је био мешавина нео-византизма и јаког осећаја за нацију. Пратећи трендове модерног света, национализам је временом надјачао васељенски црту. Георгије Схоларије Генадије је вероватно несвесно предвидео ову опасност када је у одговору на питање о својој националности рекао да себе не зове јелином иако је јелин по рођењу, ни византинцем иако се ту родио, већ рађе себе назива хришћанином, то јест православним. И зато, ако је Православна Црква изгубила своју духовну снагу, она ипак мора остати васељенска. Не сме никако постати искључиво Грчка Црква. Цена коју је Црква платила због покорности својим фанариотским дародавцима била је тешка. Као прво, видело се да Црква заступа све више интересе грчког народа а не православља у целини. Уговор који је закључен између султана освајача и Патријарха Генадија, ставио је целокупну Православну Цркву у Отоманском царству под ауторитет патријарха, којим су неминовно управљали Грци. (Стр.377-379) Ако би неки православни Палестинац покушао да напредује он би морао да научи грчки и да целокупног себе подреди грчким интересима; а Патријарх (Јерусалима) је проводио много више времена у Константинопољу или у кнежевинама. Грци нису били спремни да препусте да овако укусна воћка падне у туђе руке. Ипак, велико је питање да ли је тај дуготрајни утицај грчког национализма на православну организацију користио православљу? Он није постојао у старој византијској традицији. Иако је током империје познавање грчког језика било нужно за било који службени положај, ипак није било разлика на националној основи; византинци су охрабривали литургије на народним језицима и били опрезни у покушајима да поставе грчку јерархију над осталима. Али ''Велика идеја'' је охрабрила Грке да мисле о себи као о изабраном народу, а изабрани народ је ретко популаран и не уклапа се баш добро у хришћански начин живота. Овај покушај да се Православна Црква претвори у ексклузивну, Грчку Цркву, био је једна од последица фанариотске политике. Такође је довео до пропадања духовних вредности, услед наглашавања грчке културе насупрот православној традицији, као и настојања да се Црква претвори у полугу националистичких осећања, оправданих и демократских до одређене мере, којима је, међутим, мало стало до духовног живота. Истовремено је патријархат гурнут у моралну дилему. Црква је умешана у политику, и то ону субверзивну. Зар није била дужност Цркве да ћесару пода ћесарево? Зар није могао Патријарх да се мудро ослободи терета споразума султана и његовог великог претходника Генадија? Зар некако није могао да повуче своју заклетву дату султану приликом свог избора на патријаршијски престо? На још практичнијем нивоу речено, да ли је он имао право да се упушта у план који би, ако пропадне, без сумње његову читаву паству изложио озбиљним репресалијама? Умнији поглавари не би могли да тако лако подржавају револуционарни национализам. Опет, ако се не би прикључили покрету због осећања части, опрезности или због свог духовног завета, били би проглашени за издајнике хеленизма. Црква би изгубила водећи утицај над живљим и прогресивнијим припадницима своје пастве. Поновно рађање Грчке је имало за последицу подигнута вешала на улазу у патријаршију и Патријарха који на њима виси. (Стр.382-384) Извор: http://www.orthodoxytoday.org/articles4/RuncimanGreatChurch.php |