Предраг Р. Драгић Кијук

ЗАВЕТНИ НАРОД*

 Да одмах кажем, има мало издавача чије књиге одишу љубављу. У те малобројне издаваче спада свакако и манастир Рукумија. Никад до сада нисмо имали милоснијег издавача него што је то манастир Рукумија. И то је једини издавач чије књиге у великом тиражу успевају да пређу најважнији пут, а то је пут од себе до другога.

И да кажем још нешто, Царев завет Николаја Велимировића није писан као књижевни текст. И више од тога, Царев завет светог владике Николаја није писан као текст за сценско извођење и зато је добро што сте вечерас чули како се уместо ритамског читања, како се уместо сценских пауза и покушаја да одглуме објашњења, појмови и звук речи које се изговарају – господин Лазовић одлучио да не мења ништа у достојанству речи. Тако су, уместо спољашњег ефекта, дошли до изражаја значењски а не звуковни елементи, дошли до изражаја све тајне језика и речи: унутрашњи живот, унутрашња снага и унутрашња борба. Било је то, и хвала Данилу Лазовићу на тој лекцији из театарске мудрости, чисто, непатворено и истинско умеће читања.

Необична је књига Николаја Велимировића, Царев завет, јер она не спада у најбоље текстове српског језика, и вероватно не спада у његове најбоље текстове. Али је она необична из неколико разлога. Први је, откривање и приступ. Други је, што се и у овом тексту последње поглавље, опис смрти светог кнеза Лазара, налази на висини најбољих текстова Николаја Велимировића. И има још један разлог а чини ми се да је он много важнији. Наиме, откуда толико интересовање, као ни за један други текст, и шта то други желе да оспоре Царевом завету св. владике? Разлог је “оправдан”, јер сви они које мучи историографија српскога народа  и који желе да пониште српски национ као историјски, који би да периферизирају српску историософију као остварен христоцентризам уместо преовлађујућег антропоцентризма - муче се пре свега, једино и највише, овим Николајевим текстом.

Рекао сам и поновићу, то је превасходно проузроковано приступом догађају, демитологизованом догађају у историји који се догодио Србима 1389 године. Међутим, ништа од историјског суочавања нећете наћи у књизи Царев завет. Николај се одлучио да се не бави потврђивањем или трагањем за историјском истином, људском и научном, или оповргавањем лажи које су постојале и спадају у манипулисање свим оним што чини српску историју на крају 14. века. И у овој, као и у свим другим књигама, нема ничег случајног код Николаја Велимировића. И кад он прећуткује народно предање о наводној издаји Вука Бранковића он је достојанствено прећуткује у име више истине а не искључиво зато што се тако нешто никада није догодило.

Зна владика да понекад појединци или народи имају потребу да оправдају сопствену трагедију, да оно што не могу да разумеју тумаче на свој начин, па тако и улогу зета кнеза Лазара, српског феудалца Вука Бранковића, господара Косова и Дренице који је преживео Косовску битку. Као што многи од вас знају Вук Бранковић је завршио 1397. као турски вазал и султанов сужањ. Столовао је у Приштини а ни византијски историчар Јован Дука, ни Дубровчанин Цријевић, ни Константин из Островице (сва тројица из 15 века) не помињу Вука Бранковића као издајника. Зато Николај крајње доследно прелази преко таквих чињеница немајући времена да се бави историјским подвалама о Косовској битци. Неће се бавити чак ни оним што је и до нас у српској историографији дошло, а то је створена табу верзија Боја на Косову, као ни импутираном тезом о томе како Срби спадају у губитничке, несложне народе. Неће се он бавити историјском чињеницом да је та прича смишљено импутирана, почев од пушкара херцега Стефана Вукчића, немачког занатлије Јерга из Нирмберга који у 15 веку бележи неслогу српских великаша и сукобе два зета кнеза Лазара. За ову прилику напоменимо и да је Дубровчанин, опат бенедиктинског самостана на Мљету, писац “Краљевства Словена” (Il regno degli slavi, 1601.), Мавро Орбини, навео Вука именом као косовског издајицу.

Николај Велимировић се неће бавити земаљским и научним истинама у својој књизи Царев завет но вишом истином о ономе што се догодило на Косову. Па, чиме се то бави Николај Велимировић и шта је разлог помном анализирању управо овог текста? То су две непобитне чињенице у историји српскога народа , у историји Српске Цркве и у историји српске духовности. И оне гласе: Свети Сава је Србе увео у хришћанство крштењем и то је подарен идентитет српског народа. Свети кнез Лазар је Србе увео у хришћанство заветним опредељењем и то је задобијен идентитет српског народа.

Тај задобијени идентитет српског народа је нешто на чему је заснована национална карактерологија. Зато је заветно опредељење највиши морални чин. Јер праведна жртва не може постојати изван моралног погледа на свет нити изван надначела љубави. Морално својство и љубав су симболи истине и доказ срастања бића у меру егзистенцијалне и историјске одговорности.

Утолико свеобухватни смисао крије једино теоцентрична истина која надилази историјску истину. То даље значи да изван теистичке историје нема љубави. Творац је љубав, вели свети владика: “у њему се јавља љубав као родитељство и љубав као синовство и љубав као пламени дух љубави – Свети Дух”. Међутим, шта се дешава са бићем које није свесно своје одговорности, свог моралног својства, и жудње за надначелом љубави? Такво биће постаје заробљеник поновљене историје у којој је себе већ осудило на морално посрнуће и егзистенцијални очај.

То је откриће више истине и о њој говори Николај Велимировић. О таквој истини, о таквој љубави, зависи биће и оне чине двоједан смисао, и таквом опредељењу припада биће свесно своје историјске одговорности. У том кључу се и одгонета светолазарско опредељење. Супротно, прекорачи ли ту границу биће постаје заробљеник поновољене историје. Наиме, у такав смисао, у такву љубав, која на земљи има почетак а нигде и никада свршетак, био је повијен и прародитељ људски. Али када се његова љубав поделила на небо и земљу - “он се обесвестио, остарео и са смрћу венчао”. Потомци, и сами наклоњени царству земаљском пунили су срце разним осећањима: па и пролазношћу и трагичношћу. “Небо је за њих остало као успомена”. Мислити само о земном телу, постојати одлучен од својстава Небеског Дародавца значи пробудити завист, грамзивост и похоту. Тако је потомцима “земља испунила срце и постала њихов тиранин”. Тој врсти својстава светолазарско опредељење се морало супротставити, и у том кључу је једино могуће одгонетати Лазареву жртву.

Срби су христолики народ, народ који гори на Христовом крсту и никада се тога неће одрећи. То је кључни проблем зашто се они које мучи историографија српског народа баве делом Николаја Велимировића и безсупешно покушавају да одгонетну историософију српскога народа. Тој припадности народ дугује своје посланство у историји, као што у тој припадности књига Царев завет открива христолику историју српског народа. Последично, никада после Косовске битке српски народ не би постојао да није имао свест о себи као заветном народу. То је и разлог што они који се баве биографијом српскога народа, у жељи да га униште, не разумеју да су у сукобу са историјом. Зато две важне стожерне тачке српског национа, његове заветне претке, као што су св. Сава и св. великомученик кнез Лазар,  покушавају да истисну из народног памћења. Отуда и потреба пакленика да једном дефинитивно заврше са српским народом, понекад и уз нашу помоћ.

Скоро да нема времена када се историографија српског народа није нашла у жижи интересовања страних ментора који су покушавали да нас убеде шта је истина, јер они то знају боље од нас, о св. Сави и св. кнезу Лазару. И то тако траје вековима. Стога се ништа није променило од 14. века до овог модерног и технолошког 21. века. Скоро да им је, одувек, и речник био сличан у покушају да нас расправославе, раздухове и расрбе.

И зато се не треба чудити што представници хришћанства без Христа тврде да је проблем српског народа његов духовни конзервативизам, да он мора да се укључи у модерни тренд света а да то не може остварити са конзервативном мишљу св. Саве и кнеза Лазара. То  нам, истина, поручују и ових дана они који се баве нашим судбинама, глобалисти и секуларисти; они сматрају да је највећи проблем српског народа за улазак у Европу немоћ да преброди све конзервативне и традиционалне токове, одучавање од св. Саве и св. кнеза. Разуме се све то није Србе као заветни народ ни једног тренутка поколебало, у дугој историји а веома трагичној, да се одрекну свог заветног опредељења.

Заветно опредељење је на један симболичан начин  већ препознатљиво у ономе ко га је пренео на свој народ, у св. кнезу Лазару. И то у једном пресудном историјском догађају, стожерном и поредивом догађају који је најважнији, иако најтрагичнији, национални нуклеус. У догађају који српски народ брани али који је и, истовремено, брана народу да не потоне у бесловесност. Бој на Косову је заветни духовни тренутак -не само биолошки, егзистенцијални друштвени преображај српског народа - и одговор зашто је народ себе нашао у духу како сведочи књига Царев завет. Владика Николај није могао да пренебрегне овај важечи тренутак националног сабирања, јер је дух неуништив и не може се савладати, без обзира на историјске околности. Уједно, у духовној моћи је и одговор зашто је до дана данашњег носилац таквог преображаја управо кнез Лазар и зашто је баш он био личност са којим је српски народ морао да се идентификује.

Разлог више што је са Лазаром дошло до претапања колективног са индивидуалним налази се и у чињенци да је баш он био најважнија личност у посредовању да се измире Васељенска (Цариградска, изворна  хришћанска) патријаршија и Српска православна црква 1375. Његова потреба да је стално у духовном сродству са онима који зраче неки виши смисао од земаљског ауторитета била је одлучујућа што је кнез Лазар, у духу времена,  у свом манастиру Горњак, посвећеном Пресветој Богородици, отворио врата 1379. најтишим молитвеницима, Синаитима, на челу са њиховим духовним оцем Григоријем Синаитом. У истом смислу, духовни разлози су били одлучујући за разумевање Боја на Косову и зашто је свети кнез парадигма свих наших падова и наших надања.

Битка се догодила, као што знате, у уторак 15. јуна 1389. године на дан једног великог молитвеника из 3. века, Светог Вита, пореклом са Сицилије. Истог датума била је и слава кнеза Лазара, дан његовог кућног патрона светог Амоса, пастира из 8. века пре Христа и старозаветног пророка. И тако су се, у том дану, који за нас и наше памћење језика постоји као дан св. Вида, (иако је реч о св. Виту пореклом са Сицилије) сусрела та три светитеља, иако је кнез Лазар проглашен светим после косовске погибије, када су и раванички калуђери саставили “Службу св. кнезу Лазару”. И доиста, на Косову, 15 дан јуна, у уторак 1389, срели су се  св. Вит, св. Амос и св. кнез Лазар.

Поставља се питање зашто владика Николај  искључиво обраћа пажњу на духовни стожер српског народа? Па, зато што је верско осећање персоналистичко, ја не могу веровати у име неког другог и ви не можете веровати у моје име. Тај персоналистички однос је најважнији однос у вери и о њему говори св. владика Николај када анализира мистагошке портрете, односно када посматра Србе као појединце, као народ и њихове вође који носе, попут кнеза Лазара, печат хришћанске одговорности. Шта је онда парадоксално у одлуци св. кнеза да се одлучи за Царство Небеско а не за земаљско. Па нормално је да ће се одлучити за Царство Небеско јер у њему препознаје своју људску, почетну бесконачност. Само вером у Христа човек није трагично, бесмислено, пролазно биће јер теистичка теологија превазилази смрт као “последњег непријатеља” (1 Кор. 15,26).

Само вером у Христа он је почетно бесконачно биће, само у Христу он је теоантрополошко биће и само у тој љубави егзистира тајна Часног крста и златне слободе. Истозначно, златна слобода је она слобода која почива на истини, на истини која сија као злато – јер “злато је симбол истине”. Према томе, заветни идентитет, као заветно опредељење, постоји само у истини Часног крста који трансцендира као љубав. Најзад, захваљујући заветном опредељењу Срби су и претрајали у историји као историософији у којој се “божији и човечији кантар”, космички и земаљски сат, не слажу.

У том истом значењу, у заветном опредељењу – на коме се укрштају вертикална и хоризонтална оса, божанска и људска судбина – налази се и потреба спознаје не само истине о Христу, о прослављеном Крсту на коме је разапет Господ Исус Христос већ и истина која живи са Господом Исусом Христом. То није обична истина неголи истина која је чиста као злато, као светлост, јер је то истина филозофије живота. Са христоликом истином, са спознањем тајне Часног Крста, којим се открива наш почетак али се никада не завршава наш крај, оправдано слутимо смисао човековог постојања, и разлоге заветног опредељења кнеза Лазара и народа коме је то опредељење Лазар предао. То је најважнија, не само одлика молитвеног вапаја христољубивог, христоликог и молитвеног мученика Лазара Хребљановића већ свеукупног национа. Зато, најмудрија међу српским женама, Исидора Секулић опомиње: “Научи да је Видовдан исто што и крсна слава и рођен-дан твог јединца” и то је доста.

У томе је значи смисао и у томе је проблем оних које мучи историографија српског народа. Како је тај народ, после свега што му се догодило у тако великој и одсудној битци каква је била она на Косову, могао да претраје у историји? Уместо одговора – не би ли нам на свој начин одузели заветно определење – пакленици посежу за манипулацијама: Срби су једини народ који слави свој пораз, кажу нам. Ако славимо пораз славимо смрт, а ако славимо и распеће Господа – по истој формули – опет славимо смрт. Дакле, Срби су изопачен народ заробљен танатосом као фетишем, и зато су, наводно, фактор сукобљвања са другим народима. Одлука за Бој на Косову је – по овим интерпретаторима - погрешна, равна колективном самоубиству, што значи да Срби вечито иду из једне у другу историјску грешку. Е, па неће бити тако и нема сумње да таква секуларизована еквилибристика нема упориште у аргументацији већ у вербализму, нема упориште у историји већ политици. Најубедљивији разлог је управо у томе што српски народ још увек постоји, не одричући се нити свог заветног опредељења, нити сопствене историје. Овај начин сатанизације једног народа, с циљем поништавања његове виталности, траје до дана данашњег – иако ће и овога пута бити безуспешан. Срби, наиме, на Косово нису ишли на погубљење већ у херојски рат а исход, као неизвесни одбрамбени сукоб, жртва ће примити равно свом заветном опредељењу. Да су се Срби спремали за сукоб а не добровољно погубљење сведочи и кнежев строги позив “Ко не дође на бој на Косово - од руке му ништа не родило” – али и свест о апокалиптичкој снази непријатеља: “Ево пуно петнаест данака / ја све ходах по турској ордији / и не нађох краја ни хесапа”.

Да зато нагласим: Срби нису победили на Косову, али Срби јесу и пре Косова, 1381. и 1386, потукли Турке код Параћина и код Плочника. Тачно је да нису звона цркве Нотрдам звонила на Видовдан 1389, иако је цела Европа била убеђена у победу српске војске. Неправославна Европа је, у паришкој цркви, славила и одржала црквено благодарење за победу хришћана тек 1395, када је римокатолички краљ Жигмунд (Сигисмунд) победио Бајазита у битци на Ровинама (Влашка). Ако, 1389, Срби и нису победили на Косову (а нису ни изгубили јер је Турцима требало још 140 година да би кренули пут Беча) – хришћанство је однело победу на Косову.

Да закључим: заветног идентитета српски национ се не може одрећи, и у томе је смисао заветне загонетке и лазаревског јеванђеља; свог заветног идентитета, као највишег моралног начела, српски национ се неће одрећи јер је то знак његовог литургијског колективног бића и знак његовог мемофонда. А то даље значи да није Европа, а није ни Америка, Србима дала Косово – већ историја. Просто, то су неке чињенице које је српска историографија ставила у запећак али на срећу те чињенице српски народ није заборавио.

Према томе, и сасвим на крају: оно што антихришћански амерички хегемон и расхристовљена Европа не могу да разумеју јесте садржано у христоликости српског национа. Он се, баш зато, никада неће одрећи да постоји као заветни народ и никад се, јер то и није могуће, неће одрећи Косова. И рецимо сви заједно: нека тако буде. Амин!

__________

*Беседа "Заветни народ" изговорена је на трибини младих Српског сабора "Двери", Београд, 19. маја 2005.