Великом Црквеном суду СПЦ

у Београду

         Предмет: Допуна Одговора од 28. маја 2010. на пресуду Вијећа Црквеног суда епархије будимљ. – никшићке зап. бр. 1 од 17. маја 2010. г.

Поштовани оци, благословите ме како год да благоизволите,

Пресуда Вијећа Црквеног суда епархије будимљанско – никшићке зап. бр. 1 од 17. маја 2010. г. донета против подносиоца ове Жалбе, црквеноправно је неодржива због процесних недостатака, као и због нетачно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Као прво, оптуженом у поступку пред првостепеним Судом није омогућено да лично учествује у свим фазама поступка, да усмено пред судским већем изложи свој одговор на Оптужницу, као и да активно учествује у поступку извођења доказа. Првостепени Суд није оптуженом омогућио да има увид у прописе који уређују црквеносудски поступак и по којима му је суђено, нити му је током трајања поступка била  обезбеђена било каква правна помоћ. Овим је првостепени Суд грубо прекршио читав низ права која оптужени има у сваком, па и у црквеносудском поступку, која заједно чине лично право на правично суђење, ујемчено Уставом РС (чл. 32 и 33) и Конвенцијом о заштити људских права и основних слобода (чл. 6). По Закону о црквама и верским заједницама (Службени гл. РС 36/2006, чл. 3), Уставом загарантована аутономија верских заједница ограничена је поштовањем позитивних законских прописа и Устава РС, као и ратификованих међународних конвенција. Обавеза клирика да поштују државне законе утврђена је 84. Апостолским правилом. Следствено, садржај норми које уређују црквеносудски поступак, а које нису на уобичајен начин (штампане публикације већег тиража, електронска издања итд) доступне, како оптуженом, тако ни широј јавности, потпуно је ирелевантан. Црквеносудски поступак не може ни у једној својој фази да буде устројен тако да се њиме нарушавају основна људска права, загарантована Уставом и међународним конвенцијама.

Други процесни недостатак првостепеног црквеносудског поступка који је вођен пред Вијећем Црквеног суда епархије будимљанско – никшићке тиче се личности Тужиоца. Свети Канони Православне Цркве налажу да се у црквеносудском поступку који се води због црквених преступа као тужиоц не може појавити лице које је једном већ прекршило Каноне (6. правило II Васељенског сабора). Ову чињеницу је надлежан суд дужан да испитује по службеној дужности. Одлука СА Синода о покретању поступка (бр. 267 од 11. марта 2010) донета је на предлог (бр. 31. од 3. марта 2010) тадашњег администратора Епархије рашко-призренске умировљеног епископа  херцеговачког Атанасија. Међутим, на страни умировљеног епископа Атанасија постоје такви озбиљни разлози који га у потпуности дискредитују да буде тужилац у црквеносудском поступку. Најпре је својим повлачењу са управе над Богом му одређеном епископском катедром умировљени епископ Атанасије прекршио 9. правило III Васељенског сабора и 3. правило Кирила Александријског. Потом је преузимањем управе над Епархијом жичком, и најзад над Епархијом рашко – призренском, и поред живих епископа ових епархија, умировљени епископ Атанасије прекршио 16. правило IX Помесног сабора и 2. правило X Помесног сабора.

У Пресуди зап. бр. 1 од 17. маја 2010. г. наводи се да се  окривљени огрешио о следеће свете Каноне: 55. канон Св. Апостола, 6. канон II Васељенског сабора, 4, 18 и 23. канон IV Васељенског сабора и 21. канон VII Васељенског Сабора.

Из образложења Пресуде очигледно је да првостепени Суд није доказао да је окривљени прекршио 55. правило Св. Апостола, којим је санкционисана увреда епископа учињена од стране клирика, јер није утврдио да су изјаве окривљеног «о папизму и јереси екуменизма» појединих епископа лажне. Јавно прозивање појединих архијереја, да својим изјавама и радњама угрожавају правни поредак и предањски дух Цркве, не може бити квалификовано као црквени преступ увреде, јер окривљени у својим јавним иступима полази од општепознатих чињеница које на најдиректнији начин указују на кршење Канона и Устава СПЦ од стране ових лица. (Прилог 1. а, б, в - канонски прекршаји Епископа шабачког Лаврентија и цариградског Патријарха; Прилог 2. а, б - канонски прекршаји Епископа бачког Иринеја и Епископа браничевског Игњатија; Прилог 3 - однос умировљеног епископа Атанасија према Уставу СПЦ и СА Сабору).

Окривљени није могао да прекрши 6. правило II Васељенског сабора, јер се овим Каноном уређује установа тужиоца у црквеносудском поступку. Наведени Канон у потпуности има процесноправни карактер, те тако и не садржи норму материјалноправног карактера чија би повреда представљала црквени преступ.

У образложењу пресуде првостепеног Суда не наводе се поступци окривљеног који би указивали на то да он није «у истини и искрено проводио калуђерски живот», у смислу  преступа из 4. правила IV Васељенског сабора. Борба са јеретичким учењима, лажном побожношћу и кршењем канона Цркве, не може се у светлу православне монашке историјске праксе оценити као лажно калуђерство и неискрено „псеудозилотско“ служење Истини. Лажно монаштво је управо оно код кога познање Истине није повезано са свакодневним животом у Истини и борбом за Истину. (Прилог 4 - да ли монаси имају право да бране веру и поредак Цркве).

У првостепеном поступку, како произилази из образложења Пресуде, није доказано да је окривљени починио црквени преступ санкционисан 18. правилом IV Васељенског сабора. Овим Каноном се предвиђа као преступ црквена завера. У Зонарином тумачењу овог Канона истиче се да завера постоји ако се «неколико њих» удружи против неког епископа или другог клирика. Првостепени Суд није утврдио да је окривљени са неким другим лицима планирао и заједнички изводио било коју активност, нити да су ове активности биле уперене против личности неког клирика СПЦ. Напротив, осим имена окривљеног, Пресуда не садржи име ни једног другог лица.

У погледу преступа из 23. правила IV Васељенског сабора и 21. правила VII Васељенског Сабора, којима се санкционише напуштање манастира од стране монаха, окривљени је био свестан да ће својим радњама прекршити наведене Каноне. Међутим, ови Канони организационо – дисциплинског карактера, који су по својој природи променњиви, стоје испод Канона догматског карактера којима се утврђује и разрађује само православно хришћанско учење и који због тога нису подложни променама. Пре сваког кршења Канона организационо – дисциплинског карактера од стране окривљеног, долазило је до грубих и очигледних повреда Канона догматског карактера од стране појединих архијереја. Кажњавање окривљеног испунило би своју сврху ако би уследило после кажњавања  оних који су починили преступе против догмата Православне Цркве. Последњи излазак из благодатне монашке пустиње уследио је после безаконог, противуставног уклањања Епископа рашко – призренског Артемија са управе над Епархијом. Послушност поретку Цркве и духовном оцу, кроз кога је окривљени познао Истину, били су једини разлог таквог његовог поступка. Поништавање безаконих одлука довело би и до враћања оптуженог у мир манастирске пустиње. ((Прилог 5. а, б - да ли монах треба да буде веран свом духовном оцу, чак и ако га због тога гоне)

На самом крају истичемо, да је казна размонашења наведена у изреци првостепене пресуде противна принципу сразмерности дела и казне, као и принципу поступности кажавања, али, пре свега,  противна Предању и канонима Цркве. За дела која нису доказана, а којима се углавном крше монашки прописи дисциплинског карактера, оптужени се покушава осудити најтежим казнама, без обзира јесу ли оне у Духу Цркве Православне – којој је дело размонашења вољнозаветованог православног хришћанина стран појам. На тај начин изричу му се истовремено две најтеже казне за исте преступе одједном, што је, такође, противно светопредањском приступу у кажњавању греха - не свети се два пута за исти грех“ (Наум 1, 9). Осим тога, оптуженом су у првом црквеносудском поступку који се против њега водио изречене две најтеже казне,  што доводи у питање остваривање сврхе кажњавања у Православној Цркви - поправљање осуђеног (25. правило Помесног антиохијског сабора). Дакле, у усменој одбрани пред Вама, цењени оци, желимо покренути питање основаности и постојаности казне размонашења, која је унета у Устав СПЦ као обичајна установа, а која је спорна са становишта светоотачког православног учења о монаштву, као и појединих допунских Канона (35. правило Св. Нићифора, патријарха цариградског), који на хијерархији црквеноправних аката (чл. 107. Устава СПЦ) стоје испред устава помесних Цркава и обичаја.

И најзад, поставља се питање непристрасности и објективности судија Великог Црквеног суда, митрополита Амфилохија  и епископа бачког Иринеја, у овом предмету, јер је њихово деловање оптужени више пута раније јавно оценио као неканонско, што му се и приписује у најтежи преступ. Зато тражимо од Великог Црквеног суда (чл. 80. Устава СПЦ), као и од СА Сабора (чл. 69. т. 29 Устава СПЦ), да одлуче о изузећу поменутих чланова Великог Црквеног суда.

Преосвећени оци, верујемо да ће те у новом јавном, усменом и контрадикторном доказном поступку утврдити неоснованост првостепене Пресуде, а самим тим укинути неканонску казну која је овом Пресудом изречена. У супротном, угледајући се на сам поступак Светог Синода, који је предмет о. Симеона (Виловског) предао световним судовима, бићемо такође принуђени да своја тешко повређена права (како овакав изузетак не би постао и правило за друге будуће жртве) заштитимо пред домаћим и међународним грађанским судовима, а за правне и друге последице које могу из тога настати биће те одговорни искључиво Ви.

Прилози:

Прилог 1 а: „Путовање у духу екуменизма“, теолог Никола Солдатовић; „Ватикан: Курс у правцу светске владе“, Олга Четверикова; „Томпсон код својих у Ватикану“, Ратко Дмитровића, часопис „Печат“ и „Православно-католичко помирење и Срби“ проф. др Србољуб Живановић, председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу.

Прилог 1 б: „Равена“, протојереј Теодор Зисис, професора Теолошког Факултета у Солуну.

Прилог 1 в: „Зашто се не треба молити са јеретицима“, свештеник Атанасиј Гоцопулос.

Прилог 2 а: „Православна забринутост поводом равенског документа“ – проф. др Димитрије Целенгидис.

Прилог 2 б: „О православној дијаспори“, проекуменски документ, Шамбези 1993. г. Текстови под 2 а. и 2 б. односе се на канонске преступе епископа СПЦ Иринеја (Буловића) и Игњатија (Мидића).

Прилог 3: „Записник са друге седнице за промену Устава СПЦ 2002. г“, документ сведочи о неканонском односу епископа Атанасија према СА Сабору и Уставу СПЦ.

Прилог 4: „Антоније Велики и екуменизам“, протојереј Теодорис Зисис; „Монаштво и Православље вере“, проф. др Димитриј Целенгидис, Богословски Факултет у Солуну, радови у којима се расветљава питање: „да ли монаси имају права да бране веру и Предањски поредак Цркве“;

Прилог 5 а: „Два примера из житија Светог Симеона Новог Богослова“, архиепископ Василије Кривошеин,

Прилог 5 б: Интервју са Епископом захумско - херцеговачким Григоријем, прилози 5 а. и 5 б. расветљавају питање верности монаха духовном оцу у случају прогона духовног оца.

          У Београду, 4. јун 2010. г.                                                                                     

                             Подносилац Жалбе:

                            _________________

                   грешни монах

                              Антоније (Давидовић)