header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О. Андреј Филипс: Против неоаријанства Штампај Е-пошта
недеља, 13 јун 2010

"Прво ћу да те исушим, а затим ћу и да зазвечим твојим костима"

(речи демона из житија преподобног Макарија Великог)

Увод

Православна вера је изражена у Никео – Цариградском Символу вере, коначно састављеним у IV веку. Символ вере заснован на Св. Писму I века и другим откровењима Светога Духа које су оци Цркве добијали почевши од I века, сачувала је неизмењеним само православна црква. Ниједна од других конфесија није сачувала његову првобитну форму због искушења овога света која су се догађала током векова.

Може се уочити да су се напади на сваки члан Символа вере догађали по хронолошком реду. Тако су се, рецимо, први острвили на Символ вере грчки и римски многобожци, јер се у њему отворено проглашава постојање једног Бога. У следећим вековима, започели су напади на онај део Символа вере у коме се говори о личности Исуса Христа. То је већи део Символа, који подробно говори о Спаситељу, оно што нам је друго лице Свете Тројице, Христос, открио о Себи кроз Своје оваплоћење. Управо у том периоду од Цркве су отпали аријанци, несторијанци и монофизити. Нешто касније, почели су напади на онај део Символа вере који говори о Светом Духу. У том периоду од Цркве се одвојила Западна Европа, али свети оци су се и даље удостојавали откровења Светога Духа (на пример, "проповедник благодати" св.Григорије Палама, који је у XIV веку покушао да Запад обрати од неопаганства ка православљу).

У данашње време започео је напад на последње чланове Символа вере који говоре о Цркви. То је, са своје стране, породило много подела у XX веку, који трају све до данас. То су напади на веру Цркве у једно Крштење, свеопште васкрсење и живот будућег века. Све горе наведено, могуће је, говори о томе да се приближавамо последњим деценијама постојања нашег палог света. Али, како бисмо боље разумели садашње атаке на Цркву, неопходно је да се вратимо аријанству из IV века.

Корени аријанства

Када је у IV веку хришћанство било признато за званичну религију Римске империје, уследио је цели талас крштења. Али нису сви који су се крстили имали искрено покајање и веру. Међу њима је било и много оних који су само пливали низ воду следећи своје личне интересе.

Временом, неки од тих превртљиваца примали су свештенички чин и постајали или аријанци или православни, зависно од тога "одакле ветар дува". Ови непринципијални и користољубиви клирици - каријеристи детаљно су описани у житијима, текстовима и писмима светих отаца тог периода као што су Атанасије Велики, св.Григорије Ниски, св.Василије Велики, св.Григорије Богослов, св.Амвросије Медиолански и св.Иларион Пиктавијски.

Заједно са тим таласом масовних крштења уследила су и разна сујеверја, полупаганство и империјалистички национализам. Тај национализам касније је у извесној мери испровоцирао расколе повезане са несторијанством и, нарочито, са монофизитством. Неки чак претпостављају да је национализам у великој мери подстакнуо и успон ислама у VII веку. Међутим, највећа опасност у IV веку претила је од аријанства.

Старо и ново аријанство

Аријанство је било и остаје - насртај на Божанство Христа. Оно покушава да помири православну цркву, која тврди да је Христос Син Божији, са њеним непријатељима, који то опровргавају. Историјски, аријанство се посматрало као покушај сједињења Цркве, то јест Тела Христовог, са сујеверним, паганским империјализмом и јудаизмом, који су одбили да признају Христа сином Божијим. Желећи да достигну свој циљ по било коју цену, аријанци су на тај начин негирали речи Христа из Јеванђеља која су, фактички, осуђивала аријанство: "А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач" (Мат. 10, 33-34). Видећи у Христу само човека, а не Сина Божијег, аријанци су били први хуманисти који су се поклањали Христу - човеку, а не Христу Богочовеку.

Аријанство је било побеђено, али оно никада није коначно ишчезло. На пример, после више од хиљаду година након аријанских спорова, слично учење се појавило и на северу – у Русији, у руској православној цркви. Оно је трајало отприлике од 1470 - 1505 године и звало се "јерес жидовујућих". Зачето у Новгороду, који је био под највећим утицајем Запада, та јерес је покушавала да сједини православље са "новим", полупротестантским и интелектуалним хуманизмом, који је тада почео да се развија у западној Европи као резултат полупаганског "препорода" – ренесансе. Западни хуманизам појавио се под утицајем ислама и јудаизма, који нису признавали да је Христос Син Божији. Та нова форма аријанства, под именом хуманизам, која је проникла са Запада преко јеврејских трговаца, била је антиклерикална и антимонашка. Ти аријанци, који су себе називали "жидовујући" (иако је мало ко од њих био стварни јеврејин), били су побеђени. Међутим, ова јерес је достигла саме врхове руске цркве, раширила се међу дворским клиром и неко време имала је чак и значајан утицај на великог кнеза Ивана III. У борби за искорењивање тог утицаја помогли су и такви поборници православља као што је св.Јосиф Волоцки.

Неоаријанство

У наше време доживљавамо у Русији нову експлозију аријанства. После пада ратоборног атеизма и масовног крштавања источнословенских народа у православље ("новог крштења Русије"), ситуација у руској православној цркви не разликује се превише од оне у IV веку. Као што је недавно рекао архиепископ Владивосточки и Приморски Венијамин (Пушкар), талас (крштавања) који нас је запљуснуо 90-их година, донео нам је не само воду, већ и много подводног камења.

У то "подводно камење" убраја се, на пример, и не иживљени до краја, из совјетских времена, државни национализам (портрете Стаљина и до данас многи држе заједно са иконама св.императора Николаја II), као и апели за канонизацијом Ивана Грозног и Распућина. У "подводно камење" можемо да убројимо и сујеверје и полупаганство, које се испољава кроз обредоверје, одбијање да се прими идентификациони лични број, или слепо послушање разноразним квазистарцима или младостарцима – све то се чини важнијим од узрастања у моралном и врлинском животу и свакодневне бриге о ближњем. Као и у IV веку, све те појаве је потребно "оцрковити", што се постиже пастирском бригом, саучешћем и стрпљењем, како би се ревност новокрштеног преобразила у позитивни и корисни црквени живот.

Новокрштени са вишим образовањем донели су са собом још већу опасност, коју можемо упоредити са аријанством. Ово ново аријанство - неоаријанство - не одриче попут старог аријанства божанственост Христа, али оно одриче божанственост Тела Христовог, то јест Цркве. На делу је покушај десакрализације Цркве по угледу на протестанте, који немају представу о Цркви; лишени осећаја за светост они су и проузроковали савремени секуларизам. Неоаријанство једноставно иде стопама протестантизма, које је коначно десакрализовао себе самог по завршетку Првог светског рата и римокатолицизма, који је учинио то исто за време Другог Ватиканског сабора, шездесетих година овог века. Губљење сваког осећаја за светост (а у корену тога је потпуни губитак вере) код протестаната и католика довела је до потпуног посветовњачења и одступања од вере милиона представника њихових пастви.

Како десакрализовати Цркву

Први покушаји десакрализације православне цркве појавили су се међу интелектуалцима руског порекла, који су живели на Западу и припадали "паришкој школи" неообновљенаца (употребљавамо термин "паришка школа" и поред тога што су неки од њих емигрирали у Енглеску и Сједињене Државе, а неки, као на пример руски богослов Владимир Лоски, мада је живео у Паризу, није имао ништа заједничко са "паришком школом"). Део тих интелектуалаца држао се окултних погледе (Булгаков, Коваљевски), други (на пример Афанасјев, Шмеман) заступали су протестантске (и на половину светске) погледе на свет. Сви они су живели у самообмани, мислећи да обнављају православље, док су у ствари учествовали у процесу секуларизације (посветовњачења) Цркве путем такозваног "академског богословља".

Идеју десакрализације Цркве донели су у Русију представници неоаријанства из Француске и САД деведесетих година прошлог века. Њихов циљ је да приближе руску православну цркву са већ десакрализованим инослављем (римокатолицизмом и протестантизмом) преко екуменизма (екуменизам је постојао и раније, али је то била чисто политичка ујдурма, која је потицала од совјетске власти). Смисао тог, такозваног, "синкретичког редукционизма" састоји се у томе да се Црква, која је Тело Христово, сведе на просту деноминацију или философију. Дакле, четири генерације после духовног суноврата протестантизма и две генерације после духовног суноврата римокатолицизма, започиње покушај десакрализације руске православне цркве. То су ми "пророковали" клирици – модернисти из руске православне цркве у дијаспори још седамдесетих година прошлог века. На данашњи дан руска православна црква укључује у себе три четвртине свих православних хришћана у свету и, за сада, представља последњи и најјачи "бастион православља".

Да би се десакрализовала руска црква, потребно је да изгуби многе карактеристичне православне традиције. А коначни циљ је  - потпуно уништење црквене традиције.Неке од њих (уведене двадесетих година прошлог века у цариградској патријаршији, одакле су се рашириле на александријску патријаршију, Балкан и цркве Блиског истока које се налазе под утицајем Запада) подразумевају на пример и осуду такозваног "литургијског благочешћа" (тај израз, колико нам је познато, први пут је употребио протојереј Александар Шмеман, пре педесет година, у своме "Уводу у литургијско богословље". Овај својеврсни уџбеник за протестантизацију православља осудио је тада отац Михаил Помазански).

У даљем тексту навели смо пажљиво осмишљен списак основних црта неоаријанства. То је одлично испланиран насртај на светост Цркве, који се на почетку манифестује увођењем не превише значајних измена, а завршава се потпуном апостасијом, што је добро позната појава у руској дијаспори током протеклих деведесет година.  А од деведесетих година прошлог века по том програму проповеда се и у Русији.

Десет корака неоаријанског програма

Следећих десет корака нису фантазија. Сви су они већ спроведени у живот у неким деловима руске православне дијаспоре у току нашег живота. Ми сада говоримо о томе што смо видели сами и што се насилно усађивало пред нашим очима, против воље верних чада цркве. И не треба далеко да идемо како бисмо видели како све те промене делују. Све те новотарије уводе се у мери њиховог ступања на снагу (узакоњења), а неки бивши представници дијаспоре данас покушавају да их уведу и унутар руске православне цркве под изговором "модернизације".

1.

Укинути пропис о скромном одевању у цркви и дозволити слободну, светску одећу, нарочито женама.

2.

Укинути постове и припрему за причешће (у том смислу и исповест пред причешћем) и прећи на римокатоличку праксу (без икаквог поста и исповести); на тај начин, причешће ће бити могуће у било које време месеца. Осим тога, модернисти скраћују дугачке службе Великог поста и своде их само на литургију пређеосвећених дарова.

3.

Укинути читање часова пред Божанственом литургијом, увести разна скраћења на литургији, увести гласно читање тајних молитава и евхаристијског канона (пожељно је да се виче, попут трговаца на пијаци), а такође, престати са праксом коришћења одежди разних боја (у зависности од празника).

4.

Подврћи сумњи светост таквих светаца, као што су Исак Сирин, Дионисије Аеропагит, Симеон Нови Богослов и Силуан Атонски. Неоаријанци сматрају сваког од ових светих "неправославним" како би тиме оправдали своју идеју о десакрализацији цркве. Св.Исака Сирина неоаријанци сматрају "несторијанцем", јер му се понекад приписују неки полунесторијански текстови. Св.Дионисија, кога нарочито мрзе неопротестанти, називају "неоплатонистом", јер је сакрализовао ( придавао карактер светости) Цркву и литургију. Св.Симеона Новог Богослова називају "либералом" (овде неоаријанци говоре сами о себи), иако се он веома оштро изјашњавао против католицизма. Што се тиче светог монаха – сељака Силуана Атонског, његово нарочито потенцирање Светога Духа неоаријанци доживљавају као форму  православног "харизматизма", будући да је придавао особени значај непрестаном покајању. Тај "харизматизам" је нарочита врста "прелести", "духовне обмане", веома распрострањен у појединим деловима руске дијаспоре.

5.

Напустити црквено – словенски језик који поседује сакраменталан значај и прећи на колоквијални руски језик којим се говори на улици. То је типични протестантски псеудорационализам. "Сви морају да разумеју" - говоре интелектуалци, чак и ако Творац остане ван граница наших ограничених могућности разумевања.

6.

Директно из паришке школе ширити учење Оригена, које проповеда да ће се "сви спасти". То је још један покушај ширења хуманизма унутар цркве.

7.

Одбацити сакрални, православни календар, и увести римокатолички, маскирајући га под називом "новог" или "новог јулијанског" календара.

8.

По угледу на унијате и римокатолике, избацити из цркава иконостасе (који, како сматрају ови антиклерикални неопротестанти – оригенисти, "одвајају" свештенство од мирјана).

9.

Оповргнути значај монаштва (које је паришка школа одувек тако мрзела). То се већ догађа у дијаспори и већ се бојимо масовног напуштања монаштва и појаве... жењених монаха. Треба да се молимо за оне који су тако пострадали.

10.

Званично признати благодатност католичких "светих тајни". Престати са мисиоанерењем у Западној Европи и Северној Америци. Затим, обављати службе у католичким храмовима и на крају - ујединити се са Ватиканом. Као резултат, добиће се десакрализована, разрушена, уништена руска православна црква. Она ће се претворити у светску политичку организацију - трећи Ватикан или трећи Рим – уместо да буде нови Јерусалим. Деловаће по угледу на римокатолицизам, чија се грешка састојала у томе што је решио да постане империјалистички и римски, уместо васељенски и хришћански; богат и моћан, уместо кротак и свет. Ви ћете се бавити самоуништењем, Ваш ум ће бити помрачен од заблуда, Вашем самољубљу ће повлађивати, а медији ће Вас боготворити као свог идола. Бићете веома паметни, а у ствари бићете лишени разума. И ето, све је спремно за ступање на престо ђавола на земљи.

Није од малог значаја што ово савремено неоаријанство - то јест, насртај на божанственост Тела Христовог путем десакрализације - представља покушај удруживања Цркве са светским хуманизмом и повезивања светлости са тамом (пог.2 Кор. 6:14), као и помаму за новцем, политичком влашћу и свеопштим признањем. Неоаријанци желе оно исто што и лопов Јуда (пог. Јов. 12:6), то јест, да сакупљају новац, а поступају и као апостол Петар, који је одсекао ухо робу првосвештеника Малху (за то га је Господ укорио, рекавши му: "сви који се маше за нож, од ножа ће погинути" (Мат. 26:52)).

Закључак

Нови талас наоаријанства наступа у време када су православни народи узнемирени неким недавним догађањима. У њих убрајамо објављивање документа прошлогодишњих екуменских преговора на Кипру и покушаја јавних протеста које су црквени представници одлучно спречили. За тим је уследило одбијање бугарске православне цркве да се врате православном календару за непокретне празнике.Такође, сасвим недавно, појавила се посланица цариградске патријаршије која је изазвала узнемиреност, објављена, као и увек, на дан Победе Православља, у коме се говори како цариградска патријаршија намерава да неке монахе Свете Горе Атоса остави ван своје јурисдикције То говори о новим прогонима унутар те јурисдикције. Осим тога, дешавају се промене на територији Косова коју је НАТО окупирао, које такође изазивају беспокојство. Исто тако, појављују се саопштења из Москве које су очигледно у складу са неообновљенством паришке школе, у којима се високо оцењују одређени представници те школе чије је "православље" већ одавно деградирало до нивоа духовне прелести. У Москви је наочиглед искушење да трећи Рим освоји нови Јерусалим. Не дао Бог!

Шта може да се учини у тој ситуацији? У IV веку одговор Цркве на користољубље и превртљивост био је двојак. Као прво - монаштво, чији процват је још у III веку припремио св.Антоније Велики. Као друго - оштро и упорно супротстављање свештенства и народа. Они се нису затворили у гето, нити су отишли у  раскол, него су остали унутар Цркве како би се борили за Христову Истину. Такав, двоструки одговор, можемо да дамо и ми данас. И свако од нас мора да појача молитву за жртве ове духовне прелести. Исушујући у њима сву веру, демони желе да и зазвече њиховим костима. Морамо се молити да им то не успе.

Протојереј Андреј Филипс

25.02.2010 г.,

превод са енглеског: Димитрије Лапа

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.